I deo |II deo | III deo

Esej profesora Mirka Zurovca, u širokom potezu, oslikava ključna dešavanja tokom dramatičnih decenija za nama: rat i razbijanje Jugoslavije, agresiju atlantističke mašinerije na srpski narod i njegovu državu, te potonji državni udari koji je rezultovao potpunom kapitulacijom srpske države pred Imperijom i padom u neokolonijalno ropstvo. Napadom na Jugoslaviju i srpski narod napadala se zajednica ljudi, koja je, kako Zurovac kaže, bila rezultat „slobodne integracije radi slobode (…) slobodna integracija čiji je rezultat sloboda, sloboda kao rezultat borbi za slobodu.“ Razbijanje Jugoslavije dovelo je, dakle, do kolektivnog stradanje svih naroda bivše domovine, te gušenja srpskog Pijemonta kao žarišta oslobodilačkih impulsa. Time je stavljena tačka na poslednju sekvencu istorijske borbe za slobodu i emancipaciju na ovim prostorima.

Razmišljajući o argumentima koje Zurovac iznosi, ne možemo se oteti utisku da vladajuća levičarska interpetacija ključnih istorijskih događaja u protekle tri decenije deluje kao proizvod pukog razuma, u kojem se očitava „lenjost misli“ ili naučnije rečeno „samoočiglednost ideologije“. Lakoćom sa kojom se izvrće, falsifikuje sama zbilja i povesna uloga jednog naroda dovela je do toga da se kritička ili umna spoznaja o istorijskim događajima na ovim prostora pokazuje kao, hegelijanski rečeno, „izokrenuti svet“.

Drugim rečima, da bi se uopšte moglo početi sa analizom sadašnje situacije potrebno je potpuno preokrenuti naraciju levice o tobožnjoj krivici srpskog naroda za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i otvoreno reći da se emancipacijski procesi ovde ne mogu posmatrati drugačije no kao jedna od vertikala istorijske borbe srpskog naroda za slobodu i ravnopravno mesto pod suncem sa ostalim narodima sveta. Pokazalo se da je borba  za slobodu srpskog naroda bila uslov mogućnosti emancipacije i slobode i ostalih naroda na Balkanu, a njenom depresijom ovaj prostor postaje lak plen svetskih grabljivica. 

Tek prihvatajući tu duboku istorijsku istinu i političke konsekvence koja ona sa sobom povlači, možda možemo gajiti obazrivu nadu da je pokretanje novih oslobodilačkih procesa moguće – u interesu svih naroda sa ovih prostora.

***

/Mirko Zurovac, profesor Filozofskog fakulteta u penziji. Predavao je na katedrama za estetiku i ontologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; objavio knjige: Umetnost i egzistencija (1978), Umetnost kao istina i laž bića (1986), Detinjstvo i zrelost umetnosti (1994)… Esej pred nama napisan je 2012. Obrada teksta: kolektiv TCL./

★

Dvadeset godina je dovoljno dug vremenski period za misaono pribiranje da bi se sagledao pređeni put i odredio smer budućeg kretanja. Vreme je da se podvuče crta i sabere ono što se dobilo i oduzme ono što se izgubilo. Šta nudi zbir, a šta govori ostatak? Ostatak je razočaravajući. To je očigledno. Nikome neće poći za rukom da ogroman gubitak, koji se iz dana u dan povećava, prikaže kao neku vrstu dobiti. To je očigledan rezultat svega što se događalo na ovim prostorima poslednjih dvadeset godina. Zašto je to tako? Zašto je rezultat toliko negativan?

Nijedna pouzdana istraživačka metoda neće posmatrati rezultat sam po sebi i nezavisno od puta i uzroka koji su do njega doveli. U tom pogledu Hegel je dao sjajne metodske upute koje nijedna ozbiljna istraživačka metoda ne sme da zanemari. Hegelijanizam je filozofija postajanja koja počiva na uverenju da istina može biti dostignuta samo na kraju putovanja. Istina je ovde shvaćena kao pojam, ali pojam koji je istovremeno totalitet jednog puta i, u svakoj od njegovih etapa, jedan od momenata ovog totaliteta.

