/T. dos Santos, ,,O strukturi zavinosti“, u Treći program Radio Beograda, br. 36, god. 1979, str. 479-489. Prevod: Zoran Đinđić. Obrada teksta: kolektiv TCL./

★

Ovim radom pokušavam da dokažem da zavisnost Latinoameričkih zemalja ne može da bude prevladana bez kvalitativne promene njihove unutrašnje strukture i njihovih spoljnih odnosa. Izložiću stanovište prema kome zavisnost ovih zemalja odgovara jednoj internacionalnoj i unutrašnjoj strukturi koja za posledicu ima nerazvijenost, ili tačnije: da ona rezultira iz jedne strukture zavisnosti koja produbljuje i zaoštrava fundamentalne probleme latinoameričkih naroda.

I Šta je zavisnost

Pod zavisnosti podrazumevamo situaciju u kojoj je privreda određene zemlje uslovljena razvojem i ekspanzijom privrede jedne druge zemlje, kojoj je podređena. Odnos interdepedencije između dve ili više nacionalnih ekonomija, kao i između njih i svetske trgovine, dobija oblik zavisnosti kada su neke zemlje (vladajuće) u stanju da ekspandiraju i da se vlastitim snagama kontinuirano razvijaju, dok druge (zavisne) mogu to činiti samo kao refleks ove ekspanzije, što može da ima pozitivna ili negativna dejstva na razvoj ovih poslednjih.*1

Pojam zavisnosti nam omogućava da unutrašnju situaciju ovih zemalja vidimo kao deo svetske privrede. Marksistička teorija imperijalizma je istorijski bila razvijena iz analize procesa ekspanzije imperijalističkih centara i analize njene svetske vladavine. U epohi revolucionarnih pokreta u Trećem svetu moramo razraditi teoriju o zakonima unutrašnjeg razvoja onih zemalja koje su objekat ekspanzije i kojima vladaju imperijalistički centri. Ovaj teorijski korak ide preko teorije razvoja koja pokušava da položaj nerazvijenih zemalja objasni time da one nisu u dovoljnoj meri, ili nisu uopšte, preuzele tipične eficijentne modele razvijenih zemalja (tj. same se nisu „modernizovale“ ili „razvile“). Iako kapitalistička teorija razvoja priznaje postojanje „spoljne“ zavisnosti, ona nije u stanju da razvoj shvati tako kao što to pokušava naša teorija, naime, kao rezultat i deo svetske ekspanzije kapitalizma — deo koji je nužan za kapitalističku ekspanziju i koji je s njom neraskidivo povezan.

Kada analiziramo formiranje svetske privrede, koja takozvane nacionalne ekonomije integriše u svetsko tržište roba, kapitala pa i radne snage, saznajemo da su odnosi koji proizvode ovo tržište nejednaki — nejednaki zato što se razvoj nekih delova sistema ostvaruje na račun drugog. Trgovinski odnosi se zasnivaju na monopolskoj kontroli tržišta, što vodi transferu viška, proizvedenog u zavisnim zemljama, u vladajuće zemlje; finansijski odnosi se zasnivaju — posmatrano sa stanovišta vladajućih sila — na davanju kredita i izvozu kapitala, što njima donosi kamate i profite; na ovaj način centri povećavaju dobitak u vlastitoj zemlji i pojačavaju kontrolu nad ekonomijom drugih zemalja. Za zavisne zemlje ovi odnosi znače izvoz dobitaka i kamata, što ima za posledicu da jedan deo viška proizvedenog u vlastitoj zemlji otiče van, i da zemlja gubi kontrolu nad svojim sredstvima za proizvodnju.

