/Ovim razmatranjem o ulozi različitih država u strukturi  svetskog kapitalističkog sistema započinjemo ciklus tekstova o problematici imperijalizma. Polazimo od teze da, po analogiji sa asimetrijom klasne borbe i nejednake razmene, postoji asimetrija u globalnom sukobu tj. da je na delu globalni klasni rat između Trijade (SAD, EU i Japana) sa ostatkom sveta. Stoga, smatramo da  marksistička analiza mora pre svega insistirati na razgolićavanju (Lenjin) globalne dinamike i geostrategije savremenog imperijalizma, kao na početnoj stepenici u borbi protiv neokolonijalizma i kolektivnog imperijalizma Trijade i pridruženih državnih sistema.

Katarina Antonić ispred kolektiva TCL./

★

Javnim diskursom vlada podmetnuta nedoumica da li su Rusija i Kina jednako moćne i razorne kao SAD ili ipak mogu imati neku progresivnu ulogu. S obzirom na primećene struje mišljenja koje se oglašavaju ovim povodom, možemo videti da se uglavnom prezentuje mnoštvo jednako štetnih imperijalizama, jer se taj termin koristi u širem smislu. Pritom naravno postoji i struja koja se otvoreno svrstava na stranu severnoameričke interesne sfere. U političkoj praksi se zapravo imperijalizam i sa njim anti-imperijalizam uglavnom pominje u kontekstu protivljenja imperijalizmu SAD i NATO kao primarne pretnje sa kojom se periferne zemlje već duže vremena suočavaju. Šire shvatanje imperijalizma koje smo pomenuli je zapravo apsolutno operisanje rečima za koje je svaki vid dominacije imperijalizam što su vizije koje sežu i do otkrivanja nekakavih lokalnih imperijalizama (naravno srpskog). Na apsolutan način ove kritike obično tumače i kapitalizam, nacionalizam ili autoritarnost pa po pravilu vode borbu protiv reči i stoga uglavnom ne vladaju aparatom kojim bi napravili razliku između pojava koje sa javljaju u određenom različitom kontekstu u okviru tih termina. Takav aparat ne može prepoznati razliku između nacionalističke Rusije i nacionalističke Nemačke, između autoritarnosti Madura i autoritarnosti Trampa itd.

Uzevši u obzir kolonijalni period i potom nastanak kapitalizma (koji je imperijalistički od početka), primarna imperijalna sila su vodeće Zapadne države čiju ekonomsku superiornost prati priča o njihovoj kulturnoj superiornosti u odnosu na ostatak sveta. Kao odgovor na njihovu prvobitnu ekspanziju u nužno datim uslovima, dešava se da u ostatku sveta neke države, slikovito rečeno, padaju na dno dok neke druge iznalaze načine da ne padnu. Iako se kao glavno pitanje postavlja da li su Rusija i Kina imperijalističke, čini se, da je važnije pitanje to da li Rusija, Kina ili neke druge slične države mogu otvoriti alternativni prostor za zemlje periferije ili im nekako pomoći u njihovim anti-sistemskim nastojanjima. Klasni sukobi su se uglavnom odvijali u vidu nekakvih savezništva ili blokova stoga je bitno da znamo da li je i ko je na strani zemalja periferije a ko nikada nije bio na toj strani. Da nisu osim unutrašnjeg nacionalnog jedinstva imale i neku pomoć sa strane, Sirija, Iran i mnogi drugi bi odavno doživeli scenario Srbije, Libije, Iraka itd.(1)

Brojni parametri govore u prilog tome da su SAD i dalje vodeća super sila. Ne samo ekonomski i jer je pod njihovom kontrolom najveći deo svetskog vojnog aparata u vidu Severnoatlantskog pakta čije su baze raspoređene širom sveta, nego i u drugim glavnim internacionalnim organizacijama poput Ujedinjenih nacija, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije imaju daleko najveći uticaj od svih članica. Kao deo svog ideološkog aparata SAD od osamdesetih prati udvostručen napor da transformišu ključne političke koncepte koji se koriste protiv njihove moći a jedan od tih koncepata je i imperijalizam. Njemu se ukida specifično značenje sistemske ekonomske, kulturne, političke eksploatacije i njime se potom karakterišu i kritikuju protivničke zemlje.

