I deo | II deo

Darko Drašković, integralni tekst objavljen na portalu Novi Plamen.

★

Zaborav sveta

Celokupna kritika koju opozicija upućuje Aleksandru Vučiću i SNS-u, može se okarakterisati sa dva atributa. Nijedan od tih atributa, međutim, ne glasi „politički“, kako bi se prirodno moglo očekivati, budući da se krećemo u sferi života koji se naziva politikom. Nasuprot tome, opoziciona kritika najbolje se može odrediti kao „moralna“ i „pravna“. To se vidi po uobičajenim izlivima gneva opozocionara, u kojima se A. Vučić i SNS kritikuju zbog laganja, neiskrenosti, mita i korupcije, saradnje sa kriminalom, zloupotrebe položaja radi sticanja koristi, itd. Ukratko, Vučić i „njegov režim“ krivi su zbog nepoštovanja zakona i nedoličnog ponašanja.

Osnovni problem kritike moralnog i pravnog karaktera sastoji upravo u tome što je moralna i pravna. Naime, onaj koji moralno i pravno kritikuje nekoga ili nešto prihvata i moral i pravo kao legitimne okvire vlastite kritike, kao nepreispitane očigledne vrednosti koje daju smisao kritici. Štaviše, moralni i pravni kritičar prihvata upravo vladajući moral i vladajuće pravo kao vrednosne kriterijume svoje kritike. Ali ni tu nije kraj. Naime, vladajuće pravo i vladajući moral čine sastavni deo dominantnog idejnog poretka, poretka ideja koji vlada našom svakodnevnom realnošću i oblikuje je. Prema tome, onaj ko prihvata ideje vladajućeg morala i vladajućeg prava prima, u paketu, sve ideje dominantnog idejnog poretka. A to znači, takođe, da on prihvata i vladajuće ekonomske i, na kraju krajeva, političke ideje.

Treba razumeti da navedeno prihvatanje nije stvar slobodne volje kritičara. Ono mu se, kako su to govorili hegelovci, dešava iza leđa. Štaviše, naš kritičar nije slobodan da po sopstvenom nahođenju bira pojedine ideje iz postojećeg skupa ideja. Za sklopove ideja važi isto što i za kolektivističke političke prakse: udruženi opstajemo, zavađeni propadamo. Ideje se uvek prihvataju u paketu: samo celina sklopa ideja daje smisao pjedinoj ideji. Naposletku, to što su prihvaćene ideje ideali i to što se srž kritike sastoji u tome da realnost nije na visini ideala – SNS i njegovi funkcioneri ne postupaju moralno ili u skladu sa pravom – ništa ne menja: ideje su po svojoj suštini ideali. Štaviše, kako to Marks primećuje, svaki ideal je ideal neke realnosti, tj. predstavlja korelat neke istorijski određene realnosti. Prema tome, prihvatajući ideal, vi prihvatate i tu realnost: nijedna realnost nije, zapravo, na visini svog vlastitog ideala, pa tako ni stvarnost „Vučićeve“ vlasti.

Iscripljujući se u moralnoj i pravnoj kritici, opozicija, time, prihvata apsolutno sve iste političke ideje kao i vlast. Na prvom mestu, to su najosnovniji postulati, kao što su inherentno dobri i poželjni karakter privatnog vlasništva nad ekonomskim resursima, politički pluralizam, parlamentarna demokratija, itd. U tome se čak ni najradikalniji predstavnici opozicije, ili bar oni koji sebe vide kao takve – pokret Ne davimo Beograd i njegov glavni ideolog, Jovo Bakić, ili pokret Dveri -, ne razlikuju od vlasti.

