I deo |II deo | III deo

Esej profesora Mirka Zurovca, u širokom potezu, oslikava ključna dešavanja tokom dramatičnih decenija za nama: rat i razbijanje Jugoslavije, agresiju atlantističke mašinerije na srpski narod i njegovu državu, te potonji državni udari koji je rezultovao potpunom kapitulacijom srpske države pred Imperijom i padom u neokolonijalno ropstvo. Napadom na Jugoslaviju i srpski narod napadala se zajednica ljudi, koja je, kako Zurovac kaže, bila rezultat „slobodne integracije radi slobode (…) slobodna integracija čiji je rezultat sloboda, sloboda kao rezultat borbi za slobodu.“ Razbijanje Jugoslavije dovelo je, dakle, do kolektivnog stradanje svih naroda bivše domovine, te gušenja srpskog Pijemonta kao žarišta oslobodilačkih impulsa. Time je stavljena tačka na poslednju sekvencu istorijske borbe za slobodu i emancipaciju na ovim prostorima.

Razmišljajući o argumentima koje Zurovac iznosi, ne možemo se oteti utisku da vladajuća levičarska interpetacija ključnih istorijskih događaja u protekle tri decenije deluje kao proizvod pukog razuma, u kojem se očitava „lenjost misli“ ili naučnije rečeno „samoočiglednost ideologije“. Lakoćom sa kojom se izvrće, falsifikuje sama zbilja i povesna uloga jednog naroda dovela je do toga da se kritička ili umna spoznaja o istorijskim događajima na ovim prostora pokazuje kao, hegelijanski rečeno, „izokrenuti svet“.

Drugim rečima, da bi se uopšte moglo početi sa analizom sadašnje situacije potrebno je potpuno preokrenuti naraciju levice o tobožnjoj krivici srpskog naroda za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i otvoreno reći da se emancipacijski procesi ovde ne mogu posmatrati drugačije no kao jedna od vertikala istorijske borbe srpskog naroda za slobodu i ravnopravno mesto pod suncem sa ostalim narodima sveta. Pokazalo se da je borba  za slobodu srpskog naroda bila uslov mogućnosti emancipacije i slobode i ostalih naroda na Balkanu, a njenom depresijom ovaj prostor postaje lak plen svetskih grabljivica. 

Tek prihvatajući tu duboku istorijsku istinu i političke konsekvence koja ona sa sobom povlači, možda možemo gajiti obazrivu nadu da je pokretanje novih oslobodilačkih procesa moguće – u interesu svih naroda sa ovih prostora.

***

/Mirko Zurovac, profesor Filozofskog fakulteta u penziji. Predavao je na katedrama za estetiku i ontologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; objavio knjige: Umetnost i egzistencija (1978), Umetnost kao istina i laž bića (1986), Detinjstvo i zrelost umetnosti (1994)… Esej pred nama napisan je 2012. Obrada teksta: kolektiv TCL./

★

III Kraj politike otpora i poraz Srbije

Otpor se isplatio, ali se nije isplatilo ono što je došlo kad je otpor prestao. A otpor je prestao tačno 2000. godine, rušenjem prethodne i uspostavljanjem nove marionetske vlasti u Srbiji, uz obilatu finansijsku, logističku, medijsku i svaku drugu pomoć sa Zapada, čime su stvoreni najpovoljniji uslovi za nastavak daljeg rasparčavanja i slabljenja naše države drugim sredstvima. Jer, kao što je poznato, odmah nakon prestanka bombardovanja, Srbija je brzo obnavljala svoj ekonomski potencijal, faktički ne priznavši poraz u neravnopravnoj borbi sa NATO.

Zato SAD i njihovi zapadni saveznici organizuju državni prevrat da bi sada drugim sredstvima pokorili nepokornu Srbiju. Nije ništa nepoznato da se pritiskom iz moćnih država, kroz pretnje sankcijama i vojnim akcijama, te obećanjima u pogledu političke i finansijske podrške, može uticati na izbornu volju građana u malim i srednjim državama i tako uspostaviti poslušna vlast, koja će delovati u interesu svojih nalogodavaca, a ne u interesu svoje zemlje i svog naroda.

