Dragi prijatelji i gospodo potpisnici apela za mir na portalu Novi plamen, kolektiv TCL je odlučio da se vam se obrati sa par reči u ovom teškom trenutku za srpski narod i njegovu radničku klasu. Ipak, ako ćemo iskreno, koji trenutak nije bio težak od 1968. naovamo? Mi živimo prosto konstantnu kataklizmu: od reforme Ustava 1974. godine o danas, nema toga ko, čini se, nije udario na srpski narod i njegovu državu.

Nama je drago što u ovom momentu pokazujete sabornost i potrebu da reagujete – situacija je prilično ozbiljna, kako na domaćem terenu na kome određeni akteri globalne politike već dugo kidaju socijalno tkivo i duhovne spone među narodima (hteli mi to da priznamo ili ne), tako i na svetskom planu na kojem, usled opadanja američke moći, globalni behemot Novog Svetskog Poretka (NSP), armija SAD, kreće u, sada već otvorenu, nimalo skrivenu ofanzivu protiv svega postojećeg što može ili ne da mu se suprotstavi.

Moramo, doduše, da primetimo da vaš apel – ili zahtev ili pismo – nema adresata. Nejasno je kome se obraćate i ne znamo da li je to slučajno, u smislu urgencije kojom ste morali da reagujete, ili namerno. Primetno je samo da pozivate „frakcije buržoazije“ (koje tačno frakcije kojih tačno buržoazija?) da „se sklone sa istorijske pozornice“. Pa dobro, drugovi i drugarice, da li je zaista došlo dotle da se odustane od socijalnog angažmana, agitacije,  od borbe za emancipaciju, a da se, umesto toga upućuje, poziv „frakcijama buržoazije“ da se sklone, ne bi li nama, mladima pametnima itd. – ustupile mesto? Da li u istoriji postoji takav primer i što je još značajnije, da li od svih mesta na svetu, upravo Balkan deluje  kao mesto na kome se takav utopistički zahtev može ostvariti? Situacija se zakuvava, to vidite i vi – celokupni ton vašeg moralnog apela odiše tim zaključkom – i nema razloga da se ne zakuvava dalje, ali to treba da bude samo još jedan izazov više i dodatni motiv da se stvari teorijski promisle.

Jedan naš drug je, tokom diskusije koju smo imali o vašem pismu bez adrese, rekao da je pismo pisano kao da je upućeno „Galaktičkom veću za mir“. Zaista, kad smo seli da ga iščitamo dodatno, stekli smo utisak da je vaše pismo kao poruka u boci poslata u kosmos, namenjena dobrim duhovima Mlečnog puta koji, saznavši da se eks-Ju levica nalazi u problemima, treba da pošalju deus-ex machinu i reše sporove na dnevnom redu istorije. Sve u cilju, je li, da „progresivni socijalistički mislioci i misliteljice“ konačno budu u mogućnosti da zavrnu rukave i oslobođeni balasta istorije, stupe na dužnost.

Na nesreću, stvarnost ne funkcioniše tako, niti je ikad funkcionisala.

Mi smo dužni, u ime marksističke teorije i prava srpskog naroda na postojanje, da javnosti skrenemo pažnju na par stvari koje, čini nam se, previđate i-ili krijete. Krenimo onda na posao.

★

1) Nijedan socijalni konflikt ne dešava se u vakuumu. Svaki konflikt, svaka tenzija, ima svoje trajanje i strukturu, svoju istorijsku egzistenciju. To što ćete vi u pismu zvučati krajnje neodređeno, nespecifikovano i zamagljeno NEĆE uspeti da reši tegobne procese koji su se akumulirali sve od slanja ljudi na Goli otok naovamo. Dakle, u pitanju je kontinuitet jako teških, nagomilanih, specifičnih problema – ekonomskih, društvenih, etničkih, kulturnih itd. SFRJ i njena vladajuća SKJ nam je, kao što vidimo, ostavila jedan ogromni sudoku – koji će neko morati da sedne i reši, kako teorijski, tako i u samoj političkoj praksi na terenu.

Kažete,

„Odlučno i sa indignacijom odbacujemo fingirane političke borbe buržoaskih magnata i njihovih instrumentalizovanih političkih aparata, rastrubljene i dobošarene od podjednako frakcionisanih i instrumentalizovanih buržoaskih medija.“

i mi zaista verujemo da vi verujete da odbacujete to što verujete da odbacujete, ali je problem u tome što TO (a to je društvena realnost) sve nas NE odbacuje, nego nas usisava i traži od nas da se time bavimo, da se priklonimo.  Dakle, ne možete da budete pristalice konfliktne teorije kakva je marksizam i da u isto vreme tražite od realnosti da vam ispostavi neke „nefingirane borbe“ u koje se onda, nevini od istorije i neuprljani realnošću, uključite.