Da bi se ovi štetni odnosi mogli izdržati, zavisne zemlje moraju proizvoditi velike viškove, i to ne samo uvođenjem jednog višeg tehnološkog nivoa, već „preteranim izrabljivanjem“ ljudske radne snage. Posledica toga je blokiranje razvoja njihovog unutrašnjeg tržišta i tehničkih i kulturnih sposobnosti, kao i razaranje moralnog i psihičkog zdravlja njihovog stanovništva. Ovaj razvoj nazivamo povezanim (zusammenhangend), jer su: zajedničko delovanje ovih nejednakosti i transfer resursa iz zaostalih i zavisnih u razvijene i vladajuće sektore, oni faktori koji objašnjavaju nejednakost, koji je produbljavaju i prave od nje nužni i struktuni element svetske ekonomije.

II Istorijski oblici zavisnosti

Istorijski oblici zavisnosti su uslovljeni: 1. osnovnim oblicima ove svetske ekonomije, koja ima vlastite zakone razvoja; 2. vrstama ekonomskih odnosa koji postoje u kapitalističkim centrima, i oblicima ekspanzije tih odnosa; 3. vrstama ekonomskih odnosa unutar perifernih zemalja. Ti ekonomski odnosi su upleteni u mrežu internacionalnih ekonomskih odnosa, koji su sa svoje strane proizvod kapitalističke ekspanzije, i koji održavaju odnose zavisnosti. Kada bismo želeli da do detalja istražimo ove oblike zavisnosti, to bi izlazilo iz okvira ovoga rada; zbog toga želimo samo naznačiti osnovne oznake za raspoznavanje razvoja.

Oslanjajući se na ranije analize, možemo razlikovati sledeće oblike zavisnosti: 1. Kolonijalna zavisnost, u suštini izvoz robe, pri čemu je trgovinski i finansijski kapital u savezu sa kolonijalisitčkom državom ovladao ekonomskim odnosima evropskih zemalja i kolonija, i to uz pomoć trgovinskog monopola koji je svoju dopunu nalazio u kolonijalnom monopolu nad zemljištima, rudnicima i radnom snagom (robovima) u kolonijalizovanim zemljama. 2. Finansijsko-industrijska zavinost, koja se širila krajem 19. veka i čije karakteristike su: vladavina krupnog kapitala u hegemonijskim centrima i njegova ekspanzija u inostranstvo preko investicija uloženih u proizvodnju sirovina i poljoprivrednih proizvoda, namenjenih potrošnji u vladajućim centrima. U zavisnim zemljama se razvijala struktura proizvodnje usmerene na izvoz ovih proizvoda (koju strukturu je Levin nazvao „izvozna ekonomija“)*2 koja je proizvela ono što je Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku Ujedinjenih nacija (ECLA) nazvala „spolja upravljani razvoj“ (desarrollo hacia afuera)*3 3. U posleratnom vremenu se formirao jedan novi oblik zavisnosti koji se oslanja na multinacionalne koncerne. Multinacionalni koncerni su počeli da investiraju u industrijske sektore koji proizvode za unutrašnje tržište nerazvijenih zemalja. Ovaj oblik zavisnosti je u stvari tehnološko-industrijska zavisnost.*4

Svaki od ova tri oblika zavisnosti odgovara jednoj situaciji koja je na odlučan način usmeravala ne samo internacionalne odnose ovih zemalja, nego i njihovu unutrašnju strukturu: oblik proizvodnje, oblike akumumacije kapitala, reprodukciju ekonomije i istovremeno njihovu društvenu i političku strukturu.

III Izvozne ekonomije

Kod oblika zavisnosti koje smo naveli pod 1. i pod 2. je proizvodnja usmerena na proizvode određene za izvoz (zlato, srebro i tropski proizvodi u kolonijalnoj fazi; sirovine i poljoprivredni proizvodi u fazi industrijsko-finansijske zavisnosti), to znači, proizvodnju određuje potražnja u hegemonijskim centrima. Interna proizvodna struktura je karakteristična po rigidnoj specijalizaciji i monokulturi u celim regionima (Karibi, severoistok Brazila itd.). Osim ovih izvoznih sektora razvijaju se određene dopunske ekonomske aktivnosti (npr. uzgoj stoke i neke prerađivačke industrije), koje su generalno uzev bile zavisne od sektora izvoza, koga su snabdevali svojiim proizvodima. Uz to je postojao i treći moment: subzistentna privreda koja je sektor izvoza opskrbljavala radnom snagom (tako dugo dok su uslovi za izvoz bili povoljni), i u koju se višak radne snage vraćao (kada su uslovi u spoljnoj trgovini bili nepogodni).

