/Kolektiv TCL./

★

Odbacite iluzije i pripremite se za borbu.

– Mao Cedung

U Grčkoj su održani prevremeni parlamentarni izbori. Osim što nam pristigli rezultati u brojkama govore o jasnom porazu Sirize i pobedi Nove demokratije, ovakav rezultat nam takođe ukazuje da je levica i ovog puta pomogla sistemu da se rekuperira, trend koji Siriza nastavlja da prati.

Poraz Ciprasa i Sirize naime samo potvrđuje stav da je rez sa statusom kvo moguće načiniti jedino povratkom državne i narodne suverenosti. Ovaj stav se bez puno rasprave odbacuje kao populistički zahtev nečeg nemogućeg, dok se s druge strane snishodljivo i podanički zaklinje na nenapuštanje evropskog puta. Odbacujući nacionalne, a samim tim i narodne interese, levo-liberalne, socijaldemokratske organizacije svoje programe baziraju na ideji o reformisanju EU čitavu deceniju unazad, deceniju koja nas je skupo koštala. Ipak, zamisao o reformisanju EU daleko je nedostižnija od borbe za suverenitet, bar ukoliko ovo poslednje označava reforme u smeru suverenog razvoja država na periferiji, a to je ono što treba da zanima narode juga i istoka Evrope. Prva zamisao, ideja o reformi institucija EU, pretpostavlja da vodeće države EU najpre priznaju da se razvijaju na račun periferije i da potom, u cilju reforme rade protiv sopstvenih interesa, dopuštajući državama koje eksploatišu da napuste svoj podanički položaj. Marksističkim rečinkom, radi se o revizionizmu i složićete se čitaoče, zvuči apstraktnije od toga da hrvatska država vrati srpskoj manjini građanska prava oduzeta 1991.

U srcu marksističke teorije je učenje da pri razmatranju političkih fenomena moramo, kao osnovu, uzeti odnos eksploatisanih prema eksploatatorima i kroz njega proniknuti u suštinu stvari o kojoj govorimo, sve druge analize ostaju puka sofisterija ili revizionizam. Lenjin je govorio da revizionizam predstavlja negiranje osnova marksizma u ime liberalnih vrednosti kao što su demokratija, politička sloboda, univerzalno pravo glasa. Ukratko, revizionizam je negiranje doktrine klasne borbe. Koreni revizionizma leže u klasnom karakteru savremenog društva, te predstavlja internacionalni fenomen. Revizionizam na levici nije nešto novo ili skorašnje. Pre sto godina imali smo borbu boljševika protiv Bernštajna i Kautskog, danas imamo Ciprasa, forma je uvek ista, ali je ideološki sadržaj drugačiji. Nekada su revizionisti zastupali „reformizam“, „gradualizam“ i „čistu demokratiju“, dok naši savremenici pozivaju na reformu i „borbu“ unutar institucija EU, ostajući potpuno slepi na klasni karakter evropskog političkog projekta. Otud se nalazimo u situaciji u kojoj radikalna levica umesto razgradnje EU kao klasnog imperijalističkog projekta i otvaranja fronta sa narodnim i klasnim neprijateljima briselskog političkog aparata poziva na borbe za univerzalno građanstvo Evrope i očuvanje ’zajednice evropskih naroda’ kroz razne pan-evropske pokrete, uprkos potpunom debaklu politike evrokomunizma. Istovremeno se podržava dalje proširenje EU i politika kapitalističke modernizacije koja je u srži tog procesa. Drugim rečima pljačkaški imperijalistički mir zemalja centra svetskog kapitalističkog sistema koji doslovno isisava život iz perifernih zemalja Evrope i Trećeg sveta.

Taj put političkog revizionizma, evrokomunističkog zaokreta evropskih kompartija s kraja ’60-ih  i početka ’70-ih predstavlja nažalost put koji i danas sledi većina drugih formalnih i neformalnih „levih“ organizacija u Evropi i regionu.

Poraz grčkog otpora imaće dalekosežne posledice za radikalnu levicu na čitavom evropskom kontinentu. Ne treba zaboraviti da ova kratka politička skevenca započeta 2015. predstavlja prvi pokušaj suporstavljanja svetskom Kapitalu u Evropi nakon pada Berlinskog zida (uz bombardovanje SR Jugoslavije, koje predstavlja ipak radikalno drugačiju situaciju otpora bivše socijalističke nomenklature u momentu silaska sa istorijske pozornice). Baš zato otpor je morao biti slomljen brutalno i efikasno. Zadatak je poveren, kao i mnogo puta do sada, upravo levici.

