/Ovaj tekst je pisan u decembru i januaru, samim tim tekst ne uzima u obzir nove razvoje i zaplete u svetskoj ekonomiji koje su izazvane rusko-ukrajinskim sukobom, kao i ekonomskim bumerangom koji je sebi Zapad bacio pokušavajući da finansijski i politički Rusiju istisne iz sistema globalne trgovine. Ova tema tek očekuje svoj rasplet u periodu koji dolazi. Kolektiv TCL./

★

Film ’Airplane’ iz 1980. godine koji je kod nas genijalno preveden sa „Ima li pilota u avionu?“ je sjajno predosetio buduće, dolazeće vreme neoliberalnog kapitalizma i svih izazova pred koje ćemo biti stavljeni u naredne 4 decenije. Doktrine Miltona Fridmana koje su dugim i veštim pipcima američkih službi i organizacija širene po svetu, nakon raspada Istočnog bloka 1990. godine dobile su specifični, ekstremni i ispostaviće se, jako opasni zamah. Vremenom će društvene teorije Zapada to nazvati „globalizacijom“, a instalaciju i osvajanje drugih delova planete u neoliberalni poredak – „modernizacijom“ i „tranzicijom“.

Sledi pokušaj da se razume i obuhvati makar poslednjih 10 godina ove epohe, koja je i naša epoha, da se ekonomski procesi imenuju i objasne onoliko koliko prostor jednog članka na blogu to dozvoljava.

***

Pandemija koronavirusa je u sistemu svetske kapitalističke ekonomije donela maltene predinfarktno stanje. Ionako oslabljena svetska ekonomija počela je da posrće na načine na koje nismo videli u našem vremenu.

Sveukupni dug svetske ekonomije trenutno iznosi 280 triliona dolara, u ovu cifru spadaju dakle zbirni dugovi i javnog, korporativnog i duga domaćinstava. Ta cifra obuhvata više od 350 posto globalnog bruto nacionalnog dohotka, a od početka pandemije se povećala 24 triliona, dakle za samo dve godine. Ovo su cifre od kojih bukvalno zastaje dah i upravo radi toga se njima ne barata na opštem nivou, nisu deo javnih debata niti diskusije parlamenata, te brojke su toliko porazne i zastrašujuće da se svetski političari prosto nadaju da ako ih ne spominju – da će se to nekako regulisati samo.

I Kamen oko vrata u vidu ‘javnog duga’

Upravo kriza javnog duga je u centru sadašnje kapitalističke krize koja počinje krahom tržišta novca 2008. godine i krizama državnih sistema ekonomije koja je najbolje predstavljena u krahu grčke ekonomije. Procesi iz tih godina su još na snazi, oni nisu rešeni suštinski, oni su samo sanirani. E sad, kako su sanirani – sanirani su na način koji nije bio nimalo „neoliberalan“ u duhu, rešeni su ogromnom državnom intervencijom. I upravo je to rešenje pokazalo pravi duh neoliberalne doktrine kao i izneo na videlo centralnu kontradikciju – ipak je država ta koja, u poslednjoj instanci, mora da reši stvari. Ogroman i sumanut dug koji su napravile banke i fondovi abnormalnim zaduživanjem su morali da plate, na kraju, radnici – dug je na taj način „socijalizovan“, a privatna lica i korporacije su uspele da, većinom, zadrže profite koji su i doveli do krize. „Mere štednje“ (na čijem talasu i SNS, uostalom, dolazi na vlast) su u suštini bile to šifrovano ime za društvenu sanaciju privatnog duga, novac je vraćan time što je uziman iz javne potrošnje, društvene potrošnje, blokadom plata, blokadom novčanih dodataka – što zapadni svet dovodi u krizu koja traje do dan danas. Kriza tog duga „sanirana“ je novim zaduživanjima, što je paradoks nad paradoksima doba u kojem živimo. Grčka, Španija, Portugal, Irska, Italija – pale su u trajno dužničko ropstvo koje se radi mira u kući tako ne zove, ali je to suštinski. Kipar je, takođe, u toj grupi zemalja. Pregovore sa ovim zemljama vodili su MMF i Evropska banka, koji su dogovarali uslove pod kojima će budući poverioci davati nove kredite ovim zemljama. U Italiji su, recimo, 2016. 17 posto zajmova proglašeni za „smeće“ – pojavio se dug od 400 milijardi dolara koji je bio jako opasan za celu EU ekonomiju, mnogo opasniji nego dugovi Grčke ili Portugalije, a čak i Španije. Italija je od tada u permanentnoj političkoj krizi za koju se ne vidi da ima kraj.