Tu se stvar, međutim, ne završava, jer pored ovih vrednosti, generičkih za kapitalizam, ili bar za njegovu zapadnu verziju, domaća opozicija i vlast dele čitav niz ideja koje se tiču specifično nacionalnog ideološkog prostora. Za razliku od prvog skupa vrednosti, pak, onog koji se tiče fundamentalnih ideala zapadnog kapitalizma u njegovom aktuelnom izdanju, opozicija i vlast nisu baš sasvim jednodušni oko drugog skupa ideja. Dok Vučić i njegovi ideolozi prepoznaju srpski narod kao lenj, zavidljiv, zlurad, itd. „časteći“ ga tako nizom negativnih karakternih osobina, opozicija prepoznaje narod kao demokratski neosvešćen, optužujući ga tako za nedostatak demokratske kulture. Ipak, razlika između manjka svesti i kulture, sa jedne, i nedostatka moralnih osobina, sa druge strane, nije tako velika, kao što bi to moglo izgledati na prvi pogled. Ona se svodi se, na kraju krajeva, na jednu te istu ideju: narodu nešto nedostaje, pa bile to pozitivne karakterne osobine, bile to poželjne kognitivne karakteristike. Jednom rečju, ako je neko, u poslednjoj liniji kriv za aktuelno stanje u Srbiji, onda to nije, bar direktno gledano, aktuelni režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Glavni krivac za stanje u kome se nalazimo, zapravo jeste falični narod. Po opoziciji, falični narod bira faličnog vođu, po vlasti, falični narod daje falične rezultate u ekonomiji. Faličnost naroda, tako, predstavlja tačku slaganja opozicije i vlasti.

Vlast i opozicija nisu jedini „igrači“ koji „igraju na kartu“ faličnog naroda. Čitav civilni sektor parazitira na toj ideji. To se najlakše vidi po tome što se glavni zadatak civilnog sektora, po njegovom vlastitom samorazumevanju, sastoji se u demokratskom prosvećivanju naroda, u čišćenju, „dekontaminaciji“ svesti naroda od raznoraznih političkih i kulturnih otrova i korova – diskriminacije, rasizma i seksizma, te nacionalizma, šovinizma, fašizma, nacizma – koji bujaju u primitivnoj, zaostaloj i, zašto da ne, „orijentalnoj“ sredini. Čak je i levica, koja se „kune u narod“ i koja oseća, ili bar, zbog samoljublja, želi da oseća, bliskost sa narodom, uključena u ovaj beskonačni „sokratovski“ zadatak „samokritike“ i „čišćenja vlastitog dvorišta“, i to baš od istih onih predrasuda od koga ga čisti i pomenuti civilni sektor. Ta koincidencija primarnih i urgentnih zadataka levice i civilnog sektora nije slučajna. Ona pokazuje da i levica, nolens volens, znala to ili ne, implicitno prihvata isti pravni i moralni, i naposletku, ideološki okvir kao i opozicija. Ukratko, civilni sektor i levica saglasni su (bar) u jednom: narod se mora „suočiti sa sobom“, „priznati vlastitu krivicu“ – za ratne zločine, genocid, seksizam, rasizam, nacionalizam, šovnizam, itd. – i „pokazati spremnost da se popravi“. Tek onda, i samo onda, možemo krenuti dalje, bilo u izgradnji multikulturnog društva zasnovanog na toleranciji (civilni sektor), bilo u klasnu ekonomsku borbu sa unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima (levica). Pre toga, svaki napor je uzaludan, osujećen tvrdoglavim narodom i njegovom beskrajno dubokom zagibljenošću u seksizam i nacionalizam.

