Konačno imamo priliku da na sajtu prenesemo tekst koji je bio praktično formativan za političku i teorijsku liniju ove grupe, grupe „Tanka crvena linija“. Tekst koji je pred nama je govor francuskog filozofa i marksiste Luja Altisera sa konferencije koja je održana u Veneciji 1977. godine. Sastanak je bio u organizaciji magazina ’Il Manifesto’, a konferencija je bila pod nazivom „Vlast i opozicija u post-revolucionarnim društvima” i zapravo se ticala preseka situacije u zapadnoj Evropi i odnosa prema ogromnoj krizi koja je zahvatila zemlje Varšavskog pakta.

Podsetićemo vas da je to momenat u Evropi u kojem vodeće komunističke partije odustaju od ideje diktature proleterijata, to je trenutak u kojem Berlinger ispred italijanske partije, Kariljo ispred španske partije i Marše ispred francuske partije održavaju sastanak u Madridu na kojem se praktično formalizuje prelazak najeminentnijih evropskih radničkih partija na socijaldemokratske pozicije i usvaja strategija „marša kroz institucije”, čime se, ustvari, evropski radnički pokret vraća na opasne stranputice i zablude Bernštajna i Druge internacionale.

Ipak, taj prelazak se sredinom sedamdesetih pakovao u drugačije obladne i lukavije; bilo je reči o uvažavanju pobeda antiratnog, ekološkog i feminističkog pokreta, o uvažavanju pobeda socijaldemokratskih partija, o pravljenju širokog strateškog saveza sa svim levim elementima. To pakovanje se karikalo kasnije na, uistinu, zaista loš položaj Istočnog bloka – pre svega KP SSSR koja je politički stajala jako loše, a teorijski još lošije. Sa treće strane, imali smo prisutan i momenat političkog terorizma i radikalnosti u ime levice u Evropi – tih godina u skoro svim državam zapadne Evrope bile su aktivne, mahom, omladinske terorističke organizacije koje su bile odvojene od glavnice radničkog pokreta i trudile se da pravdu i propagandu uzmu u svoje ruke. Na sve to, imali smo izrazito jak učinak američke obaveštajne i propagandne agenture koja je vrlo mudro, priznaćemo, igrala na kartu razjedinjavanja svih ovih elemenata i nemogućnosti toga da oni ikad uspostave zajednički jezik koji je, sad se sa ove distance vidi, možda tada i bilo nemoguće naći.

U jednoj takvoj situaciji, italijanski magazin i grupa intelektualaca okupljenih oko njega organizuje svojevrsni „Šta da se radi” simpozijum na kojem su učestvovali svi oni koji su prepoznavali ozbiljnost tog momenta. Ne zaboravimo da je samo dvanaest godina nakon toga pao Berlinski zid i u munjevitoj sukcesiji događaja, dezintegrisao se SSSR, Varšavski pakt i ceo Istočni blok, što je otvorilo vrata za oružano rasparčavanje SFRJ, koje nas i danas definitvno određuje. Socijalistički blok i njegovi propratni elementi su, dakle, padali kao kula od karata bez mogućnosti i sposobnosti za minimum odbrane. Izgledalo je kao da je socijalsitičkom bloku naprosto nestalo tlo pod nogama.

L. Altiser u ovom, moglo bi se reći, proročkom govoru (koji ima formu kratke analize) daje sažet pregled teorijskih problema sa kojima se suočava marksizam i nudi objašnjenje nesvakidašnjeg tipa. Naime, kao autor koji se decenijama bavio unutrašnjim problemima teorije marksizma i tražio relaciju između loše postavljene teorije i prakse koja čitavu ideju i pokret gura u blato do kukova – Altiser je 1977. u osvit užasnog otrežnjenja da socijalistički blok živi svoje finalne dane, ponudio određenu katarzu, tj. katarzu poraza.

Iako na prvi pogled zvuči kontradiktorno ili van pameti, pojedini teoretičari na strani socijalizma mogli su da naslute da političke i teorijske greške koje se kritički ne preispituju vode celu stvar u propast. To posebno slovi za marksizam, sistem čiji život zavisi od sposobnosti da razume sopstvene pretpostavke kao i dinamiku predmeta kojim se bavi, proizvodnim odnosima u kapitalizmu. Ispostavilo se da su njihove bojazni i prognoze bile tačne, nedoraslost marksističkih aktivista i teoretičara vadilo je ciglu po ciglu iz same osnove te teorije, paralelno sa ciglama koje su nestajale iz Berlinskog zida.