Tokom poslednjih godina čuli su se razni predlozi za različita rešenja, neki od njih su se ticali toga da određene države treba da napuste Evrozonu i euro kao valutu da bi restrukturirale svoje ekonomije, tj. sanirale ogromne dugove. Međutim, ovo rešenje nekima nikako nije odgovaralo. Recimo, nije odgovaralo Centralnoj evropskoj banci koja nije mogla da ima garanciju da, ako dozvoli da neke zemlje napuste Eurozonu, da će ikad moći da resirvisiraju dug, tj. vrate pozajmice. To bi onda otvorilo Pandorinu kutiju u vezi toga kako bi se te nove valute kotirale prema euru, ko bi onda diktirao i fiksirao tempo vraćanja novca, možda bi značilo da bi se neke od tih zemalja okrenule ka istoku u potrazi za pomoć i tako dalje. Nemačka i Francuska su, naravno, bile oštro protiv tih ideja. U takvoj jednoj situaciji se Angela Merkel i dokazala kao „poslednji veliki evropski političar“ – očuvavši Evrozonu, naplativši taj dug dodatnim dugovima tim zemljama i povrh svega, rešila ogroman problem jeftine cene rada otvaranjem granica za migrante, što je zapravo i cela „tajna“ oko migrantske krize u Evropi. Da nije bilo ogromnog talasa migranata koji su krenuli ka Evropi (naime ka Nemačkoj najviše), ionako već poljuljana kapitalistička privreda imala bi još veće probleme sa cenom rada i štrajkovima u vezi mera štednje itd. Migranti nisu imali nikakve probleme oko „mera štednje“, njima je prebivališna dozvola i ikakva plata rešavala sve probleme koje su u tom momentu imali, a na taj način se kapitalistički sistem u Evropi stabilizovao. Na taj način ne samo da su rasteretili tržište rada, već je i domaća radna snaga EU zemalja ucenjena da praktično prihvati te „nove uslove“ budući da su stavljeni pred svršen čin i postojale su nove stotine hiljada ljudi koji bi prosto radili te poslove za manje pare. Sličan fenomen desio se i sa novim zemljama „istočnog bloka“ u EU – Rumunija i Bugarska su odlile ogromne delove svoje mlade i sposobne populacije prema zemljama zapada Evrope, a i zemlje bivše nam domovine SFRJ nisu nimalo zaostajale za tim. Iz tih redova popunjavali su se oni redovi radničke klase na zapadu koji su iziskivali ipak malo veće veštine radnih sposobnosti.

Krah ekonomije u periodu 2007-2009, dakle, izazvao je tektonske poremećaje svetske ekonomije, posebno zapadnih ekonomija koje su došle u ogromnu recesiju koja se nije videla od tridesetih godina XX veka. Javni dug je nastavio da vrtoglavo raste i, iako se tvrdilo da će trebati relativno malo da se ekonomije povrate – ekonomije nisu uspele da se povrate. Uspele su da se „povrate“ ekonomije koje nisu imale veze sa „fiksnom proizvodnjom“, one koje nisu bile vezane za industriju, za proizvodnju, obradu sirovina itd. Onaj kapital koji je brz, mobilan, nestatičan (finansijski sektor, sektor špekulacija, elektronska trgovina, informatički kapital) – nastavio je da neometano radi svoj posao, da „proizvodi magiju“ koju nam je Metju Mekonahi lepo predočio u „Vuku sa Vol Strita“. 12 godina kasnije, javni dug je narastao za 40% nego što je to bio u 2007-2008, i iznosi 164 triliona dolara, to je ukupni manjak svetske ekonomije. Dakle, tendencije koje su dovele do kraha od pre 14 godina ne samo da nisu sanirane i otklonjene – ne, one su i dalje tu sa nama i rade jače nego ikad. Upravo tu nastaju problemi koji su tema ovog teksta.

