I deo |II deo | III deo

Esej profesora Mirka Zurovca, u širokom potezu, oslikava ključna dešavanja tokom dramatičnih decenija za nama: rat i razbijanje Jugoslavije, agresiju atlantističke mašinerije na srpski narod i njegovu državu, te potonji državni udari koji je rezultovao potpunom kapitulacijom srpske države pred Imperijom i padom u neokolonijalno ropstvo. Napadom na Jugoslaviju i srpski narod napadala se zajednica ljudi, koja je, kako Zurovac kaže, bila rezultat „slobodne integracije radi slobode (…) slobodna integracija čiji je rezultat sloboda, sloboda kao rezultat borbi za slobodu.“ Razbijanje Jugoslavije dovelo je, dakle, do kolektivnog stradanje svih naroda bivše domovine, te gušenja srpskog Pijemonta kao žarišta oslobodilačkih impulsa. Time je stavljena tačka na poslednju sekvencu istorijske borbe za slobodu i emancipaciju na ovim prostorima.

Razmišljajući o argumentima koje Zurovac iznosi, ne možemo se oteti utisku da vladajuća levičarska interpetacija ključnih istorijskih događaja u protekle tri decenije deluje kao proizvod pukog razuma, u kojem se očitava „lenjost misli“ ili naučnije rečeno „samoočiglednost ideologije“. Lakoćom sa kojom se izvrće, falsifikuje sama zbilja i povesna uloga jednog naroda dovela je do toga da se kritička ili umna spoznaja o istorijskim događajima na ovim prostora pokazuje kao, hegelijanski rečeno, „izokrenuti svet“.

Drugim rečima, da bi se uopšte moglo početi sa analizom sadašnje situacije potrebno je potpuno preokrenuti naraciju levice o tobožnjoj krivici srpskog naroda za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i otvoreno reći da se emancipacijski procesi ovde ne mogu posmatrati drugačije no kao jedna od vertikala istorijske borbe srpskog naroda za slobodu i ravnopravno mesto pod suncem sa ostalim narodima sveta. Pokazalo se da je borba  za slobodu srpskog naroda bila uslov mogućnosti emancipacije i slobode i ostalih naroda na Balkanu, a njenom depresijom ovaj prostor postaje lak plen svetskih grabljivica. 

Tek prihvatajući tu duboku istorijsku istinu i političke konsekvence koja ona sa sobom povlači, možda možemo gajiti obazrivu nadu da je pokretanje novih oslobodilačkih procesa moguće – u interesu svih naroda sa ovih prostora.

***

/Mirko Zurovac, profesor Filozofskog fakulteta u penziji. Predavao je na katedrama za estetiku i ontologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; objavio knjige: Umetnost i egzistencija (1978), Umetnost kao istina i laž bića (1986), Detinjstvo i zrelost umetnosti (1994)… Esej pred nama napisan je 2012. Obrada teksta: kolektiv TCL./

★

V Glas poniženja

U pitanju je naš istorijski opstanak, koji se neće moći odbraniti uz malodušno samoomalovažavanje i besmisleno samooptuživanje, uz besramno samokažnjavanje i ponizno povlačenje pred arogantnim ucenama, što, izgleda, marionetska vlast u Srbiji jedino zna da čini. Jer, ma koliko bili moćni i osioni ti novi režiseri zla svoj cilj nisu u stanju da postignu bez našeg pristanka. Tek naš pristanak na lažne optužbe oslobađa prave zločince njihove krivice, a naš narod čini istorijski odgovornim za zločine koje nije počinio, pa čak i za one koje su drugi počinili nad njim.

Zato su pokrenuli sve poluge svog uticaja u Srbiji da bi naveli srpski narod da prihvati lažne optužbe i pristane na „specijalan tretman” u međunarodnim odnosima. A one su (te poluge uticaja) doista velike, jer svoj siguran oslonac i pouzdanog sprovodnika imaju u marionetskoj vlasti u Srbiji, koja je prihvatila put snishodljivosti i umiljavanja zapadnim moćnicima.

