★

Počeli bismo ovaj tekst sa podsećanjem da je 28. novembra prošle godine Atlantski savet izdao saopštenje u kome se možda po prvi put otvoreno govori o ideji u vezi koje američka spoljna politika vrda već dve decenije,  a to je „stalno vojno prisustvo u regionu Balkana“, tj. promicanje tvrdnje da je to jedina moguća garancija za mir i stabilnost u regiji u kojoj živimo.

Naravno, za sve one koji se makar paušalno bave globalnom politikom, ovo nije nikakva novost, međutim interesantan je tajming ovih izjava, kao i odluka jedne važne institucije svetskog imperijalizma da konačno otvori karte.

Zato nam nemojte zameriti što tekst o situaciji u domaćim odbrambenim kapacitetima počinjemo citatom Prakaša Karata iz KP Indije, koji se još 2001. osvrnuo na pitanje učešća agresivne vojne politike kao zapravo pravog i odlučjućeg faktora unutar plana o „širenju demokratije“.On je tad rekao:

„(…) No, na koga se troše ova konstantna uvećavanja vojnih budžeta i protiv koga se ovaj novac bori? Odgovor je, svakako, vezan za prirodu imperijalističkog sistema na čijem čelu je SAD. Naime, imperijalizam na kraju XX veka pokazuje izrazitu potrebu da kontroliše, eksploatiše i dominira na proširenom nivou svetske ekonomije, više i agresivnije no ikada pre. Posle ‘zlatnog doba’ rasta kapitala četvrt veka nakon Drugog sv. rata, svetski kapitalizam nije u mogućnosti da takav tempo održi. Pod ruku sa uvećanom internacionalizacijom finansijskih špekulacija, dolazi i nepredvidivost samog tržišta, a sa njima nepredviđeni problemi. Logična konsekvenca svega toga jeste da zapadni kapital više nema kud nego kao da nikada ranije napadne teritorije koje su mu ranije bile ili nedostupne, ili svakako manje dostupne – pokušavajući da nemilosrdno iskoristi svoju poziciju u međunarodnoj trgovini i monopol nad vojnim tehnologijama.

U očima američke kapitalističke birokratije, „slobodno tržište“ i „demokratija“ su neodvojivi pojmovi, samim tim radi njihove implementacije širom globusa, vojna sila je neraskidiva komponenta. Još tokom 1991. NATO je objavio da „će nastaviti da podržava, svim sredstvima, promene koje se dešavaju na Istoku i napore koji se dešavaju u smeru tržišnih promena“. Tokom retkog trenutka iskrenosti, Entoni Lejk, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost, rekao je da „nova svetska situacija otvara neverovatne mogućnosti za konsolidaciju demokratskih društava i budućnost otvorenog tržišta“. Nema sumnje, ovo je jasna konstanta američke politike još od doba Ajzenhauera sve do Klintna. Jedina, ali važna, razlika je što sad američka nasrtanja mogu da budu još bezobzirnija u nedostatku svetskog socijalističkog bloka.

MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija su trio imperijalističkog finansijskog bloka koji nadalje guraju i ostvaruju ciljeve kapitalizma – dominaciju slobodnog tržišta širom sveta. Prirodno, bilo koja država koja se, ovako ili onako, odluči da odstupi od te norme biće suočena sa mogućim napadima sa dve strane – jedno krilo napada svakako su sredstva ekonomskog rata (blokade, sankcije, ucene kreditiranjima itd.), a sve to se garantuje kroz staru, dobru vojnu dominaciju – skoro neograničenu mogućnost upotrebe vojne sile koju je na sebe preuzela SAD.“

E sad, gde se mi kao Srbija uklapamo u sve ovo? Kao što znamo, jedan od glavnih zadataka ulaska „zapadnih eksperata“ na teritoriju SRJ nakon 5. oktobra bilo je pitanje „reformisanja vojske“, iste one vojske koja je samo godinu dana ranije pružila herojski otpor najmoćnijoj vojnoj sili u ljudskoj istoriji.

Razbijanje vojske, pod maskom reforme, učinjeno je prvo uništavanjem njene organizacije, a nastavljeno dovođenjem na čelo vojske ljudi koji su uspostavili organizaciju koja treba da omogući raealizaciju geostrategijskih interesa onih koji su 1999. godine izvršile agresiju na našu zemlju.

Celokupno vođenje kadra preuzeo je ministar odbrane, a osnovni kriterijum za izbor rukovodećeg kadra je bio: poznavanje engleskog jezika, opredeljenost za stupanje u NATO i naklonjenost Demokratskoj stranci. Merilo uspeha jedinica i institucija Vojske bio je broj poseta stranih predstavnika ili stranim armijama, elementi borbene gotovosti, logično, nisu ni spominjani. Ministar odbrane je smenjivao generale i mimo svojih ovlašćenja penzionisao oficire i generale – jednog momenta penzionisao je 16 generala, iako je to u nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane. Na udaru kadrovskih čistki su najviše bili oficiri ratne garniture, vrhunski profesionallci koji su vojnički efikasno i patriotski branili zemlju 1998. i 1999. godine za što im je čak i NATO odao priznanje (npr. tekst u Gardijanu iz 2000. pominje činjenicu da je otpor srpske vojske nekad bio tako dobar da je NATO bio uveren da ima ‘krticu’ negde u generalštabu).

Paralelno sa kadrovima uništavana su borbena sredstva, a da nova nisu proizvedena (uništena je namenska industrija), ni nabavljana. Bez novih i efikasnijih sredstava borbene tehnike, u situaciji kardinalnog smanjenja brojnog stanja, nemoguće je održati potrebnu borbenu gotovost i efikasnost.

Aprila 2004. liberalni B92 je preneo vest da su na „vojnom poligonu Nikinci u petak održana je demonstracija uništavanja protivavionskih raketa tipa Strela 2. Ugovor o uništavanju 1.200 komada tih raketa finansijski je podržala američka Ambasada u Beogradu, u saradnji s kojom je obezbeđeno oko 800 hiljada dolara za uništavanje kontigenta malog i lakog naoružanja, municije i raketa. Rakete Strela su oružje koje je veoma pogodno za terorističke napade, posebno na civilne avione, a pojedini vojni izvori smatraju da su upravo one korišćene u terorističkim napadima na američke helikoptere u Iraku.Ovaj aspekt istakao je američki ambasador Vilijem Montgomeri koji je prisustvovao uništavanju raketa. „Ovo oružje koje je danas uništeno odlukom Vojske SCG predstavljalo je nešto što za njih nije bilo potrebno i koje ne služi nikakvoj svrsi, a istovremeno, ova vrsta oružja je veoma korisna teroristima tako da je u interesu obe države da se ovo oružje uništi ili onesposobi da bismo bili sigurni da ovakvo oružje neće doći u ruke teroristima“, rekao je Montgomeri.“

Nekakvim teroristima? Ima li uopšte potrebe navoditi da je sistem Strela-2 bio jedan od 3 ključna sistema vazdušne odbrane Vojske Jugoslavije tokom agresije 1999. – to je bio pravi razlog, a ne nekakva bojazan o nekakvim teroristima koji u Iraku 2004. dobijaju oružje iz Srbije (!). Licencno je proizvođen u bivšoj SFRJ, a posebno je poznat po učinku u Vijetnamu gde je tokom rata pomoću Strele – 2M oboreno preko 70 američkih letilica. Vojska Savezne Republike Jugoslavije i njene naslednice, Vojska Srbije i Crne Gore, odnosno Vojska Srbije, u sastavu svojih jedinica imale su nešto više od 1000 ovih sistema – sada ih više nemaju.

U vreme dok su na čelu Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, bili Boris Tadić, Prvoslav Davinić i Dragan Šutanovac, rashodovana su, uništena i u staro gvožđe otišla brojna – još uvek ispravna i upotrebljiva borbena sredstva i vojna oprema. Desetkovane su oklopno-mehanizovane jedinice, artiljerijske, inžinjerijske, protivvazdušne i druge jedinice. Vojska se, pored ostalog, lišila velikog broja tenkova T-55 koji su, kao staro gvožđe, završili na otpadima, baš kao i veliki broj artiljerijskih oruđa klasičnog tipa, mada bi, da to nije učinjeno, i danas mogla biti u borbenoj upotrebi. Da za takvo štetočinstvo nije bilo nijednog jedinog razloga, potvrđuje činjenica da se navedeni tipovi tenkova i danas nalaze u naoružanju mnogih zemalja, čak i u Vojsci Ruske Federacije, koja inače poseduje u najsavremenije tenkove današnjice. Postoje izveštaji o tome da su tenkovi sečeni u delove u vojnoj kasarni u S. Mitrovici koja je za tu priliku pretvorena u „groblje tenkova“.

Posebnu priču predstavljaju inženjerijske jedinice za koje je malo reći da su uništene. One su, blago rečeno, kastrirane. Prema nekim izvorima, naime, u tom rodu vojske je bilo više stotina, po nekima oko hiljadu raznih vrsta čamaca, koji bi, da nije bilo navedene budalaštine predstavljali nemerljivu pomoć u spasavanju i evakuaciji ljudi u područjima zahvaćenih poplavama i klizištima tokom poplava 2014. i 2015. Na raspolaganju Vojsci Srbije broj takvih čamaca manji je danas od broja prstiju na jednoj ruci. Svi ostali su rashodovani, ili u bescenje rasprodavani u vojnim otpadima, što je zločin svoje vrste.

Razbijanje Jugoslavije i agresija NATO je bitno uticala na oficirsku i generalsko–admiralsku profesiju. Razbijen je oficirski kor Jugoslovenske narodne armije, zatim Vojske Jugoslavije i Vojske Državne zajednice Srbija i Crna Gora, ponižene njihove vrednosti, ukaljana im je čast i po mnogo čemu su postali krivi za ono što se desilo u vidu ratova na prostorima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Osamnaestog decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng. NATO MLO), i to u zgradi Ministarstva odbrane Srbije, u Birčaninovoj ulici. Sedam godina nakon agresije, dakle, zapadni vojni savez dobio je šta je želeo na tacni u mirnodopskim uslovima – vojska Srbije postala je satelit agresivnog vojnog saveza. U decembru 2009. godine otvorena je Misija Srbije pri NATO u Briselu sa šefom Misije ambasadorom Branislavom Milinkovićem (koji je kasnije izvršio samoubistvo), i na njegovo mesto postavljen je Miomir Udovički. Kao finalno poniženje 2016. godine Srbija je ratifikovala IPAP sporazum – „sporazum Srbije i NATO o saradnji u oblasti logističke podrške predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO u našoj zemlji, kao i privilegije koje sleduju diplomatama po Bečkoj konvenciji. Takođe im omogućava da s našom vojskom razmenjuju poverljive informacije i opremu. Propis široko otvara vrata za još čvršću saradnju Srbije i NATO, odnosno Alijansine Organizacije za podršku i nabavku (NSPO) i Agencije za podršku i nabavku (NSPA). Naglašeno je i da se osoblju NATO na njihov zahtev mora odobriti pristup svim državnim i privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one u kojima se obavljaju ispitivanja i probe.

Neprekidno ponavljanje da u dogledno vreme ne postoji nikakva opasnost od izbijanja oružanih sukoba, navodi na pomisao da ljudi koji to izjavljuju, nisu dobro proučili Zakon o strategiji odbrane i Doktrinu odbrane Republike Srbije. Sve to, kako se ističe u tim dokumentima, koji su i danas na snazi, pospešuje jačanje secesionizma i konflikata na etničkoj osnovi, što drugim rečima predstavlja ozbiljnu pretnju od izbijanja oružanih sukoba. Tekstovi navedeni u Zakonu o odbrani, Zakonu o Vojsci Srbije, čije je ukaze o proglašenju potpisao Boris Tadić 11. decembra 2007. godine, zatim Zakon o strategiji i doktrini odbrane, više je nego očigledno, demantuju uveravanja da se Srbija ne suočava sa bezbednosnim pretnjama. Pritom, da stvar bude čudnija, na neki način i smešna, ispod tih tekstova stoje imena upravo onih koji tvrde da nam ne prete nikakve ratne opasnosti. Međutim, čak i pod uslovom da se prihvati pretpostavka da takva opasnost trenutno ne postoji – neophodno je imati u vidu da nijedna zemlja na svetu ne pravi planove na osnovu trenutnog stanja političkih odnosa. Vojska se, po pravilu, organizuje na osnovu procena koje se odnose na duži vremenski period. Pri tome se neizostavno uzimaju u obzir i svestrano analiziraju i istorijske okolnosti iz proteklih vremena.

Prema rečima penzionisanog pukovnika vojske Ž. Pecića, evo samo nekoliko činjenica koje treba uzeti u obzir:

– Vojni budžet Vojske Srbije od 2012. godine je sve manji, tako da u 2016. godini on služi za puko preživljavanje Vojske i najniži je u regionu – a, opet, „Srbija je vodeća vojna sila u regionu“ (prim. Bata Gašić): malo čudno, zar ne?

– Materijalni položaj pripadnika Vojske Srbije iz godine u godinu sve je teži. Prosečna plata profesionalnih vojnika iznosi 32.000,00 dinara. Zbog tako niskih primanja godišnje vojsku napusti oko osam stotina profesionalnih vojnika.

– Iz Vojske Srbije doslovno je proterano mnogo iskusnih ljudi, koji i dalje odlaze a primljeno je pet puta manje novih, iako je konkurs stalno otvoren. Noćni rad i praznični rad nisu plaćeni, putni troškovi ne pokrivaju stvarne troškove putovanja, vojnici su od godinu dana deset meseci na terenu u jako lošim uslovima. Mlađi vojnici po ugovoru masovno odlaze, a stariji strpljivo čekaju penziju kad su već skoro do nje dogurali.

– Školovanje oficira za potrebe Vojske Srbije je svake godine u brojčanom padu, a njihov status u službi je sve neizvesniji. Poslednja promocija oficira 137. Klase Vojne Akademije promovisala je 158 kadeta i kadetkinja, od toga samo 2 (dva) pilota.