Uzimajući u obzar sve ove pretpostavke, postojeće nacionalno tržište je bilo određeno preko četiri faktora: 1. Najveći deo nacionalnog dohotka je dolazio iz sektora izvoza koji je u potpunosti bio usmeren na kupovinu sredstava nužnih za proizvodnju dobara za izvoz, kao i luksuznih dobara koja su trošili vlasnici hacijendi, rudnika i dobrostojeći preduzetnici. 2. Raspoloživa radna snaga je bila prepuštena užasnoj eksploataciji, što je ograničavalo njihovu kupovnu moć. 3. Jedan deo potrošačkih potreba ovih radnika je bio pokriven subzistentnom privredom koja je u kriznim vremenima fungirala kao nadopuna dohotka i pribežište. 4. Četvrti faktor se može pronaći u onim zemljama u kojima su se zemljlšta i rudnici nalazili u rukama stranaca (slučajevi enklavskih privreda): veliki deo akumulisanog viška je u obliku profita odlazio u inostranstvo, što nije ograničavalo samo nacionalnu potrošnju, već i mogućnosti reinvestiranja.*5 U slučaju enklavskih privreda su odnosi inostranih društava sa hegemonijskim centrima bili još u većoj meri izrabljivački; uz to su enklave svoju kupovinu obavljale direktno u inostranstvu.

IV Nova zavisnost

Novi oblik zavisnosti (vidi gore tačku 3) nalazi se još u razvojnom stadiju i uslovljen je osnovnim potrebama internacionalnog tržišta robe i kapitala. Pronalaženje novih mogućnosti investiranja zavisi od prisutnosti sredstava sa kojima bi se mogle kupiti mašine i prerađene sirovine, proizvedene u inostranstvu. Ova kupovina je dvostruko ograničena: s jedne strane, u odnosu na sredstva koja donosi sektor izvoza (što se ogleda u platnom bilansu koji uključuje ne samo trgovinske odnose već i uslužne delatnosti; s druge strane, u odnosu na monopol nad patentima, koji monopolske preduzetnike navodi na to da svoje mašine ustupaju radije u obliku kapitala nego u obliku izvoznih roba. Ukoliko želimo da razumemo strukturna ograničenja koja ovi odnosi zavisnosti nameću razvoju nacionalnih ekonomija nerazvijenih zemalja, moramo bezuslovno pristupiti analizi tih odnosa.

a) Industrijski razvoj zavisi od toga u kojoj meri sektor izvoza raspolaže inostranom valutom da bi mogao dobaviti sredstva potrebna industrijskom sektoru. Prva konsekvenca koja sledi iz ove zavisnosti jeste nužnost održavanja tradicionalnog sektora izvoza, što — ekonomski posmatrano — koći razvoj nacionalnog tržišta (zbog konzerviranja zaostalih produktivnih odnosa), i — politički posmatrano — znači održavanje tradicionalnih oligarhija na vlasti.

U zemljama u kojima ovim sektorom vlada inostrani kapital, konsekvence su: transfer visokih dobitaka u inostranstvo i politička zavisnost od inostranih interesa. Samo u izuzetnim slučajevima se događa da inostrani kapital ne kontroliše barem prodaju izvoznih dobara. Kao reakciju na ova ograničenja, tridesetih i četrdesetih godina ovog stoleća zavisne zemlje razvile su politiku restrikciju deviza i oporezivanja domaćeg i inostranog izvoznog sektora; danas one teže tome da postepeno podruštve proizvodnju i da, istina bojažljivo, postave izvesne granice inostranoj kontroli nad prodajom izvezenih roba. Preko toga pokušavaju one — isto tako bojažljivo — da postignu bolje uslove za prodaju svojih proizvoda. U poslednjim decenijama su te zemlje stvoile mehanizme za internacionalno saglašavanje cena, i danas se UNCTAD i ECLA revnosno trude da u hegemonijskim centrima isposluju povoljnije carinske uslove za ove proizvođe. Važno je istaći da industrijski razvoj ovih zemalja zavisi od stanja njihovog izvoznog sektora; one su prinuđene da prihvate produžavanje njegovog postojanja.