Sudeći prema curenju WikiLeaks-a, srpska vlast je obećala svojim pokroviteljima da će prevaspitati narod i da će ga pripremiti za gubitak Kosova. Ona se zadovoljava time da ponizno ispunjava zahteve svojih stranih mentora, pazeći dobro da im se bilo čime ne zameri, pa se svojski trudi da nas uveri da nam država nije potrebna, da ćemo biti sigurniji ako nas budu branili naši dojučerašnji neprijatelji, da ćemo biti slobodniji kad budemo porobljeni, da ćemo bolje živeti od milosti nego od vlastitog rada, da ćemo se udobnije osećati kao podstanari nego u vlastitoj kući itd.

Današnje srpsko rukovodstvo, koje je došlo na vlast uz svesrdnu pomoć velikih sila Zapada, odlučujuće odgovornih za tragične događaje krajem prošlog veka na prostorima Jugoslavije, javno prihvata odgovornost Srbije i srpskog naroda, pa se izvinjava svima onima koji su direktno odgovorni za sve što se dogodilo.

Poučena iskustvom svojih pokrovitelja, marionetska vlast se okružila gomilom posmatrača, koji je hvale i glorifikuju, napadaju njene protivnike, otvaraju lažne dileme i raspravljaju veštačke a prikrivaju prave probleme, čime se sluđuje javno mnjenje i uverava da je u ovoj zemlji sve u najboljem redu, da vlastodršci imaju dobre namere, da ne treba sumnjati u ono što oni rade itd. Neki od njih su se čak prihvatili posla masovnog ispiranja mozgova svog naroda, nagovarajući ga da sam svojom voljom uđe u evro-atlantske integracije i tako svoju sudbinu preda u ruke svojih neprijatelja.

Teško je zamisliti gluplji i pogubniji savet koji jedna kulturna ili politička elita, ma koliko bila nedorasla svoje uloge, danas može dati svom narodu. Sistematskim propagandnim bombardovanjem spolja, od strane Zapada, kao i unutrašnjim oportunizmom političara i političkih institucija, domaćih medija i nevladinih organizacija, narod je do te mere zbunjen i razjedinjen da više ne raspoznaje žito od kukolja, istinu od laži, dobre od loših namera, svoje od tuđih interesa. To je ono što se ponekad naziva „planiranim proizvođenjem haosa”.

Takva je politička i stvarna slika današnje Srbije: tužna da ne može biti tužnija. Tužna je činjenica da neprijatelji srpskog naroda danas imaju svog najpozdanijeg saveznika u marionetskoj vlasti u Srbiji, koja je pristala na ulogu snishodljivog dodvoravanja zapadnim centrima moći, uvereni da će tako, stalnim davanjem primera dobrog vladanja u regionu i beskrajnim ispunjavanjem raznovrsnih uslova i ucena, izdejstvovati da njihovi nalogodavci omekšaju svoj pritisak na Srbiju.

U toj tužnoj činjenici treba tražiti razlog izglasavanja samooptužujuće rezolucije o Srebrenici u skupštini Republike Srbije, pogubno menjanje rezolucije o Kosovu koju je Srbija podnela Ujedinjenim nacijama, bezočnog trgovanja srpskim glavama (i to onim najčestitijim) u vidu tzv. saradnje sa antisrpskim sudom u Hagu, puštanje na slobodu bez suđenja nekoliko stotina šiptarskih zločinaca, nedavno ukidanje presude Iliji Jurišiću koji je bio osuđen na dvanaest godina zatvora zbog masakra nad jugoslovenskim vojnicima u Tuzli, drastičnih višedecenijskih kazni zatvora koje srpski sudovi izriču pripadnicima srpskog naroda koji su učestvovali u ratnim operacijama, tog budalastog izvinjavanja svima na sve četiri strane, dok Hrvatima, Muslimanima i Albancima ne pada ni na um da podignu neku optužnicu protiv zločinaca iz svojih redova, a još manje da nekoga od njih primereno kazne.