Marks je prihvatio ovu metodsku uputu, pa je s pravom isticao da „u istinu ne spadaju samo rezultati – već i put pomoću kojega se dolazi do nje”, Primenjeno na našu današnju situaciju, to znači da moramo imati u vidu i ozbiljno promisliti sve što se događalo poslednjih dvadeset godina da bismo uopšte došli do istine našeg današnjeg nacionalnog položaja i našeg najnovijeg kolektivnog stradanja koje nam je dugo pripremano.

A bez toga, opet, nije moguća nikakva spasonosna orijentacija, već samo dalje posrtanje na stranputici kojom nas uporno vodi marionetska vlast po savetu i pod budnim okom svojih nalogodavaca i zakletih neprijatelja naše države i našeg naroda. I to treba otvoreno reći da ne bismo gajili nikakve iluzije koje su nas i tako suviše skupo koštale. U prilog tome govori ama baš sve što se događalo poslednjih decenija i što se još događa na ovim prostorima: 1. Iskustvo stvaranja Jugoslavije; 2 . Iskustvo rušenja Jugoslavije; 3. Kraj politike otpora i poraz Srbije 2000. Godine; 4. Evropska unija kao još jedna velika iluzija; 5. Snishodljiva politika srpskog rukovodstva i 6. Potreba i mogućnost preokreta politike u Srbiji. O svemu tome treba reći bar ono najosnovnije da bi se stekla slika današnjeg stanja u Srbiji.

I Iskustvo stvaranja Jugoslavije

Srpski narod je imao dugu i tešku istoriju. Nikada u svojoj istoriji nije vodio agresivne i osvajačke ratove, ali je bio meta mnogih agresija protiv kojih se morao boriti da bi uopšte opstao. Svoju skupo plaćenu slobodu, stečenu nakon pet stotina godina ropsta, ovenčao je velikom iluzijom koja ga je skupo koštala: iluzijom da zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima, za čiju se slobodu jednako borio, može da gradi srećnu državnu zajednicu ravnopravnih naroda i narodnosti.

Ideja jugoslovenske države, u vreme kad su je prihvatali jugoslovenski narodi, nije bila bez istinske snage i ozbiljnih istorijskih razloga, jer nije ništa nepoznato da je političko i državno jedinstvo jugoslovenskih naroda bilo uslov oslobođenja bar nekih od njih, na primer Hrvata i Slovenaca, pa je veoma razložno uverenje da jedino ono može uvažavati dostojanstvo i biti garant i uspešan zaštitnik slobode i nacionalnog bića svih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina koji žive na ovim prostorima.

Na ovim prostorima vekovna i mučna borba za slobodu je neodvojiva od borbe za saradnju, jedinstvo i zajednički život. Ili, govoreći učenije: ovde su procesi integracije neodvojivi od procesa emancipacije. U tom smislu, uz svu složenost i zamršenost tih procesa, težnja za sve čvršćim povezivanjem bila je i ostala na ovim našim prostorima jedna od najistaknutijih vertikala u istoriji našeg naroda. Ta borba srpskog naroda jedan je od najkrupnijih uloga, jedna od najznačajnijih „istorijskih investicija” u tim emancipatorskim procesima. Emancipacija je ovde više nego drugde sinteza borbi za slobodu, i samo u tom integralnom sintetičkom obliku njen smisao ovde uopšte može biti očuvan.

U tom svom emancipatorskom smislu, ova borba i njene istorijske kristalizacije predstavlja ono najmodernije, za budućnost najotvorenije, ono po čemu ljudi i narodi na ovim prostorima stiču pravo na nadu, otržu se istorijskoj nemoći i zaostalosti, anticipiraju jednu od temeljnih istorijskih mogućnosti u kojoj treba da budu ostvareni sloboda i integritet, to jest istorijske egzistencije s one strane integracija koje gaze slobodu i integritet.

Sloboda i integritet ovde su toliko povezani da se nikako ne sme zabašuriti da je integritet zapravo jedinstvo čija je osnova sloboda, da je integritet ne samo rezultat slobodne integracije, nego da je on nešto više od toga: da je on rezultat slobodne integracije radi slobode, da je on slobodna integracija čiji je rezultat sloboda, sloboda kao rezultat borbi za slobodu. Zajednica ljudi koji žive na ovim prostorima je konkretan, živi istorijski lik slobode. To je onaj veliki istorijski ulog, ona kapitalna „istorijska investicija”, ono što za ljude koji žive na ovim prostorima nema niti može imati cenu.