Naime, vama je jasno da marksističko tumačenje politike zahteva od nas da se svrstamo na realno postojeće strane u sukobima, a ne da se naljutimo na realnost kada vidimo da nema nama idealnog rešenja. Osnovna ekonomska strukutra, koja u krajnjoj instanci, određuje sve ostalo ne biva jednostavnim mehanizmom izražena u antagonizmima, borbama, mislima, osećanjima i ideologijama masa i država. Proces izvođenja i prelaksa iz ove osnovne podloge, baze, do ostalih segmenata relanosti, do „viših instanci“ po prirodi je veoma složen, često vrlo netransparentan i krivudav, pre svega posredovan drugim instancama. Stoga, nije lako dešifrovati njegov rad i skladno tome očekivati da su situacije uvek čiste i linije fronta idealne. Dakle, postoji realan teren borbe, postoje podeljene karte, postoje ciljevi suprotstavljenih strana – ne može to nekakvim proglasom da se anulira, a posebno ne proglasom upućenim „Galaktičkom veću za mir“. Sa istorijom i politikom nema onog „neću da se igram sad“. Zato vaš proglas, bez ikakvih referenci na realnost, ostaje puka frazeologija.

Podsetićemo vas na reči velikog sekretara Mao Cetunga, koji je još 1936. rekao da je:

„rat najviši oblik rešavanja kontradikcija – kada se one razviju do određene faze; među klasama, nacijama, državama, političkim grupama – i tako je bilo otkad su nastale klase i privatno vlasništvo“.

Mi smo na ovim prostorima imali od 1991. tri rata koja su predstavljala direktne posledice, između ostalog,  kroz istoriju nerešenih nacionalnih pitanja, pitanja dodatno produbljenih tokom istorije SFRJ. I vi, eks-Ju levica, naime, kroz svo to vreme – uporno apelujete na neki mir, dok sve oko vas gori, dok ljudi bivaju proganjani, njihova imena brisana, oni sami ubijani itd. Da li je ikada ijedan apel sprečio istoriju da se odvija? Da li je ijedan sukob nestao time što je neka strana digla ruke od njega i rekla „ja prosto ne bih da se sukobljavam“?

Mi ne verujemo da vi ne razumete sve ovo. Upravo zato, postavljamo pitanje: zašto i kako nastavljate da okrećete leđa narodu, a posebno srpskom narodu? Verujemo da je u pozadini vaše deklaracije, njen glavni motiv, situacija u Crnoj Gori, tj. osećaj pozvanosti da odreagujete pismom nakon skandaloznog javnog pisma NATO intelektualaca. Nama je, ipak, prosto naprosto neverovatno da ćete i vi, u sukobu čitave crnogorske nacije sa režimom Mila Đukanovića, izabrati NATO, njegov DPS, kokainsko-duvansku paradržavu koja ništa od kraja devedesetih naovamo nije uradila osim što je uporno vršila deobu naroda i aktivno podržavala procese kolonizacije pod okriljem NATO-a.

2) Normalno, vi nama možete reći „ali mi se ne stavljamo na stranu DPS-a i NATO-a, mi pozivamo na pacifističko rešenje ili socijalnu borbu“. Verujemo da vam je dobro poznata ideja o asimetričnosti sukoba. Stoga bismo rekli da vrlo dobro znate da je u ovakvim situacijama glumljenje neutralnosti zapravo samo privid, faktičko stajanje na stranu jačeg, opresora. Vi vrlo dobro vidite da je srpski narod – kao i sve njegove poluge ujedinjenja i odbrane – obezglavljen, da je aktivno napadan ekonomski i vojno sve od raspada SFRJ, da je optužen za apsolutno svaku stvar za koju je mogao da bude optužen. Paralelno s tim, znate i vidite da su apsolutno sve vojne strukture (i vaše i naše) države uništene, da su klovnovi kao Tadić, Šutanovac i Vulin desetkovali vojsku, naslednicu slavnih armija koje su se borile u Balkanskim ratovima, u Prvom i Drugom svetskog ratu, itd. Sa kojim obrazom i dostojanstvom, u eri ponovne blokovske podele i zaoštravanja odnosa, pričate o pretenzijama Srba na tuđe teritorije kada naša armija nije sposobna da očuva ni ove ostatke ostataka teritorija? Ili ste zaista toliko temeljno nezainteresovani za bazična pitanja očuvanja i bezbednosti da biste zaista pristali na dalje komadanje naše zemlje? Ali onda to tako trebate da kažete, a ne da se gledamo u oči i lažemo decenijama.