Nije teško zapaziti da u toj i takvoj politici posebno važnu ulogu ima aktuelni predsednik države. Ustav ga ovlašćuje da predstavlja državu i državnu politiku, pa bi se moglo reći da on tu ulogu obavlja dosta dobro: kakva politika takav i predsednik. Pitanje je samo da li je svestan posledica svega što čini u ime države i naroda. Jednom prilikom je izjavio da je spreman da preuzme na sebe više odgovornosti nego što mu ustav dopušta.

Da li je pri tom mislio na svoje zalaganje da se progura samooptužujuća rezolucija o Srebrenici u skupštini Republike Srbije, da se pre ruskog veta prihvati misija EULEKS-a, iako je svima bilo jasno (pošto su to otvoreno najavili) da dolaze s namerom da uspostave kosovsku državu, samovoljno menjanje bez saglasnosti skupštine i bez refernduma u dogovoru sa Ketrin Ešton, rezolucije o Kosovu koju je Srbija podnela Ujedinjenim nacijama, čime je prekršen ustav Srbije i učinjen otvoren čin izdaje zemlje, a da posle toga niko nije pokrenuo pitanje njegovog opoziva.

Nije jer su svi oko njega isti: beznačajne figure, kolporteri strane moći, sprovodnici neprijateljske politike, prave političke karikature, pa kad bi neko od njih nestao sa političke scene, ništa se ne bi promenilo u Srbiji, jer bi odmah bio zamenjen istom takvom beznačajnom figurom, naravno po volji strane moći i u njenoj službi. Takvi kakvi su, oni su elementarna nepogoda za Srbiju – nepogoda koja traje suviše dugo i čije se posledice neće moći tako lako ukloniti.

Eto u kakvom svetu i vremenu živimo. Konačno smo se uhvatili u zamku koja nam je dugo pripremana. Duhovno razbijeni i razjedinjeni, mi danas ne znamo šta hoćemo i šta možemo. Mi više uopšte ne stojimo u istoriji već se samo teturamo. Ima se utisak da sve staro propada, a da novo ništa ne valja i da je sve gore. U svakom slučaju ono što radimo i što nam drugi rade ne može izgledati kao progres, već samo i jedino kao užasno stropoštavanje Srbije na bespuću čiji se kraj ne može sagledati. Samo neprijatelji mogu biti potpuno zadovoljni. I oni doista uživaju u ponižavanju srpskog naroda na koje je pristala njegova vlast.

Posle svega što su uradili na štetu svog naroda i svoje države, više niko u svetu ne shvata ozbiljno ove političke karikature dostojne samo najvećeg prezrenja. Preziru ih čak i njihovi nalogodavci koji im stalno postavljaju nove uslove, uvereni da će ove kukavice prihvatiti sve što se od njih bude tražilo, jer znaju da oni nemaju osećanje za granicu poniženja. Najgore je što su tako strašno osramotili srpski narod i celu Srbiju. Zbog poniženja kojem nas iz dana u dan izlaže naša zvanična vlast mi smo danas najprezreniji narod na svetu: preziru nas i naši prijatelji i naši neprijatelji.

Nije važno što nas preziru naši neprijatelji, jer tu i tako ništa ne možemo uraditi, ali je strašno što nas preziru naši prijatelji, jer razlog tome leži u nama, odnosno u našoj vlasti čije kukavičko držanje zaslužuje najveće prezrenje svakog normalnog i dobronamernog čoveka. A narod koji ima takvu vlast, bez obzira na to kako mu je nametnuta, ne može biti cenjen i uvažavan na međunarodnom planu. Poniženje je danas toliko veliko da je postalo nepodnošljivo. Vreme je da se čuje njegov glas.

Poniženje mora da prati osećanje stida. A kad je reč o stidu, bilo bi zgodno podsetiti se na reći mladog Marksa iz njegovog pisma upućenog Rugeu 1841. godine, u kojem se govori o „nemačkoj bedi”. Verovatno biste hteli da me pitate, kaže Marks, zašto govorim o položaju Nemačke tako u moralnim kategorijama. Rekli ste mi da biste se stideli da kažete da dolazite iz Nemačke. U to vreme moralni impulsi su bili kod Marksa još veoma jaki, pa na to odgovara: kada jedna nacija počne da se stidi sebe, to već predstavlja početak revolucije. Te je reči potkrepio primerom lava koji se povlači da bi mogao bolje i dalje da skoči.

I to što Marks govori o naciji u pismu Rugeu, moglo bi se danas proširiti na čitavo čovečanstvo pa reći: kad bi čovečanstvo počelo da se stidi svoje današnje situacije, tada bismo mogli da izvedemo revoluciju. Ali vodeće zapadne zemlje, ogrezle u beščašću i nošene nezajažljivom željom da druge pljačkaju i porobljavaju, ne znaju da se stide, baš kao što ni marionetska vlast u Srbiji ne zna za granicu poniženja, pa nikakva revolucija nije ni moguća ni poželjna u današnjoj Srbiji.

Umesto revolucije u klasičnom smislu, njoj je potreban unutrašnji preobražaj, koji će joj omogućiti da napravi preokret u politici i uspostavi pravu narodnu vlast umesto podaničke koja vlada po volji tuđina. Takva politika nema više nikakvog smisla, a nije ga nikada ni imala.

VI Potreba i mogućnost preokreta politike u Srbiji

Eto kojim putem danas i još od 2000. godine ide Srbija. To je loš put da ne može biti lošiji. Srbija je doista na lošem putu koji je mogao biti prepoznat kao takav čim se njime krenulo. U situaciji u kojoj se nalazimo nema nikakvog mesta za optimizam, pa nema smisla nuditi ovom narodu nekakvu perspektivu dajući mu informacije o dobijenom ovom ili onom zajmu, koji brzo nestaje u širokoj potrošnji, dok ostaje povećana zaduženost koja preti da nas trajno zadrži u dužničkom ropstvu.

„Neprijatelji nade”, koji danas vladaju Srbijom, nisu nam ostavili ništa čemu bismo se još mogli nadati: oni će ostaviti u nasleđe svom narodu samo dužničku omču oko vrata. Ko im je dao pravo da zadužuju buduće i još nerođene generacije? Ko im je dao pravo da raspolažu onim što im nije na raspolaganju?

Od početka mi je bilo jasno da ćemo, ako prihvatimo savete naših neprijatelja, imati sve negativne posledice tranzicije, plus momenat osvete. Osveta je veoma prepoznatljiva u brojnim zlodelima koja su udružene zapadne zemlje učinile srpskom narodu, kao i u nastavljenom uslovljavanju srpskog naroda da se odrekne svojih prirodnih prava koja se priznaju svim drugim narodima.

Nikada do sada u svojoj istoriji zapadni Ne-um nije pokazao veličinu svog bezumlja kao u ovom skorašnjem napadu na srpski narod. Nije, jer nije mogao, a nije mogao jer nije imao na raspolaganju tako moćnu tehniku kao što je ima danas. Srpskom narodu su učinili mnoga zla i naneli nepravdu čija se veličina ničim ne može izmeriti, pa nije jasno šta još treba da nam urade, kojim još svojim delom treba da potvrde svoju osvetničku mržnju prema našem narodu i našoj državi, pa da ovi politički slepci, koji danas vode Srbiju, konačno progledaju i zaključe da Srbiji nije mesto u ovakvoj Evropskoj uniji koja je neprijateljski raspoložena prema Srbiji i srpskom narodu, jer nam nikako, ama baš nikako, ne mogu biti prijatelji oni koji su tako besomućno razarali našu zemlju i satirali naš narod da bi nam oteli naše Kosovo i Metohiju.

Svi znamo da žele dalje slabljenje i rasparčavanje Srbije. Neki su to čak otvoreno i rekli, bez imalo diplomatskog takta, u vidu najgrublje pretnje, pa nije jasno zašto bismo im se tako betglavo bacali u zagrljaj. Zašto bismo im išli na ruku u njihovim zlim namerama prema našoj državi i našem narodu? Ako neko traži spas od neprijatelja koji hoće da ga uništi, pa mu se, još uz to, bezglavo baca u zagrljaj, onda s njegovom glavom doista nešto nije u redu. Nije tačno da Evropa (u smislu Evropske unije) nema alternativu.

