/Kolektiv TCL./

★

Elektronski mediji nedavno su preneli pisanja nemačkog konzervativnog lista Frankfurter Algemajne Cajtunga koji dovodi u pitanje iskrenost Srbije na njenom putu ka EU. U Geteovom Faustu se na jednom mestu kaže da kad je neko ljubazan na nemačkom obično laže. Tako je bilo u našem slučaju, obećanja koja je državni vrh Srbije dao nemačkoj državi u vezi rešavanja kosovskog pitanja moraju uskoro biti ispunjena pa su i Nemci odlučili da nema više potrebe za finom retorikom i lepim rečima podrške Srbije kojima su prethodnih godina pokušavali da nas uvere da su, što i sama srpska vlast neprestano ponavlja, veliki prijatelji Srbije. U izjavam visokih zvaničnika Nemačke i pisanjima pro-vladinih listova otvoreno se govori o Kosovu kao ključnom političkom pitanju za nemačku državu na ovim prostorima. Jedino prihvatljivo rešenje dijaloga Beograda i Prištine, za Nemce, predstavlja pravnoobavezujući sporazum Srbije i Kosova koji će garantovati uzjamano priznanje dve države i neometan put Kosovu ka dobijanju stolice u Ujedinjenim nacijama i daljem nastavku EU integracija i procesu pristupanja NATO paktu.

„Ipak, nije dovoljno ukazivati na Kosovo da bi se objasnio odbojan stav mnogih Srba prema EU. Jer, dok Vučić tvrdi da želi da povede svoju zemlju u EU, upravo mediji koji su mu potpuno odani u svakoj prilici huškaju protiv Evrope, sistematski i svakodnevno. Primeri za to su televizija Pink, kojoj Vučić rado daje intervjue, i agresivni tabloid Informer“, piše FAZ.

„Pa ipak Vučić šefa Informera naziva ličnim prijateljem. Da li se to slaže sa njegovom namerom da povede zemlju u EU? U predsednikovom okruženju kažu da se to mora razumeti. Da u Srbiji postoji jako prorusko, antizapadno raspoloženje. Kažu da bi, da toj struji ne podilaze Vućić i njemu naklonjeni mediji, to radili drugi, a to nije u interesu Evrope“, piše dnevnik.

Ova opservacija nemačkog lista o naizgled paradoksalnim pozicijama vlasti i naroda u Srbiji ukazuje na jedan od vodećih problema koji more srpsko stanovništvo u skorijem vremenu. U pitanju je sistem verovanja koji ide dvosmerno, jer ovde postoji specifična tradicija mišljenja uveliko utkana u glavama naših ljudi (na osnovu koje SNS i uspeva da vlada ovako kako vlada), jedna osobena postavka bazirana na kombinaciji neodlučnosti, straha, neobaveštenosti o pravcima globalnih tokova i tehnikama vladanja koje su bile primenjivane na ovim prostorima. Kako bismo nazvali ovu pojavu, o tome i razmišljamo mesecima, pa smo se odlučili da je makar kao radnu hipotezu imenujenom ‘Sve Su Stvari Jednako Moguće’ (SSSJM).

Na šta se ovde konkretno mislimo – mislimo na tehnike vladanja koje se uglavnom oslanjaju na naraciju i forsiranje politike kroz često oštro sukobljene pozicije, tako da struktura na vlasti neretko gura dva sukobljena narativa u propagandi i na taj način ometa već dovoljno smetenu situaciju i narod koji je u njoj. SNS na taj način prži svoje biračko telo paralelnim idejama, što smo već obrađivali u tekstovima koje je istek domena našeg sajta pojeo, ali pisćemo ih iznova ako treba.

Analizirajući ideološki sklop SNS-a u tekstu Srpski lonac, naveli smo da je u pitanju mašina koja radi na dva kanala; kao rimski bog Janus, to je partija sa dva lica, istovremeno i prozapadna i proruska, i pro i anti NATO orijentisana, organizacija vrlo vešta u odabiru narativa u zavisnosti od glasačkog tela i političkih aktera kojima se obraća.