To je ono što se konačno dogodilo u Srbiji: ono što je započeto medijskom satanizacijom srpskog naroda i samovoljnim priznavanjem separatističkih republika, nastavljeno je sankcijama, desetogodišnjim ratovima, političkom i vojnom propagandom, sve do duhovne agresije Zapada na naš narod i našu zemlju, koja kulminira današnjom prilično otvorenom okupacijom zemlje i sistematskim sluđivanjem naroda da ne bi shvatio šta mu se stvarno događa i šta će mu se još dugo događati ako se konačno ne osvesti.

Srpski narod se i danas, uprkos silnoj poniznosti predstavnika njegove vlasti koji ne znaju za granice poniženja, nalazi pod specijalnim tretmanom tzv. Međunarodne zajednice, izložen pritiscima i ucenama, manipulacijama i mešanjima sa strane, koji nemaju nukakve veze sa demokratijom i ljudskim pravima, niti imaju ikakva „pravila igre”.

Danas je kao na dlanu vidljivo da 2000. godine nije došla nikakva demokratija u Srbiju, već su nam na vlast doveli svoje poslušnike, a narod je na izborima samo potvrdio njihovu dugo pripremanu podvalu. Ovim izborima Srbija je konačno porazila sebe samu. Taj poraz je toliko dubok i toliko tragičan da je pitanje da li će se više ikada opraviti od tog poraza. Čeka je dugo pripremano dugogodišnje ropstvo iz koga ona i njen narod neće moći da se tako lako iščupa.

Takva tvrdnja danas može izgledati kao prava blasfemija zbog suviše bučne i zaglupljujuće himnologije koju zvanična vlast i njeni kolporteri pevaju Evropskoj uniji, ali sam uveren da će je opravdati vreme koje dolazi. Tako je uspostavljena marionetska vlast u Srbiji, koja je odmah, čim je uspostavljena, pristala da bespogovorno sprovodi program „denacifikacije” srpskog naroda pod budnim okom svojih mentora sa Zapada. Kakva monstruozna laž i još monstruoznija optužba: treba denacifikovati jedan narod koji je najveća žrtva nacizma.

Ali ova lažna optužba ima veoma jasan cilj: pod njenom senkom treba da se sprovede rušenje bića srpskog naroda na svim nivoima, od porodice i osnovne škole do univerziteta i svih drugih institucija od nacionalnog značaja. Sve, naravno, ide mnogo brže i lakše kad taj posao obavlja zvanična vlast u Srbiji kojoj je zbunjeni narod poklonio poverenje na izborima. Pod sloganom reformi i uz bezočno obmanjivanje naroda, marionetska vlast sprovodi duboku promenu društvenog sistema, a da svest o dubini i dalekosežnosti tih promena nije sazrela kod najširih slojeva društva.

Marionetska vlast u Srbiji menja zakonsku regulativu isključivo u korist Zapada, što je karakteristično samo za okupiranje zemlje. Pod pritiskom stranih mentora, ona je unela u naš pravni sistem rešenja koja bitno odudaraju od normi i standarda međunarodnog prava i drugih progresivnih pravnih dostignuća, pa čak i od prava Evropske unije. Pri tom se hvale da su doneli mnogo zakona za veoma kratko vreme. Ali kojih i kakvih zakona?

Tri su najvažnija. Pod budnim okom svojih mentora sa Zapada, vlast u Srbiji je donela Zakon o radu, Zakon o privatizaciji i Zakon o saradnji sa Hagom. Šteta koju su ovi neustavni zakoni naneli zemlji i narodu ne može se nadoknaditi nikakvim naknadnim doterivanjem i šminkanjem. Šta je pravi smisao ovih zakona?