U ovom trenutku postoje daleko spasonosnija rešenja, koja politički slepci jednostavno ne vide, potpuno zaslepljeni slepom željom da što duže vladaju Srbijom i uvereni da to mogu samo uz podršku njenih neprijatelja, pa su spremni da svakog dana ponovo polažu ispit poslušnosti i poniznosti prema svojim nalogodavcima. A ovi će im, u to nema nikakve sumnje, davati podršku sve dok budu poslušni i radili protiv interesa svoje zemlje i svog naroda, pa u Srbiji neće biti ni prave demokratije, ni nezavisnih medija, ni slobodnih izbora.

Posle tragičnih zbivanja u kojima su obesmišljeni ogromni napori i žrtve prethodnih generacija, Srbija se opet našla na raskršću, ali sa mnogo manje pouzdanja i snage da izabere pravi put, pa se, kao i mnogo puta u ranijoj istoriji, samo od sebe nameće pitanje našeg daljeg puta i opredeljenja, biranja između mnogih smerova i pravaca, da bismo izabrali onaj za nas najbolji i nama najprimereniji. Na nesreću, Srbija je već pošla jednim od tih puteva – pogrešnim. Očigledno je da zemlja propada i da je sve više nezaposlenih, siromašnih, gladnih i očajnih ljudi.

Teškoće na koje nailazimo i opasnosti koje nas vrebaju na tom pogrešnom putu trebalo bi da nas uvere u ozbiljnost situacije i potrebu mobilizacije, radi uklanjanja prepreka humanom napretku i suzbijanju negativnih tendencija u našem društvu. A da bismo u tome uspeli, moramo se podignuti iz ponižavajućeg položaja i stati na svoje noge, jer ćutanje znači prihvatanje ideja mržnje i straha, bežanje od odgovornosti, pristajanje na stvaranje klovnovskog mentaliteta koji, izokrećući univerzalne vrednosti, nudi nove fantazije i nove mitove koji zamenjuju stare. To dugujemo ne samo sebi samima, već i našoj deci, u ime sveta koji ćemo im ostaviti. Ako to ne uradimo, na ovo pokolenje će pasti teška senka i kletva kosovske drame koja traje već više od šest vekova.

Ali kako izvesti ovaj herojski poduhvat podizanja iz poniženja? Pre svega, Srbija mora prestati da srlja u prošlost sa slabim vladama i u gvozdenom zagrljaju loših prijatelja i lažnih saveznika. Njoj je neophodna vlast koja će napraviti potpuni preokret u celokupnoj svojoj politici – i ekonomskoj, i kulturnoj, i obrazovnoj, i unutrašnjoj, i spoljnoj. U ovom času mogućnost za takav preokret nije vidljiva na političkom horizontu Srbije.

Danas još uvek za to nema uslova, jer to ne dozvoljavaju politički mediokriteti, koji, vođeni ličnim interesom, već duže vreme vode i uništavaju Srbiju. Danas je politička situacija u Srbiji takva da je dovoljna samo jedna razdvajajuća linija da ocrta čitav politički reljef Srbije: s jedne strane linije su sve marionetske partije bivšeg i sadašnjeg DOS-a (sve koje su učestvovale u vlasti posle 2000. godine), a s druge strane stranke koje neće da pristanu na tu vrstu poniženja, ili se nadam da neće. Ovih drugih je malo, dok onih prvih ima mnogo i, što je najgore, sve ih je više.

Doduše, napustila ih je DSS zbog razlike u odnosu prema južnoj srpskoj pokrajini (Kosmetu), ali im se pridružila SPS čiji je osnivač i neosporan lider bio Slobodan Milošević. Naslednici njegove partije su izdali sve što se može izdati: izdali su svoju ideologiju, svoj program, svoje glasače, svog velikog predsednika i, na kraju, narod i državu, a sve zarad sopstvenog komfora i uskih ličnih interesa.