Altiserov projekat ’marksizma kao konačne teorije’ označio je finalnu fazu njegovog rada (od sredine sedamdesetih sve do smrti) koja se ticala objašnjenja unutrašnje krize marksizma kao glavnog uzroka podrhtavanja socijalističkog bloka koje je u tom periodu počelo da se obelodanjuje. Grupa oko Altisera prva je na sebe preuzela projekat svojevrsnog „dekodiranja” marksističke teorije na mestima na kojima je bila detektovana kriza pojmova i značenja. To su bila, ispostaviće se, ključna mesta marksističkog teorijskog bloka. Altiserov pojam markizma kao dovršene ili njegovim rečima „konačne teorije” detaljnije se obradjuje u samom tekstu njegovom pod tim imenom, ’Marxism as a finite theory’.

Za ovu grupu ljudi, okupljenih u kolektivu Tanka crvena linija, vodeća ideja je da moramo aktivno participirati u razumevanju i obogaćivanju teorijskog nasleđa marksizma. Ne možemo samo stajati sa strane i od pada Berlinskog zida za sve nedaće koje je naša pozicija doživela da krivimo samo naše protivnike. Naši protivnici su očigledno svoje karte odigrali prilično dobro i naša pozicija, pozicija naučnog socijalizma, nama nalaže da istorijske procese, posebno uzroke našeg sloma i poraza, analiziramo istorijski dosledno, ideološki dosledno. Mi smatramo da osnovne upute za to, najbolje upute za to – daje Luis Altiser i grupa francuskih komunista oko njega, koja je, između ostalog, stvorila čitavi savremeni talas društvenog mišljenja i praktično diktirala tempo evropske teorije od kraja šezdesetih i francuskog maoizma, sve do strukturalističke i post-strukturalističke škole u različitim disciplinama.

TCL nastavlja ideološki i politički poduhvat revitalizacije i postavljanja na noge altiserijanske ideje započetog još pre 8 godina na blogu „Teorija iz teretane”, nastavljajući se na mišljenje i tradiciju koju su u tadašnju SFRJ doneli Mladen Kozomara (na beogradski univerzitet) i ljubljanska grupa okupljena oko Slavoja Žižeka, Mladena Dolara i Rastka Močnika. Kao što vidimo, tekst koji prenosimo je bio objavljen u tadašnjem eminetnom teorijskom magazinu „Marksizam u svetu“ i mi osećamo izuzetnu zahvalnost i obavezu prema tadašnjem uredništvu koje je pokušavalo da ovdašnju teorijsku socijalističku javnost okrene u jednom drugom smeru od onog u kojem je išlo.

Danas, kao i tada, pitanje ostaje isto: kako i gde politički aritkulisati komunisičke tendencije imanentne kapitalističkom načinu proizvodnje, tendencije koje se, kako je to Marks primetio – za kapital javljaju kao bauk, kao vesnik njegovog ukidanja? Zadatak komunista jeste formulisati politiku i teoriju koja trasira put s one strane horizonta građanskog društva, društva čiji je bitak, rečeno filozofskim jezikom, kapital odnosno privatna svojina i njena hirovita repordukcija, a ne opšteljudski napredak i prozvodnja podvrgnuta racionalnoj kontroli društva. Ulog ove borbe za ostvarenje komunizma nije, niti je to ikada bio, samo puki zahtev za poboljšanjem sveta, utopijski sentiment da je „bolji” ili „pravedniji” svet moguć, već je ulog opstanak same ljudske vrste, dok se jedan drugi bauk, takođe imanentan kapitalu, nadvija na svetom – bauk svetskog rata. 

Lenjinovu tezu da je imperijalizam poslednji stadijum kapitalizma možemo dopuniti drugom tezom Roze Luksemburg – da se nalazimo pred istorijskog alternativom: socijalizam ili varvarstvo. Implikacije ova dva teorijska stava su sledeća: nakon što kapitalizam dostigne fazu imperijalizma nema daljeg puta, to je poslednja „stanica” za ovaj način proizvodnje. Nakon dolaska do poslednje, „najviše faze”, ono što sledi je njegova dekadencija i truljenje, koje otvara novo polje mogućnosti o kojima Roza govori – prevazilaženje protivrečnosti izgradnjom komunističkog društva ili pad u varvarstvo, za koje će fašizam XX veka izgleda kao pokazna vežba. Da, danas se nalazimo, kao i kroz čitav dvadeseti vek, u prelomnoj istorijskoj situaciji koja pred nas stavlja izbor koji će odrediti sudbinu čovenčanstva. Utoliko je borba za ostvarenje komunizma, kao i svi praktični i teorijski problemi koje ona iziskuje, od životne, epohalne važnosti. Stoga, promišljati i analizirati uzroke poraza i greške naših ideoloških i političkih prethodnika predstavlja naš naposredni zadatak.

