Naša namera je bila da tekst koji je pred vama prvo objavimo na, po samorazumevanju, demokratskom i levičarskom, portalu Novi Plamen koji, kako je navedeno, počiva na „pluralističkoj, neisključivoj osnovi“, kao platforma za teorijsku debatu unutar, široko uzev, jednog misaonog horizonta – kako god odlučili da ga nazovemo.  No, redakcija Novog Plamena je, nasuprot proklamovanim principima pluralizma mišljenja, pribegla globalističkom maniru cenzurisanja suprotstavljenih stavova, te je odlučila da ne objavi esej uz sramno obrazloženje koje, pored toga što reprodukuje apologetski, atlantistički stav o „Ruskoj invaziji na Ukrajinu“, takođe implicira da je reč o pukoj „pro-ruskoj propagandi“. Da li je reč o propagandi ili teorijski dobro utemeljenoj analizi, u slovu i duhu marksizma, pokazaće samo čitanje teksta.

Već sama odluka uredništva Novog Plamena da se jasno svrsta i deklariše kao levo, ideološko krilo NATO pakta iliti NATO-levica, time što cenzuriše stavove koji odudaraju od vladajuće zapadne misaone matrice, znači da je jedan od naših proklamovanih zadataka kao teorijskog kolektiva ostvaren – indukovan je efekat povlačenja linija demarkacije tj. ideološkog, političkog i teorijskog razgraničavanja „između istinitih i lažnih ideja“ – Lenjinovim rečima upravo je zadatak teorijskog mišljenja i politike „povlačenje demarkacione linije između suprotstavljenih klasa“. Toliko o političkom i teorijskom planu.

Na ideološkom nivou stav redakcije NP-a predstavlja snažnu potvrdu teza iznesenih u tekstu. Agonija vladajuće ideologije posledica je strukturne krize hegemonije Novog Svetskog Poretka, uzrokovane, pre svega, ekonomskim i vojnim usponom Kine i Rusije, te porazom američkog imperijalizma u Venecueli, Siriji, Avganistanu, Iraku, Iranu i drugim čvornim mestima globalne politike, kao i sve češćim masovnim pobunama protiv vladajućih režima u metropolama.  Aktuelna zbivanja pokazuju da prisustvujemo buđenju istorije, te da je na delu  zaoštravanje protivrečnosti na svim nivoima i grupisanje antagonističkih snaga na globalnom planu. Otud pribegavanje cenzuri ne bi trebalo da iznenađuje; takav gest je pre svega pokazatelj krize imperijalističkih ideoloških aparata koji, usled zaoštravanja klasne borbe, sve češće zadobijaju otvoreno represivni karakter. Antiruska histerija i cenzura ruskih medija kojoj svedočimo dovoljno govori o tome.

Svetsko-istorijski događaji oko Ukrajine nužno zahtevaju svrstavanja na aktuelnom terenu borbe i dovode u pitanje temeljne ideje „levičarskog“ svetonazora. Vreme lagodne „niti-niti“ pozicije je konačno prošlo. Za one koji se i dalje dvoume, možemo postaviti retoričko pitanje: ako Rusija, Kina i Iran nisu Osovina otpora, ko onda pruža otpor neoliberalnoj hegemoniji? Ko dovodi u pitanje globalni poredak moći SAD? Koji to istorijski subjekt čekamo, a koji će našim levičarskim drugovima biti prihvatljiv, a ujedno i delatan?

Teorijski kolektiv TCL će i ubuduće nastaviti da daje skromni doprinos ideološkoj i teorijskoj borbi potlačenih klasa i naroda, na našem blogu i na stranicama drugarskih, anti-imperijalističkih portala i časopisa.

Appendix

Integralni tekst obrazloženja odluke redakcije Novog Plamena prenosimo u celosti: „redakcija (je) odlucila da ne mozemo da objavljujemo tekstove koji implicitno podrzavaju vojnu invazijy (sic!) Rusije u Ukrajini, odnosno brane teze da Rusija, Kina i Iran predstavljaju « osovinu otpora » neoliberalnom poretku, osim ukoliko to nije deo neke sire debate na tu temu na NP. Isto kao sto ne bismo objavili tekst koji implicitno ili eksplicitno reprodukuje pro-NATO i antirusku propagandu.“

/David Novaković ispred kolektiva TCL./

★

RADNIK: Zasigurno. Samo je pitanje, niste li vi ipak borac. Morate me razumeti. Kada na primer s rečima „Ne ubij” hvatate za ruku čoveka, kojeg upravo hoće da ubiju i koji hoće da se brani tako, da ga ne mogu zaklati kao kokoš, tada možda ipak saučestvuju u borbi, mislim, na vaš način. Mislim, da taj čin opravdavate, da tako kažem.

–          Bertold Breht, Puške gospođe Karar

***

Dok u Ukrajini besni rat koji je deo šireg procesa izgradnje novog sistema međunarodnih odnosa, na ruševinama hegemonije američke Imperije i njenog zloglasnog New Word Order-a etabliranog propašću Varšavskog pakta, iznova imamo priliku da čujemo Levicu kako horski osuđuje obe strane pozivajući na momentalni prekid rata i tobože internacionalističko rešenje, te navodnu klasnu solidarnost potpuno apstraktno shvaćene radničke klase. Svetska, ili bolje rečeno Zapadna Levica, ponovo u tumačenju politike (ne)svesno odustaje i od istorije i od materijalizma, te zauzima poziciju moralističkog shvatanja politike, stanovište hegelovske „lepe duše“ koja živi u svetu vlastitih, od stvarnosti beskrajno odvojenih, vrednosti i istina, u varkama moralističke svesti. Moralizam je posledica više od tri decenije tavorenja pod ideološkom hegemonijom građanske klase, usled čega je Levica, ili bar većina koja je sačinjava, izgubila sposobnost istorijskog pristupa stvarnosti. Umesto moćnog kategorijalnog aparata istorijskog materijalizma – setimo se Lenjinovih besmrtnih reči: „marksizam nije istinit zato što je svemoćan, nego je svemoćan zato što je istinit!“ –  u slučaju navedene Levice imamo imaginarno, moralističko (ideološko) i stoga nedijalektičko shvatanje, po svojoj biti dijalektičkog, kretanja istorije.

Ovakvo moralističko tumačenje istorijskih procesa i situacija je beskonačno daleko od onoga što bismo nazvali materijalističkim shvatanjem istorije. Marksov materijalistički zahvat istorije, grubo rečeno, pokušava da osvetli vezu kapitalizma kao društvenog totaliteta i razumevanja istorijskog vremena – bolje rečeno produkcije istorijskog vremena.* Istorijski materijalizam predstavljao bi pokušaj da se artikuliše shvatanje istorije i istorijskog vremena kao specifičnog načina čovekovog društvenog bitisanja. Ako, dakle, materijalističko poimanje istorije nije progresivistički Weltanschauung koji bi trebalo da umiri „lepe duše“ obećanjem konačnog trijumfa Radništva, Socijalizma i Pravde, onda istorijsko-materijalistička analiza naše epohalne situacije pokazuje da trenutno na delu nije puko sukobljavanje imperijalnih sila oko podele plena u vidu teritorija, resursa i interesnih zona već su istorijske uloge aktera trenutnih zbivanja potpuno drugačije, a ulozi daleko, daleko radikalniji.  

Globalni sukob između dva ekonomska, politička i vojna bloka vodi se oko protoka samog istorijskog vremena, njegovog pravca i smisla. Drugim rečima, u pitanju je borba nesamerljivih shvatanja strukture istorijskog vremena, koja su neraskidivo povezana sa različitim oblicima društvenih relanosti. Dok potezi koje vuče Osovina Otpora, na čijem čelu se nalaze Rusija, Kina i Iran, na planetarnom nivou emfatički pokazuju da je kucnuo čas inauguracije Kraja kraja istorije, Kolektivni Zapad i njegova udarna pesnica NATO pakt, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, pokušava da restaurira Kraj istorije ne bi li zaustavio neumitni slom (neo)liberalne istorijske teleologije.** Reč je, dakle, o strukturnom sukobu protivrečnih istorijskih samorazumevanja u kojem ne postoji middle ground tj. prostor za kompromis u vidu „miroljubive koegzistencije“, koja se i tokom perioda Hladnog rata pokazala kao puka iluzija. Učenije rečeno, konfrontacija oko biti istorijskog sveta čoveka vodi se oko pitanja pokretljivosti samog bitka sveta. Zato su aktuelni sukobi nužni i zadobijaju prevratnički, svetsko-istorijski karakter.

Stoga je za komuniste nužno da u ovoj situaciju odlučno odbace svako apstraktno suprotstavljanje ratu kao i nesvrstavanje na jednu od sukobljenih strana. Stvari moraju da se sagledaju sa stanovišta konkretnih strana u sukobu i realnih uloga borbe, u jedinstvu motiva i efekata. To je težina ambivalentnih istorijskih situacija  i same logike ambivalencije u istoriji, koja ne priznaje apstraktno shvatanje pravde, morala i ispravnosti. Levica ne pokazuje da je dorasla tom istorijskom zadatku koji stoji pred njom.

A kada je reč o sukobu, zar nas Hegelova dijalektika gospodara i roba ne uči da je istorija borba na život i smrt? Ona je strašna, ali se ne može moralistički osuđivati. Rat je konstitutivni element hoda istorije u periodu klasnih društava, a isto tako i borbe za emancipaciju, same revolucionarne prakse. Istorijsko breme krvavih ratova i kolonizacija, užasi kapitalističke eksploatacije, kao i inerciono širenje globalnog Behemonta kapitala u liku NATO alijanse, ne mogu biti anulirani propovedima o apstraktnoj solidarnosti i pacifizmu, već realnim, oružanim borbama konkretnih ljudi, naroda i političkih struktura koje teže da istorijsku zbilju savremenog kapitalizma transcendiraju. Mi, kao komunisti, nemamo pravo na lagodnost i „uzvišenost“ građanskog moralizma, niti možemo da biramo između čistote i sile, već samo između različitih vidova nasilja – ili kako je to Marks odavno uvideo da je zadatak  komunista da objasne ljudima borbe koje nužno vode.

Istorijsko iskustvo govori da u epohalnim gibanjima i transformacijama, kao i u teoriji, nema nikakvih garancija, da svaki čin nosi sa sobom rizik. Ali upravo je u tom riziku skrivena mogućnost realizacije autentične ljudske slobode radikalnim istorijskim činom revolucije. Objektivni procesi koji su na delu svedoče o nemogućnosti daljeg održavanja status quo nastalog nakon mračnog sloma SSSR-a. Možda će krajnji rezultat ovih procesa voditi ka otpočinjanju nove sekvence radikalne politike. Budućnost nam je uvek samo verovatna. Zato se moramo uvek kladiti na budućnost.

_______________________

*Istorijsko vreme treba razumeti kao epohu određene društveno-ekonomske formacije.

**Kraj istorije se odnosi na tezu o konačnom trijumfu liberalno-demokratskog modela i uspostavljanju post-ideološkog sveta, lišenog velikih ideoloških sukoba između Istoka i Zapada. Najpoznatija formulacija dolazi od Fransisa Fukujame, službenog filozofa američke Imperije.