Rusija

Nekad aktuelna sovjetofobija, danas rusofobija. Sve u svemu, predstavljanje Rusije kao agresora je i dalje zastupljeno. Kada je u pitanju njena vojna prisutnost u svetu, situacija je sledeća. Rusija ima 15 vojnih baza u 9 stranih država, ali samo dve od njih su izvan bivšeg Sovjetskog Saveza, i to u Siriji i Vijetnamu. Kina ima samo jednu vojnu bazu izvan svoje teritorije koja je od 2017. u Džibutiju. Sjedinjene Američke Države s druge strane imaju oko 800 (da, osamsto!) vojnih baza van svoje teritorije raspoređenih u oko 35 država. Koliko je vojni budžet SAD iz godine u godinu sve veći u odnosu na ostale, verujem da nema potrebe da navodimo.(2)

Tačno je da je Rusija intervenisala vojno u drugim državama poput Ukrajine ili Sirije (malo davnije u Gruziji ili još davnije u Avganistanu za vreme SSSR), ali ne kao imperijalna sila motivisana eksploatacijom prirodnih resursa i bogaćenjem. Sukob u Ukrajini najviše osporavan bio je rezultat američkog inženjeringa anti-ruskog državnog udara iz 2014. S druge strane neposredna ruska vojna umešanost u sirijski rat za cilj je imala odbranu suvereniteta Sirije s obzirom na to da su je SAD i NATO opkolili forsirajući promenu režima. Sirijska vlada je pozvala Rusiju da pomogne u borbi protiv pobunjeničkih grupa koje su bile naoružane i finansirane od strane SAD-a, NATO zemalja i Saudijske Arabije. Zato je bitno podvući da za razliku od Sjedinjenih Država, Britanije ili Francuske, Rusija nije direktno vojno intervenisala u drugim državama, bombardovala ih, podsticala državne udare ili svrgavanje neke inostrane vlade u cilju zaštite ili uvećanja svojih ekonomskih interesa. SAD su to učinile u preko šezdest slučajeva a to čine i dalje (Venecuela, Bolivija, Iran itd…).

Što se ostalih odlika tiče, istraživanja pokazuju da se Rusija može svrstati u jednu od moćnijih država na svetu samo na osnovu svoje vojne snage što je ne čini imperijalnom, baš naprotiv, njena vojna moć i pomoć periferiji imperijalistima sa zapada može otežati kretanje. U suštini nijedna grana ruske proizvodnje nije posebno konkurentna na tržištu osim industrije naoružanja gde su na svetskoj mapi Sjedinjene Američke Države ubedljivo izvoznik broj jedan i dalje. Najveći deo svoje vojne snage Rusija je nasledila od SSSR, pritom treba imati u vidu da govorimo o državi bivšeg socijalističkog bloka koja je i dalje meta okružena NATO bazama i pod njihovom stalnom pretnjom. Ekonomski ona deli karakteristike ne naprednih kapitalističkih država, to jest onih na kapitalističkoj polu-periferiji. Prema Forbsovom istraživanju i listi 2000 najvećih svetskih kompanija, udeo Rusije je uglavnom opadajući. Ona ima 25 kompanija na toj listi, dok su SAD na vrhu sa oko 560 kompanija.(3) U poređenju sa ostalima, Rusija igra premalu ulogu u izvozu kapitala na periferiju i izvlačenju dobiti iz rada i resursa zemalja u razvoju.(4)

Kina

Kada je u pitanju Kina, kritike nisu kao u slučaju Rusije okrenute na vojno agresorsku stranu već je kineska sve jača ekonomska moć ono što mnoge buni ili plaši. Samim tim njena ulaganja u različitim zemljama periferije, pogotovo na prostoru Afrike, bude sumnju o tome da se radi o eksploataciji isto kao u slučaju SAD. Osvrnućemo se zato kratko na period kolonijalizma a slučaj Afrike uzeti kao primer. Evropske sile su od starta na osnovu nekadašnjih prednosti mogle lako da uspostave duboko neujednačen odnos sa Afrikom. Što je, zajedno sa potrebom da se pronađe sposobna radna snaga za nove američke kolonije, postavilo osnovu za transatlantsku trgovinu robljem, za koju se procenjuje da je afrički kontinent osakatio za oko polovinu njegovog stanovništva. Pretvaranje Afrike u bazen resursa bio je snažan motor rasta evropskog kapitala u 17., 18. i 19. veku. Evropski kolonijalizam je jako malo doprineo tehnološkom ili institucionalnom razvoju Afrike, jer bi to stvorilo konkurenciju i ometalo bi za njih daleko važniji zadatak isušivanja što više bogatstva sa kontinenta. Iako su formalno potom Afričke države dobile nezavisnost, imperijalizam u Africi nije prošlost. Od 1980. glavni mehanizam imperijalističke dominacije u najvećem delu sveta pa i u Africi postaje ekonomska ucena u vidu međunarodnih kreditnih agencija koje obavezuju vlade da se prijave na štetne ekonomske programe. Najozloglašeniji i tipičan primer toga je Program strukturnog prilagođavanja, zajmovi MMF-a i Svetske banke, koji se obično uzimaju u kriznoj situaciji a isplaćuju se pod uslovom sproveđenja paketa neoliberalnih reformi, privatizovanja ključnih industrija i resursa, otvaranja tržišta za međunarodnu konkurenciju i liberalizaciju cena. Nametanje ovih programa nanelo je razorne posledice većini afričkih država. Vlade koje su odbijale da se pridruže ovim merama su bile demonizovane ili uklonjene a države bombardovane za šta je Libija tipičan primer. To je imperijalizam, po bilo kojoj definiciji. Dakle imamo napredne zapadne zemlje, koje se često udružuju kako bi ostvarile svoje ciljeve u odnosu na one siromašnije. Prisiljavaju nominalno nezavisne države da preduzimaju ekonomske mere koje su posebno dizajnirane kako bi koristile isključivo tim istim naprednim zapadnim zemljama.

