/Katarina Antonić i Darko Delić ispred kolektivka TCL./

★

Izlazak Velike Britanije iz Evropske unije (EU) najava je komplikovanih političkih, vojnih ali i klasnih pretumbacija koje čekaju savez evropskih država, a koje će se odraziti i na ostatak sveta. Iako se tek sada, nakon Bregzita, čuju glasovi koji oprezno nagađaju da je Evropska unija brod koji tone ili žurka pred fajrontom, stoga i da Srbija verovatno kasni sa priključivanjem, činjenica je da je EU od samog njenog osnivanja kolonizatorski nastrojena organizacija, kao i njene centralne članice (koje su bile kolonijalne sile i pre osnivanja tog nadnacionalnog projekta), te je evropski put Srbije od samog početka poguban za našu državu i naš naord.

Dešavanje Brexita

Na spoljnom planu, Najdžel Faradž i UKIP (koji je uradio masovnu mobilizaciju za ideju izlaska i bio stožer ove ideje sve vreme) je zapravo prvi video goruće probleme u budućim planovima EU. Jedino je UKIP u predstavničkom domu partija u Briselu imao hrabrosti da javno spori sve veću birokratizaciju briselskog aparata, što predstavlja šok i sramotu po sebi za sve ostale socijalne partije. Pošto zapadne socijaldemokrate sve redom krasi činjenica da su redovno nemi ili u najboljem slučaju neodređeni kada se radi o najbitnijim temama i problemima koji pogađaju najveći deo populacije, otvaranje pitanja koja su preduslov za korenite promene, dešava se da su desničari ti koji su najviše zastupljeni u potkopavanju institucije Evropske Unije. Džonson je u Velikoj Britaniji dobio izbore, jer se na izborima prevashodno izborima biralo za ili protiv EU – a on je bio najjači protivnički glas.

Situacija koju je stvorila birokratija EU i briselski interesi je sramno nedemokratska, a liberalni Behemot iz Brisela uveliko i sam gazi svoja načela. Čitav serijal presedana je iza nas: od grčke krize i abnormalnih pritisaka na Grčku, preko pritisaka na Portugaliju, pritisaka na Irsku, poništavanja rezultata referenduma, ponovna glasanja i tako u nedogled. Isto je pokušano i u Velikoj Britaniji, ali je stara evropska kruna ipak bila prevelik zalogaj za svoje briselsko čedo te nisu mogli da ih uvuku nazad u preglasavanja i nadglasavanja.

Kao što smo rekli, sramota svoje vrste je što su sve leve instance zapadne Evrope ćutale o tome u šta se pretvorila EU. Ponovićemo, naš stav jeste taj da ona nikad nije bila ništa dobro, ali od grčke krize i svetske recesije iz 2008. naovamo, evropska birokratija je potpuno stala na stranu američkih mera i u svemu emulirala svog atlantskog roditelja. Potpuno je suludo da britanski konzervativac Najdžel Faradž skoro jedini u EU parlamentu pominje sramni napad evropskih vojski na Libiju, sramnu intervenciju koja je dovela do ubistva pukovnika Gadafija i bacanje te nekad moćne zemlje u aistorijsko stanje plemenskih ratova i robova. EU birokratije su se stavile u otvoreno partnerstvo SAD u svim potonjim napadima i tek su Faradžovi govori u evropskom parlamentu pokazali pravo lice liberalnih i zelenih partija – istih onih partija koje su aminovale dalja bombardovanja i sve ono što je pokrenuto presedanom koji je predstavljao napad na SRJ 1999. godine.

Situacija je, očigledno, izmakla kontroli i u vezi intervencije u Ukrajini, jer niko nije očekivao tako hitru i intenzivnu reakciju ruske vojske, prvi put nakon Drugog sv. rata. No, veliki deo partija i zastupnika tražio je dalju eskalaciju situacije. U tom periodu pojavio se i predlog o jedinstvenoj EU vojsci, koja bi mogla efektivno da se meri sa „ruskom pretnjom“ na zapadnoevropskom tlu. U svim tim naginjanjima i pritiscima nemačke politike da se prosto „prati linija“ – UKIP i Faradž su iskoristili datu priliku da agituju za svoju stvar, tj. napuštanje unije. Situacija sa migracijama ljudi sa istoka na zapad Evrope i potonja panika koju je to izazvalo, pre svega među zapadnom radničkom klasom, bila je za glasače kap koja je prelila čašu.