Antiradnički Zakon o radu trebao je da omogući izbacivanje radnika iz njihovih fabrika bez ikakve odgovornosti za njihovu sudbinu, jer radnici predstavljaju snagu samo dok su u svojim fabrikama, dok na ulici čine samo masu osuđenu na gladovanje i umiranje bez ičije odgvornosti za njihovu sudbinu. Zakon o privatizaciji je trebao da legalizuje pljačku i otimačinu društvene i državne imovine, a Zakon o saradnji sa Hagom da opravda sramnu trgovinu srpskim glavama.

Drugog smisla i cilja ovi zakoni ne mogu imati. Njima je omogućeno lomljenje osnovnih poluga srpskog društva i države, pa bi, da je kojim slučajem sankcionisano delo „nanošenja društvene štete” ili „društveno štetan posao”, svi koji su učestvovali u donošenju ovih zakona i koji su ih sprovodili ostatak života morali provesti u zatvoru. Time, naravno, šteta ne bi bila nadoknađena, jer je ona naprosto nenadoknadiva, ali bi bar pravda donekle bila zadovoljena. Ali to je samo puka hipoteza koja ukazuje na svu apsurdnost zakona koji se donose u Srbiji i razmeru štete koju je nanela njihova primena.

Istinu govoreći, njih ne mogu da shvate, ili neće da ih shvate, ni oni koji ih donose i sprovode. Oni su prihvatili veoma jednostavan recept rešavanja svih kratkoročnih teškoća u privredi i njenog dugoročnog razvoja. Prema ovom receptu, prvo treba izvršiti privatizaciju, pa će nevidljiva ruka tržišta sve ponovo postaviti na svoje mesto. Potrebno je samo otvoriti tržište, sniziti poreze, pa će kapital snagom sopstvenog ratia uraditi ono što je najbolje i za njega i za državu.

A ako državi ide loše, razlog uvek valja tražiti u nedovoljno liberalizovanom tržištu. Uz to, tu su uvek dobre ekspertske vile iz odeljenja za razgrađivanje sporovoznih država. Kao što smo videli, takva ideologija i njome vođena praksa dale su poražavajuće rezultate za ovih poslednjih jedanaest godina, bez ikakvih izgleda da se oni poprave ni u bližoj ni u daljoj budućnosti, pod pretpostavkom da se takva praksa nastavi. Očekivanja da će strani kapital pohrliti u Srbiju bila su posledica lažnih obećanja za naivne, a nepoduzimanje elementarnih zaštitnih mera za domaću proizvodnju, uz bezočno pljačkanje i otimačinu društvene imovine, brzo su doveli do potpune paralize domaće privrede koja je nekako preživela čak i u vreme ekonomskih sankcija.

Pod izgovorom tranzicije i transformacije privrede, skoro sva proizvodnja je zaustavljena. Masovnim otpuštanjem radnika, uz enormno i potpuno nezasluženo bogaćenje političke elite, a sve u ime demokratskih promena i liberalizacije tržišta, razoreno je privredno tkivo Srbije. Izveštaji govore da proizvodnja zamire u svim delovima zemlje. Srbija je potonula u duboku ekonomsku krizu. Umesto obećanog blagostanja dobili smo poniruću stopu privrednog rasta, raspad morala i svih tradicionalnih vrednosti, obilje laži i podvala, tehničko i tehnološko zaostajanje u oblastima gde je to najosetljivije.

Jaz između mase siromašnih i šačice bogatih nezadrživo se produbljuje. Duboki jaz između ogromne mase osiromašnih i vrslo uskog sloja bogataša koji su se naglo obogatili prisvajanjem društvene i državne imovine, posebno u periodu tranzicije, predstavlja dobru podlogu kriminalizacije društva i preti daljim produbljivanjem njegove nestabilnosti.

Najgore je što su skoro potpuno uništili materijalnu osnovu našeg društva. Niko ne poriče da je srpskoj privredi, nakon raspada jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, bila potrebna duboka prestrukturacija, ali se ni u kom slučaju nije smela svesti na ubrzanu i potpunu privatizaciju za koju se sa sigurnošću moglo pretpostaviti da će imati katastrofalne posledice za našu privredu.