Na tom i takvom istorijskom iskustvu počiva ideja Jugoslavije. Ali ima dobrih ideja koje stvarnost neće da prihvati, pre svega zbog defekata same stvarnosti, a ne zbog rđavosti samih ideja. Takve ideje se uvek na kraju pokažu kao velike iluzije. Ideja jugoslovenske države pokazala se kao „velika iluzija” za srpski narod, koji je jedini iskreno prihvatio jugoslovensku državu, često na svoju štetu i uštrb svojih državotvornih prava, dok su drugi narodi i njihovi politički lideri gledali u toj državi samo prolaznu stanicu za formiranje svojih nacionalnih država, ali isključivo na štetu srpskog naroda i njegovih legitimnih interesa.

Srpski narod je gajio veliku nadu u mogućnost trajnog mira i saradnje među bratskim narodima, a njegovi politički predstavnici nisu učinili skoro ništa da zaštite državnu tvorevinu u čije temelje su položene ogromne srpske žrtve. Takvo držanje, prožeto velikim poverenjem i potpunom otvorenošću, ubrzo se pokazalo kao velika nebriga i potpuna politička naivnost. Ono je omogućilo antisrpskoj koaliciji da nametne princip „slaba Srbija jaka Jugoslavija”, koji je dobro funkcionisao, a naročito nakon Drugog svetskog rata.

Antisrpska koalicija je držala sve konce u svojim rukama i marljivo pripremala razbijanje sada već bivše Jugoslavije, dok se jedino srpski narod, zajedno sa svojim političkim predstavnicima, uljuljkivao u uverenju da su rešena sva nacionalna pitanja svih jugoslovenskih naroda.

Ubrzo se pokazalo da na ovim prostorima ništa nije jedanput za svagda izboreno i zauvek osigurano. Na ovim prostorima korov se vekovima veoma uporno i metodički promišljeno zaliva da bi biljka uvela. Biljka ovde, kao i drugde, znači kultura, pa uvela kultura sve više postaje sinonim prokletih balkanskih prostora. Nisu, naravno, proklete reke, ravnice i planine već ljudi koji na njima žive, a koje karakteriše posebna destruktivnost koja je ponovo došla do svog punog izraza u razbijanju sada već bivše Jugoslavije.

Od samog njenog konstituisanja, neprekidno od ujedinjenja pa sve do njenog tragičnog raspada, bilo je prisutno razorno dejstvo plitkoumnih nacionalizama, verske netrpeljivosti i dokazivanja smisla i cilja razjedinjenja, ali uvek veoma kobno za sve, da bi se na kraju trijumf pokazao promašenim i besmislenim. I što je najinteresantnije, ove regresivne tendencije uvek nailaze na razumevanje i podršku zajedničkih neprijatelja jugoslovenskih naroda, koji, uprkos ogromnom istorijskom iskustvu i toliko puta ponovljenim istorijskim lekcijama, nikako da nauče ko su im stvarni prijatelji a ko neprijatelji.

Srpskom narodu može da služi na čast što njegovi politički predstavnici nisu povukli nijedan jedini potez na štetu bilo kog jugoslovenskog naroda u toku čitavog trajanja njihove zajedničke države, iako se upravo oni pokušavaju optužiti za njeno razbijanje od strane onih koji su tako uporno radili na njenom uništenju.

II Iskustvo rušenja Jugoslavije

Jugoslavija je bila jedini subjekt međunarodnog prava, pa zvanični predstavnici srpskog naroda, koji su zajedničku državu smatrali najboljim rešenjem za sve, nisu hteli učiniti ništa što bi ugrozilo njen opstanak. To ih je držalo u jednoj vrsti pasivnosti, pa su njihovi odgovori na poteze militantnog separatizma uvek dolazili nekako sa zakašnjenjem i delovali suviše blago. Takvo njihovo držanje nije, možda, bilo adekvatno ozbiljnosti situacije, ali im se ne može pripisati krivica za razbijanje Jugoslavije.