Dva skupa ideja – fundamentalni ideali zapadnog kapitalizma i narativ o faličnom narodu – funckionišu, izraženo terminima hard diskova, kao master (gospodar) i slave (rob). Drugi skup ideja ne može da funkcioniše bez prvog; prvi skup određuje i diktira smisao i ulogu drugog skupa ideja. Ako je narod faličan, onda on nije faličan zato što mu nedostaje bilo šta, recimo, sposobnost izdržljivosti na niskim temperaturama, prosečna visina preko dva metra ili umetnički dar za poeziju. Naprotiv, nedostaje mu baš ono što bi, prema standardima zapadnog kapitalizma, trebalo da ima, a to su marljivost, kapacitet za individualnu inicijativu i preduzetništvo, tolerantnost, demokratska kultura, itd. Drugim rečima, prvi skup ideala predstavlja meru u odnosu na koju se meri nedostatak naroda. Fundamentalni ideali zapadnog kapitalizma tako određuju smisao manjka naroda. Naravno, oni sami po sebi ne objašnjavaju razloge nastanka manjka. Tome, pak, služe raznorazni narativi, počev od onih koji su razumljivi samom narodu, i koji se dobro slažu sa pričama o moralnom nedostatku naroda, kao što je, na primer, ona, „bili smo petsto godina pod turcima“, sve do narativa o „slomljenoj streli modernosti“, o nekoj gotovo natprirodnoj, mistično-metafizičkoj otpornosti srpskog naroda na napredak i prosvećivanje, a koji se dobro slažu sa pričom o nedostatku demokratkse svesti i kulture naroda. Na obodima ovih narativa stoji i naracija levice o kapitalizmu kao poslednjem i opštem uzroku faličnosti narodne svesti. Sve ove priče, od narodnjačke priče o narodu kao lenjoj stoci koju šibom treba naučiti pameti, preko građanske priče o nedostatku demokratske kulture usled „orijentalnog“ zagađenja koga treba dekontaminirati, pa sve do levičarske priče o kapitalističkoj deformaciji narodne svesti, crpu smisao iz istog pravnog i moralnog horizonta – horizonta individualnog morala i građanskog prava.

Dva skupa vrednosti o kojima govorimo imaju svoju jasno određenu ideološku funkciju. Pojednostavljeno rečeno, funkcija ideologije sastoji se u tome da nečime što deluje očigledno, prikrije ono što je zapravo na delu. Fenomen ideologije pokreće čitav skup filozofskih problema odnosa očiglednosti, privida i stvarnosti u koje ovde ne možemo ulaziti. Za naše potrebe, ipak, dovoljno je da razumemo da upravo očiglednost onog očiglednog stoji na putu prepoznavanja onoga što se „krije iza“ te očiglednosti. Prisustvo očiglednosti obustavlja potrebu za postavljanjem pitanja: nema potrebe pitati se o onome što je očigledno. Takođe, ideologija ne prikazuje naprosto neko A kao nešto sasvim drugo, kao neko potpuno drugo i drugačije B. Ona ne predstavlja, na primer, severni pol kao Brazil. Naprotiv, ona predstavlja A kao ne-A i obrnuto. Poput potpuno uverljive i realistične slike grožđa koje nije pravo grožđe, da uzmemo jedan čuveni primer iz antičkog slikarstva, ideologija primere flagrantne neslobode i nejednakosti predstavlja kao izraze najviše slobode i jednakosti, a izraze autentične slobode i jednakosti predstavlja kao primere krajnjeg ropstva i nejednakosti. Prosto rečeno, ideologija izvrće realnost. Recizmo uzgred, za teorijske čistunce, da ideološko prikrivanje nije prosto skrivanje iza paravana i da ideološko izvrtanje nije prosto obrtanje, i zaustavimo se na tome, budući da namera ovog teksta nije da udovoljava teorijskoj znatiželji, samoj po sebi legitimnoj i dostojnoj poštovanja.

Kakvu ideološku ulogu, prema upravo iznesenom razumevanju ideologije, igraju ideali zapadnog kapitalizma i priče o narodnoj faličnosti? Prvo, ti ideali i te naracije ispostavljaju nam se kao očigledni: očigledno je da imam pravo da posedujem stvari, ma kakve i kolike one bile, očigledno je da imam pravo da preduzimam poslove, očigledno je da imam pravo da slobodno govorim, očigledno je da je većina ljudi neobrazovana, očigledno je da je masa glupa, očigledno je da u narodu cvetaju seksizam, rasizam, nacionalizam, šovinizam, itd. U svojoj očiglednosti, međutim, ova dva skupa ideja prikrivaju i izvrću dve temeljne činjenice savremene realnosti.