Oni kao da su zamišljali da je prelazak na režim privatne svojine i stvarne tržišne privrede bilo moguće izvesti odjednom, dekretom, jednim pravnim aktom, a ne u procesu određenog trajanja u kojem ima i uspona i padova. Kao da im ni na kraj pameti nije bila opasnost od stihijske, grabljive i divlje privatizacije, koja može izazvati veliku preraspodelu društvenog bogatstva na štetu sirotinje i srednjeg sloja radništva. Ili im je upravo to bio cilj?

Svima je moralo biti jasno da obavezna i potpuna privatizacija može biti samo najobičnija pljačka čak i u veoma uređenoj zemlji. U Srbiji ona je omogućila pljačku narodnog bogatstva i stvaranje armije nezaposlenih lišenih oblika pravne zaštite koje pruža radni odnos. Kupci svekolikog narodnog bogatstva postali su ili strani kapital ili domaći tajkuni koji su se obogatili na nesreći države i naroda.

Potom je usledilo masovno otpuštanje radnika i pad proizvodnje. Društveno bogatstvo je kupovano da bi se posle skuplje prodavalo, a ne da bi se profitabilno proizvodilo. Tako smo od zemlje u kojoj je polžaj zaposlenih bio maksimalno pravno zaštićen, postali zemlja u kojoj su zaposleni postali radnici stranih firmi, prepušteni samovolji novopečenih vlasnika, lišenih svih socijalnih obzira.

Takvom koncepcijom privatizacije urađen je glavni posao rušenja domaće privrede: ostalo što se događalo spada u red završnih radova. Zakonom o privatizaciji je stvoren čist prostor za rasprodaju državnih dobara i resursa (uključujući rudna blaga, minerale, obradivu zemlju, vodne resurse, tranzitne i druge komunikacije) i time dovedena u neokolonijalni položaj nekada perspektivna privredna struktura Republike Srbije. Silom sprovedena ubrzana i potpuna privatizacija, uz drastično smanjenu državnu regulaciju, učinila je da se za veoma kratko vreme ogromno duštveno i prirodno bogatstvo preseli u privatne, najčešće u ruke stranaca, a bagatelna naknada ode u budžetsku potrošnju.

Poslednjih jedanaest godina Srbija je živela prevashodno od prodaje i pljačke onoga što je sačuvano i obnovljeno posle bombardovanja. Sve se ovo sprovodi u ime i pod parolom ekonomskih reformi radi „ulaska u evropske integracije”, a pod budnim oko MMF-a i Svetske banke, dok, u stvari, pravi cilj ovih nayovi reformi, slobodno se može reći, nije ništa drugo do obustavljanje proizvodnje i dovođenje zemlje u potpuno zavisan položaj u odnosu na MMF i druge ekonomske i finansijske institucije Zapada.

Potrebno je biti potpuno slep pa ne videti da Srbija sve više postaje kolonija ne samo bogatih zapadnih zemalja već i Slovenije i Hrvatske, jer ko je kolonizator a ko kolonija jasno se može videti iz strukture vlasničkih odnosa: Slovenija i Hrvatska su postale vlasnici mnogih preduzeća i značajnih resursa u Srbiji, koja nema ništa u svom vlasništvu ni u Sloveniji ni u Hrvatskoj.

Nije istina da su sva preduzeća bila nelikvidna i da nisu mogla proizvoditi za tržište. Preduzeća koja su mogla da proizvode za tržište nije trebalo prodavati, već im omogućiti da rade punim kapacitetom, ona manje uspešna pažljivo prestrukturirati, a neka čak i prodati ako nije postojao drugi način da se ožive i učine produktivnim.