Dva najjača oružija marksizma su kritika i samokritika. Mi marksisti živimo od toga ili umiremo od nedostatka toga. Zato je danas više nego ikad važno brzo otrežnjenje svih snaga koje se samorazumeju kao leve i predan rad na rektifikaciji, očigledno sistematskih grešaka u mišljenju, grešaka koje nas vode iz poraza u poraz.

Altiserova lekcija nam govori da politički neuspeh ne bi trebalo objašnjavati snagom protivnika, već slabošću našeg vlastitog projekta. Zato smatramo da je nužno preispitivanje proveropskih politika liberalne, socijaldemokratske levice i pokušaj izlaska evropske levice iz kolektivne paralize nastale napuštanjem ideje da se autentična politika demokratske promene mora voditi na nacionalnom nivou i na nivou naroda, tj. van kuloara i kancelarija briselskih objekata. S te strane se i populizam mora posmatrati kao značajan indikator istorijskih gibanja masa i klasa u eri u kojoj transnacionalni kapital lišava suverene države gotovo bilo kakvih ingerencija nad sopstvenom teritorijom i prekraja narode i granice po svojoj meri, usput ubijajući stotine hiljada ljudi.

Svaki pokušaj raskida sa vladajućim ideološkim poljem biva označen kao populistički. Populizam se ovih dana često koristi kao politička uvreda koja označava demagoški poziv na anti-elitizam. Vidimo kako sad i „levica“ i liberali optužuju desničare poput Faradža, Trampa ili Marin Le Pen za populizam, ali ne samo njih već i zemlje kao što je Venecuela i predsednika Madura, pa čak i Ciprasa u jednoj fazi političkog delovanja. Opet su liberali našli jedan ideološki buzzword, ideološku lozinku i podmetnuli ga levici, a levičari bez trunke distance lansiraju istu kritiku, istim terminima. Dakle, opet smo na tome da je dominantni ideološki diskurs, diskurs vladajuće klase zavladao levim diskursom. Ideologem populizma koristi se da bi se, pre svega, diskvalifikovali neki istinski aspekti kritike sistema i to na dva načina:

1. Za one koji su već ubeđeni antikomunisti, dovoljno je te desne diskurse povezati sa levim teorijskim elementima jer su za ubeđene liberalne antikomuniste leve ideje po sebi lažne.

2. Za one koji nisu ubeđeni antikomunisti i koji su više skloni da misle „komunizam je ok u teoriji, ali nije u praksi“ (ili je čak poguban u praksi) – populizam treba da označi upravo ideje koje su lepe u nekoj mašti (dopadaju se narodu), ali nisu realistične, pa čak ni racionalne.

Naravno, u vizuri savremene desne populističke kritike kapitala ima dosta problematičnih tačaka, ali postoji jedan mali lom koji desnica ipak otvara i upravo taj lom se liberalizam trudi da popuni što pre. Tu dolazimo do glavnog, prema našem mišljenju, učinka takve upotrebe pojma „populizma“, a to je da populizam označi sve ono što nije realno, što nije racionalno, a što se, generalno gledano, dopada neobrazovanima, koji usled nedostatka obrazovanja „nasedaju na manipulacije populističkih demagoga“. Populizmom se označava nešto nerealno i neracionalno što je ili po sebi loše (za antikomuniste) ili loše/pogubno u praksi (za neubeđene antikomuniste). Štaviše, to nerealno/neracionalno koje je istovremeno loše/pogubno predstavljeno je kao neka iluzija, zamka za budale, tj. za narod shvaćen kao glupu gomilu.

U liberalnoj i liberalno levoj kritici populizma vidimo tako jaku antinarodnu i antidemokratsku notu. Pri tome se, tim pojmom podvaljuje da su tzv. „nepopularne mere“ koje nameću institucije međunarodne buržoazije zapravo racionalne i realistične, dobre i poželjne, tj. da su, u poslednjoj liniji zasnovane na nauci, razumu i slično.

U knjizi Politička vlast i društvene klase Nikos Pulancas kaže da vladajuća ideologija politiku predstavlja kao racionalnu tehniku, kao tehne, i to racionalnu tehniku koja ne ostavlja prostora za drugačije shvatanje političke prakse. Samo javno mnjenje mora da odgovora toj „racionalnoj“ tehnici i nauci politike. U suprotnom, ono je otpisano kao nešto nemoguće, kao utopija.

„Javno mnenje, faktor neophodan funkcionisanju kapitalističke države i moderan oblik političke saglasnosti, konsenzusa može u stvari da funkcioniše samo u onoj meri u kojoj uspeva da se predstavi i da bude prihvaćeno na način „racionalne“ naučne tehnike, u onoj meri u kojoj se, u svojim principima, konstituiše protiv onog što označava, dodeljujući mu mesto, kao utopiju. Utopija je za nju, u tom smislu, svaka predstava u kojoj je prisutna klasna borba, u bilo kom obliku.“(1)

Populistički diskurs, dakle, nosi u sebi predstavu klasne borbe, iako u deformisanom obliku, jer je u pitanju diskurs koji tematizuje i izražava antagonistčki naboj postojanja dva neprijateljska tabora (elita i narod). Jedno (društvene celine) koje se deli na dva (nespojiva dela), kako su to maoisti govorili. Diskurs dominantne ideologije zato mora prikazivati kao utopijski populstički diskurs.

Na drugom mestu, Pulancas piše: „Sve se to danas samo učvršćuje u posebnim oblicima odnosa ideologija-znanje-nauka, koji podrazumeva transformaciju pravno-političke ideologije u tehnokratsku ideologiju.“(2)

Ta ‘tehnokratska ideologija’ je zapravo ono protiv čega se bune evroskeptici širom Evrope. Ona je naravno bila sveprisutna i tokom devedesetih, ali nakon svetske ekonomske krize i sloma berze 2008., svetski neoliberalizam (oličen u nastojanjima američke spoljne politike pre svega), odradio je još jedan fenomenalan manevar: lečiti bolest istim onim sredstvima koja su do nje dovela. Paradoksalno (mada je istina često puta takva), čitavu deceniju kasnije, svetska ekonomija, a sa njom i EU, leči se istim onim potezima koji su do kraha i doveli: deregularizacija, seče budžeta za socijalna davanja, minimalna zapošljavanja, niska cena rada i smanjivanje poreza na profite koje kapital ostvaruje. Na neki način, svetski kapital nije imao divniju eru, nije imao bolju poziciju, nije bilo lepšeg doba od prethodnih tridesetak godina. Neoliberalni poredak je tako, okićen novim ruhom ‘stabilizacije’ (slično kao i nakon krize sedamdesetih) doživeo neku vrstu druge mladosti, nekakav novi mandat.

Aleksis Cipras prosto nikad nije ni imao nameru da pomera tu klackalicu. Sama Siriza je opšte koaliciono rasulo od petnaest plus partija, bazirana na modelu matične Ciprasove partije Sinapsismos koja i sama ideološko rasulo – od evrocentričnih socijaldemokrata, preko ekologa, do vrlo male tendencije ozbiljnijih evroskeptika komunista koji su, doduše, kao frakcija bili potpuno izolovani i skrajnuti. Tadašnja ‘Trojka’ (Evropska centralna banka – MMF – Evropska komisija), koja je pre četiri godine pregovarala sa Grčkom u vezi njenog duga od oko 260 milijardi eura, očigledno je znala da, iako se nominalno vodila kao koalicija levih organizacija, Siriza ne predstavlja velik zalogaj, a Cipras je odradio najveću pacifikaciju masa u XXI veku. Grčka ne samo da nije izašla iz Evrozone (što je za evropske narode bila jedinstvena šansa da se makar načne ekonomski i politički maltretman Brisela), već je pristala na svih petnaest tačaka ekonomskog sporazuma, koji nije bio ništa nego skoro potpuna finansijska i politička kapitulacija. Već do početka 2017. protesti su jenuli, a teški čekić ‘reformi’ skoro da je slomio grčko društvo na pola.

Ciprasovom renegatstvu treba dodati i spoljnu politiku bliske saradnje sa NATO paktom i Sjedinjenim Američkim Državama. Siriza je svojevremeno obećavala referendum o izlasku iz NATO pakta, da bi ubrzo nakon dolaska na vlast to obećanje bilo zaboravljeno. Od antagonističkog držanja spram svetske vojske kapitala stiglo se do otvorene kolaboracije. Štaviše, Vlada Grčke pod Ciprasom odlučila je da uznapreduje atlantističku agendu na Balkanu. Vlade Makedonije i Grčke postigle su dogovor kojim se prevazilazi spor oko imena ,,Makedonija“. Makedonija, odnosno BJR Makedonija pristala je (nakon komedije od neuspešno-uspešnog referenduma dostojne Aristofanovog pera) na promenu imena u Severna Makedonija, dok je Grčka prestatala da blokira prijem novokrštene države u evro-atlantske sturkture. Iako na prvi pogled ovo deluje kao progresivan ishod dugogodišnjeg spora između dve države i naroda ne treba zaboraviti da je sporazum postignut na inicijativu i u interesu zapadnih sila, uz protivljenje najširih slojeva obe države. Potpisivanjem Prespanskog sporazuma otvara se put članstvu Makedonije u NATO savez. Time Srbija i BiH (zbog odbijanja srpskog naroda i rukovodstva Republike Srpske) ostaju usamnjene u otporu integraciji čitavog Balkana u vojno-ekonomsi poredak Vašingtona, Brisela i Berlina, koji klizi ka otvorenom ratu sa Moskvom.

Dakle, ovo je još jedna u nizu istorijskih epizoda koje nam signaliziraju nemogućnost izlaska iz lavirinta ukoliko mi sami ne probijemo zidove van. Ciprasova Grčka u zadnje četiri godine nije dobila ama baš ništa nakon kapitulacije pred Trojkom i pristanka na ‘finansijski aranžman’, i teško da je ikada i mogla dobiti. Taj ‘aranžman’ i nije bio ni od kakve druge važnosti osim jedne – osigurati ostanak Grčke u zagrljaju Evropske banke i ostalih nadređenih institucija po svaku cenu. Nikako se nije smeo prekinuti ‘južni lanac’, jer bi on sa sobom povukao i jako važne zemlje, Italiju i Španiju, zemlje koje imaju presudnu ulogu u održavanju sever-jug dinamike unutar same briselske mašinerije. Ako nam je tako lakše, treba reći da je on još uvek aktivan, jer kao što možemo da vidimo čitav potez na liniji od Portugala do Turske je jedno ogromno tiho žarište. Pitanje je doduše kad ono može da bude aktivirano, jer nam iskustvo izdaje Sirize ne daje baš vetar u leđa.

Grčko društvo je na taj način napravilo pun krug – izglasalo koaliciju levih partija da bi se suprotstavila desnoj partiji koja je predlagala da se uđe u pregovre sa Trojkom i pristane na predložene ‘mere konsolidacije’. Kako Nova Demokratija nije mogla to da sprovede na terenu, evro-strukture su iskoristile trojanskog konja u vidu Sinapsismosa unutar Sirize i zapravo uspele da mobiliše unutar te stranke podršku za ostajanje u Evrozoni i produžetak ekonomske agonije.

Bilo kako bilo, grčkom narodu i radničkoj klasi ne sprema se ništa dobro povratkom na vlast Nove demokratije. Siriza je kažnjena zato što nije uradila ništa od proklamovanog na osnovu čega je izabrana na vlast, a zatim je zemlju uvukla u dodatni krug pakla. Čin izbora Nove demokratije na vlast očigledno je glas nemoći i besa i nove runde nečega što nimalo neće biti lako za grčki narod. Međutim, to je danas svakodnevnica južnog pojasa Evrope, nešto što mi u Srbiji i na Balkanu makar znamo vrlo dobro.

Ostaje nada da će grčke mase uspeti da razumeju da, uz sve mane i balaste prošlih vremena, Komunistička partija Grčke (KKE) ostaje jedini masovni stožer okupljanja slojeva koji će, u vremenu ponovljenog mandata ND, trpeti još veće udare. Ipak, odlaskom parališućeg tromba, što je Siriza nesumnjivo bila, možda možemo da se nadamo boljim danima za grčki narod i mase. Sada je protivnik, ako ništa drugo, makar opet jasan.

Napomene:

1. Nicos Poulnatzas, Politička vlast i društvene klase, IC Komunist, Beograd, 1978. str. 220.
2. Nicos Poulnatzas, Država, vlast, socijalizam, Globus, Zagreb, 1981. str. 55.