TCL preuzima na sebe obavezu da ovu liniju marksističkog mišljenja baštini na našem jeziku i kroz XXI vek, iskazujući ogromnu zahvalnost prema Luju Altiseru radi svega što je uneo u svet naučne analize i komunističke politike.

Kako on sam kaže – „L’ avenir dure longtemps”, tj. budućnost traje zauvek. Postarajmo se da tako bude.

/Louis Althusser, Najzad se oslobađa nešto živo iz krize i u krizi marksizma, Marksizam u svetu, br. 5,6 1980, IC Komunist, Beograd. Prevela: Ogla Kostrešević. Obrada teksta: kolektiv TCL./

★

Zahvaljujem drugovima iz Manifesta što su preduzeli inicijativu za ovaj susret. Prvi put je marksistima i progresistima, prognanim iz istočnih zemalja, italijanskim, francuskim, španskim i nemačkim sindikalistima, komunistima i socijalistima pružena prilika da javno izlože svoja iskustva i da tako utemelje zajednički politički rad. To je važna činjenica i želeli bismo da se ovaj rad produži.

Govorim o našim izgnanim drugovima i prijateljima čija su nas ovde izložena iskustva duboko dirnula. Oni su imali hrabrosti da brane svoje ideje, da se izjasne kao marksisti i progresisti, da ne popuste pred ucenama građanske ideologije. Ali, među njima ne bi želeo da zaboravim i one koji su mogli i želeli da ostanu u svojim zemljama, da bi na licu mesta pružali otpor, da se ne bi udaljili od svog naroda. Tim ljudima ne znamo imena, ali znamo da takvi postoje i da ih je mnogo. Iza njih stoji masa radnika koji takođe, na svoj način, pružaju otpor. Možda nam se čini da su oblici ovog otpora zamršeni, ali mi smo dužni da ga shvatimo. Moramo svim raspoloživim sredstvima pomoći radnicima na Istoku, a to u prvom redu znači: pomoći im da slome izolaciju.

Govorim o našim izgnanim drugovima i prijateljima čija su nas ovde izložena iskustva duboko dirnula. Oni su imali hrabrosti da brane svoje ideje, da se izjasne kao marksisti i progresisti, da ne popuste pred ucenama građanske ideologije. Ali, među njima ne bi želeo da zaboravim i one koji su mogli i želeli da ostanu u svojim zemljama, da bi na licu mesta pružali otpor, da se ne bi udaljili od svog naroda. Tim ljudima ne znamo imena, ali znamo da takvi postoje i da ih je mnogo. Iza njih stoji masa radnika koji takođe, na svoj način, pružaju otpor. Možda nam se čini da su oblici ovog otpora zamršeni, ali mi smo dužni da ga shvatimo. Moramo svim raspoloživim sredstvima pomoći radnicima na Istoku, a to u prvom redu znači: pomoći im da slome izolaciju.

U daljem tekstu bih se ograničio na kratak pogled na situaciju u kojoj se sada nalazimo. Jer, naše interesovanje za prognane iz istočnih zemalja ne proizlazi ni iz obične potrebe za znanjem, niti predstavlja obično ispoljavanje solidarnosti. Ono što se događaja u istočnim zemljama ne samo da nas duboko pogađa, već se Liče i nas samih, odražava se na naše perspektive, na ciljeve naše borbe, teoriju, borbu, na oblike naše akcije.

I

Pre svega, hteo bih da se izvinim što stvarima prilazim tako direktno, tj. uprošćeno, bez potrebnog nijansiranja. Već duže vremena govori se o „krizi marksizma”. Rossana Rossanda je tu reč upotrebila u svom referatu prilikom otvaranja skupa. Ne treba se plašiti toga: da, marksizam je u krizi, i ta kriza je očigledna. Svi je vide i osečaju, a pre svih drugih naši protivnici, koji čine sve da je iskoriste. Što se tiče nas samih, mi je ne samo vidimo, nego i proživljavamo. I to već duže vremena.