Tako bismo stvorili uslove koji svakako najviše odgovaraju privredi naše zemlje u uslovima u kojima se našla. U tim uslovima našoj zemlji je najviše odgovarala mešovita privreda koja se u razumnoj meri oslanja na planiranje i državnu regulativu, otvarajući širok prostor tržištu da iskaže sve svoje mogućnosti. Zar, uostalom, tako ne rade i najrazvijenija moderna društva, koja su takođe prihvatila model mešovite privrede i socijalne države, u kojima postoje različiti tipovi svojine, a država reguliše tržišne tokove i vodi brigu o zdravlju ljudi, socijalnoj zaštiti, humanizaciji rada, obrazovanju i kulturi.

Da smo tako radili, danas bismo, jedanaest godina nakon skidanja sankcija, stajali na svojim nogama i mogli da živimo od svog vlastitog rada. Mogli smo imati oživljenu privredu, konkurentnu čak i na svetskom tržištu. Mogli smo, ali nemamo, jer Srbiju vode potpuni politički slepci, koji slepo slede savete i ponizno ispunjavaju naloge njenih neprijatelja. Po njihovoj volji i savetu, oni su odmah, čim su preuzeli vlast, počeli sa rasprodajom upravo onih preduzeća koja su uspešno poslovala, kao i onih državnih i društvenih resursa čije posedovanje donosi samo profit onim koji ih poseduju, bez ikakvog rizika za njihove vlasnike.

Dopustili su da strane kompanije kupuju sve što im se prohte. A one su pokupovale najprofitabilnije delatnosti: pivare, cementare, bankarski sektor, komunikacije, u kojima danas kajmak skidaju stranci a Srbiji ostaje da se bori sa lošim rezultatima divljih privatizacija i nagomilanim siromaštvom koje se iz dana u dan povećava.

Na osnovu toga i svega ostalog što se radi po nalogu stranih pokrovitelja, a u osnovi zakletih neprijatelja našeg naroda i naše države, neki sociolozi i teoretičari društva otvoreno govore i pišu o „puzajućoj” okupaciji Srbije. „Puzajuća” okupacija bi trebalo da znači postepena okupacija, okupacija koja se sprovodi malo po malo. Istinu govoreći, okupacija je „puzajuća” samo po tome što ti naši nesrećnici doista puze pred svojim nalogodavcima, a inače je veoma brza i efikasna u svojim namerama i katastrofalna za naš narod i našu državu.

Posledice takvog upravljanja zemljom su više nego katastrofalne: bezočno se krčmi materijalna osnova nešeg društva, ljudi se masovno ostavljaju bez posla, uništava se vojska, slabi se diplomatija, razgrađuju se kulturne i prosvetne institucije u čije je stvaranje uložena energija, iskustvo i znanje generacija više vekova. Sve pomenuto daje krajnje sumornu sliku našeg stanja: u državi smo bez granica, narod sa tankom nadom, skoro bez nade i budućnosti, a o vlasti da i ne govorimo.

Odsustvo perspektive za najveći deo stanovništva stvara zabrinjavajuće sklonosti kod omladine, koja ne vidi svoju budućnost u sopstvenoj zemlji već je traži u inostranstvu. Od 5.oktobra 2000. godine, Srbijom upravljaju „katastrofalni ljudi”, koji mogu i jedino znaju da izazovu katastrofu: mogu, jer im je zbunjeni narod poklonio poverenje na izborima, a ne znaju ništa drugo, jer samo ponizno sprovode naloge njegovih neprijatelja. Oni sve rade naopako i vode jednu vrstu antipolitike.

Srbija je jedina od bivših jugoslovenskih republika, po svojoj veličini, prirodnim resursima i ljudskom potencijalu, imala šansu da još uvek bude pristojna država, moćna da svojim ljudima obezbedi više pravde, dostojanstva i blagostanja, uvažavana u svetu srazmerno svojoj snazi i svom ugledu – da joj nisu postavili podaničko rukovodstvo koje je dovelo Srbiju u položaj u kome se danas nalazi.

