/ Deset godina Istočnog otpora: Od imperijalnog sna o ,,Arapskom proleću“ do grubog buđenja u Siriji. Kolektiv TCl./

★

I

Oni koji prate situaciju na Bliskom istoku mogu da vide da je Vašingtonov plan o „Novom Bliskom istoku“, koji bi bio pod njihovom kontrolom, na staklenim nogama. Podsetimo se čisto radi istorijske perspektive, plan o „NBI“ je objavljen od strane državnog sekretara Kondolize Rajs u Izraelu 2006. godine – i bio je usmeren ka tome da se samelje apsolutno svaka nezavisna politička snaga u regionu. Više nije bilo važno o kom tipu države se radi ili o kom narodu, da li su to države sa više etničkih zajednica (što je uglavnom pravilo u tom delu sveta) – ono što je bilo bitno američkoj spoljnoj politici jeste da te državne zajednice ne smeju nikako da se integrišu, da moraju da se „diskonektuju“ iz svoje prirodne i matične orbite.

Pentagonova doktrina od početka još pedesetih je pričala o „dominaciji punog spektruma“ i „spajanju nepovezanih teritorija“. Vremenom, kako pad Gvozdene zavese ipak nije doveo do željenih rezultata, plan se proširio na to da potencijalni konkurenti na globalnom planu (Rusija i Kina ili eventualno neki evropski igrač) – budu isečeni iz regiona, da budu sprečeni da diktiraju tempo stvari u tom pojasu. U naše doba (što je, okvirno, zadnja decenija) – objektivni cilj je postao blokada Kine i kineske trgovine, pre svega „Pojas i Put“ (Belt-Road) inicijative, kao i to da se omete bilo kakva konekcija koja bi se stvarala između Evrope i Azije. Evroazijsko pitanje ostaje ključni i centralni strah Vašingtona, jer ako bi Evropa i Azija imali ikakve funkcionalne odnose, kome bi onda SAD bili svetski policajac i kome bi papreno naplaćivali energente. U krajnjoj liniji, bili bi marginalizovan uticaj na oba kontinenta, koji su od ključne važnosti za američku imperijalnu politiku.

Zbignjev Bržežinski je obilato pisao na ovu temu, na temu „ove igre“ (kako vašingtonski planeri vole ovo da zovu), a Lorens Vilkerson je skoro dopunio ove ideje – primećujući da produžena i skandalozna okupacija Avganistana (koja se, evo ovih meseci moguće primiče kraju) – služi tome da se napravi tampon zona prema Kini i da se na taj način omete njen razvoj prema zapadnim područjima.

Sa tim na umu, američka vojska je u XXI veku izvela desant na Irak i Avganistan, stavila obe zemlje pod okupaciju koja traje do današnjeg dana. Obe zemlje su pretrpele abnormalne štete u ljudstvu i u finansijama, međutim američka vojska i politika nisu uspele da ugase otpor koji se razbuktao u tim zemljama i vrlo brzo, kao vojni požar, počeo da se širi zapadno prema Mediteranu. Otpor u Levantu doneo nam je dva neočekivana raspleta u periodu najžešće dominacije američke vojske u regionu, a to su vojni porazi njihovog mezimčeta, izraelske vojske. Vojska okupacione zone Izrael je isterana iz Gaze 2005. (tokom druge Intifade), a naredne godine je libanski otpor vođen Hezbolahom još jednom oterao okupacionu vojsku iz graničnog pojasa južnog Libana.

II

U Iraku je, nakon pada režima Sadama Huseina, uveden terorizam širokog spektruma da bi se sprečila i najmanja mogućnost toga da se narod u Iraku okrene Teheranu, kao pomalo neočekivanom, ali ipak logičnom savezniku. DAEŠ (ili kako su nam je predstavili, Islamska država Iraka i Levanta) se pojavio sa namerom da se raspale sektaške borbe između šiitske i sunitske populacije, vršeći skandalozne zločine nad šiitskim stanovništvom, a onda i nad svakim drugim stanovništvom. Grupa je posle oformljena i u Siriji, nakon 2012. i propalog plana o svrgavanju režima predsednika Bašara al Asada.