SNS nije ništa drugo do partija kompradorske buržoazije koja igra na kartu rusofilije pristune u narodu, prikazujući sebe kao pro-rusku partiju koja na braniku otadžbine pokušava da sačuva poljuljani brod srpske države u sve težim vremena. No, ne treba imati nikakve dileme, dominatna politika te partije su evroatlantske integracije tj. nastavak procesa kolonizacije ovih prostora u ulozi administratora kapitala koja im je dodeljena. Taktiziranje sa Rusijom je pre svega ustupak specifičnom istorijskom bloku koji nastaje 2012.(1)

Naravno, veze sa Rusijom nisu puka iluzija i obmana s obizrom da je opoziciona formacija, sa izuztekom Dveri, bez rezerve pro-zapadno orijentisana, te da zasigurno u SNS-u postoji autentična proruska frakcija nasleđena iz vremena SRS-a i priključenih delova DSS-a, kao i patriotskih grupacija i individua koje je SNS pojeo, iako potpuno kastrirana Vučićevom snagom. U takvoj konstelaciji odnosa rukovodstvo Rusije, koja je na Balkanu u potpunoj defanzivi posle gubitka uticaja integracijom Crne Gore i Makedonije u Severnoatlantski savez, nema izbora no da Vučića i SNS prihvati makar kao nominalne saveznike, jer boljih i nema. U tom ključu treba posmatrati nedavnu posetu Vladimira Putina Beogradu i dodelu ordena Aleksandra Nevskog Aleksandru Vučiću.

To iznuđeno savezništvo predstavlja bitan momenat legitimacije režima u očima našeg napaćenog naroda, koji osetivši na vlastitoj koži namere ‘slobodnog sveta’ sasvim opravdano strahuje od novog napada zapadnih sila i dalje destabilizacije i raspačavanje države u jednom potpuno neprijateljskom okruženju, dok se primiče sudnji čas kosovskog pitanja. U našem narodu ćete često čuti komentar da Srbima nema bližih od Rusa, kao i da našu državu niko ne brani i ne voli kao „velika pravoslavna majka“ sa istoka, što ima svoje istorijsko utemeljenje.

Istovremeno i sam srpski narod pati od ovog janusovskog sindroma. Dok je po istraživanjima ubedljiva većina stanovništva protiv bliže saradnje Srbije i NATO pakta, uprkos ogromnoj ofanzivi NATO lobista koji pokušavaju da, u prvom koraku omekšaju tvrde anti-NATO statove u narodu, istovremeno raste podrška ulaska u EU koja je na 55%. Takođe, iako je percepcija Rusije kao najvećeg saveznika Srbije već konstanta po sociološkim istraživanjima domaćih agencija, u slučaju izbora između EU i Rusije najveći broj anketiranih opredelilo bi se za Evropsku uniju.

U srpskim glavama se, očigledno, odigrao mesijanski čin razdvanja mora (EU i NATO), pa se veruje da se po morskom tlu evrointegracija može krenuti ka spasenju od balkanskog usuda. Ilit Sve Su Stvari Jednako Moguće, pa i ulazka u EU mimo članstva u NATO paktu i priznavanja Kosova, kao i EU integracije i saradnja sa Rusijom u najvećem mogućem stepenu. To su trenutno pitanja koja provejavaju po zbunjenim srpskim glavama koje su tranzicije očerupale, a „euroatlantske integracije“ dotukle.

Ovde bi smo naglasili da je za razumevanje ovog ideološkog manerava ključno ponovo se vratiti tesktovima klasika Marksizma, delima Mao Cetunga i Luja Altisera.

U eseju Protivurečnost i nadodređenost Altiser iznosi tezu, ukratko rečeno, da je makrisističko poimanje protivurečnosti drugačije od hegelijanskog tj. da sukob rada i kapitala nije jednostavan antagonizam, nego antagonizam uhavaćen u mreži drugih antagonizama. Pre pola veka za vreme zenita Maoizma, Mao Cetung je napravio distinkciju između primarnog i sekundarnog aspekta protivurečnosti. Klasna borba protiv buržoazije na domaćem planu predstavlja primarni aspekat tog antagonizma. Međutim, u slučaju napada stranog zavojevača, ova nova realnost postaje primarna i determiniše čitavo polje društvenih anzagonizama, dakle i samu klasnu borbu na državnom nivou. Reč je o proitvurečnostima koje se i same odnose sa drugim antagonizmima.