Šta podrazumevam pod krizom marksizma? Protivrečan fenomen, čiji je istorijski i globalni domet nužno shvatiti; on prelazi okvire puke „marksističke teorije”; dakle, to je fenomen koji obuhvata celokupne snage povezane s marksizmom, njihove organizacije, njihove ciljeve, teoriju, ideologiju, borbe, istoriju njihovih poraza i pobeda.

Drugovi radnici iz Mirafiorija to su izrazili: nešto je „puklo” između prošlosti i sadašnjosti u istoriji radničkog pokreta i njegova budućnost zato izgleda neizvesna. To važi bar za neposrednu svest, a možda i znatno prelazi te okvire. Činjenica je da se danas više ne mogu spojiti oktobar 1917, oslobodilačka uloga revolucije Sovjeta i Staljingrad, s jedne strane, i strahote Staljinovog sistema i Brežnjevljev sistem tlačenja, s druge strane. Drugovi iz Mirafiorija su sami to rekli: ako se prošlost i sadašnjost više ne mogu spajati kao ranije, onda to znači da u svesti masa više ne postoji nikakav ostvareni ideal, živa reperna tačka za socijalizam. Ova prosta činjenica u više mahova je registrovana u izjavama komunističkih vođa sa Zapada i ovako je izražavana: nema „nikakvog jedinstvenog modela” za socijalizam. To je konstatacija, ali ona nas ne može zadovoljiti. Jer, u stvari, trenutna situacija se ne može shvatiti ako se konstatuje da postoje „različiti putevi u socijalizam”. Najzad, nemoguće je izbeći pitanje ko nam jamči da „socijalizam tih drugih puteva” neće dovesti do tih istih rezultata?

Kriza koju proživljavamo zaoštrava se zahvaljujući još jednoj posebnoj okolnosti. Ne samo da je nešto „puklo” u istoriji komunističkog pokreta, ne samo da je SSSR „prešao” od Lenjina na Staljina i Brežnjeva, nego ni komunističke partije, kao klasne organizacije koje se nazivaju marksističkim, uopšte još nisu zauzele nikakav stav prema ovoj dramatičnoj istoriji — i to dvadeset godina posle XX kongresa. Nisu ni mogle ni htele to da učine. Iza njihovog oklevanja i njihovog političkog odbijanja, iza praznih formula koje su nam isuviše dobro poznate („kult ličnosti“, „narušavanje socijalističke zakonitosti”, „zaostalost Rusije“, a da i ne govorimo o uveravanjima kao što su: „SSSR raspolaže svim onim što je potrebno, samo još malo čeka”), skriva se nešto ozbiljnije: vanredno velika teškoća (koju! vrlo dobro poznaju svi oni koji se nose s tim) i, mereno prema našim trenutnim teorijskim znanjima — gotovo nemogućnost da se nađe stvarno zadovoljavajuće marksističko objašnjenje istorije koja je, konačno, stvarana u ime marksizma. Ako, kad je reč o ovoj teškoći, nije u pitanju mit, to znači da se nalazimo u situaciji koja obelodanjuje slabosti, a možda i elemente krize marksističke teorije.

Verujem da treba ići tako daleko. Pod pretpostabkom da se „marksistička teorija” shvata u obuhvatnijem smislu: ne na apstraktan i ograničen način, već u materijalističkom, marksističkom smislu reči, u kome teorija podrazumeva orijentisanje prema principima i saznanjima prilikom formulisanja političke prakse, njenih strateških i organizacionih dimenzija, njenih ciljeva i sredstava. U tom smislu je još pre osam godina Fernando Claudin govorio o „teorijskoj krizi”, da bi okarakterisao krizu međunarodnog radničkog pokreta, u istom onom smislu u kome je upravo Bruno Tretnin ukazao na neke organizacione probleme kao probleme koji su po svom značaju teorijski.* Mislim da se u takvom duboko političkom smislu ne može zaobići razgovor o krizi marksizma. Poljuljanost onih izvesnosti koje predstavljaju nasleđe duge tradicije II, a zatim III internacionale, ideološka i teorijska dejstva očigledne (rascep između Kine i SSSR) i prikrivene krize (između zapadnih komunističkih partija i SSSR) zatim, oglaseno, odnosno prećutno napuštanje principa (kao što je princip „diktature proletarijata”), do koga je došlo bez vidnog teorijskog osnova, razna pitanja i odgovori — sve to govori o teškoćama koje ima marksistička teorija u kritici, govori o teorijskoj krizi samog marksizma.