Ipak, sam izlazak je podelio čak i najstariju evropsku buržoaziju i njenu partiju, Torijevce. Torijevci su, uz nemački CDU glavni oslonac evropskog kapitala, partije sa najvećim uticajem i stažom na ‘Starom Kontinentu’. Međutim, za razliku od nemačke posleratne buržoazije, jedan deo engleske vladajuće klase nikad nije sasvim bio zadovoljan EU aranžmanom. Posebno nakon pretvaranja Evropske zajednice u Evropsku uniju 1993. godine – jedan deo vladajuće klase i viših srednjih slojeva trajno se svrstao na stranu izlaska. Razlozi su bili mešoviti, od individualnih ubeđenja da istorija i tradicija Kraljevstva ne bi smela da bude svodiva na nekakvo masovno političko partnerstvo ostatka kontinenta, do toga da su stvari progresivno išle ka tome da engleska vladajuća klasa zahteva političku branu od briselskog domašaja.

Naravno da stvari tu nisu bile crno-bele i samo među levičarima zaboravljena mudrost klasne analize može da nam odgonetne šta se, zapravo, dešavalo ispod haube kola zvanih ‘Brexit’. Kako je vreme odmicalo, stvari prestiža i tradicije postale su za jedan deo engleskih kormilara formalna prepreka. Jedinstveno sudstvo, tarifiranje roba, kvote za izvoz i uvoz, ali i ograničavajući faktor u vidu nemačke premoći (i francuske asistencije u tome) – postale su problem za određene delove engleske buržoazije. Jedan deo engleskih moćnika, takođe, tražio je izlaz iz problematike u koju su se uvukli sa vojnim intervencijama, ne velik – ali dovoljan. Nikome nije trebao, bar ne sada, novi sukob sa Rusijom – posebno ne onaj u kojem Britanija nema kome da proda oružje, a kamoli najave o novim izdvajanjima za Euro-vojsku, izdvajanje koje je već dovoljno obimno kroz NATO operacije. Britanija zadnje četiri godine pokušava na mala vrata da ih umanji, kao i Nemačka – i obe države se nadmeću tužakajući jedna drugu američkoj vojsci u vezi toga ko više ‘ušteka’ na NATO budžetu. Obe države zapravo pokušavaju da zakrpe ogromne novčane rupe preko kojih ih SAD sisaju budžetski, ali makar za sada, ne čini se da postoji lak izlaz iz tog zagrljaja. Donald Tramp je upozorio posebno te dve zemlje (jer uz SAD čine oslonac NATO pakta) – da smanjenja ne sme biti, može biti samo povećanja. I to je partija šaha koja će se igrati na naše oči.

Takođe, engleskim tokovima novca nije nikako više išao u prilog stisak nemačkih banaka nad Evropskom centralnom bankom – dakle bilo je samo pitanje vremena kada će neka šira inicijativa o toj računici biti povedena među političarima u Kraljevini. Ispod haube, engleski vladajuči blok (jedne ogromne i moćne države) je zadnjih pet ili šest godina grozničavo razmišljao i vagao šta uraditi, jer logično je da se takva odluka donosi jednom. Proces je bio prilično zbunjujuć za gornje slojeve Britanije i kapital se vrlo labilno podelio po tom pitanju. Recimo, proizvodni kapital (Airbus i automobilske firme npr.) bili su za ostanak, ali igrači orijentisani, pre svega, na domaća tržišta (direktori lanca Dyson ili lanca uslužnih objekata Weatherspoon’s) – bili su za izlazak. Povrh toga, kontroverzni biznismeni (kojih je, uzgred, Britanija puna), na primer – Eron Benks, aktivno su podupirali izlazak, među kojima je Benks bio jedan od tri najveća finansijera UKIP partije. Vladajuća klasa se podelila između konglomerata kojima su prednosti zajedničkih euro-tržišta značila i onih manjih, koji su imali na umu najneposrednije dobiti na lokalnom nivou. I, kao neočekivan požar, podele unutar engleske vladajuće klase brzo su se očitavale unutar Torijevaca. Dobar deo predstavnika Tori partije je bio za ostanak, ali je primetan deo značajno potpao pod UKIP agendu izlaska, posebno kada je video koliki uticaj UKIP ima kod radničke klase.