Prvi skup vrednosti – poželjnost privatnog vlasništva, političkog pluralizma, parlamentarne demokratije, jednom rečju, skup ideala zapadnog kapitalizma – prikriva globalnu, generičku činjenicu da živimo u de facto neslobodnom društvu nejadnakosti čija se jedina sloboda sastoji u „slobodi“ posedovanja i razmene, a jedina jednakost u „jednakosti“ pred zakonom.

Drugi skup vrednosti – koji se svodi na ideju o faličnosti naroda – prikriva jedan drugi tip neslobode i nejednakosti, ovog puta, specifičan i lokalan. Reč je a) o neslobodi naroda u Srbiji da odlučuje o svojoj sudbini, o njegovoj nemogućnosti da samostalno odredi svoj istorijski put, i b) nejednakosti naroda u Srbiji spram, recimo, naroda u Evropskoj uniji. Nejednakost i nesloboda naroda su indeksi, odnosno posledice šireg svetskog, istorijskog sklopa unutar koga ih je jedino moguće i razumeti. Taj sklop možemo, pojednostavljeno, označiti kao neokolonijalalizam. Ideja o faličnosti naroda u Srbiji, u svojoj očiglednosti, upravo služi prikrivanju činjenice života u neokolonijalnoj realnosti: ako nam je loše, za to svakako nisu krivi drugi, „krivi smo mi“, ili, tačnije, onaj deo nas samih koji nije dovoljno demokratski prosvećen (opozicija) i/ili koji nosi loše kakrakterne osobine (vlast). U izvedbi civilnog sektora, region stagnira zato što Srbi nisu prepoznali i priznali svoju krivicu za ratne zločine i genocid. U predstavama levice, u pitanju su „unutrašnji“ klasno-ekonomski uzroci u sinergiji sa „superstrukturnim“ seksizmom i nacionalizmom. Summa summarum, problem Srbije nalazi se u Srbiji, i još preciznije, u onom njenom delu koji se kolokvijalno naziva narodom.

Tako ideja o faličnosti naroda, bilo da dolazi od vlasti, opozicije, civilnog sektora ili levice, u potpunosti izvrće prave razloge lošeg stanja u Srbiji. Svakome ko ima bar malo iskrene volje da sagleda stvari, jasno je da za loše stanje u Srbiji nije kriv narod, ma koliko on mogao izgledati faličan u očima njegovih kritičara. Za loše stanje u Srbiji kriv je – ako ovde uopšte ima smisla upotrebljavati kategoriju krivice koja nam dolazi iz pravnog i moralnog rečnika – aktuelni istorijski i svestski položaj u kome se nalazi Srbija, a to je položaj neokolonije EU i NATO pakta. Svako drugo objašnjenje rizikuje da bude, na ovaj ili onaj način metafizičko i, prosto rečeno, imaginarno.

Razume se, odgovor na pitanje šta je dovelo do neokolonijalnog položaja Srbije daleko je teži od konstatacije neokolonijalnog stanja stvari koje se, na gotovo očigledan način, pokazuje u gotovo svim činjenicama političkog života u Srbiji. Navedimo samo poslednji očigledni primer, zvaničnu posetu francuskog predsednika Emanuela Makrona. Šta god mislili o nezavisnosti Kosova, izjava E. Makrona da je Kosovo nezavisna država u svakoj stvarno nezavisnoj državi – dakle, državi koja nije neokolonija -, automatski bi povlačila davanje statusa personae non gratae. Pokazatelja neokolonijalnog statusa Srbije ima, takođe, na pretek u ekonomskoj sferi. Dovoljno je prisetiti se svih „benefita“ koje strani „investitori“ imaju u tzv. „slobodnim zonama“. Ipak, cilj ovog teksta nije bio da dokaže ono što je trenutno, možda, jedina evidentna ekonomsko-politička činjenica života u Srbiji koju, samim tim, ne treba dokazivati. Naš zadatak sastojao se u tome da uvidimo zašto se ova „očiglednost“ neokolonijalne realnosti ne vidi. Odgovor na ovo poslednje pitanje pronašli smo u očiglednosti ideala zapodnog kapitalizma i ideja o faličnosti naroda, ideala i ideja koje podjednako dele i narodnjaci i građani, i civilni sektor i levica.