Odnos Kine i Afrike ima nešto drugačiju tradiciju od ove. Nakon uspostavljanja Narodne Republike Kine 1949. godine, kinesko rukovodstvo je brzo prešlo na stvaranje solidarnosti između Kine i afričkih oslobodilačkih pokreta. Kina je bila vodeći zagovornik oslobodilačkog rata u Alžiru i rana zagovornica borbe Južne Afrike protiv vladavine bele manjine. Nelson Mandela u „Long Walk to Freedom“ piše da je podržao Valtera Sisulu, tadašnjeg generalnog sekretara Afričkog nacionalnog kongresa, da poseti Kinu 1953. godine kako bi „sa Kinezima razgovarao o mogućnosti snabdevanja oružjem za oružanu borbu.“(5) U kasnijim godinama, osamdesetih i devedesetih, Kina i Afričke države stupaju u različite trgovinske odnose i zajednička ulaganja. Nakon dvehiljaditih pored trgovine, kineske državne banke pružaju ogromne niskobudžetne kredite za infrastrukturne i druge projekte. Najvažnija tačka kada je u pitanju kineska povezanost sa Afrikom jeste ta da, za razliku od zapadnih sila, Kina uglavnom ne postavlja uslove kada je reč o ulaganjima i davanju razvojne pomoći.

U ovom trenutku, proizvodnja predstavlja samo 10 procenata dodatne vrednosti u Africi. „Gana, na primer, šalje kakao zrna u Švajcarsku, a zatim uvozi čokolade. Angola izvozi sirovu naftu i uvozi gotovo 80 odsto rafiniranog goriva.“(6) Ovo je neodrživa situacija koja Afriku drži u podređenom položaju. Da li kineske državne banke investiraju iz čisto altruističkih razloga? Naravno da ne. Kina je siromašna prirodnim resursima te nema drugog izbora nego da ih potraži u inostranstvu. Afrika je, sa druge strane, izuzetno bogata sirovinama. Ipak Kina je sa Afrikom za sada u takozvanom „five no“ dogovoru (ili pet stvari koje su isključene iz saradnje). Na samitu o kinesko-afričkoj saradnji FOCAC (Forum on China – Africa Cooperation) Si Đinping je potvrdio ovaj pristup i rezimirao kinesko povezivanje sa Afrikom na sledeći način: „Kinezi poštuju, vole i podržavaju Afriku. Pratimo „pet ne“ u našim odnosima s Afrikom: 1. nema uplitanja u odluke afričkih država o traženju razvojnih staza koje odgovaraju njihovim nacionalnim uslovima; 2. nema mešanja u unutrašnje stvari afričkih država; 3. nema nametanja naše volje afričkim državama; 4. nema vezivanja za političke struje unutar Afrike; 5. nema traženja sebičnih političkih dobitaka u investiranju i finansiranju saradnje sa Afrikom.“(7) Kina takođe podržava programe Afričke unije a krajem prošle godine Sudan i Etiopija su lansirale svoje prve satelite uz kinesku pomoć, dok je kao sledeći korak najavljena izgradnja proizvodnog pogona u Etiopiji.(8)

★

Kako u budućnosti možemo očekivati različita reorijentisanja i međudržavna grupisanja na globalnom planu, vreme i prilike će pokazati u kojem će smeru ko nastaviti. Za sada ipak ne možemo možda ni porediti a kamoli stavljati znak jednakosti između odnosa koji imaju Rusija i Kina sa zemljama periferije i viševekovnog destruktivnog odnosa koji imaju sa zapadnim zemljama članicama Severnoatlantskog saveza. Kina nesumnjivo postaje sve bitniji ekonomski faktor u svetu, dok značaj Rusije i njena vojna pomoć takođe nisu zanemarljiva alternativa. U situaciji gde je imperijalizam prvobitno uspostavljen od strane Zapadnih sila, potom nastavljen na sofisticiranije načine i posle samo deklarativne dekolonizacije, primarna opasnost po zemlje periferije. Priča o više imperijalizama jednako štetnih je maska koja, između ostalog, skriva i suštinu „Make America great again“ narativa. Zapadna premoć je poljuljana i njen vrhovni američki „čuvar“ traži nov način kako bi sve ostalo po starom.

Fusnote: