I deo | II deo

Darko Drašković, integralni tekst objavljen na portalu Novi Plamen.

★

Zaborav proletarijata

Kada biste jednog klasičnog, ili čak jednog modernog levičara, onog od pre pola veka, stavili u srce debate savremene levice, lako biste konstatovali da njemu svakako ništa ne bi bilo jasno. U šumi termina poput onih kao što su terf, radfem, LGBTIQ itd. naš levičar bi se zagledao zbunjeno. Ako bi se, kojim slučajem, stavio na periferiju debate, tu bi ga dočekali termini kao što su nacionalizam, ratni zločini, genocid, priznanje krivice, pomirenje, itd. Ove termine bi, doduše, razumeo, ali ne bi video njihovu vezu sa temama i problemima levice. Verujući da ga je vreme pregazilo, zapitao bi se da li još uvek živimo u kapitalizmu, i na to pitanje morao bi dati odlučan odrečan odgovor: ako levičari više ne raspravljaju o ključnim fenomenima kapitalizma kao što su najamno ropstvo, radno i slobodno vreme, eksploatacija, privatno vlasništvo, onda ne preostaje ništa drugo nego da se zaključi da samog kapitalizma više i nema.

Optimističan zaključak našeg levičara na žalost nije tačan. Po svim relevantnim statistikama, kapitalizam je razvijeniji nego ikad i nastavlja ubrzano da se razvija. Kako onda razumeti ovu radikalnu transformaciju tema i termina levice u poslednjih pola veka? Po malo neočekivano, budući da ne dolazi iz misaonog horizonta levice, u tome nam može pomoći Hajdegerova ideja zaborava bića. Zapadna filozofija zaboravila je, kaže Hajdeger, šta je značilo biće u antičkoj, presokratskoj filozofiji. Štaviše, u toku svog istorijskog hoda, zapadna filozofija zaboravila je sam taj zaborav bića. Ovaj zaborav drugog reda, zaborav zaborava, ima za posledicu to da ona više nema ni ideju o gubitku koji predstavlja zaborav prvog reda, zaborav bića. U spokojnoj naivnosti, ona nastavlja da istražuje teme i probleme koji se „mreškaju“ na površini mišljenja – da li i kako telo i duh uzajamno deluju, da li i kako brojevi postoje, da li su značenja u glavi, itd. Ove površinske teme i problemi neumoljivo se nameću savremenoj filozofiji kao jedina prava pitanja: očigledno je da su to filozofska pitanja i očigledno je da upravo njima treba da se bave filozofi. Šta je, pri tome, sa pitanjem smisla bića? Bilo bi pogrešno misliti da se smisao bića ne vidi zato što je obavijen velom tajne ili zato što se nalazi u mrklom mraku. Naprotiv, smisao bića je ono što nam je toliko samorazumljivo, da se u svojoj očiglednosti uopšte i ne konstatuje. Ne samo da ga ne vidimo, nego i ne vidimo da ga ne vidimo. Ova očiglednost drugog reda, očiglednost koja se ne vidi, u vezi je očiglednošću prvog rada – onom koja se vidi, očiglednošću isključive ispravnosti nametljivih površinskih pitanja: vidljivost očiglednosti površinskih pitanja uzrokuje nevidljivost očiglednosti dubinskog pitanja, pitanja smisla bića.

Sudeći po aktuelnim preokupacijama levice, lako se konstatuje da je levica zaboravila na svoja osnovna pitanja: pitanja klase, klasne borbe, proste i proširene reprodukcije kapitalističkog načina proizvodnje, privatnog vlasništva, itd. Neposredno posle sloma socijalizma, u istorijskom trenutku krize smisla, levica se više pitala ima li smisla govoriti o klasi nego o samom smislu klase, više se pitala ima li smisla govoriti o radu nego o samom smislu rada. Danas konstatujemo da je levica, na neki način, izašla iz te krize smisla. To se nije, međutim, dogodilo tako što je levica dala konačan odgovor na prethodna pitanja. Upravo obrnuto, ne samo da se više ne pita o smislu klase i rada, savremena levica se više ne pita čak ni o tome ima li smisla govoriti o klasi i o radu. Tako se poput Hajdegerovog zaborava zaborava bića, i levici dogodio svojevrsni zaborav zaborava – zaborav zaborava proletarijata. Levičari danas spokojno prežvakavaju i preživaju teme i probleme koji se „talasaju“ na površini društvenih i istorijskih struktura i procesa – teme i probleme pola i roda, diskriminacije i nasilja, nacionalizma, ratnih zločina i pomirenja. Ove površinske teme i problemi neumoljivo se nameću kao jedina ispravna, štaviše, neuralgična i urgentna pitanja levice: očigledno je da su to prava pitanja i očigledno je da upravo njima i bez odlaganja treba da se bave levičari. Šta je, pri tome, sa pitanjem smisla proletarijata? Ovo pitanje, usled samorazumljivosti smisla proletarijata za savremenu levicu, više se i ne postavlja. Jasno je šta je proletarijat, jasno je ko u njega spada: proletarijat, to su diskriminisani, žrtve nasilja, žrtve zločina, jednom rečju, obespravljeni u svakom smislu. Očiglednost prvog reda – ona površinskih pitanja, a koju levica vidi i doslovno oseća na svojoj koži – prekriva očiglednost drugog reda – onu smisla proletarijata, a koju levica, u mirnoj ravnodušnosti, ne vidi.