Unutrašnja politika je, dakle, uvek uhvaćena u mrežu međunarodnih sukoba koji je determinišu, jer za politiku isto važi horror vacui – nikad se ne odvija u vakuumu, već u svetko-istorijskom prostoru. Od tih nadodređivanja antagonizama, altiserovskim rečnikom, zavisi ravnoteža snaga i razvoj borbe klasa u jednom društvu, pa tako i tatika vladajuće klase u pozicioniranju na političkom terenu.

SNS je, kako mi vidimo, samo zenit, savršeni dovršetak te tradicije postavljanja u globalnoj konjukturi u Srba koja je baštinjena od 1948. i definitivnog raskida KPJ sa idejom o antiimperijalističkoj borbi i stajanja na stranu NATO-a. KPJ/SKJ su u svojim varijablama tržišnog socijalizma koji je u miroljubivoj koegzistenciji sa zapadnim blokom udarili temelj toj političkoj psihozi, od koje nažalost ni SPS nije puno divergirao.

SPS je silom prilika bio nateran da vodi antiimperijalističku politiku, jer nas zapad pod njima nije hteo. Tužna istina je da je predsednik Srbije Milan Milutinović i ta dva meseca pred agresiju NATO pakta nudio u Rambujeu ulazak Srbije u Severnoatlantski savez, do poslednjeg momenta verovavši da nas oni tamo žele ili još gore, da mi tamo treba da budemo. Takav stav vrha zemlje onemogućio je efikasnu odbranu države, te su pripreme za napad (u koji se nije verovalo do kraja) počele samo sedam dana pred sam napad, umesto onog momenta kada su uopste ušle osmatračke misije OEBS-a na Kosovo, u ulozi obaveštajne prethodnice NATO armade i OVK terorista.

Prethodnica te ideje bila je u kampanji SPS-a jos 1991., a fraza o balkanskoj Švedskoj u kome neostvareni eksperiment SFRJ o tržišnom socijalizmu (nonsens kao takav) zapravo uspeva da dovrši SRJ, a ceo taj mamac uspevaju da progutaju radnici Srbije uporno verujući u ideju o socijalističkim cenama a zapadnim platama, što je tuga kojoj kraja nema.

U ovoj kratkoj istorijskoj skici dolazimo i do najveća moderne tragedije Srbije, petooktobarskog puča, koji se dešava upravo kroz ovaj paradoks – 300.000 ljudi izlazi na ulice da protestvuju sami protiv sebe, zahtevajući vlast koja zagovara prozapadni kurs i urušavanje ono malo državne strukture koju je mučeni SPS sa svojim krivudanjima uspeo da održi. Narod Srbije (makar jedan njegov deo), verujući upravo u ideju da su SVE STVARI JEDNAKO MOGUĆE – državna suverenost i zapadne integracije – hrli da obore jednu vlast, dovevši sto puta goru soluciju koja je ubacila ovo društvo u bespovratnu spiralu najveće socijalne katastrofe, otvarajuci našu državu za potpunu demontažu pod patronatom Zapada. Jednom kada su onda krenula otpuštanja, propadanja javnih službi i usluga, raspad vojne strukture – odjednom se srpski narod zapitao – pa odakle sad ovo majku mu.

Pred sam kraj teksta, treba imati na umu jednu od najvažnijih teorijskih pouka našeg doba, a to je Altiserova misao o ideologiji, ideja koju je razvijao još 1965.

„Ideologija dakle nije zabluda ili slučajna izraslina Istorije: ona je struktura suštinska za istorijski život društva. Uostalom, jedino postojanje i priznavanje nje­ne nužnosti mogu da omoguće njeno delovanje na ideo­logiju, i da preobraze:  ideologiju u instrument reflektovanja akcije na Istoriju.“