U eseju O protivrečnosti iz 1937. Mao je napravio distinkciju između primarnog i sekundarnog aspekta protivrečnosti. Po našem razumevanju to je ključna teza materijalističke dijalektike. Na terenu realne političke borbe ona znači da su lokalni sukobi nadodređeni međunarodnim činiocima i njihovim borbama, uhvaćeni u mrežu globalne kontradikcije, koju tvori lanac imperijalnih država. Ta situacija „uhvaćenosti“ u globalnu borbu tendencija postaje zapravo primarna u odnosu na samu lokalnu kontradikciju: globalna kontradikcija pušta „pipke“ na sve druge lokacije i protivrečnosti; ona je, altiserijanski rečnikom rečeno, nadodređuje. Dakle, antagonizam crnogroskog režima i Srpske pravoslavne crkve – a potonja je u ovoj situaciji samo pojavni lik otpora srpskog naroda – nadodređen je geostrateškim sukobom tendencija, i stoga je on sekundarni aspekt protivrečnosti. Primarni antagonizam, važnija borba koja se vodi u pozadini, predstavlja vojni sukob NATO pakta i Rusije, pokušaj imperijalstičke NATO mašinerije da osigura strateške interese na Balkanu u sklopu ekspanzije ka granicama Ruske Federacije. NATO nastoji da obezbedi ostanak ruske mornarice daleko od toplih voda Jadranskog mora (istovetna situacija bila je i tokom SFRJ perioda). Usled istorijskih veza srpskog i ruskog naroda, srpski narod, tamo gde nije proteran ili istrebljen u eks-Ju republikama, predstavlja za NATO stratege „pacovsku rupu i stražnja vrata za ulazak malignog ruskog uticaja“. Borba protiv srpskog naroda, te svakog vida njegovog organizovanja i političkog izraza ostaje stoga važan strateški zadatak Briselske komande.

Takav položaj nije istorijski novum, srpski narod i razne državne formacije koje je gradio, bile su kroz ceo XX vek obeležavane kao „panslovensko osinje gnezdo“. Stoga se NATO, „Četvrti rajh“, oslanja na istorijski akumulirane antagonizme između raznih imperija – od Austro-Ugarske i germanske, do hiper-militarističkog i hiper-rasističkog Trećeg rajha – i srpskog naroda i njegove države. Iza ideologije evroatlantizma – po liku mirnodopske i stoga lukavije – kriju se iste glavne poluge moći i isti osvajački interesi. Drugim rečima, borba protiv srpskog elementa, koji za NATO predstavlja eksponent ruskog uticaja i permamentu smetnju u sprovođenju neoimperijalističke dominacije, u  borbi za odbranu globalne supremacije, jeste primarna strana sukoba u Crnoj Gori. Na čijoj strani bi trebalo da budu progresivne i emacipatorske snage suvišno je pominjati.

Kada već analiziramo, treba reći da se stvari dodatno usložnjavaju usled nedostatka adekvatnog političkog subjekta koji bi ove proteste provodio. Idealni primer koji bi mi mogli da biramo, kada bi nas neko pitao, jeste Socijalistička narodna partija Crne Gore. Nažalost, DPS-ov režim petnaest godina vodi aktivni, čas prikriveni, čas otvoreni rat protiv te partije. Kao rezultat, ta partija je danas obezglavljena i obesmišljena. Sa druge strane, koliko uspevamo da razumemo od naših drugova iz Crne Gore, opozicioni blok protiv DPS-a bio je prilično klimav iz različitih razloga. Srpski blok je patio od svojih slabosti, a drugi građanski deo stranaka držao se na distanci usled ideološki tipičnih zazora o „četnicima“ itd. Pritom, vi vrlo dobro znate šta je crnogorska opozicija doživela pre tri godine prilikom demonstracijama na kojima su Milovi policajci jurili tri dana narod po ulicama i prebijali ga.

Sada DPS, u korist tuđih interesa pre svega, razbija duhovne spone i veze između dva realno neodvojiva naroda. U situaciji koju smo samo skicirali, u kojoj vlada potpuni haos među ljudima na terenu i političkim partijama, u momentu u kojem NATO pakt odlučno grize i rastače sve veze koje može da izgrize, logično je da je upravo crkva (radi očigledne važnosti koju i dalje igra u narodu) ta koja staje na čelo i na čiji poziv se dešavaju najmasovnije šetnje u novijoj crnogorskoj istoriji – čija masovno predstavlja iznenađenje i za same crkvene velikodostojnike.