Heidegger pravi razliku između dva pojma, Sein i Seiende. Teško je prevesti tačno ova dva nemačka termina. Naši prevodioci predlagali su više međosobno suprotstavljenih rešenja. Usvojimo, po malo proizvoljno, ono rešenje prema kome se Sein prevodi kao biće, a Seiende kao bivstvujuće. Bivstvujuće je neka pojedinačna stvar poput leptira, računara, države itd. Biće je, pak, smisao bivstvujućeg, ono po čemu bivstvujuće uopšte jeste i uopšte jeste to što jeste. Biće je tako „starije“ ili izvornije od bivstvujućeg: da bismo razumeli šta bivstvujuće jeste, u čemu se sastoji smisao toga da ono pre svega uopšte i jeste, moramo razumeti prethodno smisao bića. Zaborav bića, ipak, ne znači da se zapadna filozofija u svom zaboravu (zaborava) bića uopšte više ne pita o smislu biće. Ona se bavi bićem bivstvujućeg. Međutim, prema Hajdegeru, problem je u tome što se ne bavi bićem samim, bićem kao bićem. Rečeno po malo arhaičnim filozofskim jezikom, problem sa modernom i savremenom filozofijom sastoji se u tome što bivstvujuće daje meru biću, a ne biće bivstvujućem: bivstvujuće se uzima kao izvornije i „starije“ od bića, bivstvujuće važi kao poslednji horizont unutar koga se pitanje o biću uopšte postavlja. Zaborav bića tako počiva na previđanju tzv. ontološke razlike, razlike između bića i bivstvujućeg. Moderna i savremena filozofija brkaju biće i bivstvujuće i u toj zbrci shvataju biće po uzoru na bivstsvujuće.

Sve ovo prethodno izneseno može zvučati krajnje apstraktno i nepovezano sa politikom. Međutim, ono je veoma instruktivno kada je reč o razumevanju aktuelne idejne situacije u redovima levice. Naime, može se napraviti jasna analogija između Hajdegerove ideje o tome da filozofija previđa ontološku razliku, razliku između bića i bivstvujućeg, i činjenice da levica previđa razliku između fundamentalnog društveno-istorijskog pitanja klasne borbe i površinske problematike diskriminacije i totalitarizma. I zaista, nije reč o tome da se savremena levica nikada ne bavi fundamentalnim pitanjima. Ona danas pomene ponekad temeljne pojmove – analogne u ovom kontekstu Hajdegerovom pojmu bića – kao što su kapitalizam, privatno vlasništvo, klase – doduše, ređe se čuje, ako uopšte, reč „proletarijat“ -, međutim, ono što zaista „daje meru“ savremenom levom bavljenju ovim osnovnim pitanjima jesu pojmovi poput roda, pola, nasilja, totalitarizma, nacionalizam, ratnog zločina, genocida itd. – analogni u ovom kontekstu Hajdegerovom pojmu bivstvujućeg. Istorijski gledano, pomenuti pojmovi dolaze, uglavnom, iz terminologije studija roda i tzv. antifa „politika“. Sistematski gledano, ovi pojmovi baziraju se, pre svega, na pojmovima diskriminacije i totalitarizma. Stoga ovi poslednji pojmovi predstavljaju jedini pravi idejni horizont savremene levice. Drugim rečima, svako pitanje savremene levice o smislu i bitnim fenomenima proletarijata – kao što su pitanja nadnice, odnosa slobodnog i radnog vremena, podele rada – postavlja se u okviru pitanja diskriminacije i totalitarizma: pitanje eksploatacije pojavljuje se kao pitanje diskriminacije individue, a pitanje dominacije pojavljuje se kao pitanje (totalitarnog) nametanja pojedincu tuđe volje.