Srpski narod je omogućio državnu zajednicu jugoslovenskih naroda, koja je bila poznata u celom svetu i isticana kao primer višenacionalne i multikulturalne zajednice. Jugoslavija je bila evropska tvorevina po svim bitnim određenjima koje danas moderna Evropa traži radi svog identiteta: po verskoj i kulturnoj pluralnosti, po nacionalnoj i regionalnoj različitosti, po načinu života na granicama i sa više središta u odnosu sa drugima.

Upravo ovo „jedinstvo u mnoštvu”, koje je bilo postignuto u zajednici jugoslovenskih naroda, ostaje ne samo povesna forma evropske egzistencije već i regulativna ideja koju Evropa tek treba da ostvari. Zato ni najcrnji pesimisti nisu slutili veličinu bezumlja koje je pokuljalo iz utrobe moderne Evrope da bi se sručilo na jugoslovensku državnu zajednicu kao modernu evropsku tvorevinu.

Upućeni znaju da ništa nije bilo nepripremljeno i neočekivano: oni lako mogu identifikovati ciljeve i metode novih režisera zla, koji su poticali etničke sukobe, versku mržnju, političke strasti, ekonomsku zavisnost i netoleranciju, da bi, tako, oblikovali ovaj prostor prema svojim interesima koji se nameću u vidu dobro kamufliranih ideja političke dominacije, vojne hegemonije i neskrivene arogancije prema svima koji nisu voljni da bespogovorno sprovode njihove pljačkaške diktate.

Ni ovaj put, kao ni mnogo puta ranije, sada opčinjeni pogubnom moći simulacije, satkane od medijske laži i podvala, jugoslovenski narodi nisu shvatili da sejači mržnje, zaštićeni u svojim udaljenim skloništima, učvršćuju konstrukciju zapadnog potrošačkog društva i proširuju granice sveta nepravde kojeg uopšte ne zanima istina, već samo ekonomska i politička moć, pa su krenuli za svojim plitkoumnim liderima, potpuno nedoraslim uloge koju im je istorija dodelila, u krvavi građanski rat i međusobno satiranje, a sve u korist zajedničkih neprijatelja.

Na delu je dobro poznata stara politika čija deviza glasi: „Zavadi pa vladaj!” Bez zavade naroda, kako bi inače uspeli da okupiraju ovo područje, i to bez borbe. Ušli su bez borbe kao mirovne snage, a ponašaju se gore nego okupatori kao, na primer, danas na Kosovu i Metohiji.

Već je odavno primećeno i više puta isticano da Zapad ima i da primenjuje različita merila u spoljnoj i unutrašnjoj politici. A kod nas i u nekim drugim zemljama zapadni centri moći podržavaju sve ono što bi kod svoje kuće morali direktno poslati u pakao. Tako, na primer, na ovim prostorima, a naročito onim gde živi srpski narod, podstiču se i pomažu svim sredstvima, javno i tajno, regresivne snage dezintgracije, istovremeno dok u Evropi jačaju procesi integracije.

Gledajući iz evropske perspektive, razbijanje Jugoslavije je antievropski, a to znači varvarski čin, koji je izazvao posledice iste vrste. Umesto jedne u svetu poznate i perspektivne države za sve njene narode, dobili smo šest kvazi-država, pravih banana republika, nemoćne da se odupru stranom mešanju u njihove unutrašnje poslove i da osiguraju prosperitetan i slobodan život svojih građana. Razbijanjem Jugoslavije puno su izgubili svi jugoslovenski narodi: ovim varvarskim činom zauvek je uništena njihova nada da će više ikada živeti u istinski slobodnoj, prosperitetnoj i u svetu poštovanoj državi.

Jugoslavija je nasilno razbijena u saradnji i potpunoj koordinaciji jugoslovenskih secesionista i njihovih stranih podstrekača i zaštitnika. Razbijači Jugoslavije su znali da njihovi zločinački planovi nemaju nikakvog osnova u međunarodnom pravu, pa su svoje planove morali uviti u oblandu laži da ih svetska javnost ne bi prepoznala u njihovoj pravoj suštini. U tom cilju su pokrenuli čitave „pogone laži”, koji godinama rade samo po principu fabrikovanja i izvrtanja činjenica i tako bezočno obmanjuju svetsko javno mnjenje.