Po svim parametrima danas je Srbija na poslednjem mestu od svih tih kvazi-državica nastalih razbijanjem državne zajednice jugoslovenskih naroda, bez ikakvog izgleda da popravi svoj položaj ni u bližoj ni u daljoj budućnosti sve dok ima podanićko rukovodstvo koje vlada po želji njenih neprijatelja. To je tužna činjenica nad kojom svi moramo da se zamislimo. Pri tom nikako ne smemo izgubiti iz vida da je ovo užasno stropoštavanje Srbije, jednostavno rečeno, rezultat nesposobnosti i neodgovornosti naših političara koji su na vlasti ili se motaju oko nje već više od jedne decenije.

IV Još jedna velika iluzija

Njihova glupost dolazi do svog punog izražaja kad počnu da se pozivaju na imperativ evropskih integracija. Bliska perspektiva integracije koristi se za odvraćanje pažnje javnosti od razornih procesa koji uništavaju sve ono što su s mukom stvarale prethodne generacije. Himnologija evropskim integracijama, koja se forsira iz vrha zvanične vlasti, treba da prikrije katastrofalne posledice njenog upravljanja zemljom. Od Evrope su napravili ideologiju, a ideologija je po definiciji lažna svest koja ima cilj da obmane narod.

Pri tom pod Evropom, naravno, oni podrazumevaju samo Evropsku uniju, pa se, u senci hipertrofije ulaska u ovu tvorevinu, na najvažnije položaje u državi dovode različiti miljenici Zapada, njemu odgovorni a ne svom narodu, pripravnici u vlastitim strukama, potpune neznalice, koje, ipak, znaju dve stvari: da bezočno rasprodavaju zemlju i zadužuju istovremeno (zadužuju još nerođene generacije), uz veliku proviziju naravno.

Time potvrđuju da ništa, ama baš ništa, ne razumeju ni od ideje ni od stvarnosti Evrope, jer svima koji bar nešto znaju o Evropi mora biti jasno da se tamo ne ide materijalno osiromašen, duhovno obogaljen, ucenjen i ponižen, bez slobode i porobljen, jer je upravo to suprotno merilima evropskog načina života. Bilo bi veoma teško utvrditi stepen političke gluposti onih koji su jednu jezičku besmislicu „Evropa nema alternative” prihvatili kao glavno geslo državne politike Srbije. Jer, kao što znamo, samo smrt nema alternativu, pa ovu jezičku besmislicu kojom se formuliše državna politika, treba shvatiti kao pretnju: Evropa ili smrt!

Svima onima koji se pozivaju na imperativ evropske integracije moralo bi biti jasno da nema nikakve bezuslovne Evrope, da Evropa nije niti može biti ultimatum, da jedina Evropa kojoj se može verovati jeste Evropa u koju se može sumnjati, da jedina Evropa koja se može čuti jeste ona koja se ne mora slušati, da je jedina Evropa koja se može slušati ona kojoj se ne mora biti poslušan, da jedina Evropa sa kojom treba razgovarati jeste ona sa kojom se ne mora pregovarati, da jedina Evropa prema kojoj treba imati obzira nije ova bezobzirna Evropa, da jedina Evropa od koje se može učiti jeste Evropa koja uči a ne daje lekcije, da jedina Evropa koja se može podržavati jeste ona koja se ne mora podražavati, da jedina Evropa sa kojom se može identifikovati jeste uvek drugačija Evropa od koje se možemo razlikovati, da jedina Evropa koja se može uzeti ozbiljno jeste ona koja se ne drži oholo, da jedino može biti dobra ona Evropa koja mora biti bolja, da jedina velika Evropa jeste ona u kojoj se ne može biti mali, da jedina Evropa na koju se treba pozivati jeste ona koja ne dolazi nezvana, da jedina Evropa koja nas može pobuditi nije ova nadobudna Evropa, da jedina Evropa koja se može izabrati jeste ona u kojoj se ne bira između šargarepe i štapa, da jedina Evropa u koju treba ući milom nije ona u koju se može ući silom, da jedina Evropa koju treba ceniti jeste ona koja zna da ima stvari koje nemaju cenu, da jedina civilizovana Evropa jeste ona koja drugima priznaje pravo na varvarstvo, to jest ona koja dopušta da se varvarstvo prepozna iza njene kulture a njena kultura iza varvarstva drugih, da jedina evropska politika na koju se može pristati nije ona koja je nastavak rata drugim sredstvima, to jest ona koja se svodi na postizanje ratnih ciljeva uz manju cenu, da, najzad, jedina Evropa autentične integracije jeste ona koja poštuje zahteve univerzalne emancipacije koje nema bez poštovanja slobode i integriteta svih, bez poštovanja svačijeg dostojanstva, jer dostojanstvo nema cenu.