II

Ako apstrahujemo spekulacije protivnika, u ovoj situaciji mogu se, vrlo uprošćeno, izdvojiti tri načina reagovanja.

Prvi način, onaj na koji reaguju neke komunističke partije, sastoji se u tome što se zatvaraju oči da se ne bi moralo videti i da bi se ćutalo: zvanično se marksizam ne nalazi u krizi, ona je izmišljotina protivnika. Druge partije, opet, pokušavaju da spasu ono što se može spasti, u odnosu na neke tačke se pragmatički drže na distanci, u drugim tačkama postavljaju jednu ili durgu „mučnu” formulu, ali čuvaju spoljni privid: krizu ne nazivaju njenim imenom.

Drugi način reagovanja na „šok” koji izaziva kriza sastoji se u tome da se ona preživljava i da se u njoj pati, ali se i dalje traga za mogućnostima da se zasnuje nada i da se veruje u snagu radničkog i narodnog pokreta. Niko nije imun prema ovakvom načinu reagovanja, sa svim njegovim nespokojstvima i sumnjama. Ali, ne može se dugo izdržati bez minimuma perspektive i refleksije o istorijskom fenomenu takvog značaja: snaga radničkog pokreta je nešto sasvim realno, ali sama ona nije dovoljna za ovu perspektivu, ona ne može zameniti interpretaciju.

Treći način reagovanja: dovoditi stvari u ubedljivu istorijsku, teorijsku i političku vezu, koja treba da razjasni smisao, domet i karakter ove krize. To nikako neće biti jednostavno. Ako to uspe, može se menjati i način izražavanja. Umesto konstatacije: „Marksizam je zapao u krizu”, može se reći: „Najzad je izbila kriza marksizma! Najzad se ona ispoljila! Najzad se oslobađa nešto živo iz te krize i u toj krizi.

To nije paradoks, a nije ni pokušaj da se falsifikuju stvari. Verujem da kriza marksizma nije fenomen tek ovih poslednjih godina i da to ne važi čak ni za onu krizu koja se javno pokazala u raskidu između Kine i SSSR i zaoštrila „inicijativama” zapadnih komunističkih partija, kao ni da ona datira tek počev od XX kongresa KPSS. Čak i ako se vremenski poklapa s prestankom jedinstva međunarodnog komunističkog pokreta, njeni koreni leže dublje u prošlosti.

Ako je izbila, ako je postala vidna, onda to samo znači da je već duže vremena postojala u oblicima koji su sprečavali da otvoreno izbije. Dakle, reč je o krizi i koja je bila „blokirana” impresivnim političkim i ideoiloškim aparatom i njegovim ortodoksno prikazanim zasnivanjima.

Ako se izuzme nekoliko godina narodnih frontova i otpora, možemo ukratko reći da se za nas kriza marksizma u tridesetim godinama zaoštrila, ali da je istovremeno ugušena. To je bilo onih godina kad su partijska linija, nametnuta istorijskim rukovodstvom staljinizma, i njena praksa dovele do toga da marksizam okošta u teorijske formule i da ostane zapisan u njima. Regulišući na sebi svojstven način probleme marksizma, Staljin je nametnuo „rešenja” koja su morala da ujedno blokiraju tu istu krizu koju su bila izazvala i zaoštrila, čime je izvršeno nasilje nad svim onim što je predstavljalo marksizam, sa svojom otvorenošću i teškoćama.

Situacija u kojoj smo danas, ima sledeću prednost: posle duge i dramatične istorije, kriza je konačno izbila, i to pod uslovima koji pomažu marksizmu da ponovo oživi. Nije reč o tome da svaka kriza po sebi i za sebe već u sebi sadrži obećanje budućnosti i oslobođenja. Utoliko bi bilo pogrešno ako bi se to izbijanje krize marksizma povezalo s onim tragičnim razvit kom koji je doveo do rascepa međunarodnog komunističkog pokreta. Tu treba sagledati i drugi aspekt: snagu pokreta radničkih i narodnih masa dosad neviđenih razmera, koji sadrži nove snage i mogućnosti. Ako se danas može govoriti o krizi marksizma u smislu mogućeg oslobađanja i obnavljanja, onda to zavisi od snage i istorijskih potencijala ovog masovnog pokreta.