UKIP je pametno izveo agitaciju kod donjih delova radničke klase po dve stavke – imigracioni talasi u Englesku (očekivana bolna tačka svih zapadnih radničkih klasa), kao i mere štednje koje su aktivne zadnju deceniju, a uvedene od strane evropskih institucija. Lelujanja laburista oko toga koju poziciju da zauzmu (što će ih tek koštati) i nesnađenost sindikata povodom svega, dovelo je do toga da UKIP i Torijevci za izlazak imaju sedamnaest miliona ljudi iza sebe dok pritom ne moraju da prave nikakve ideološke ustupke. Vrlo brzo, bili smo svedoci ogromnog paradoksa koji nikako nije bio očekivan: engleska buržoazija se našla u poziciji u kojoj je engleska radnička klasa bila decenijama – njena sopstvena partija je prestala da je predstavlja. Većina vladajuće klase je bila za ostanak, ali se članstvo partije sve više naginjalo ka izlasku iz EU, kako su glasovi protiv EU u ostatku društva bili sve glasniji. Ovu političku klackalicu kakvu Engleska skoro ne pamti platili su glavom i Tereza Mej i Dejvid Kameron, koji su oboje pokušali da nekako zaustave ovaj nepovratan proces.

Ispostaviće se da su, očekivano, najveći gubitnici socijaldemokrate iz Laburističke partije. Prvo su kasno pokušali da naprave levu varijantu „Leave“ opcije i da socijalni zamajac nekako prebace iz UKIP ruku na levi spektrum, međutim nisu imali iskrenu podršku među svojim članstvom za to. Oni iskreni za „Leave“ opciju su bili sabotirani i na kraju ostrahizovani. Ostali levi faktori i sindikati, stoga, nisu uspeli da na vreme reaguju i podrška UKIP-u među populacijom je samo rasla. Korbina je skupo koštao, što su mnogi i upozoravali, pakt sa desnim krilom partije koji ga je, manje ili više, ucenio da Laburisti podrže ostanak na referendumu – što je dovelo do toga da krahira na poslednjim izborima, budući da se tek sad u Laburistima ne zna ko koga i kada. Partija je zato, opet, na nekoj vrsti početka na kojem mora iznova da se ukrcava na sve vozove društvenih borbi koje diktira Boris Džonson i krajnje je neizvesno da li Laburisti imaju političku hrabrost i imaginaciju da ikad stignu taj voz, kamoli zaustave ga.

Pogledi iz Srbije

Odluka Britanaca da napuste EU je odluka, iz perspektive svetskog sistema, doneta u skladu sa njihovim klasnim interesom kao jedne od najvećih svetskih sila koja s obzirom na svoju poziciju sada može da se usprotivi i ne sledi dalje Nemačke inpute. S druge strane, činjenica da Velika Britanija kako kažu vraća svoj suverenitet (koji ni izbliza pritom nije izgubila kao manje članice i one poput Srbije koji čekaju na priključenje) u formalnom smislu ne znači da ona neće ili ne može imati u svetskom sistemu i dalje ulogu države koja učestvuje u eksploataciji periferije, jer govorimo i dalje o kapitalističkom sistemu i tržištu koje je sve samo ne slobodno i jednako konkurentno za sve.

Prema domaćim portalima koji se promovišu za levičarske vidimo da je tema Bregzita i Evropske unije uglavnom zaobiđena te su kao i obično na njihovim početnim stranama zastupljene različite projektne teme sekundarnog značaja. Liberalni mediji poput N1 poturaju analitičare čija se analiza svodi na subjektivno iskazivanje bojazni da će još neke članice slediti primer Velike Britanije. I jedni i drugi verovatno ne bi voleli da se raspadne njihov evropski san na osnovu čijeg zastupanja su karijerno avanzovali. Vučić je Brexit komentarisao kratko i to proteklih godina iznoseći, sad se ispostavlja loše procene, da ne veruje da će Britanci stvarno napustiti EU te naša trenutna vlada od evropskog puta ne odstupa. Đilas, kao otpadak ali i dalje reprezent sunovrata politike Demokratske stranke i svega što ona predstavlja – stranke koja nas je prva okrenula evropskom fundamentalizmu-, izjavljuje da je super što je Velika Britanija napustila EU jer će sada Srbija moći da zauzme njeno mesto?!

Domaća konzervativna anti-EU desnica u Džonsonu, kao i u Trampu, vidi političke uzore zbog njhove suverene politike. Trampov govor prošle godine iznet pred Ujedinjenim nacijama neki od njih nazivaju istorijskim. U njemu predsednik SAD navodi globalizam kao najveću pretnju mira i demokratije a budućnost vidi u suverenizmu. Ko odluči da mu prosto veruje na reč, odlučiće da ne vidi da su Trampu najbitnije suverene SAD što su oduvek i bile, a poziv na  suverenizam ne važi i za zemlje periferije. Iste godine kada je održan ovaj govor SAD pojačavaju pritisak na Venecuelu, Boliviju i druge države čije im vlade smetaju upravo zbog odbrane sopstvenog suvereniteta, nešto kasnije se odigrao i atentat na Sulejmanij, a potom i cela priča sa Iranom i Irakom (ne računajući sve ostale zemlje koje su sankcijama ekonomski već pokorene sa ključnim državnim resursima u stranim rukama).