Stara levičarska boljka i navika jeste da se ideološki refleksi pripisuju prostim mahinacijama koje politički predstavnici viših klasa sprovode nad ostatkom naroda. U toj neukoj i naučenoj postavci, redovno se perpetuira stereotip o nekoj ‘lukavosti’ viših klasa, svojevrsne makaze unutar kojih se hvata narod (koji je, nekako, neuk, naivan šta li je). Cela stvar je ta da ideologija kao osnovno gorivo naših epoha, nije daljinski upravljač, kao što smo više puta navodili. U točak ideologije uhvaćeni smo svi bez izuzetka, i u tom smislu ne postoje ‘upravljani’ i ‘upravljači’. Na taj način, ova srpska ideja o tome da ‘Sve Stvari Su Jednako Moguće’ jeste ideja koja se javlja kroz epohu titoizma i povlašćene političke pozicije koju je SFRJ gradila kroz tadašnje tenzije između dva politička bloka. Na nesreću, pad Berlinskog zida nije činjenica koja je među stanovnicima Srbije izazvala ikakvo bitno otrežnjenje i taj hod u magli nastavlja se od 1991., želeći da budu očajnički prihvaćeni na zapadu, ali da od tog istog zapada ne budu ucenjeni i maltretirani. Ako je neka ideologija ‘struktura suštinska za istorijski život društva’ u našoj post-komunističkoj epohi, srpska ideologija bi bila jedno jako mučno polje.

Stoga, ne treba da puno čude (iako oni uvek nađu neki način da prijatno iznenade) ove lude pretumbacije ideoloskog narativa SNS-a koji je jedan mesec prokineski, drugi mesec oštro pronemački, koji se sluganjski divi najvećem krvniku našeg naroda (Nemcima), jednog meseca dočekuje kancelara Nemačke koji je poslao nemačke avione na nas po treći put, a drugog meseca je oštro uz predsednika Putina i kritikuje ‘države koji podrugljivo i naredbodavno gledaju na male narode’ i ostale tuzne priče.

SNS narativ, njihova propaganda, nažalost samo je dostojno ogledalo onoga što smo postali u proteklih pola veka, zbunjeni, razbacani, nemoćni, neodlučni, u strahu od sopstvene senke, a kamoli od izazova istorije koji ne da nisu završeni, nego tek kreću. I nase šanse nisu baš dobre, jer nije ovo prvi put u istoriji da se ovaj narod lakomisleno vodi u svojim povesnim izborima verujući u bajke koje mu se pričaju.

Krenuvši ovako stranputicom bojimo se da je sve izvesnije da će ponovo neko sa strane morati da ga opamećuje, ali tada će već gusenice svetskog kapitala uveliko preći preko ovih prostora. Rekli bi smo da nema veće potvrde za ovo napisano od aktuelnog stanja države i naroda u Srbiji. Zato nam, kao uteha, ne preostaje ništa do Gramšijevih reči – pesimizam intelekta, optimizam volje.

Napomene:

(1) Ovaj dvostruki karakter prisutan je od samog početka delovanja ove partije zbog načina njenog nastanka i pozicioniranja ideološkom polju.

Srpska napredna stranka stvorena je intervencijom američke Centralno-obaveštajne agencije. Operacija CIA-e imala je za cilj neutralizaciju tada već previše jake opozicione pro-ruske formacije izgrađene oko SRS-a. Strategija dovođenja na vlast SNS-a sastojala se iz cepanja radikala s namerom da se odstrani tvrdo radikalskog jezgro, te da viši ešaloni SRS-a spremni na promenu politike, koji će činiti materijalnu bazu nove partije,  naprave klasni savez sa nezadovoljnim, deklasiranim narodnim masama (izrazito pro-ruski orijentisanim), eufemistički nazvanim gubitnicima tranzicije koji postaju velika opasnost za sve slabiji režim Borisa Tadića.

Vrhuška SRS-a najbolje se može definisati kao socijalni sloj koji nije ni gubitnik, ali ni pobednik „procesa tranzicije“. Tada skoro već deceniju van vlasti, rukovodstvo SRS-a uviđa da je nadomak pobede u ogorčenoj klasnoj borbi portiv drugog velikog političkog saveza okupljenog oko DS-a, ali da će ta pobeda izmaći bez podrške stranog faktora. Otud se pokazuje spremnost na promenu političkog kursa, i svojevrsnim lukavsom uma, SRS se cepa po pitanju prihvatanja daljeg nastavka evroatlantskih integracija. Zauzvrat novoformirana partija dobija očekivanu podršku međunarodnog faktora, podrška koja će omogućiti pobedu na izborima i pristup državnoj vlasti i upravljačkim funkcijama u državnom aparatu.

Literatura:

1. Luj Altiser, Za Marksa, Nolit, Beograd, 1971.
2. Mao Ce Tung, Kineska revolucija, Beograd, Savremena administracija, 1968.