b) Industrijski razvoj je osim toga u velikoj meri zavisan od kolebanja u platnom bilansu. Iz samih odnosa zavisnosti sledi neprekidni deficit u platnom bilansu. Ovaj deficit ima tri uzroka:

aa) Pre svega, trgovinski odnosi se odvijaju na internacionalnom tržištu koje je u visokom stepenu monopolizovano, i ima tendenciju da obara cene sirovina a podiže cene industrijskih proizvoda. Drugo, u modernoj tehnologiji postoji tedencija da se različiti primami proizvodi zamene sintetičkim sirovinama. Rezultat toga jeste da je trgovinski bilans nerazvijenih zemalja sve manje pozitivan (iako on, generalno uzev, pokazuje izvestan višak). Trgovinski bilans svih latinoameričkih zemalja uzetih zajedno pokazuje u vremenu od 1946. do 1968. svake godine izvestan višak; situacija je ista u gotovo svim nerazvijenim zemljama. Međutim, gubici usled pogoršanja realnih razmenskih odnosa (terms of trade) su se (prema podacima ECLA i Internacionalnog monetarnog fonda) u Latinskoj Americi, bez Kube, u vremenskom periodu 1951—1966, upoređeno sa cenama iz 1950. kao bazičnom godinom, popeli na 26,383 milijarde dolara. Ako se izuzmu Kuba i Venecuela, dobijamo celokupni gubitak u iznosu od 15,925 milijardi dolara.

bb) Iz već navedenlh razloga inostrani kapital zadoblja kontrolu nad najdinamičnijim sektorima nacionalne ekonomije (nerazvijene zemlje) i metropoli donosi ogromne dobiti; iz toga sledi da vrlo mala količina kapitala ostaje u zavisnim zemljama. Iz postojećih podataka proizilazi da je količina kapitala koji napušta zemlju znatno veća od sume novca koji ulazi u zemlju, što rezultira alarmantnim deficitom kapitala. Tu se mora još dodati i deficit određenih delatnosti, koje praktično u potpunosti kontrolišu inostrani centri, npr. otkup licenci, tehnička pomoć itd. Usled toga nastaje zamašan deficit u celokupnom platnom bilansu, čime su ponovo ograničene mogućnosti ulaska „inputa” neophodnog za industrijalizaciju.

cc) Rezultat je, dvostruka nužnost „stranog finansiranja”: s jedne strane, da bi se izravnao postojeći deficit i da bi se razvoj „finansirao“ uz pomoć kredita, koji podstiču investiranje; s druge strane, da bi se „spremio“ domaći nacionalnoekonomski višak, višak koji je bio u velikoj meri dekapitalizovan, i to na taj način što je jedan deo viška proizvedenog u vlastitoj zemlji bivao retransferiran i u vidu profita otpreman u inostranstvo.