Nama je žao što vi ne vidite ili ne želite da vidite da to jesu protesti i duboko socijalnog karaktera, tj. protiv opšte nemaštine, nezaposlenosti i bahatosti Đukanovićeve vrhuške – stanja koje traje već tri decenije. Takođe, to su protesti i protiv ulaska Crne Gore u NATO, sprovedenog bez referenduma, mimo volje većine naroda. Niko ne može – ni vi, ni mi -, da bira uslove pod kojima narod istupa i jezik koji pri tome koristi, da li  nosi ikone ili petokrake. Velika ideološka i politička borba jeste način na koji same mase stiču znanje o vlasititim ideološkim pozicijama i menjaju ih – ono nije unapred dato.

Nama je važno da se ovo dešavanje naroda odigralo. Važno nam je da vidimo toliki broj ljudi na ulicama, na hladnom – da vidimo mase u pokretu. Izveštaji koje dobijamo iz Crne Gore su sjajni i nema šta drugo da se kaže osim, inspirativni. Mi se nadamo svim srcem da će tako i ostati i da će se politički skandalozan i ustavno nelegalan zakon povući. A vi biste mogli, ako vam je već stalo do vernosti i vrednosti SFRJ, makar da podržite vraćanje zakona u pređašnje stanje – onako kako su ga čak i komunisti propisali.

3) Gde prestaje vaš spisak lepih želja koje ispostavljate realnosti i kada bi vam, zapravo, bilo dobro? Kada biste se vi, zapravo, borili? Ako pogledamo širu sliku, vama nijedan otpor Novom Svetskom Poretku i zapadnom kapitalu nije bio dobar, ili još bolje – nijedan borbeno sposoban. Slobodan Milošević nije bio dobar i gde smo sad? Gadafi nije bio dobar, Putin nije dobar, Bašar al-Asad nije dobar, Iran nije dobar, S. Koreja takođe nije dobra, Ugo Čavez nije bio dobar, ko je zapravo dobar? Koja je promena na vlasti koju smo gledali od pada SRJ i otvorenog imperijalnog divljanja – bila dobra? Šta je Srbija dobila rušenjem Miloševića, koje su svi potpisnici vašeg apela zagovarali i koje i dan danas pravdate kao ispravno i potrebno? Irak, Libija, Avganistan, Jemen, Somalija, Sirija, Kolumbija, Venecuela – šta su te nacije dobile osim konstantnih ratova, nestabilnosti i pada u aistorijski tok, poništavanje svega što je ikad sazidano i postavljeno? Šta je Balkan dobio ovim slabljenjem i uništavanjem Srbije i srpskog naroda, rasturanjem vojske, menjanjem imena, pisama, istorije? Da li smo makar jedan korak bliže „Balkanskoj revoluciji“ nego što smo bili 1991.? Kada ZAPRAVO prestajete da tiho podržavate – u „odlučnom niti niti“ stavu – ulaske NATO vojske i prelaske na režime koji vode u potpuni društveni raspad, bezvlašće i totalnu eksploataciju?

★

Mi vas pozivamo, iako sumnjamo da ćemo išta postići, ali naše je da se nadamo, da ćete već jednom zaustaviti taj histerični poriv u sebi da igrate ove „niti niti“ igre, ni ovaj, ni onaj, ni ova, ni ona – a zapravo sve vreme NATO pakt i američki interesi!

Mi pozivamo takođe i sve neutralne duše koje će čitati ovaj tekst da razumeju da se materijalistička analiza na kojima počiva marksistička politička praksa ne vrši u rukavicama sa distance, u nekom kosmosu u kojem nam „Galaktičko veće za mir“ omogućava idealne uslove za rad – u kojem je na delu čista situacija, sa čisto podeljenim stranama, čistim ljudima i rečima i u kojoj možemo da praktikujemo svoje vrline, veštine i obrazovanost.

Naš narod se nalazi pred biološkim, državnim i duhovnim istrebljenjem, naša radnička klasa je obesmišljena još u danima kada je SFRJ zabranila sindikate. Već četvrt veka nalazimo se u aktivnim ili pasivnim sukobom sa najvećim imperijalnim savezom koji istorija pamti. Mi vas stoga drugarski savetujemo, kao što savetujemo sebe i nama bliske, da razumete ozbiljnost situacije i prvo, uvek i svuda budete protiv NATO pakta i američkih interesa.

Kolektiv TCL
U Beogradu,
18.1.2020.