2020. godine izbija pandemija koronavirusa, kao što svi znamo. Veliki sektori svetskih ekonomija koji ionako stoje nestabilno, počinju da se zatvaraju, proizvodnja i potražnja padaju na istorijski niske nivoe. Cena goriva počinje da divlja i kreće da izaziva nestabilnosti na možda ključnom polju ekonomije, to je tržište goriva. Agencija Verisk Maplecroft, koja se bavi procenama rizika, objavljuje da je četvrtina planete u nekoj vrsti socijalnih nemira, kao i to da bi ova situacija mogla da bude „nova normalnost“. I upravo tu frazu o „novoj normalnosti“ čujemo sve češće, posebno u ovo doba pandemije, ali i ranije se ona stidljivo pojavljivala u ovih 10, 11 godina kroz koje svet prolazi kroz duboku transformaciju.       

U suštini, da napravimo malu digresiju pre no što nastavimo, kriza neoliberalne ideje, neoliberalnog poretka – zaista jeste donela „novu normalnost“. Naime, usisavanjem i levog i desnog pola političkog spektra ka „neolib“ doktrinama, političke partije kao takve, smerovi i ideologije – postale su izlišne. Post-politička stabilnost ekonomije, gde su pojmovi „levice“ i „desnice“ ispražnjeni značenja, i kruženja kapitala toliko su bila jaka i primarna, da su partije prosto počele da se prilagođavaju očekivanjima biznisa, a ne obrnuto. Ekonomija je počela da vlada politikom, a ne obrnuto, ekonomski interesi elitnih slojeva i kompanija počeli su ne samo da diktiraju, već da apsolutno dominiraju svetskim političkim krugovima. Evo sada ovih dana imamo slučaj da Blumberg magazin predlaže ideju da velike informatičke firme dobiju mesto posmatrača u Ujedinjenim Nacijama (!). To je posledica 4 decenije tiranije kapitala nad državama, društvima, radnicima i ljudima, to je posledica maksimizacije profita koja će sada sve pokušati da iskoristi, od pandemije do krize do svemirskih istraživanja do kriptovalute; takav je prosto horizont kapitala, totalan i sveobuhvatan u svojoj destruktivnosti.

Ta „nova normalnost“ dovela je do tehno-birokratskih, distopijskih vizija koje smo možda pre samo slutili kroz naučnu fantastiku; ekspertske vlade koje sastanče iza zatvorenih vrata sa predstavnicima banaka, hedž fondova i čija vojska u vidu NATO pakta interveniše oružjima poslednje generacije u bilo koju državu na svetu – obezbeđujući „stogodišnji mir“ ali po merama i potrebama zapadnih postmodernih, prosvećenih elita. Elita koje su opsednute ekologijom, ljudskim pravima, „new age“ spiritualnošću i koje mogu da preko firmi kao što su Google, Amazon ili Facebook (sada već nekakva „Meta“) – ruše, održavaju ili postavljaju režime u onim „malo manje sređenim“ delovima sveta, da kontrolišu protok informacija, da formiraju javno mnjenje i generalno postavljaju uslove o tome šta je poželjno mišljenje i šta nije.

Vratimo se nazad na ekonomsko meso ovog teksta, suštinu koju pokušava da prikaže u današnjem vremenu koje apsolutno zamagljuje fundamentalne društvene procese.

II Krizni kapitalizam

Često se, naime, previđa Marksova suštinska teza da je kapitalizam, esencijalno, sistem koji je napravljen da živi kroz krize i sa njima, ne uprkos njima. Krize su prirodno stanište kapitala, koji se skuplja i širi kroz cikluse, kroz inflaciju i deflaciju, kroz fluktuaciju novčane mase, oscilaciju profitne stope, promena na cenu tržišta rada itd. U pitanju su procesi koji su esencijalni za širenje samog kapitala, njegovu borbu sa svetom rada (naime, sa onom ogromnom većinom ljudi koja ga proizvodi), njegovu reprodukciju i samim tim osvajanjem drugih društvenih polja i geografskih oblasti. Krize, naime, uglavnom predstavljaju način na koji sebe kapital samoreguliše kroz ove burne procese kroz koje prolazi. Kroz uništenje, on otvara prostor i osnove za novu stabilizaciju, za privremeni oporavak i za neki „reset“ tog kruga. Naravno, cenu u ogromnoj meri plaćaju široki delovi naroda, plaća je radnička klasa, ali to je cena koja je neizbežna pod kapitalizmom i nužna za funkcionisanje samog sistema.

Međutim, 2008. je bila specifična što se to nije desilo u potpunosti, čak u velikoj meri. Naime, velike firme i igrači nisu imali luksuz da dozvole ono što se desilo tokom Velike depresije tridesetih, vladajuće klase su se bojale cene koju bi to moglo da donese i oslobađanja destruktivnih sila koje bi se, potencijalno, javile. Države su, stoga, morale da spašavaju velike kompanije, a pre svega banke. U toj situaciji, sve ono što je trebalo da nestane i sagori kroz pakao bankrota, zatvaranja i društvene kataklizme – moralo je da se spašava od strane državnih para, što je i dovelo do toga da svi vidimo da je car go, naime neoliberalni car. To nas je dovelo do toga da vidimo da „nevidljiva ruka tržišta“ ipak treba jedno rame i ključnu kost, a to je ostatak društvenog organizma koji će, u ovim slučajevima, da plaća gubitke finansijskih špekulacija i šenluk vladajuće klase.

Tako je i došlo do gomilanja duga, koji je samo rastao i rastao. I ne samo to, ovo je dovelo do daljeg razbijanja logike na tržištu finansija. Pre, poverioci para bi zahtevali ekstra visoke kamatne stope od strane nesigurnih kompanija koje stoje loše sa kreditima i koje donose uvećani rizik. Danas su, recimo, kamatne stope na visokorizične obveznice u Americi na nivou koji je u proseku niži od same inflacije. Pandemija i novo upumpavanje novca i u američku i u EU ekonomiju dovelo je do situacije gde signaliziranje cena više nije važno, gde se skoro svako računanje rizika isključuje. Do te situacije smo došli jer smo u momentu gde postoji utisak da će državne centralne banke intervenisati u svakom slučaju i u svakom momentu, bez obzira na posledice. Tako da smo u dvostrukoj opasnosti, ne samo od decenijske krize koja se ne dira, već i od straha da se išta bitno promeni i desi – u strahu od mogućih socijalnih eksplozija, ekonomije će nastaviti samo da štampaju pare i pokrivaju dugove i kredite dokle god to mogu. To je, naravno, recept za katastrofu.

Bilo bi krajnje naivno i iracionalno da verujemo u to što nam centralne finansijske institucije pričaju, da je svetska inflacija koju gledamo samo prolazni fenomen koji dugujemo krizi vezanoj za pandemiju i koja će proći. Naime, pokrenuta je sumanuta inflatorna spirala štampanjem ogromnih suma novca, novca koji nije pokriven odgovarajućim kretanjima u svetu proizvodnje roba koji bi to trebao da isprati. Inflacija dovodi do toga da kupovna moć novca pada, za istu svotu novca u nekom periodu može da se kupi manje roba nego što je to moglo ranije, novca ima viška što smanjuje njegovu realnu vrednost, dok cena roba ostaje ista, ili čak postaje veća – što se samo povećava dodatnim štampanjem novca. Svedoci smo, svakako, sveopšteg poskupljenja roba i sirovina u svim svetskim ekonomijama, nažalost. Problem sa ovim svetom u kome se kamatne stope drže na veštački niskim osnovama (da ne bi opterećivale ionako zaduženi svet) je što je on, suštinski, postao nekakav svet kreditnih džankija koje vladajuće finansijske oligarhije uporno podupiru i hrane, do mere da sada možemo komotno da pričamo i o nekakvom zombiju zapravo.

Svet u kome živimo danas je, nažalost, bliži tome da se prevrne budući da su monetarni i finansijski autoriteti današnjice odlučili da im je lakše da prosto doštampavaju novac, da izdaju kredite na kredite i da nastave trend dizanja cena jer svaka druga alternativa bi bila pogubna. Svaka druga alternativa bi značila prosto kreditni kolaps i duboku recesiju, tako da u ovom momentu svakako biraju inflaciju pre recesije.

III Istorijska pouka

Budući oblici problema koji dolaze mogu da se, retroaktivno, iščitaju iz problematike dva prethodna svetska sukoba. Naime, u oba prethodna svetska rata imali smo periode prolongiranog duga koji se toliko nagomilao da je prosto prevrnuo ekvilibrijum ekonomski i društveni i morao da se reši kroz rat.

Pre Prvog sv. rata, svetska ekonomija je ušla u ogromnu nizlaznu spiralu, spiralu usporavanja ekonomije skoro do tačke stajanja. Sam rat je, kao što je primetio Lav Trocki, izašao direktno iz tih posledica, a sama radnička klasa je bila na nivou istorijskog uzleta socijalno i politički i bila ozbiljan faktor u tom periodu, pretila je da preobrati ambijent kapitalističke Evrope. Međutim, pošto na zapadu ni izbliza nije imala pandan boljševičkoj partiji Rusije, nije imao ko da je vodi do pobede kakva je bila Oktobarska revolucija u Rusiji. Konsekvence poraza radničke klase u Evropi i „mir“ koji su nametnuli Engleska i Francuska Nemačkoj, a zatim i ogromna nezaposlenost, ekonomska depresija – dovele su do pojave fašističkih pokreta i nužnog drugog dela svetskog sukoba, koji je bio Drugi sv. rat.

Međutim, nakon tri decenije stagnacije i socijalne nestabilnosti, period nakon Drugog sv. rata doneo je opštu stabilnost i napredak. Američka ekonomija je mahom bila nedotaktnuta ratnim razaranjima i širenje njenih metoda produktivnosti, organizacije, kreditiranje razvoja evropske ekonomije i širenje tržišta – dovele su do rasta profitne stope i do širenja ekonomskog rasta. Ljudi su krenuli opet da rade, povećanja je potrošnja, za njom i ponuda, postojali su planovi masovne infrastrukturne izgradnje, radničkoj klasi je skočio standard i mogla je da uzima i potrošačke kredite veće vrednosti koji su bili vraćani uredno i tako dalje.

Međutim, nadati se danas tako nekom rešenju bi zaista bilo ravno samoubistvu. Sadašnje stanje američke ekonomije nije nikakva alternativa, naprotiv upravo je to sam problem, što je najveća svetska ekonomija samo trulo jezgro koje se mora otkloniti na organizmu svetske proizvodnje. Pre ili kasnije, centralne banke će morati da se uključe i pokušati da zaustave ovu inflaciju. Ako pratimo ono što se dešavalo u periodu 2007-2009, to može opet da dovede do opšteg šoka, recimo kao onog koji je izazvao krah tržišta stambenih kredita koji opet radničku klasu zapada može staviti u jako težak položaj. Neki od analitičara predviđaju zastrašujuću mogućnost pojave ’stagflacije’ – pojave u kojoj stagnacija i inflacija paralelno obuzimaju ekonomiju, što bi bila klasična ’kvaka 22’; ako bi se povećale kamatne stope da bi se zauzdala inflacija, to može da udari slabu ekonomiju u dalju recesiju. Ako bi se monetarna politika olabavila da bi se pogurao neki rast, može da udari inflaciju i dodatno da počne da jede realnu kupovnu moć stanovništva, ali i profitnu stopu kapitalista.

I tu dolazimo još do jednog ludila današnjice; za razliku od prethodne ’stagflacije’ iz sedamdesetih godina, vlada SAD je imala dug od oko 30 posto svog BDPa, danas taj dug iznosi 125 posto (!) BDPa, dakle prostora za manevar nema nikakvog. Budžetski deficit američke ekonomije stoji na oko 2.7 triliona (u 2020. je iznosio 3.1 trilion – da, taj je broj) i predstavlja 13 posto celog BDPa. Te brojke su u statistikama nekada predstavljale ili bankrotirane države ili države pred bankrotom. Sada, pričamo o državi koja je protektor i garant svetske ekonomije i jasno je da je to stanje neodrživo. Karl Marks je rekao da revolucije nužno „sugerišu poeziju“ budućnosti jer donose i oblikuju svet koji još nije počeo da postoji. Na neki način, novac, kao roba svih roba, takođe crpi svoju težinu iz neke budućnosti – šta ćemo moći sa tim novcem sutra, sledeći mesec, dogodine. Tokom hiperinflacije u SRJ novac je gubio vrednost maltene sutradan već nakon štampanja. Ta vrednost novca u budućem vremenu i čini novac „garantom vrednosti“, da li će on biti stabilan ili neće i ko će želeti da ga uzme, to čini hiperinflaciju tako strašnom idejom.