Odbrana nacionalnog suvereniteta, poput njegove kritike, dovodi do ozbiljnih nesporazuma ukoliko ga odvojite od konteksta svetskog sistema u koji je ugrađen. Vodeće nacionalne države poput SAD ili Velike Britanije, uvek shvataju suverenitet kao neophodan instrument za promociju sopstvenih interesa koji se zasniva na kapitalističkoj eksploataciji rada i konsolidaciji međunarodnih pozicija. Ono što nas treba da zanima jeste vraćanje suvereniteta državama sa periferije poput Srbije i saradnja sa državama koje to podržavaju. Teško je u trenutnim okolnostima zamisliti da Velika Britanija namerava da iskoristi svoj suverenitet i krene putem koji odstupa od njene imperijalne pozicije, neoliberalizma i tržišnih principa. Umesto toga, oni će se verovatno sada više otvoriti SAD i zemljama Komonvelta.

Postavlja se pitanje, zašto bismo se ipak radovali rušenju nadnacionalne evropske kule ako s druge strane ne mislimo da je još jača suverena Velika Britanija korisna za Srbiju (ipak govorimo o članici NATO pakta)? Prvi razlog je taj što će na osnovu njihovog otvoreno interesnog povlačenja uz ukazivanje na manjkavosti birokratizovane EU i deo mase na periferiji zanesene evropskom pričom možda uvideti njenu praznoću. To jest Bregzit će svakako doprineti uništavanju iluzije da se EU sa svim problemima u koje je zapala može transformisati iznutra sama od sebe. Drugi razlog, još prostiji i bitniji, predstavlja činjenica da je dobro sve što na neki način destabilizuje stubove EU, jer kao što smo rekli govorimo o jednoj, za nas pogubnoj organizaciji, koja je među prvima promoter i podstrekivač procesa nejednake razmene, a onda u našem slučaju i debalkanizacije, dekontaminacije, anti-srpstva i tome slično (iz perspektive Zapada čije vrednosti reprodukuje EU, Balkan je oduvek bio improvizovano predstavljan kao varvarsko, ne-evropsko područje, mesto večitih konflikata. Biti balkanac iz zapadne perspektive ne znači prosto biti rođen na Balkanu nego biti divljak.)

Ponovićemo da nisu sve članice Evropske unije jednako tretirane te ni gubitak tog suvereniteta nije jednako raspoređen. Iako se radi o nadnacionalnom telu, Nemačka u praksi potvrđuje ostvarivanje svog nacionalnog suvereniteta i nastoji da podvrgne svoje evropske partnere da poštuju njihove zahteve. Evropska unija je na neki način osnovana i u sebe infiltrira više država iz razloga što je bilo bitno (pogotovo devedesetih) otkloniti svaku mogućnost da neka od njih krene stazom koja ne podrazumeva liberalizaciju, te se nekim slučajem možda okrene stvaranju socijalne države. Argumentacija kojom se reklamira Evropska unija tvrdi da EU konačno ukida nacionalne države koje su navodno jedini izvor neviđenih zločina prošlog vremena. Stoga je ovaj projekat dobio povoljan odziv novih generacija. U stvari, suvereniteti centralnih moćnih država nikada nisu bili ukinuti, već samo mobilizovani da bi ostali lakše prihvatili liberalizam i otvorili svoja tržišta za strani kapital. Zanimljivo je zato da našim liberalima smeta nekakav (veliko)srpski nacionalizam, ali im s druge strane ne smeta evrocentrizam koji je suštinski po zahtevu za kulturnom i svakom drugom unifikacijom gori od svakog nacionalizma.

Narodi periferije globalnog sistema koji su u zavisnom položaju imaju dugo iskustvo antiimperijalističkog nacionalizma (koji izražava odbijanje nametnutog svetskog poretka) i on je potencijalno antikapitalistički. Kažemo potencijalno, zato što dovodi u pitanje svoj zavisni položaj i princip nejednake razmene. Postoji razlika između buržoaskog nacionalizma – koji je kolonizatorski, i narodnog nacionalizma – koji je oslobodilački. Kao što kaže Samir Amin, nacionalizam naroda periferije jedino i može da napreduje pod tim uslovom: da bude antiimperijalistički, u suprotnom slučaju postaje instrument ili lokalni satelit neke moćnije svetske sile. U tom smislu je i zahtev za prekidom svakog odnosa sa Evropskom unijom u slučaju Srbije, primarno potreban zahtev za promenom naše trenute situacije.