/Katarina Antonić i Darko Delić ispred kolektiva TCL./

★

Kako je proticalo vreme od proglašenja vanrednog stanja, nažalost, postajalo je sve tegobnije pratiti socijalne mreže u Srbiji i čitati pisanja u medijima, jer u većini slučajeva  govorimo o otvorenom sabotiranju suzbijanja epidemije. TCL je kao grupa vrlo brzo došla na pozicije da bi one u ovim situacijama, ako ne ukinute, onda trebalo da budu solidno kontrolisane i cenzurisane. Slede neke, manje ili više, strukturisane teze o onome šta smo mi kao grupa istomišljenika uspeli da konsolidujemo i pohvatamo za ovih mesec dana.

– Evropski projekat je gotov.

On će, iz jasnih razloga, nastaviti da postoji – ali njegov ideološki domet i rok trajanja je istekao i sledi nam vreme izmena i daljih potresa, koji su sa izlaskom Britanije i sa Grčkom krizom bili samo najava. EU kao konglomerat evropskih kapitalističkih država sredinom aprila broji 80.000 mrtvih. Kolonijalne velesile Španije i Francuske, Britanije i Italije su dozvolile sebi da budu na kolenima pred virusom, plaćajući cenu odbijanju uvođenja restrikcije kretanja i mere izolacije, te cenu razgradnje sistema primarne zdravstvene zaštite nakon skoro pola veka divljanja neoliberalizma. Sada su te cene već ogromne, kako u ljudskom, tako u finansijskom smislu. EU i čitav Zapad se suočavaju sa frapantom krizom. Samo 4. aprila na tlu EU je bilo 5200 umrlih, što su cifre za ratni dan jednog ozbiljnog rata. Da, epidemije jesu ratovi sa nevidljivim protivnikom i da – EU gubi u ovom ratu stravično, a kraj nije na tako bliskom vidiku. Ostaje da vidimo koji će biti ishod, jer Italijani planiraju da postave pitanje oko neučešća i oklevanja ostatka EU prilikom suzbijanja pandemije u Italiji, ali ne bismo previše zadržavali dah oko toga. EU i njena centralna banka svakako će naći način, kao i u prethodnim slučajevima, da stegnu obruč oko Italijana i da ih kombinovanim merama ekonomske ucene i političkih pritisaka nateraju da obustave ikakve ideje o daljem talasanju unutar EU, posebno nakon izlaska Britanije.

– Kapital nas šalje na gubilište, a jedan deo ljudi smatra da je to u redu, što je problem već sam po sebi.

U momentu kada je savremena nauka epidemiologije karantine i izolacije jasno postavila kao apsolutnu JEDINU meru borbe protiv zaraza ovako širokog tipa (pritom nimalo naivnih zaraza), svaka relativizacija toga je ravna padu u srednji vek i mrak nenaučnog tretiranja narodnog  zdravlja. Treba biti jasan i konsekventan; insistiranja EU da se održe „prava građana“, bila je samo šifra da se ne ugasi cirkulacija kapitala. Kapitalu stagnacija, naravno, ne odgovara, on se širi i multiplikuje isključivo cirkulacijom – ponudom robe, kupovinom robe, re-investicijom novca i onda iznova. Bez cirkulacije, on se skuplja. Odatle i sveto pravo na „protok roba, ljudi i kapitala“. Nema tu ništa specifično ljudsko, to je tako vekovima u svetu novca i interesa profita. Drugo je sasvim što bi ljudi voleli da misle da se neko u svetu kapitalističke ekonomije interesuje za to da li oni imaju dovoljno sunca ili vazduha ili da li su dovoljno animirani. Ne, oni ne mogu da naprave pare na izolaciji i karantinima – odatle ide protivljenje, koje se šifruje kroz „prava građana“. Mi marksisti ipak znamo da su prava ta koja se odnose, pre svega, na prava da se novac potroši. Nema nikakvog većeg dobra u svemu tome, ma koliko ljudi voleli da veruju da ipak ima.

– Sada kada je vrag odneo ne jednu, već dosta šala – EU počinje da sprovodi karantine ozbiljnije.