Nije ništa nepoznato da je evropski identitet rođen na Balkanu i da ga čine, pre svega, antičke grčke ideje o ljudskoj racionalnosti i praktičnoj mudrosti, o demokratiji i vladavini prava, o jednakosti svih slobodnih građana pred zakonom. Niko nikada u Srbiji, ni javno ni tajno, nije odbacivao ove vrednosti. U tom smislu mi smo sastavni deo evropske kulture i evropske civilizacije. Ali nije reč o tome. U pitanju je nešto sasvim drugo. Prošla su dva milenijuma u brojnim pokušajima konstrukcije Evrope. Poznato je kakva je bila njihova sudbina. Cilj ujedinjenja je uvek bio da se vlada ljudima, da se poseduje zemlja i da se prisvoje tuđa bogatstva.

Treba znati da ne postoji jedna Evropa (osim kao geografski pojam), već bar dve: zapadna i istočna. Ova prva, sada osnažena i zaštićena snagom svoje lude ćerke koja je odrasla na jednom drugom i od drugih otetom kontinentu, nastavlja da neguje i razvija onu drugu stranu evropskog mentaliteta: pritvorstvo, neiskrenost, gramzivost, sklonost nasilju, posesivni idealizam, težnju ka dominaciji, potrebu da se drugi pljačkaju i porobljavaju.

Na osnovu toga može se mirne duše reći, a nikada ne sme zaboraviti, da je zapadna civilizacija pljačkaška civilizacija. To je ona druga strana mentaliteta zapadnog čoveka koju srpski narod niti može niti treba da prihvati, jer, istinu govoreći, njegov položaj je bio i ostao takav da može biti samo predmet ove pljačke, a nikako njen ravnopravan učesnik, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da se od nje zaštiti koliko god mu je to moguće.

Sve potvrđuje da Evropa, ta stara bludnica, nije imuna na greške. Njena neoprostiva greška je prevremeno priznanje otcepljenih jugoslovenskih republika sa tragičnim posledicama koje su bile predvidive. Istorija će pokazati da je to bila njena civilizacijska greška koja se ne može ničim opravdati, uprkos klimoglavcima i poltronima iz Beograda koji joj bez imalo stida ponizno laskaju za sve njene bludne radnje, kao da ih je samo proviđenje iznenada dovelo pred divnu i bezgrešnu sveticu.

Evropska zajednica je 1991.godine od ekonomske prerasla u političku uniju svojih članica – Evropsku uniju, a posle pada berlinskog zida istočni evropljani su krenuli u borbu da usavrše svoje društvo i da svemu što su imali dodaju političku demokratiju, materijalni prosperitet i slobodu kretanja po celoj Evropi. Nisu očekivali da će reforme, koje su u početku podržali, doneti rasprodaju nacionalnog bogatstva bud zašto, drastičan pad proizvodnje, nezaposlenost, zaduženost, pad životnog standarda, ukidanje socijalnog osiguranja i veoma težak pristup obrazovanju i kulturi.

Tako su postali žrtve najkonzervativnijih snaga u svetu koje su iskoristile njihovu naivnost da ih dobro opljačkaju. Srbija je poslednja krenula u tranziciju, pa je mogla nešto naučiti od negativnog iskustva drugih zemalja. Umesto toga, vlast je, po savetu svojih „prijatelja” i nalogodavaca sa Zapada, prihvatila najgori oblik tranzicije: tzv. šok terapiju, koja je za veoma kratko vreme dovela do potpune paralize domaće privrede.