Ali, ovo oslobađanje marksizma obezbeđuje nas da unekoliko izmenimo svoj stav i, ako je potrebno, i sam marksizam.

Stvarno, ne možemo se prosto zadovoljiti time što ćemo Staljinu pripisati odgovornost za sve. Svoju istorijsku, političku i teorijsku tradiciju ne možemo smatrati potpunim nasleđem koje je unakazio pojedinac po imenu Staljin, ili istorijska epoha pod njegovom vladavinom i koje sad samo treba obnoviti u njegovoj prethodnoj „čistoti”. U toku našeg istraživanja, kad god se neko od nas šezdesetih godina vraćao „izvorima”, kad god smo čitali Marxa, Lenjina i Gramšija, da bismo ponovo otkrili živi marksizam ugušen Staljinovim formulama i praksom, uvek nam se događalo da smo, svako na svoj način i s odgovarajućim razlikama, morali da se priklonimo pred očiglednom činjenicom da naša teorijska tradicija nije „čista” tradicija. Naprotiv, da — sasvim suprotno Lenjinovoj brzopleto datoj definiciji — marksizam nije nikakav „čelični blok”, već sadrži teškoće, otpore i praznine, koji su doveli do ove krize isto tako kao što se to već bilo dogodilo u vreme II internacionale i za Lenjinova života, u početku III internationale.

Zato sam danas u iskušenju da kažem sledeće: danas je postalo apsolutno neophodno preispitati jednu I određenu predstavu koju smo stekli o našim autorima i u toku istorije i za vreme borbi, i to o Marxu, o Lenjinu i o Gramšiju; preispitati predstavu koja je proizašla i iz zahteva za ideološkim jedinstvom naših partija, od koje smo dugo živeli i ponekad još i sada živimo. Ovi naši autori pružali su nam neprocenjivo mnoštvo teorijskih elemenata, ali trebalo bi da se setimo i Lenjinovog lucidnog zapažanja: „Marx nam je stavio na raspolaganje samo kamen temeljac…”. To što su nam oni dali nije neki totalan, jedinstven i završen sistem, već delo koje sadrži koliko solidne teorijske i analiti­čke principe, toliko i teškoće, protivrečnosti i praznine. Nije ni čudo. Iako su utemeljili teoriju o uslovima i oblicima klasne borbe u kapitalističkom društvu, bilo bi previše smelo poverovati u to da je ova teorija od samog početka mogla biti „čista” i potpuna. Uostalom, šta bi za materijalistu značio zahtev da teorija bude čista i potpuna? Kako bi to teorija o uslovima i oblicima klasne borbe izbegla samu klasnu borbu, dominantne ideološke oblike u kojima je nastala, i kako bi mogla izbeći da se „zarazi” tim dominantnim oblicima u toku svoje političke i ideološke istorije? Toga se može osloboditi samo po cenu beskonačne borbe. Najzad, kad su stupali na nepoznat teren, naši autori su, i pored svih svojih sposobnosti, bili samo ljudi kao što smo svi mi: tragali su i oklevali, bili su izloženi neshvatanjima, padovima i zabludama, kao što je to slučaj pri svakom istraživanju. Ne treba se čuditi što njihova dela u sebi nose te teškoće, protivrečnosti, praznine.

Važno je biti danas načisto s tim, sasvim svesno polaziti od toga i odatle izvlačiti konsekvence moguće za nas, tj. rasvetliti neke aspekte krize, da bi se spoznao njen emancipativan karakter i da bi se iskoristila istorijska prilika koja nam se pruža, ukoliko smo sposobni za izvesnu korekturu. I to zato što se neke od teškoća kod Marxa, Lenjina i Gramšija direktno odnose na odlučujuće tačke postojeće krize.