Prekasno doduše, domine su počele da padaju i videćemo na kojoj cifri će se zaustaviti. Kako ljudskoj cifri, tako i novčanoj cifri. Jasno je da nam se sprema velika recesija, kao što je jasno da je ova recesija ogromnim delom zasluga toga što se ona od 2009. nije tretirala ozbiljno. Doduše, kad se sad osvrnemo iza i imamo sve iz ovih zadnjih deset godina u vidu, zašto bi ikad verovali da će EU birokratije išta osim totalne kataklizme uvažiti kao argument za moguću grešku. Ova odurnost, drskost i bezobrazluk su apsolutno bez presedana u savremenoj politici. Piratska borba za respiratore i prebacivanje odgovornosti za epidemiju, kao i odbijanje usaglašavanja zajedničkih budžeta za sanaciju ovog ludila su samo početak onoga što ćemo tek gledati.

– Nije nikad bilo bolje vreme, dakle, sagledati suštinsko i sad već jako, jako opasno krahiranje euro-liberalizma.

Do sada su kolonijalni i polukolonijalni impulsi i posledice tih politika bili rezervisani za nas na periferijama. Sada, logika kapitala počinje da uzima danak u krvi i iznutra metropola. Ruska vojska i kubanski lekari u Italiji, kineski epidemiolozi, rat za medicinsku opremu, masovne grobnice, hladnjače, ljudi koji ostavljeni umiru u mukama po staračkim domovima, krematorijumi, nedostatak respiratora i isključivanje ljudi po starosnoj dobi – da ste rekli nekome u 2019. da ovo čeka EU naredne godine, pozvao bi vam policiju. Pritom, ovo je samo prvi šok. Ono što je zanimljivo, doduše, jeste da se ovo dešava u periodu opšteg trijumfa ideologije brige o životinjama i prirodi. U eskalaciji sveopšte brige o svemu i svačemu i zaštiti prava svega na svetu ikad, u centrima evropske moći mi imamo Inferno na delu, pravi pravcati. Pravo na život biva suspendovano određenom broju ljudi jer drugi broj ljudi više od toga ceni svoja prava da živi –  neometano situacijom (!). Ovde više ne pričamo o metaforama, ovde zaista pričamo o kompletnom krahu brige za život bližnjih, život društva; pričamo o krajnjim dometima smrtne pobede individualizma i kraha ikakve slike o opštem dobru. U ovom potpunom krahu razuma, kroz pukotine optike koja se lomi polako – imamo ono o čemu smo pričali na prvom statusu na stranici koji se ticao korone, već krajem marta kada je krenula katastrofa u Italiji i nazirala se u Španiji. Otpor merama izolacije i prekidu društvenih aktivnosti doveo je do najluđeg spleta smrtnih ishoda zapamćenog van ratnog stanja u skorijoj istoriji. Napušteni starački domovi, napušteni stari ljudi po svojim domovima, nedostatak respiratora, paljenje leševa u krematorijumima, hladnjače – da li je to zaista bila nužna cena? Italija je do te mere krahirala slušajući diktate Evropske Unije da su na kraju morali da dođu kineski Crveni krst i ABHO jedinice ruske vojske.

– Na našem, domaćem planu – liberali su uzneli histeriju na viši nivo i imali neočekivane saveznike u tome, čak i delove domaće crkve.