Koristeći talas konfuzije koji se stvorio tokom „Arapskog proleća“ (2010-2012) i nereda u Tunisu i Egiptu, američka imperijalna politika je užurbano stvarala  „proksi vojske“ (koje su inicijalno finansirane parama Saudijaca, Katara i Turske) koje bi ratovale na potezu od Sirije do Libije, destabilizujući time čitav arapski pojas koji se prostire na dva kontinenta i ima širok prilaz Mediteranu. Ove sektaške, vehabističke vojske koje su marširale na olupinama Al Kaide (Libijska Islamska Vojska, Front Al-Nusra, DAEŠ, Tarir al-Šam, Sirijska Turkmenska Brigada, Istočno-turkmenska, tačnije Ujgurska islamska brigada) su dobile materijalnu i svaku drugu podršku da bi bili oštrica i prethodnica Vašingtonovog plana o „Novom Bliskom Istoku“.

Nakon direktne intervencije NATOa u Libiji koja je, kao što znamo, imala najveći standard života u Africi – pokušana je ista stvar sa Sirijom (2011. godine), međutim Sirija je pružila otpor. I pored ustanka u Bahreinu (koji je saudijska vojska slomila), bilo je zanimljivo kako zalivske monarhije (koje su, pritom, najrepresivnija društva tog regiona arapskih režima) nisu bile dotaknute nimalo „Arapskim prolećem“.

Iako smo mogli da vidimo neke promene u stilu između režima koje su vodili Buš, Obama, Tramp i sada Bajden, plan o „NBI“ je ostao netaknut, međutim počeo je da dobija neočekivane čvorove. Vašingtonu ni u ludilu na pameti nije bilo da će režim predsednika Bašara al-Asada opstati iznutra, kao ni da će biti spremni na decenijski, iscrpljujući rat koji se u američkoj vojnoj terminologiji označava kao „dogfight“.

Prvih godina rata sirijski režim imao je otvorenu podršku jedino Hezbolaha iz Libana, zatim se Erdoganov režim finansijski i takticki uključio u hajku na Asada oko 2012. prilično aktivno i prilično otvoreno. Sirijska vojska i Hezbolah su (na početku) ušli u snažnu ofanzivu i počeli da potiskuju plaćeničke i sektaške vojske prema zapadnim teritorijama – Turska je tada ušla sa podrškom severno, a američka vojska je počela da priprema DAEŠ za invaziju sa istoka, kao i da pravi tampon zonu sa Kurdima (u vidu SDFa). Takva zona bi ograničila vojsku Sirije da se spoji sa eventualnim iračkim šiitskim jedinicima na granici. Upravo u ovoj fazi (2014-2015), koja je bila prelomna i koja je bila biti ili ne biti za čitav region, Iran i Rusija ulaze u manje ili više otvorenu podršku režimu predsednika al-Asada. Takođe, formiranje vojske Al-Hašd al-Šabi (PMF iliti Jedinice Narodnog Sabora) u Iraku bilo je do esencijalnog značaja da bi se zaleđina fronta u Iraku stabilizovala i da bi se svi irački otpori DAEŠu mobilisali pod jednom zastavom, ujedinjenom vojnom jedinicom. Jedinice PMFa su u međuvremenu izborile jednak status u iračkoj državi kao i sama iračka vojska.

Upravo u ovoj fazi počele su da se stvaraju jače veze među faktorima koji će, 6 godina kasnije, postati ključni igrači na Bliskom istoku, tj. oni igrači koji će početi da stvaraju nešto što je kolokvijalno počelo da se naziva „Osovina Otpora“ koja je imperijalnu, američku ofanzivu počela da rasparuje i seče iznutra.

Tokom 2016. i 2017. otvorile su se borbe za oslobođenje Alepa i Palmire, napravljeni su veliki vojni napretci u regiji Deir Ezor, DAEŠ je krahirao u Iraku gde mu je slomljena kičma u vanljudskim borbama. Pokojni general Kasem Solejmani je krajem 2017. objavio da je DAEŠ, kao ujedinjena vojska sa centralnom komandom, poražen i da su ostali samo džepovi te organizacije koji su raštrkani i nepovezani. Već 2018. „Osovina Otpora“ se aktivirala u Jemenu, kroz pokret Ansar Alah, ili kako su kolokvijalno nazvani, Hutijev pokret. General i politički vođa jemenskog otpora, Husein al-Huti, ubijen je 2004. i pokret Ansar Alah je nastavio borbu pod njegovim imenom. Saudijska Arabija i Emirati ulaze tada u savezništvo i počinju veliki pretovar plaćeničkih salafističkih snaga iz Libije i Sirije u ratnu zonu sa Jemenom, pokušavajući da slome pokret Ansar Alah.