Poređenja radi, 1981. godine promovisano je za potrebe JNA 100 pilota (JNA je imala posebnu Vojnu gimnaziju i Vojnu akademiju za pilote – prim. autora). Oficirima JNA su bila zagarantovana dobra lična primanja, službeni stan i razvojni put u službi do penzionisanja. U Vojsci Srbije može veoma lako da se dobije otkaz ukoliko u roku od dve godine oficir ne dobije postavljenje na odgovarajući formacijski položaj. A tek o standardu oficira u Vojsci Srbije da ne govorimo. Kada je na ovogodišnjoj promociji oficira jednom od dva pilota kao najboljem u RV i PVO na početku vojne karijere za nagradu dodeljen polovan pištolj, šta taj oficir treba da očekuje u toku službe? Kako može biti motivisan oficir koga prati neizvesnost u službi i nezadovoljstvo postojećim standardom u Vojsci Srbije?

– Zbog nedostatka novca u vojnom budžetu u poslednjih 10 godina gotovo da nije pozivan rezervni (ratni) sastav Vojske Srbije na vojnu obuku ili vežbu sa bojevim gađanjem.

– Ukidanjem redovnog služenja vojnog roka Srbija je dobila poslednjih devet generacija mladih ljudi potpuno nespremnih za rat. Kako vreme odmiče Srbija neće imatu bazu iz koje će moći da formira rezervni sastav niti kadar za prijem u profesionalnu vojnu službu. Planiran je i novi koncept služenja u rezervnom sastavu, aktivna rezerva, to je angažovanje vojnika u vojsci na određeno vreme. Raspisan je i konkurs za prvih sto vojnika – ali šta vredi kada ni za tu aktivnost novca nema.

Rečima jednog od tri ozbiljna vojna novinara, M. Lazanskog: „za tri meseca obuke vojnici nauče da ispale 30 metaka, iskopaju i zalegnu u rov. Savladaju postrojavanje, strojevi korak, marširanje, osnovnu obuku s puškom i neko bojevo gađanje, što je minimum. U bivšoj JNA osnovna obuka trajala je šest meseci, bez toga nema pravog vojnog roka.  U sadašnjim okolnostima, s obzirom na izazove koji su pred nama, ne bi smeli da imamo manje od 55.000 vojnika.“

Srbija trenutno u profesionalnom sastavu ima oko 12.000 vojnika.

Po svemu sudeći, finansiranje Vojske Srbije ni u 2017. godini iz budžetskih sredstava neće biti sasvim dovoljno i kakvo bi trebalo da bude, pre svega kada je reč o procentu bruto nacionalnog dohotka koji se izdvaja za odbranu. Budžet je nešto veći, to povećanje se odnosi uglavnom na plate koje će biti veće za pet procenata ali će se manje novca izdvojiti za nabavljanje naoružanja i vojne opreme (NVO). Međutim, Vučić se i ovde ružno našalio pa je najavio da će NVO nabaviti sredstvima nastalim „od suficita“ koji se očekuje u sledećoj godini! U nacrtu vojnog budžeta za 2017. moglo se videti da će on iznositi oko 478,5 miliona evra. Većina novca, naravno, ide na plate pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, socijalne doprinose, davanja i naknade raznih drugih tekućih troškova.

Uzgred, važno je znati da su remontni kapaciteti Vojske Srbije svedeni na nivo zanatske radionice. Naime, Srbija trenutno ne može da izvrši remont ni za sopstvenu vojsku, a ne za uvoz tehnike iz Rusije. Srbija je imala, ali više nema fabriku turbo-motora, elisu više nema ko da napravi, IKL (Industrija kotrljajućih ležajeva) koji je proizvodio ležajeve za Boing je uništen (upravo sa ciljem da se između ostalog uništi i odbrambena moć države). O toj nemoći svedoči i slučaj modernizacije školsko-borbenog aviona G-4 „Super Galeb“. Plan je bio da se u 2016. godini izdvoji oko 4,5 miliona evra a da u 2017. godini počne modernizacija prototipa i ispitivanja u Tehničko-opitnom Centru. Završetak procesa ispitivanja je planiran da bude gotov 2019-2020, no projekat se čini obustavljenim. U ovom slučaju, neko jednostavno ne želi da ulaže u razvoj domaćeg „Super Galeba“.

Post Scriptum

Tekst pišemo na dan objavljivanja vesti o ubistvu Olivera Ivanovića na Kosovu i Metohiji, dok ljude u Srbiji Gerthard Šreder, kao gost sadašnje vlade, a premijer Nemačke u vreme agresije na SRJ, uverava  da im više ne preti nikakva opasnost. Pamet u glavu, nema se šta drugo reći.