Po svoj prilici, istim putem se sprema da krene i otcepljeni deo radikala, tzv. naprednjaci, pa je politička i stvarna situacija u Srbiji danas više nego beznadežna. Srbija je doista na lošem putu, bez ikakvih izgleda da ponovo stane na svoje noge, sve dok je vode potpuni politički slepci i prave kukavice, koji znaju samo da ponizno ispunjavaju želje i naloge neprijatelja svog naroda.

Stvarna situacija je očajna, ali za prave vizionare to nije razlog za očajanje već da udvostruče napore: oni se moraju boriti da stvore nemoguće da bi sproveli u život optimalnu realnu mogućnost u datoj situaciji. Na loše putu kojim danas ide Srbija najpre se treba zaustaviti, jer za nešto više u ovom času nema dovoljno političkih snaga. Na sledećim i svakim budućim izborima narod treba da uskrati poverenje onima koji rade u interesu tuđina. A ako ne znamo ko je ko među nama, zbog velike smutnje koja se namerno stvara, znaju nepogrešivo ti tuđini koji nam vodu mute: oni koje oni podržavaju znajte da nam rade o glavi.

Neko drugo značenje ne mogu imati ni ta silna priznanja (nagrade) kojima neke nemačke organizacije obasipaju predsednika Srbije. Nagrada koju dodeljuje neprijatelj nema isto značenje kao nagrada koju dodeljuju prijatelji. Priznanja neprijatelja nam nisu potrebna. Potrebno se uspraviti i stati na svoje noge. Kao i u svim sličnim okolnostima, izlazak iz duboke krize zahteva intelektualnu snagu celog naroda. Da bi se zaustavila i preokrenula svoje prioritete, Srbiji je potrebna celokupna njena snaga i energija najboljeg dela njenog naroda.

Za preokret u nekom racionalnijem i humanijem smeru potrebno je mobilisati i one snage koje su se, duboko razočarane, privremeno povukle sa političke scene. Bilo bi najbolje kad bi se najumniji i najodgovorniji neposredno uključili u politički život ove umnogome raspamećene zajednice, čija raspamećenost u velikoj meri proističe upravo iz upadljivog odsustva boljih i najboljih, uz poplavu i prevlast nesposobnih i najnesposobnijih. Treba dati šansu najsposobnijim i najobrazovanijim stvaraocima u svim oblastima privrednog i kulturnog razvoja. Upravljanje zemljom treba poveriti sposobnim i odgovornim ljudima, odanim svojoj zemlji i svom narodu.

Danas je teško reći kada će i da li će uopšte doći do ovog spasonosnog preokreta u političkom i stvarnom životu Srbije, ali ako ne dođe, onda niko ne može sa sigurnošću predvideti kakvu će sudbinu imati Srbija.

Post scriptum: To je, ovde samo ukratko naznačena, politička i stvarna slika današnje Srbije Za sve ovde navedene tvrdnje može se navesti hiljade nepobitnih činjenica i čvrstih argumenata. Njih potvrđuje sve što se događalo na ovim prostorima za poslednjih dvadeset godina. Osim toga, sve ovde izrečene tvrdnje u pogledu sumorne slike našeg današnjeg stanja možemo čuti iz usta predstavnika zvanične vlasti i pripadnika pojedinig partija na vlasti i u opoziciji u njihovim međusobnim optuživanjima za očigledan neuspeh i katastrofalne posledice desetogodišnje tranzicije sprovođene po nalogu i pod budnim okom njihovih savetnika sa Zapada.

U tim njihovim međusobnim optuživanjima ima dosta istina, bez obzira na to s koje strane se izgovaraju, ali niko od njih nema ili dovoljno hrabrosti ili pameti, ili ni jednog ni drugog, da ukaže na prave uzroke ovog užasnog propadanja Srbije. A istina nije nevidljiva. Nju dobro izražava jedna narodna poslovica koja glasi: „Kad uđemo u voz koji ide u pogrešnom pravcu, sve stanice su pogrešne”. Srbija danas ide u pogrešnom pravcu, a oni koji je vode ne znaju da se zaustave.