III

U tom smislu, period od 2015. naovamo možemo posmatrati kao početak gubitnog gambita američke politike i njihovu ambiciju o „Novom Bliskom Istoku“ koji je pod njihovom isključivom šapom. Imperijalistička evro-atlantska politika i njihove proksi-armije su sada u sveopštoj defanzivi i sve više su prinuđeni da razmišljaju o nekoj vrsti direktnog mešanja, mada je veliko pitanje na kojoj tački pojasa je to izvodljivo, kao što je i pitanje da li je uopšte izvodljivo bez gubitaka koji bi bili ogromni.

Sirija je trenutno podeljena na okupacione zone koje su razdelili Amerika, Turska i Izrael – ali su ove okupacione zone jako osetljive i nestabilnog karaktera. One su više posledica jako kompleksnog političkog šaha koji se igra u tom delu sveta, kao i ogromne iscrpljenosti sirijske vojske i saveznika koji su u zadnjoj deceniji zaista vodili sveopšti, totalni rat koji se dešavao u apsolutnom okruženju. Pritom, kada kažemo apsolutnom okruženju, zaista to mislimo, Sirija nije imala nikakvu zaleđinu 4 godine rata, tek tad je došlo relativno olakšanje prema granici sa Irakom i potonjim spajanjem sa granicom i snagama PMFa. Odlazeći Trampov režim, iako je pričao jednu stvar radio je drugu – Vašington je aktivno sprovodio sankcije Siriji uz otvorenu pljačku istočnog dela zemlje koji je bogat naftom, sve na poziv izdajničkog kurdistanskog SDFa. Sa Trampom se čak desio istorijski presedan, uprkos proklamovanoj antiratnoj retorici i nameri o smanjemu učešća američke vojske po svetu, Tramp je u vezi Sirije bio začuđujuće otvoren i direktan, pod parolom „bomb the oil take the oil“, politikom koja je i dan danas na snazi u delu Sirije koji je pod kontrolom kurdskih trupa. Sankcije su bile proširene na Liban (radi Hezbolaha) kao i na Iran. Poslušnici iz EU su zdušno podržali ovakve mere, skoro bez ikakve rasprave u EU parlamentu, i bez ikakvog razmatranja imaju li evropske države i narodi išta sa Bliskim istokom.

Irak kao Irak sporim ali makar ikakvim koracima postiže gradualnu političku samostalnost. Iračka skupština je posle skandaloznog atentata na generala Hasema Solejmanija izglasala rezoluciju o tome američke trupe moraju da se u nekom doglednom roku izvuku iz Iraka, iako je jasno da to neće biti nimalo lak proces, niti proces na koji će se oni samostalno odlučiti. U međuvremenu, u Avganistanu je krenulo povlačenje trupa nakon 20 godina (!) okupacije, a u Jemenu pokret Ansar Alah već 4 godine uspešno aktivno ratuje protiv plaćenika koje finansiraju Saudijci i Emirati, držeći najvažniju zapadnu trećinu zemlje u stabilnom posedu, pritom nanoseći veliku štetu Saudijcima na njihovoj teritoriji.

Izraelska okupaciona zona ostaje bitno i nezgodno čvorište i najvažnije, najbranjenije američko uporište u tom delu sveta, centar političke dominacije i operativni centar vojnih operacija koje se sprovode. Međutim, mora se primetiti da u zadnjih desetak godina mit o navodne „dve države“, mit koji je Izraelu služio isključivo kao sredstvo kupovine vremena, lagano nestaje i izraelski aparthejd režim biva ogoljen u pravom svetlu – kao jedna rasistička imperijalna tvorevina ubačena među te narode tamo da bude večiti predmet maltretmana i nemogućnosti arapskog pojasa da postigne političko ujedinjenje. U bitnom smislu, smislu koji se možda ne ističe i ne navodi dovoljno, razjedinjenost i podeljenost samog palestinskog pokreta (vezanost za neke ideje muslimanskog sveta koji su ih doveli u istorijski ćorsokak), uz vezanost određenih struktura za mit o „dve države“ – ometa i to vrlo politički prosperitet Palestine. Određene strukture Palestine su jako vezane za palestinsku dijasporu i njene pozicije na liberalnom Zapadu koje su sitne, ali su svakako ogroman izvor i legitimiteta u matici, a i u finansijskom smislu. Taj deo palestinskog vođstva nije sposoban da vodi odvojenu i zasebnu borbu za samostalnu palestinsku teritoriju koja bi značila da mora da se napravi prekid i sa američkim donorima i sa idejom da će se taj proces odviti uz neki fantomski „međunarodni monitoring“. Takođe, očigledno da taj proces može da se desi jedino uz etablirane i dokazane igrače koji su na prvoj liniji odbrane od američke agresije: Hezbolah, Siriju i Iran – uz određenu dozu ruske podrške. Određenim strujama u Hamasu i Fatahu ovaj scenario nikako ne odgovara i konstantna rascepkanost i podeljenost palestinskog naroda je i dalje rak rana u samoj Osovini Otpora, rak rana koja očigledno ne može da se reši sama od sebe.