Srpski narod je proglašen jedinim krivcem za sve i pre izbijanja građanskog rata, da bi mu zatim bila nametnuta informativna blokada putem sredstava javnog informisanja iz svetskih centara moći. Ceo srpski narod je satanizovan. Svet bi bio iznenađen kad bi kojim slučajem mogao spoznati vrste i količinu laži koja je poslednjih godina izručena na srpski narod.

Gebelsova propagandna mašina, koja je radila protiv najvećeg dela čovečanstva, dans bi mogla izgledati kao mala dečija igračka u poređenju sa ogromnim pogonima laži koji godinama rade protiv jednog malog naroda i koji se uopšte ne ustručavaju da zločince predstave kao žrtve a žrtvu cinično prikažu kao izvršioca zločina. Ovaj suludi poduhvat liči na veliki „eksperiment laži“ koji je dobro investiran i od koga njegovi investitori očekuju da im donese dobit u krvi jednog pravednog i slobodoljubivog naroda.

Nije teško prepoznati interese i motive koji su stajali iza ove monstruozne satanizacije srpskog naroda, iza proizvodnje laži koja je po mnogo čemu nadmašivala propagandnu mašineriju Trećeg rajha. Informativna blokada, s jedne strane, te ogromna proizvodnja laži, s druge strane, uz sve druge oblike najbezočnijeg pritiska, omogućili su razbijačima Jugoslavije da instrumentalizuju Organizaciju ujedinjenih nacija i da je pretvore u instrument postizavanja njihovih imperijalnih političkih ciljeva. Sve rezolucije Ujedinjenih macija protiv srpskog naroda donesene su na osnovu lažnih i iskonstruisanih optužbi. Najdrastičniji primer za to su sankcije, koje su, kako po svojoj nameni tako i po načinu sprovođenja, imale genocidni karakter.

Način na koji se vodi genocidni rat protiv srpskog naroda graniči se sa pravim ludilom i potpunim pomračenjem uma. Laž i obmana su najomiljeniji metodi njegovih protagonista. Pomoću laži i obmane, oni su uspeli da izoluju srpski narod od ostalog dela sveta i da započnu njegovo sistematsko uništavanje.

Uz pomoć njihovih mirovnih snaga, Snaga za brzu intervenciju i moćne avijacije NATO-a, secesionistička hrvatska i muslimanska vojska su uspele da pobiju ili prognaju (u svakom slučaju etnički očiste) srpski narod sa jedne trećine njegovih etničkih prostora, što nije uspelo ni Austro-ugarskoj u toku Prvog n nacističkoj Nemačkoj i njenom satelitu tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata. Preko milion Srba je prognano sa njihovih vekovnih ognjišta, a da svetska javnost, uspavana zapadnim lažima, nije digla svoj glas protiv ovog suviše velikog i teškog zločina.

Po prirodi stvari i prema starom rasporedu mržnje, i ovaj put, kao i mnogo puta ranije, na udaru se našao ceo srpski narod sa njegovim prirodnim pravima koja se priznaju svim drugim narodima. Pri tom su želeli i još uvek žele da osude i zauvek stigmatizuju kao genocidnu srpsku državnu ideju i prirodne i legitimne težnje srpskog naroda da očuva svoje nacionalno i državno jedinstvo, pa su davali tako užasne izjave da jezik koji su upotrebljavali daleko prevazilazi jezik mržnje: to je jezik podstrekavanja na genocid prema srpskom narodu.

Ni na jednom pedlju sada već bivše Jugoslavije srpski narod nije započeo rat, već se samo branio, pošto je prethodno bio podmuklo napadnut, a oni su njegove odbrambene akcije redovno upoređivali sa nacističkim zločinima. Srpski narod se optužuje za etničko čišćenje, iako je upravo taj narod najveća žrtva etničkog čišćenja, i to po treći put samo u XX veku. I to se može dokazati veoma precizno, brojem ubijenih i prognanih, brojem porušenih domova i svetinja, brojem opljačkanih i još i danas zaposednutih imanja.

Ali srpske žrtve nisu važne onima koji su pokrenuli i vodili rat protiv srpskog naroda. Nije im bilo dovoljno što su preko milion Srba pobili ili prognali sa jedne trećine njihovih etničkih prostora u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, pa su krenuli u otvorenu agresiju na Srbiju i SRJ, da bi nam oteli naše Kosovo i Metohiju.