Hteo bih sasvim ukratko da navedem nekoliko primera:

Kod samog Marxa, i to u Kapitalu, postepeno dolazimo do konstatacije da je teorijsko jedinstvo, koje je nametnuto načinom prikazivanja, u velikoj meri veštačko. Jedan od osetnih efekata ovog jedinstva — što se pokazuje u Kapitalu kod jedne određene predstave, kakvu je Marx stekao pre svega pod Hegelovim uticajem, naime, kod predstave da teorija, da bi bila istinita, mora imati karakter jedinstva — predstavlja (moglo bi se reći) „računsko“ prikazivanje viška vrednosti (po čuvenoj jednačini: Vr = p + pr + v, gde Vr znači vrednost, p — postojani kapital, pr — promenljivi kapital, v — višak vrednosti), što je smatrano iscrpnom teorijom o eksploataciji. Ovo računsko (gotovo rikardovsko) shvatanje eksploatacije konačno je postalo u istoriji radničkog pokreta teorijska i politička prepreka za pravilno razumevanje uslova i oblika eksploatacije. Ove interpretacije (viška vrednosti i vrednosti radne snage) doprinele su tome da se u klasnoj borbi razdvoje ekonomska i politička borba, dakle, dovele su do restriktivnog shvatanja i jedne i druge, što je počev od izvesne tačke moralo da zakoči širenje oblika radničke i narodne borbe, a još i danas ga nedvosmisleno sputava.

Kao što je poznato, kod Marxa postoje i druge teškoće. Ne možemo prići nijednoj od njih, a da se istovremeno ne suočimo s pitanjem marksističke filozofije, tačnije, kako ja to nazivam, marksističkog stanovišta u filozofiji. Kao što je poznato, Marx se nije eksplicitno izjasnio o tome, Engels nije uvek davao uspešne formulacije, a Lenjinu dugujemo nešto i od najboljeg i od najgoreg. Bilo kako bilo, stvar je tridesetih godina „blokirana” tezama zvaničnog dogmatizma.

Drugi primer. Kod Marxa i Lenjina nailazimo na dve praznine koje imaju dalekosežne posledice: jedna se tiče države, a druga organizacije klasne borbe. Moramo otvoreno reći: nema „marksističke teorije o državi”. Nije stvar u tome da Marx i Lenjin nisu sagledali ovaj problem; on se nalazi u centru njihovog političkog mišljenja. Ali, kod njih nailazimo pre svega — u vezi s odnosom između države, klasne borbe i klasne vladavine — na više puta ponavljanu, kategoričnu opomenu da se odbace građanska shvatanja o državi: dakle, negativno razgraničavanje i definicija. Utoliko zapažamo iz- vesnu patetičnost kad potom još jednom pročitamo Lenjinov govor od 11. jula 1919. godine na univerzitetu Sverdlovsk (O državi). Lenjin insistira: „To je vrlo težak, vrlo zamršen problem.” To kaže dvadeset puta. Država je specijalna mašinerija. On stalno koristi pridev „specijalna”, da bi zatim naglasio da nije reč o nekoj mašineriji ili aparatu kao što su svi drugi. Pri svemu tome, ne uspeva da kaže u čemu se sastoji ova posebnost (i po čemu država nije prosto „mašinerija” ili „aparat”). Zapažamo izvesnu patetiku kad potom čitamo male Gramšijeve jednačine iz zatvora (država = prinuda + hegemonija; diktatura + hegemonija; jačina + konsenzus itd.), u kojima manje dolazi do izražaja traganje za teorijom o državi, a više definicija moguće političke linije za osvajanje državne vlasti od strane radničke klase. Patetičnost kod Lenjina i Gramšija je u tome što oni pokušavaju da nadvladaju klasičnu definiciju in negativo, ali bezuspešno.

Ovaj problem države dobija danas vitalan značaj za radnički i narodni pokret: prvo, zato da bi se shvatila istorija i funkcionisanje zemalja Istoka, gde država i partija obrazuju „jedan jedinstven mehanizam” i, drugo, pod uslovom da je narodnim masama stalo do toga da dođu na vlast i da dejstvuju s perspektivom demokratsko-revolucionarnog preobražaja države, koji ima za cilj „odumiranje” države.

Isto tako, marksističko nasleđe ne sadrži nikakvu stvarnu teoriju organizacija klasne borbe, pre svega partija i sindikata. Svakako, tu se mogu naći političke i odgovarajuće „praktične” teze o partiji i sindikatu, ali ne i nešto što bi omogućilo da se shvati njihovo funkcionisanje i ujedno i njihova disfunkcija i oblici koje ona dobija. Dugo vremena je radnički pokret razvijao svoje borbene, sindikalne i političke organizacije, oslanjajući se na vlastite tradicije, ali ujedno i na postojeće građanske institucije (uključujući vojni model). Ti oblici su ili očuvani, ili transformisani. Na Istoku i na Zapadu stojimo pred teškim problemom odnosa ovih organizacija prema državi, pred problemom stapanja s državom na Istoku — blago rečeno, to je otvoreno i očigledno pogubno stapanje — i pred problemom pretećeg stapanja kod nas, jer ne možemo osporavati opasnost od faktičkog saučesništva građanske države i organizacija klasne borbe, budući da država neprestano pokušava i često uspeva da ove organizacije integriše u svoj vlastiti način funkcionisanja.