Nivo ovolike histerije, eto, nismo ni mi mogli da predvidimo. U najsumanutijem koktelu neodgovornosti, negiranja, kontriranja i verovanja da je baš ovo pravi momenat da se vodi borba sa SNS-om – stvari su polako probile krov. Jedan deo kontraša je vikao da je ovo namerno rađeno da bi se naseljavali migranti po Srbiji, onda su se na to uvezale neosnovane spekulacije sa 5G mrežom za protok bežičnih podataka, a onda se sve to uvezalo sa ukidanjem ’građanskih prava’ jer jedan deo građanstva nije želeo da se složi ili pomiri ili šta već – sa privremenim ukidanjem slobode kretanja. Onda im je zasmetao dolazak Kineza, pa dolazak Rusa, pa ubrzana ’azijatizacija’ Srbije – onda su im zasmetale poljske bolnice koje je dizala naša vojska u ogromnom naporu. Prisustvo NATO vojske na svojoj teritoriji su prihvatili ali je odjednom domaća vojska na ulici doživljena kao okupacija (?!) tako da je vrlo brzo postalo jasno da će im smetati apsolutno sve što se uradi. Aktivnost proevropskih opozicionih partija bila je na nivou niskobudžetnog filma koji je mogao da ima velike posledice – pozivanje naroda da ipak izlazi na ulice, da se ne javlja lekarima, da se ne javljaju u privremene bolnice, vršila se najrazličitija kampanja blaćenja svih; od kineskih lekara, do naše vojske, lekara i epidemiologa. Ovo je bio, doduše, finalni pokazatelj toga koliko nekima smeta njihova sopstvena država – autošovinizam je bukvalno u ovih mesec dana probio krov. Kada su se nadali potpunom krahu zdravstvenom i mrtvima kao na Zapadu i kada to nisu dobili, kada je sistem ipak izdržao udar zaraze, onda je počela teorija o tome kako se neko ’namerno iživljava’ nad ljudima i kako neko baš uživa u tome da najavljuje policijski čas.

Opoziciono poimanje politike je toliko površno da ubeđuje ljude, protiv svake zakonitosti, da sistemu odgovara stagnacija kapitala.

– Ako bi, doduše, moglo za nekoga da se kaže da se iživljava namerno i vrlo tendenciozno, to je onda srpska i hrvatska liberalna javnost.

Opozicija, kroz svoje razne forme, svih ovih decenija radi u dosluhu sa raznim političkim silama na satanizaciji i derogiranju srpskog naroda i njegove države. Očigledno nije bilo razloga da i sada ne nastavi sa tom praksom. Srpska liberalna javnost je pala u potpunu šizofreniju kakvu nismo videli u skorije vreme; svaki naredni propagandni korak borbe protiv SNS-a bivao je sve sumanutiji. U poslednjoj epizodi vezanoj za korona-period, opozicija koja je dve decenije razgrađivala zdravstveni i vojni sistem, počela je da isporučuje kontradiktorne zamerke, od optužbi protiv Vučića da preko vanrednog stanja uvodi ‘puzajuću diktaturu’, do kritike da je država prekasno i blago reagovala, te da je zdravstveni sistem u lošem stanju i slabo snabdeven, zaboravljajući sopstveni doprinos rastakanju državnih kapaciteta da se nosi sa ovakvom situacijom. Kao što smo već jednom naveli: „Ključno dostignuće mera štednje i neoliberalne transformacije Srbije od dvehiljaditih naovamo bilo je, između ostalog, delegitimisanje i uništavanje državne uprave i institucija izgrađenih u socijalizmu radi služenja stranom kapitalu. To je proces koji je SNS samo nastavila smenom DS-a, a najvatreniji podržavaoci tog procesa danas čine većinu kritičara vlasti. Svedočimo situaciji u kojoj proevropska opozicija Srbije koja je ujedno i protiv vlasti (takođe proevropske), od rasparčane državne uprave u vidu zdravstva, vojske i ostalih nadležnih, čiju su satanizaciju podržali, sada očekuje da vodi najorganizovaniju moguću borbu protiv virusa o kojem nauka još uči, pritom odbijajući svaki vid borbe koji se ne ugleda na zapadne mere.“ U takvoj situaciji, jedini mogući ishod konstantnog prigovaranja jeste opstrukcija državnog aparata da obavlja posao, makar sada. Primećujemo da opozicija koju većinski čini razbijeni DS sada pokušava da prebaci na SNS nešto što su radili četrnaest godina, što je kalkulus ludaka. Zar oni zaista misle da je neko toliko lud da zaboravi koja je bila njihova politika i program svih tih godine, da zaboravi kako su primenjivali najesktremnija neoliberalna rešenja, da su aktivno sudelovali i stvarali kolaps koji, tobože, sada kritikuju. Ovo je pojava protiv koje se moglo boriti isključivo nasleđima socijalne države – dakle organizovanom, koordinisanom akcijom epidemiologa, vojske i medicinara uz solidnu zdravstvenu infrastrukturu velikih kapaciteta. Normalno, pod vanrednim stanjem. Ostaci SFRJ strukture i ostaci tog mentaliteta i zaključivanja kada je u pitanju delovanje pod ovim uslovima, sada spašavaju zemlju od sigurne kataklizme pod virusom. Mi ne vidimo problem da to kažemo, makar na vlasti bila i tri SNS-a.