Sve govori da Evropska unija nije spas za Srbiju, već njena smrtna opasnost koju ona mora da izbegne, umesto da bezglavo srlja u njene nezajažljive čeljusti. Zapadnoevropske zemlje i danas nastavljaju svoju dugu istoriju arogancije, brutalnosti i prave bestijalnosti prema srpskom narodu, pa bi bilo mudro zastati i postaviti pitanje: šta će ovakva Srbija u takvoj Evropskoj uniji? Zar se već otvoreno ne govori o zemljama prvog i drugog, pa čak i trećeg reda unije?

U takvoj uniji, Srbija će biti na začelju, poslednja zemlja, u neprijateljskom okruženju, bez ikakvih stvarnih prava, ali sa obavezama na koje će moći da odgovori samo kao potpuno obespravljena i pretvorena u koloniju najgore vrste. Nijednoj državi po definiciji nije u interesu da unapred pristaje na neravnopravna udruživanja ili na ugovorna savezništva koja su nepravedna, jer, u tom slučaju, to nije nikakvo istinsko partnerstvo već nasilje i agresija koji se sada sprovode na drugi način.

Nije nam valjda u interesu da dobrovoljno pristanemo na kapitulaciju pred našim dojučerašnjim i današnjim neprijateljem, da državu prepustimo stranim diplomatama i tzv. ekspertima, uz spremnost da dajemo čak i više nego što se od nas traži, kao što se to čini danas iako nismo u uniji. Ne treba nam integracija za koju je uslov da nam Kosovo i Metohija odu nekom drugom.

Zato nijedna politička partija ili institucija u Srbiji ne bi mogle i ni po koju cenu ne bi smele ući u bilo kakve svetske ili evropske integracije bez državnog suvereniteta i integriteta, kao i nezavisnosti celokupnog prostora države Srbije. O ulasku u te integracije možemo razmišljati samo pod istim uslovima pod kojim ulaze i ostale zemlje, pa se moramo odlučno odupreti ucenama i poniženjima kojima nas iz dana u dan zasipa taj tzv. demokratski svet u koji nas navodno pozivaju da im se pridružimo.

Srbija je potrebna Evropskoj uniji, kao kolonija naravno, da bi njene vodeće zemlje proširile svoje kolonijalno carstvo, ali, takva Evropska unija nije potrebna Srbiji, pa kad se već jednom odlučila za evropske integracije srpska vlast je morala postaviti uslov briselskoj administraciji da bira između celovite Srbije i Kosova, a kad su vodeće zemlje Evropske unije priznale nezavisnot Kosova, ona je morala povući svoju kanditaturu za prijem u Evropsku uniju.

To je jedini argument koji joj je bio na raspolaganju i koji bi ozbiljno shvatili njeni sagovornici iz Brisela, pod uslovom, naravno, da iza njega stoji ozbiljan i odlučan politički stav. Ali takav stav nije u stanju da zauzme državno rukovodstvo Srbije, niti da napusti igru obmanjivanja naroda zarad sopstvenog komfora prema svojim sagovornicima iz EU, SAD i NATO. Svojom glupom politikom, koja je našla svoj izraz u jezičkoj i logičkoj besmislici „Evropa nema alternativu”, ona je dala u ruke svojim pokroviteljima sa Zapada sredstvo beskonačnog uslovljavanja i ponižavanja, uvek spremna da daje sve ono što nikada više neće moći vratiti za nešto što nikada neće dobiti. Tako ćemo izgubiti sve, a nećemo dobiti ništa, osim lažnih obećanja i ropskog poniženja.

U toj perspektivi – a ona je najizvesnija – Evropska unija se pokazuje samo kao još jedna velika iluzija koje srpski narod treba da se što pre oslobodi. Uslov za to je da se prethodno oslobodi marionetske vlasti u Srbiji koja vlada u ime tuđina.