Na delu je realizacija monstruoznog plana čiji je cilj uništavanja naše države kao jedinog garanta opstanka našeg naroda na ovim prostorima. Takav pakleni plan mogli su napraviti i krenuti u njegovu realizaciju samo bolesni umovi poput onih koji su izmislili fabrike smrti i holokauste. Da bi, bar prividno, preusmerili odgovornost za svoje zločine i zločinačke planove, oni su osnovali svoj vlastiti sud koji treba da sudi njihovim žrtvama.

To je bio i ostao cilj osnivanja tzv. Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju čije je sedište u Hagu. Ovaj sud treba da sudi samo Srbima zato što su se drznuli da brane svoj opstanak i svoju skupo plaćenu slobodu. Istinskim krivcima, pravim zločincima, jugoslovenskim secesionistima i njihovim stranim podstrekačima i zaštitnicima, koji su započeli rat i počinili stvarne zločine nad srpskim narodom, neće biti suđeno.

Svima koji su bar donekle upoznati sa ciljem osnivanja i načinom rada ovog tribunala mora biti jasno da to nije nikakva pravna institucija, već monstruozna politička tvorevina koja stoji u funkciji sile i nepravde i izvrgava ruglu ljudsku potrebu za pravdom i očuvanjem ljudskog dostojanstva. Njegov cilj je da dokaže da su svi zločini na srpskoj strani, iako su svi drugi svoje državotvorne ciljeve ostvarili upravo ratnim sredstvima.

Ova monstruozna politička tvorevina posebno se ustremila na srpsku nacionalnu i državnu ideju: njen cilj je nametanje kolektivne krivice i odgovornosti srpskom narodu, uz bezočno prekrajanje njegove istorije, što može da utiče i na njegovu sudbinu u budućnosti.

Eto u kakvom svetu i vremenu živimo. Nikada u svojoj istoriji srpski narod nije bio u politički težoj situaciji. Razlozi za to su višestruki i ne mogu se pripisati nekoj partiji ili grupi ljudi na vlasti ili izvan vlasti. Pre bi se moglo reći da je to naša istorijska sudbina koja se nije mogla izbeći. Mi smo narod iz sredine Balkana, bogat neprijateljima i veoma ugrožen.

Iznenada smo se našli uklešteni između paklene mašine koja se skoro bez otpora širi prema Istoku i čudne ravnodušnosti ostalog dela sveta koji nije bio u stanju da se zainteresuje za sudbinu jednog malog i ugroženog naroda, pa nam nije preostalo ništa drugo nego da se po treći put samu u XX veku odupremo najvećoj vojnoj sili na svetu. Nije to bilo nikakvo junačenje, niti prkošenje moćnima, već jednostavno drugog izbora nije bilo, kao ni mnogo puta u ranijoj istoriji. Herojski otpor srpskog naroda prisilio je agresore da skinu maske i da celom svetu pokažu svoja ubilaćka lica.

Srpska vojska je hrabro branila svoju zemlju od agresije i svojom hrabrošću zadivila čitav svet. Ne može se, naravno, govoriri ni o kakvoj pobedi koja ni teorijski nije bila moguća, već samo o uspešnoj odbrani od daleko nadmoćnijeg agresora koja je sprečila okupaciju cele zemlje i omogućila da se pitanje Kosova i Metohije prenese u nadležnost Ujedinjenih nacija. Kosovo i Metohija su de facto oteti, a de jure su još sastavni deo Srbije. To su očigledni rezultati otpora agresiji koji se ni u kom slučaju ne bi smeli potcenjivati.

Na osnovu toga, sa potpunom svešću da je svaka položena žrtva nenadoknadiva, usudio sam se jednom reći neposredno nakon prestanka varvarskog bombardovanja naše zemlje: „Otpor se isplatio”. Nisam se iznenadio kad sam ubrzo pročitao iste reći kod francuskog generala Pjera Galoa u njegovom ekspozeu u vezi sa događajima u Jugoslaviji: „Srpski otpor se isplatio, jer je alijansa bila primorana da se odrekne svih zahteva koje je bila formulisala”. Da se nismo oduprli zlu, verovatno bismo imali još više izbeglica i još ranije bismo se našli u kolonijalnom položaju.