No, ova vrsta meke opsade celog tog regiona i nada da će se time nešto postići samo pokazuje očajanje u koji pada američka imperija, postižući upravo ono što je sama američka spoljna politika pokušala decenijama da spreči – povezivanje Bliskog istoka sa Euroazijom ruskog uticaja i dalje na kineski istok. Iran i Kina su ove godine ušli u jako skup i jako obiman 25-ogodišnji partnerski sporazum koji će Teheranu omogućiti sirovine koje su mu blokirane sankcijama NATO zemalja, a Kini dostupno i povoljnije gorivo. Savezi na globalnom Istoku, uz određene frikcije koje su prirodne i očekivane u savezima ove magnitude, se svakako iz godine u godinu sve jasnije spajaju u očekivanju konačnog zaoštrenja sa NATO zemljama.

Tu dolazimo do sadašnje konjukture; postoje velika previranja oko ostataka stopiranog JCPOA sporazuma iz 2015. sa Iranom koji se ticao kontrole iranskih nuklearnih projekata. Da se razumemo, korak sankcija prema Iranu radi njegovog nuklearnog programa je korak izmoljen bukvalno od birokratija Tel Aviva i Rijada, koje se boje poremećaja odnosa snaga na Bliskom istoku i dolazak u posed nuklearnog oružja Iranske republike. Taj scenario je svakako noćna mora za te dve zemlje koje su decenijama unazad destabilizovale ceo region pod patronatom zapadnih sila i koje su bila glavna odskočna daska i zaleđina američkoj ratnoj mašini tamo.

IV

Sa američkom vojskom koja pakuje kablove u Avganistanu, sa Irakom koji je pod stabilnom kontrolom šiitskih PMF snaga, sa Sirijom koja je odbranjena, sa jakim Hezbolahom, sa Iranom koji trguje sa Kinom – Rijad i Tel Aviv su svesni da je istorijski tajmer uključen i da ih čeka teška borba za te pozicije. To je posebno jasno za ionako klimav i nestabilan saudijski režim koji ne može godinama unazad da obori otpor u Jemenu i ugasi to žarište koje je strateški prevažno. U takvom nekom okruženju, u kome bi Saudijci krahirali kao kula od karata koje jesu, nije daleko ni san o padu okupacione zone Izrael.

Ova faza u kome američka politika ne može da se pokupi i da uradi makar jedan protivudarni korak i da ikako zaustavi promenu vojnog i političkog krajolika na Bliskom istoku predstavlja posebnu opasnost. SAD su iznervirane, iziritirane i kao takve su tradicionalno najopasnije, što je posebna opasnost za Balkan koji je duboko u zoni uticaja SAD, da ne može više biti.

Put je trasiran i jasan, ali nas na njemu očekuje dosta prepreka – kao što je važna vojna spremnost Osovine Otpora, jednako će biti važna i diplomatska i ideološka, ’meka’ borba koja očekuje sve simpatizere antiimperijalne politike. Na tom mestu, TCL već godinama daje skromni doprinos i nastaviće tim putem, do nekog boljeg momenta i za srpski narod i za Balkansko poluostrvo. Sa ponosom i uzdignutom glavom gledamo ka narodima Bliskog istoka, koji su naš najveći saveznik i uzor u ovoj borbi na život i smrt sa evroatlanstkim Behemotom.

Skoplje i Beograd

maj 2021.