Tako inostrani kapital i inostrana „pomoć“ u stvari rešavaju probleme koje su sami uzrokovali. Međutim, ni sama ta pomoć ne stoji van svake sumnje. Ako se od celokupne sume datog novca odbiju previsoki zahtevi koji rezultiraju iz restriktivnih uslova inostrane pomoći, onda prosečni priliv neto kapitala iznosi — po procenama interamerčkog ekonomskog i socijalnog Saveta — ravno 54 procenta bruto priliva.*6 Dodamo li tome još neke druge činjenice — činjenicu da je najveći deo te pomoći plaćen u nacionalnoj valuti, da latinoameričke zemlje plaćaju internacionalnim Institucijama za finansiranje, i da su krediti često „uslovljeni” — onda, pod veoma optimističkim pretpostavkama, nalazimo „realno učešće inostrane pomoći” u iznosu od 42,2 procenta, a pod realističnijim pretpostavkama, od 38,3 procenta.*7 Ozbiljnost situacije postaje još jasnija ako pomislimo da se ovi krediti u najvećem broju slučajeva upotrebljavaju za finansiranje sevemoameričkih investicija, subvencionisanje inostranog uvoza (koji konkuriše nacionalnoj proizvodnji), uvođenje tehnologije neprimerene potrebama nerazvijenih zemalja, i za investiranje sektora nacionalne ekonomije koji za same te zemlje nisu prioritetni. Istina je to da nerazvijene zemlje moraju da plate za „pomoć“ koju dobijaju. Ova situacija je u latinoameričkim režimima izazvala snažne protestne pokrete koji se trude da se barem delemično oslobode ovih odnosa koji su za njih štetni.

c) Konačno, industrijski razvoj u velikoj meri zavisi od tehnološkog monopola koji imaju imperijalistički centri. Videli smo da su nerazvijene zemlje, ukoliko žele da razviju svoju industriju, upućene na uvoz mašina i sirovina. Međutim, ove robe se na internacionalnom tržištu ne nalaze na slobodnom raspolaganju; one su patentirane i u najvećem broju slučajeva pripadaju velikim preduzećima. Velika preduzeća ne prodaju mašine i poluprerađene sirovine jednostavno kao običnu robu: ona zahtevaju ili plaćanje licencl i tako dalje, i tako dalje ili — i to je najčešće slučaj — ona pretvaraju ove robe u kapital i nude ih kao svoje vlastite investicije. Na ovaj način, dakle, mašine koje su u hegemonijskim centrima zamenjene savremenijom tehnologijom, sada se, kao kapital, otpremaju u zavisne zemlje, i tamo se koriste za osnivanje ogranaka internacionalnog koncerna. Ovde ćemo zastati jedan trenutak da bismo malo bliže istražili ove odnose i da bismo rasvetlili njihov tlačiteljski i izrabljivački karakter.

Iz već pomenutih razloga zavisne zemlje ne poseduju dovoljno inostrane valute. Domaći preduzetnici imaju finansijske poteškoće i moraju da plaćaju za uvođenje određenih patentiranih tehnika. Ovi faktori prisiljavaju nacionalne buržoaske režime da olakšavaju priliv inostranog kapitala, da bi na taj način mogli da opskrbe ograničeno domaće tržište, strogo zaštićeno visokim carinskim barijerama, neophodnim za izvršavanje industrijalizacije. Inostranom kapitalu koji ulazi u zemlju su obezbeđene sve povlastice: u mnogim slučajevima je on oslobođen od kontrole nad uvozom mašina, takođe je oslobođen od finansiranja uređenja građevinskog zemljišta na kome se podižu industrijski pogoni, državne institucije za finansiranje mu olakšavaju proces industrijalizacije zemlje, na raspolaganju mu stoje krediti inostranih i domaćih banaka. Inostrana pomoć finansira dopunjavajuća ulaganja kapitala u poslove od opšteg interesa i može da slobodno reinvestira visoke profite koji se realizuju u tako povoljnim uslovima.

Zbog toga nas ne mogu iznenaditi podaci koje iznosi US Department of Commerce, a prema kojima procentualni ulog kapitala koji su uneli inostrani preduzetnici predstavlja samo jedan deo celokupne investirane mase kapitala. Iz podataka proizlazi da su se nova ulaganja kapitala u Latinskoj Americi u vremenskom periodu 1946—1967. popela na 5,415 milijardi dolara direktnih investicija, dok je suma reinvestiranog profita inzosila 4,424 milijarde dolara. Na drugoj strani, prenošenje profita iz Latinske Amerike u USA je dostigao sumu od 14,775 milijardi dolara. Ako celokupni profit računamo kao približan zbir profita vraćenog u metropolu i reinvesticija, dobijamo iznos od 18,983 milijarde dolara.