Za razliku od Marksa, koji je proletarijat razumevao kao klasu koja ne zahteva za sebe nikakva posebna prava, jer joj je učinjenja opšta nepravda – nepravda koju nijedno pravo ne može da ispravi – savremena levica razumeva proletera upravo kao čoveka lišenog socijalnih i ljudskih prava. Pojedinac savremene levice ocrtava se tako u samorazumljivom liku osobe koja ima prirodno pravo na slobodu i jednakost. Horizont prava na taj način predstavlja najširi horizont u kome savremena levica uopšte može da misli fundamentalna pitanja. Krajnji idejni osnov na kome, pak, počiva pravo građanskog društva jeste sam pojam pojedinca – pojam na kome se temelji građnsko razumevanje sveta kao i građanske politike svih boja i oblika. Poput savremene filozofije koja previđa razliku između bića i bivstvujućeg, savremena levica, budući pod ideološkom dominacijom horizonta prava i pravno intoniranog pojma individue, brka klasu i pojedinca, shvatajući klasu ili kao zbir pojedinaca ili, u najboljem slučaju, kao velikog pojedinca obdarenog vlastitim razumom i voljom. Ona se ne bavi više pitanjem same klase, klase kao klase, već pitanje klase uvek postavlja iz perspektive i horizonta pitanja prava i pojedinca.

Poput savremene filozofije koja, prema Hajdegeru, zaboravom ontološke razlike pervertira ne samo istinsko razumevanje smisla bića, već i istinsko razumevanje smisla bivstvujućeg, savremena levica pervertira istinsko razumevanje smisla klase i smisla pojedinca. Ironično, iako bez prestanka priča o slobodi i jednakosti pojedinca – doduše, mnogo više o slobodi nego o jednakosti, osim ako je reč o jednakosti pred zakonom -, pravi smisao pojedinca kao pripadnika klase u potpunosti joj izmiče i ostaje prekriven velom građanske fikcije autonomne individue. Ova skrivenost izvornog smisla pojedinca za savremenu levicu posledica je dublje skrivenosti smisla klase same. Onaj ko ne razume klasu kao klasu, već klasu razume samo i uvek u horizontu ideje pojedinca, onaj ko brka klasu i pojedinca, ne može da razume ni pojedinca kao pojedinca: smisao pojedinca kao takvog razumljiv je samo ukoliko se pojedinac posmatra kao pripadnik klase, indvidiualnog pripadnika klase moguće je razumeti jedino u okviru totaliteta klase. Poput savremene filozofija koja ne razume smisao bivstvujućeg zato što ne razume ono što određuje taj smisao, a to je biće, ni savremena levica ne razume smisao pojedinca. Da bi to uspela, neophodno je da iskorači iz horizonta građanskog razumevanja sveta koji postavlja autonomnog pojedinca kao krajnjeg subjekta politike, i prihvati „totalitarni“ horizont razumevanja totaliteta klase kao osnovnog izvora smisla pojedinca.

Recimo uzgred da levo prihvatanje „totalitarnog“ horizonta, horizonta totaliteta, zahteva prethodno idejno razračunavanje sa pojmom totalitarizma. Ovaj pojam predstavlja čisti primer „kukavičjeg jaja“ koje građanska ideologija „podmeće“ levici u cilju uspostavljanja dominacije nad njenim idejama. Ideja totalitarizma počiva na ideji suprotnosti države i pojedinca, na ideji da nasuprot državi, u koju je deponovana sva vlast, stoji potpuno nemoćni i obespravljeni pojedinac, izložen neograničenoj volji te države. Ideja totalitarizma nema nikakve veze sa autentično levim shvatanjem toga kako funkcioniše vlast – kao distribuirana u ideološke i represivne državne aparate – i kako funkcioniše pojedinac – kao pojedini pripadnik klase. Prihavanjem ideje totalitarizma, ideja levice automatski privhata njoj tuđe, građanske ideje vlasti i pojedinca. Upravo to prihvatanje jeste jedan od faktora zaborava (zaborava) proletarijata.

Recimo za kraj da bi razumevanje klasne uslovljenosti pojedinca kao pripadnika klase – kao i klasne uslovljenosti pravne fikcije autonomne individue – bio samo jedan od uslova otreženjenja levice od opijenosti građanskom ideologijom autonomnog pojedinca. Drugi uslov, takođe „totalitarnog“ karaktera, obuhvata uviđanje svetskog, globalnog karaktera kapitalizma. Poput indvidiualnog pripadnika klase, koga je jedino moguće razumeti u okviru totaliteta klase, kapitalizam „u jednoj zemlji“ moguće je razumeti samo kao kariku u lancu celine svetskog kapitalizma. Zaborav (zaborava) celine svetskog kapitalizma analogan je i komplementaran zaboravu (zaborava) klase. O toj „bolesti“ savremene levice biće reči u drugom delu ovog teksta.