Upravo ove „praznine” marksisitčke teorije označavaju neke probleme koji su za nas od odlućujućeg značaja. Kakva je priroda države i trenutne imperijalisitčke države? I kakav je način funkcionisanja partije i sindikata? Kako izbeći rizik da se dejstvuje na način građanske države, kao i odgovarajuću fuziju partije i države? Kako već sada, u početnom stadiumu, zamisliti nužnost „razaranja” revolucionarne države? Kako se mogu preispitati i izmeniti priroda i način funkcionisanja organizacija klasne borbe? Kako izmeniti predstavu koju komunističke partije tradicionalno stvaraju o sebi, bilo kao „partija radničke klase”, bilo kao „vodeća partija”; kako izmeniti njenu ideologiju tako da se takođe prizna nastojanje drugih partija, drugih pokreta u praksi? I, pre svega — a to je pitanje koje se upućuje sadašnjosti i budućnosti — kako, izlazeći iz okvira klasičnog razlikovanja sindikat/partija, stupiti u takve odnose s masama koji jamče da će se inicijative koje dolaze iz naroda i razvijati, one inicijative u kojima je odavno prevladan i rascep između ekonomije i politike? Zar pred našim očima ne nastaje izvan sindikata i partije sve više masovnih pokreta koji bi borbi mogli dati nov, neophodan kvaliteti Jednom rečju: kako se može stvarno odgovoriti na potrebe i očekivanja narodnih masa? Različito — tretirati ih kao bespredmetne ili ih priznati kao neodložne. Posmatrano objektivno ili subjektivno, ovi problemi su naši problemi: oni se odnose na državu, partiju, sindikat, masovne pokrete i masovne inicijative. Zasad smo u svim ovim tačkama upućeni isključivo na svoje vlastite snage.

Svakako, nijedan od tih problema nije nov. Drugi marksisti, drugi revolucionari su u prošlosti u kritičnim fazama pokušavali da ih reše. Ali, danas se ti problemi postavljaju u dosad neslućenoj razmeri i, što je presudno, postavljaju se svakodnevno u praksi; to se vidi u Italiji, u Španiji i drugde. Možemo mirne duše reći: bez pokreta masa i njihove inicijative danas ne bismo mogli čak ni da otvoreno postavimo ova pitanja; zahvaljujući tom pokretu, ova pitanja su postala aktuelni politički problemi. I da nije izbila kriza marksizma, oni se ne bi ni postavili tako jasno.

Sigurno, do danas ništa nije potpuno rešeno, niti se išta može učiniti za jedan dan. „Blokiranje” krize marksizma može se i dalje odvijati u manje-više umirujućim oblicima u ovoj ili onoj partiji, ovom ili onom sindikatu. Nije bitno to što neki intelektualci koji su došli sa Istoka kao i sa Zapada, zvone na uzbunu: to bi mogao biti glas vapijućeg u pustinji. Bitno je da radnički i narodni pokret, uprkos rascepu i mada povreeno tu i tamo zapada u ćorsokak, još nikad ranije nije bio tako širok, još nikad nije raspolagao tolikim resursima i inicijativama. Bitno je da ovaj pokret u praksi počinje da stiče svest o ozbiljnosti i dalekosežnosti krize međunarodnog komunističkog pokreta i marksizma, mada to još ide sporo. Govorim o težini opasnosti koje su sadržane u ovoj krizi, ali i o istorijskoj šansi za oslobađanje koju ona sadrži. Marksizam je u svojoj dugoj istoriji prošao kroz niz kriza i promena. Setimo se promena posle oktobarske revolucije, posle sloma marksizma II internacionale u Union sacrée. Usred krize, u masovnim borbama koje započinju, suočeni smo s novom promenom: ona može dovesti do obnavljanja marksizma, može dati novu snagu njegovoj teoriji, može iz- meniti njegovu ideologiju, organizaciju i oblike prakse i time radničku klasu i radnike približiti ostvarenju socijalne, političke i kulturne revolucije.

Niko ne osporava da je ovaj zadatak veoma težak: ali, treba ga savladati.

Prilog diskusiji, Venecija 1977.