Uprkos ogromnoj vrednosti profita koji se preliva u Sjedinjene Države, proknjižena vrednost direktnih američkih investicija u Latinskoj Americi je porasla sa 3,045 milijardi dolara u 1946. godini, na 10,213 milijardi dolara u 1967. godini. Iz svih ovih podataka se mogu izvesti sledeći jednoznačni zaključci: 1. Od novih investicija koje su sevemoamerički preduzetnici realizovali u Latinskoj Americi u vremenu od 1946. do 1967. otpadalo je 55 procenata na nova ulaganja kapitala, a 45 procenata na reinvestiranje ostvarenih profita; poslednjih godina je ovaj trend veoma naglašen: između 1960. i 1966. reinvesticije su predstavljale više od 60 procenata novih investicija. 2. Preliv profita u metropolu je u celom ovom periodu zadržao nivo od 10 procenata (proknjižene vrednosti). 3. Odnos povučenog kapitala i kapitala koji je uložen iznosio je u vremenskom periodu između 1946. i 1967. g. oko 2,7 a to znači, za svaki novi dolar koji dođe u zemIju, iz zemlje odlaze 2,7 dolara. U poslednjih deset godina se ovaj odnos otprilike udvostručio, a u nekim godinama je bio i znatno veći.

Podaci koje je Survey of Current Business dao o izvorima i ulaganju kapitala (a koji se tiču direktnih sevemoameričkih investicija u Latinskoj Americi u periodu od 1957. do 1964. g.) pokazuju da je od svih izvora kapitala upotrebIjenog za direktno investiranje u Latinskoj Americi, samo 11,8 procenata došlo iz Sjedinjenih Država. Ostatak otpada na aktivnosti severnoameričkih firmi u Latinskoj Americi (46,4 procenta neto prihoda, 27,7 procenata otpisa), kao i na „izvore koji se nalaze na strani“ (14,1 procenat). Bitno je da je suma novca dobavljenog u inostranstvu, novca koji ne dolazi od severnoameričkih preduzeća, veća nego masa kapitala koji potiče iz Sjedinjenih Država.

V Dejstva na strukturu proizvodnje

Nije teško videti koja dejstva ova struktura zavisnosti ima na proizvodni sistem ovih zemalja, a isto tako i na ulogu ove strukture u procesu prilagođavanja jednom sasvim specifičnom obliku razvoja čije je osnovno obeležje zavisnost.

Proizvodni sistem u nerazvijenim zemljama je sasvim očigleđno determinisan vladajućim internacionalnim odnosima. Prvo, nužnost održavanja stare agrarne strukture i strukture orijentisane na izvoz sirovina proizvodi međusobno dejstvo razvijenih ekonomskih centara, koji iz zaostalih područja izvlače višak vrednosti, a takođe i dejstvo između internih „metropolskih“ centara i intemih „kolonijalnih“ centara, koji su od ovih prvi zavisni. (1) Nejednaki, pa ipak konzistentni karakter kapitalističkog razvoja na internacionalnom planu, u još oštrijem obliku se reprodukuje na nacionalnom nivou. Drugo, industrijska i tehnološka struktura više odgovara interesima multinacionalnih koncerna nego potrebama nacionalnog razvoja (pri čemu bi se u potrebe nacionalnog razvoja mogli ubrojati ne samo prioritetni interesi stanovništva, već i interesi jednog nacionalnog kapitalističkog razvoja). Treće, tehnološka i ekonomsko-finansijska koncentracija hegemonijskih privreda se, bez suštinskih promena, prenosi na veoma različite ekonomije i društva; posledice su: izrazito nejednaka struktura proizvodnje, visoka koncentracija dohotka, neiskorištavanje postojećih kapaciteta, intenzivna eksploatacija tržišta koncentrisanih u velikim gradovima, i tako dalje.