Indikativan je, u ovom pogledu, članak koji je izašao na hrvatskom portalu Index.hr, a koji je masovno bio deljen u Srbiji na društvenim mrežama kao nekakvo slobodarsko otkrovenje od strane proevropske opozicije – iako zapravo govorimo o nametanju najnižeg i parcijalnog pogleda na trenutna dešavanja. Ovaj tekst u suštini oslikava kolonizaciju medijske scene na Balkanu koja populariše ne samo anti-srpski narativ nego najpre plasiranje površnih informacija, polu-informacija i poricanje horizonta na čijoj pozadini stvari zaista poprimaju značaj za nas. Da stvar bude konfuznija, uglavnom govorimo o medijima koji šire mit o nekakvim slobodnim novinarima i nezavisnom novinarstvu. Pompa koju šire oko cenzure u drugim medijima i doslovno mit o svojoj slobodi predstavlja svojevrsnu ucenu javnosti (iza koje stoji batina imperijalnih sila), posmatrača tog procesa da ustupe prostor lošim idejama iako bi trebalo da, makar nominalno, imaju pravo da ih odbiju. To je mit koji zahteva ćutanje i podrivanje slobode za koju se navodno bori. Prihvatanje tog mita za svoju nužnu posledicu proizvodi odustajanje od prava da se neki komentari i ideje isključe ili opovrgnu kao loše. Jedina sloboda o kojoj možemo pričati je njihova sloboda od odgovornosti. Mnogi mediji, kako u Srbiji, tako i na Balkanu, privatizacijom i prodorom stranog uticaja preuzeli su na sebe posao koji je prethodno uglavnom bio u nadležnosti stranih medija. Poznato je da je Balkan redovno dobijao oznake ne-civilizovane Evrope. Onog momenta kada je postao legitimna sfera Zapadnih interesa ekonomskih i političkih, tog momenta je propagandna matrica ubrzana. Činjenica da već sada među našom intelektualnom i obrazovnom elitom imamo mnoštvo pojedinaca, ali i udruženih aktivista, stasalih na toj propagandnoj matrici koji je iznova ponavljaju i šire –  svojevrsno je svedočanstvo moći zapadnog narativa da svoje interese zamaskira navodno objektivnim i nezavisnim novinarstvom. U tom smislu kao prototip poželjnog slobodnog novinara i angažovanog intelektualca nam dolazi jedan Gordan Duhaček, LGBT aktivista školovan u Beču, uposlen na Index.hr portalu, kojeg niko ne proverava šta zapavo zna o temi o kojoj piše – a u njegovom tekstu ima svega: od Vučića preko epidemiologije do pokušaja analize različitih političkih procesa. On je oslobođen svake odgovornosti te je sasvim neupitno što je pre nekoliko godina radio intervju sa Gertom Hekmom i promovisao jednog deklarisanog pedofila, a danas dovodi u pitanje rad medicinskih stručnih službi Srbije.

Slobodno je sve što odgovara narativu kolonizatora te istog ne dovodi u pitanje.

★

Zaključak bi u ovoj situaciji bilo jako nezahvalno praviti i donositi. Ovaj događaj se odrazio na čitavu planetu, kako na nas tako i na naše oponente. U svakom slučaju, kada jednom budemo svodili bilans o XXI veku i kraju neoliberalne globalizacije i procesima koji su je usporili ili, nadajmo se, ugušili – jedan virus će svakako igrati bitnu ulogu u toj drami.

Takođe, američki slučaj ovde nismo uzeli u razmatranje jer je jako neizvesno i varljivo šta će ta država tek pripremiti sebi i ljudima u njoj ovakvim tretmanom prema pandemiji. Američka država i njeno ponašanje u ovoj situaciji je u svakom smislu – primer za sebe.