Naravno, vladajući monetarni analitičari i političari koji su njima podređeni mogu da nam sve ovo predstave kao nezgodnu činjenicu koja je suma sumarum nesretnih okolnosti koje su još potpaljene pandemijom. Međutim, mislim da smo dali dovoljno razloga da verujemo da je sve ovo posledica toga što se decenijama ta limenka samo šutirala usput i što se niko nije potrudio da je pokupi i skloni. Sam kapitalizam može da radi i funkcioniše jedino ako se njegove prirodne i ponavljajuće krize hiperprodukcije reše kroz resetovanje; čišćenje duga, čišćenje proizvodnih kapaciteta, reorganizaciju – što predstavlja osnov za neki novi rast, novi ’bum ekonomije’. Već dve decenije, svetski kapitalizam ignoriše obe krize koje su se desile (manja ali značajna 2001. i ova svetska iz 2008.) – na taj način su nastavili da gomilaju svetski dug u ekonomiji do neba, dug za koji dobro znaju da neće imati ko da ga vrati. Ovo već vidimo sa blokadama u snabdevanju svetske ekonomije, nastavku abnormalnih profita firmi kao što je Amazon koji je primer nužnosti Lenjinove teze o „monopolizaciji“ kao prirodnom stanju kapitalizma, ekonomskim ratovima između Istoka i Zapada, energetskoj krizi u Evropi i porastu cena itd.

Uostalom, i da privodimo ovaj tekst polako kraju, krajnje je vreme svakako da se ova epoha društvene histerije koja je (p)ostavila NATO savez kao dežurnog vampira sveta i neoliberalnu kapitalističku ekonomiju kao nešto što je opustošilo radničku klasu tog sveta – treba izneti još jednu zaključnu primedbu. Naime, mi kao planeta zadnje 4 decenije sigurno živimo u stanju permanentnih „mera štednje“, neoliberalizam je kao doktrina to ustanovio još samim dolaskom na svetsku scenu. Ne treba smetnuti nikada sa uma da se pojave i sistemi na svetskoj sceni pojavljuju tek kao borba između oprečnih sila, oprečnih vektora i da se tendencijski razvijaju u onom smeru u kome, prosto, dominantna sila vuče u datom momentu. Neoliberalizam se pojavio kao rešenje na horizontu u momentu kada su pritisci inflacije i pojačane kompeticije tokom sedamdesetih izazvale tenziju između rastućeg standarda radničke klase na zapadu i stopa profita vladajuće klase, prosto jedno od ta dva je moralo da se povuče. Obzirom da politička akcija i organizacija radničke klase na zapadu nije uspela da pruži adekvatnu reakciju, a da se tokom sedamdesetih javila i velika naftna kriza, na zapadu se desilo nešto što su ekonomisti zvali „krizom akumulacije“. Neoliberalizam je već tada promovisao i ustanovio ovo brutalno rešenje u kome se ekonomsko restrukturiranje dešava u taboru kapitala i vlasnika, dok su za sve ostale „mere štednje“, dakle seča svih mogućih davanja koja nisu apsolutno neophodna. Na ove mere ljudi tada nisu znali kako da reaguju i-ili bili su usmeravani na pogrešne strane; nisu bili besni na kapital i želeli da zauzdaju kapital, već su mete postavili na „dostižna odstojanja“. Bilo je dozvoljeno biti besan na „permisivne liberalne birokrate“ (tj. dotadašnji upravljački sloj kome je zakazala radna etika i koji su doveli do pada standarda) i na „lenje siromašne“ (ekonomske parazite koji su, navodno, živeli komforno na socijalnim davanjima i „obmanjivali“ one koji zaista rade). Nakon tri ili četiri decenije tek ovog dosta dobro osmišljenog napada i na radnike sa srednjim primanjima (a posebno na onaj donji sloj proleterijata), radnici zapada sveta tek sada sanjivo otvaraju oči i razmišljaju o tome da li su ih možda Fridmani, Tačeri, Regani i Poperi ovog sveta lagali i da zapravo ovo nije najbolji od svih svetova.

Međutim, vremena za otrežnjenja više nema, avion odavno već nema pilota, a na koji će aerodrom ovaj avion sleteti i da li će i koliko putnika preživeti – ostaje da se vidi.