Pod ovakvim okolnostima akumulacija kapitala poprima specifična obeležja. Njena prva karakteristika su duboke razlike u nivou nadnica pojedinih zemalja čija je osnova: domaće tržište jevtine radne snage u savezu sa kapital-intenzivnom tehnologijom. Posmatrano sa stanovišta relativnog viška vrednosti, iz ovog saveza rezultira visok stepen eksploatacije radne snage.*8 Ovo izrabljivanje je zaoštreno preko visokih cena za industrijske proizvode, podržanih od strane države protekcionizmom, poreskim olakšicama i subvencijama, a isto tako od strane „pomoći“ koju pružaju hegemonijski centri. Pošto je, osim toga, akumulacija kapitala zavisnih zemalja čvrsto upletena u internacionalnu ekonomiju, ona je suštinski uslovljena nejednakim i veoma čvrsto povezanim internacionalnim kapitalističkim ekonomskim odnosima, uslovljena je tehnološkom i finansijskom kontrolom imperijalističkih centara, datostima platnog bilansa, državnom ekonomskom politikom i tako dalje. Uloga države u rastu domaćeg i inostranog kapitala zaslužuje mnogo temeljnije istraživanje nego što je ono koje mi na ovom mestu možemo izvršiti.

Ako ovde predloženu analizu uzmemo kao polazište, onda možemo da shvatimo granice koje su postavljene rastu nacionalnog tržišta nerazvijenih zemalja. Zadržavanje tradicionalnih odnosa na selu ozbiljno ograničava obim nacionalnog tržišta, a ni sama industrijalizacija ne nudi dobre izglede. Proizvodna struktura, nastala iz zavisnog položaja zemalja koje vrše industrijalizaciju, ograničava rast domaćeg tržišta. Kao prvo, ona radnu snagu isporučuje super-izrabljivačkim odnosima, koji ograničavaju njenu kupovnu moć. Kao drugo, uvođenjem kapitalističke tehnologije ona stvara (u odnosu na priraštaj stanovništva) veoma malo novih radnih mesta i tako ograničava stvaranje novih izvora dohotka. Ova dva faktora veoma nepovoljno utiču na rast tržišta potrošnih dobara. Treće, prelivanjem profita u inostranstvo izgubljen je deo viška koga je proizvela domaća nacionalna ekonomija. Sve ovo zajedno sprečava formiranje temeljnih nacionalnih industrija koje bi mogle da stvore tržište za investiciona dobra i koje bi omogućile da realizovani višak ne odlazi u inostranstvo.

Iz ove skice postaje jasno da se takozvana nerazvijenost zavisnih nacionalnih ekonomija ne može svesti na nedostatak čvršće povezanosti sa kapitalizmom, već da, naprotiv, najsnažnija prepreka za potpuni razvoj svoj izvor ima u tipu i načinu na koji su ove zemlje upletene u internacionalni kapitalistički sistem i njegove razvojne zakone.

VI Neki zaključci: zavisna reprodukcija

Da bismo razumeli sistem zavisne reprodukcije i socioekonomske institucije koje iz njega rezultiraju, moramo ga posmatrati kao deo sistema svetskih ekonomskih odnosa, koji se, sa svoje strane, temelji na monopolskoj kontroli krupnog kapitala i vlasti određenih ekonomskih i finansijskih centara, kao i na monopolu nad kompleksnom tehnologijom koja, na nacionalnom i internacionalnom nivou, vodi nejednakom, ali ipak čvrsto povezanom, razvoju. Pokušaji koji zaostalost objašnjavaju nedostatkom prilagođavanja na napredne modele produkcije, ili nesposobnošću nerazvijenih zemalja da se modernizuju, nisu ništa drugo nego ideologije. Isto to važi za pokušaje da se kapitalistička ekonomija analizira tako kao da se zasniva na odnosu između elemenata koji se ponašaju po zakonima slobodne konkurencije, a to radi na primer teorija, koja želi da opravda nejednakosti svetskog ekonomskog sistema i da prikrije izrabljlvačke odnose na kojima se ovaj sistem zasniva.*9

Ono što se događa u nerazvijenim zemljama možemo u stvari samo onda da razumemo ako dospemo do saznanja da se njihov razvoj odvija pod uslovima jednog zavisnog procesa produkcije i reprodukcije. Ovaj sistem je sistem zavisne reprodukcije stoga što on reprodukuje jeden sistem proizvodnje člji razvoj ograničavaju oni svetski odnosi koji nužno vode razvoju samo nekih određenlh privrednih područja, koji vode nejednakim trgovinskim odnosima*10, neravnopravnoj konkurenciji između nacionalnog i internacionalnog kapitala, koji prisiljavaju na odnose „super-eksploatacije“ domaće radne snage, sa ciljem da se tako ostvareni profit raspodeli unutar domaćih i inostranih vladajućih snaga.*11

Reprodukcijom jednog takvog sistema proizvodnje i takvih internacionalnih odnosa, razvoj zavisnog kapitalizma pojačava faktore koji isključuju poboljšanje nacionalne i internacionalne situacije; na taj način on reprodukuje zaostalost, bedu i socijalno marginalizovanje unutar vlastitih granica. Razvoj koji iz takvog stanja rezultira pogoduje veoma uskim sektorima, ali ako želi kontinuiran privredni rast nailazi na neprevladive unutrašnje prepreke (kako na domaćem tako i na inostranom tržištu), i vodi nagomilavanju platnog deficita, što ponovo za sobom povlači veću zavisnost i pojačanu „supereksploataciju“.

Političke mere koje predlažu specijalisti za razvoj u ECLA, UNCTAD i IDB (Inter-American Development Bank) sasvim sigurno nisu dovoljne da bi se razbili ovi užasni okovi zavlsnog razvoja. Na jednom drugom mestu smo istraživali alternative koje se pod ovim uslovima postavljaju za razvoj u Latinskoj Americi i drugim zavisnim zemljama.*12 Sve ukazuje na to da treba očekivati jedan dugotrajni proces oštrog političkog i vojnog sukobljavanja i socijainog radikalizovanja koje dotiče same temelje društva; sve to će ove zemije dovesti pred sledeću diiemu: represivni režimi koji pripremaju put fašizmu ili revolucionarni narodni pokreti koji pripremaju put socijalizmu.*13 S obzirom na ovako protivrečnu realnost, sva međurešenja su se pokazala kao besmislena i utopijska.

___________________

Fusnote:

*1 Videti, T. Dos Santos, La crisis de la teoria del desarrallo y las relaciones de dependencia en America Latina, u: Boletin del CESO, 3 Santiago, 1968, s. 6.

*2 I. V. Levin, The Export Economies, Cambridge, 1964. Obimniju analizu situacije u drugim regionima daje Gunnar Myrdal, Asian Drama, New York, 1968, i K. Nkrumah, Neocolonialismo. Ultima etapa del imperialismo, Mexico, 1966.

*3 CEPAL, La CEPAL y el anaIysis des desarrollo latino-americana, Santiago, 1968.

*4 T. dos Santos, El neuvo caracter de la depedencia, Santiago, 1968.

*5 Uporediti, Paul A. Baran, Political Economy of Growth, New York 1967. na nemačkom, Politische Okonomie des virtschaftlichen Wacnstum, Neuwied, 1966.

*6 Consejo Interamericano Economico Social (CIES) O.A.S. External Financing for Development, Washington, 1969.

*7 Ibid. Kp. II, s 33.

*8 O merenju oblika eksploatacije videti, Pablo Gonzales Casanova, Sociologia de la exploatacion, Mexico, 1969.

*9 Christian Palloix, Problemes de la croissance en economie ouverte, Paris, 1969.

*10 Uporediti, A. Emmanuel, L’echange inegal, Paris, 1969.

*11 O ekonomskom višku i njegovoj upotrebl u zavisnim zemljama, Paul A. Baran, ibid. primedba 6.

*12 Uporediti Theotonio dos Santos, La dependencia economica y las altenativas de cambio en America Latina (neob. manuskript).

*13 Theotonio dos Santos, Socialismo o fasicmo. Dilema latinoamericano. (neobjavljeni manuskript).