Klasici marksizma i politička praksa komunističkih militanata naučili su nas da nema gotovih teorijskih formula i univerzalnih političkih rešenja. Proces mišljenja postoji upravo radi proizvodnje najkonkretnijih pojmova, to jest pojmova najbogatijih u teorijskim određenjima, koji omogućuju objektivno saznanje o realnim, konkretnim i posebnim oblicima sadržanim u svakoj, uvek originalnoj društvenoj formaciji. To kretanje od najapstraktinijih ka onima najkonkretnijim pojmovima, omogućuje da se pristupi, Lenjinovim rečima, konkretnoj analizi konkretne situacije. Dakle, proizvodnja naučnog saznanja o realno-konkretnim, pojedinačnim objektima čini srž naučne prakse marksizma. Poetičnije rečeno: konkretna analiza konkretne situacije je suština, „živa duša“ marksizma-lenjinizma. No, iako preslikavanje analiza jedne društvene formacije na drugu nije moguće usled unikatnosti svake istorijsko-političke konjukture sa preciznim odnosom klasnih snaga, ideoloških relacija, stanja i nadodređenosti kontradikcija (kao i specifične taktike koju bi trebalo primeniti u njoj), debate britanskih marksista vođene krajem ’70-ih i početkom ’80-ih godina prošlog veka o političkom fenomenu „tačerizma“ u Velikoj Britaniji, definisanog kao autoritarni populizam, korisne su pri razmatranju trenutne konjukture u Srbiji i pojedinih uočljivih tendencija.

U poslednje vreme smo prepušteni levičarskim aproksimacijama koje su napustile teren precizne analize klasnih odnosa, te se tako govori o nekakvim, nabrzinu sklapanim, pojmovima: ‘puzajućem fašizmu’ (omiljenom neprijatelju građanske levice), ili se usled ekonomizma ideološki kompleksi i politički procesi svode na epifenomene ekonomije (ekonomska kriza → jačanje političke desnice: linearna kaluzalnost tj. vulgarni ekonomizam); sa svih strana čujemo jaru o diktaturi, apsolutizmu, jednovlašću, jednoumlju što su ništa drugo do ideologemi u funkciji interpelacije individua u subjekte dominantne pravno-političke ideologije tj. svođenja pitanja ‘socijalne države’ na pitanja ‘pravne države’; o uzupraciji državne vlasti kao da se radi o predmetu a ne materijalnoj i specifičnoj kondenzaciji odnosa snaga između klasa i frakcija klasa, te nužnosti borbe za ‘pravnu državu’ u kojoj se, po buržoaskom shvatanju, vidi ograničenje nasilja (!); pozive na mobilizaciju da se podrži ovaj ili onaj kandidat ove ili one frakcije bružoazije itd.

Zato prenosimo tekst(ove)* Stujarta Hola, u kome se ispituju uslovi političke intervencije u okolnostima, koje su po izvesnim karakteristikama slične okolnostima u kojima se nalazimo.

Kratka nota o Vučiću, o kome će uskoro biti više reči: uzrok njegovog uspeha i efikasnosti nije sposobnost obmane naivnih ljudi, već način na koji se on bavi stvarnim problemima, realnim i življenim iskustvima, stvarnim suprotnostima — pri tom ih prikazujući u skladu s logikom koja ih sistematizuje i primerava politici i klasnim strategijama „desnice“ kao onu „narodsku snagu“ u „borbi“ koju „narod“ vodi protiv „faktora koji ugrožavaju stabilnost“ — i, tako, uspešno mobilišući potrebnu meru podrške u podređenim klasama za svoja represivnija rešenja, za organizaciju autoritativnije forme kapitalističke države. Zatim, da uspešno sažme veoma obimne i raznolike društvene, političke probleme i teme u okvire filozofije tržišnog nadmetanja, a da opet sve to podvede pod zastavu „srpskog interesa“, što jeste kvalitativno nov politički događaj.

Zato, naposletku, verujemo da ovaj članak možda može motivisati drugove i drugarice da se teorijski rigoroznije razmotri trenutna istorijska situacija, a time i poveća kapacitet da se politički ispravno deluje: precizna analiza konstelacije odnosa snaga u društvu (klase, frakcije i slojevi klasa koji čine vladajući blok) i analiza karakteristika ideološkog konsenzusa koji je doveo do trajne izmene odnosa klasnih snaga pod efektima sturkture koja nosi vlastito ime Aleksandar Vučić i njegova partija.

/Prevela Vera Vukelić, časopis Marksizam u svetu, 4-5/1983, Izdavački centar Komunist, Beograd (str. 82-103)./

★

VELIKA PREDSTAVA SKRETANJA UDESNO

U sadašnjoj situaciji, više niko ko se ozbiljno bavi političkim strategijama ne može sebi dozvoliti ignorisanje „zaokreta udesno“. Možda još uvek nismo u stanju da shvatimo njegov opseg i granice, njegov specifični karakter, uzroke i posledice. Do sada nismo — uz jedan ili dva značajna iznimka — uspeli da iznađemo strategije koje bi mogle da mobilišu dovoljno moćne društvene snage da bi ga sprečile. Međutim, tendencija skretanja udesno nije sporna: više ne izgleda kao privremeni obrt političke sreće, ni kao kratkoročna promena u odnosu snaga. Ona je dobro uhvatila korena — po opštem mišljenju — još od druge polovine ’60-tih godina. I, premda je prošla niz različitih stupnjeva, njena dinamika i zamah izgledaju postojani. Nužno je da na levici raspravimo parametre ovog zaokreta i da to učinimo celovitije i otvorenije, bez zadrške i predrasuda.

Neki aspekti već su privukli pažnju levice: čvrsta industrijska i ekonomska strategija Callaghanove vlade prema recesiji i krizi kapitalističke akumulacije; pojava „tačerizma“ i antilevičarskih kampanja; uspon Nacionalnog fronta kao javne političke snage. No, stvarne dimenzije naglog skretanja udesno i dalje izmiču odgovarajućoj analizi. Razlog bi mogao biti i u tome što levica još uvek „iščitava“ krizu s određenih uvreženih i priznatih „zravorazumskih“ pozicija. Mnoga od tih stanovišta više ne omogućavaju adekvatnu analizu teorijskog okvira: otuda, politika proistekla iz njih permanentno ne domaša svoj cilj.

Stoga i dalje ima onih koji tvrde „što gore to bolje“ — misleći na zaoštravanje suprotnosti. Takvo se stanovište često zasniva na verovanju u neizbežnost ubrzanog tempa klasne borbe i u zajemčenu pobedu „progresivnih snaga širom sveta“. Oni koji u to veruju imaju slabo političko pamćenje; zaboravili su koliko je često u novijoj istoriji zaoštravanje suprotnosti vodilo „smirivanju“ i rešenjima koja su išla naruku kapitalu i desnici, pre nego obratno. Verovatno najuobičajeniju reakciju na levici predstavlja tumačenje „zaokreta udesno“ kao prostog izraza ekonomske krize. Tako je „tačerizam“ — manje-više — odgovarajući politički sudrug razdoblja kapitalističke recesije: smatra se da značajne razlike između ove i drugih varijanata torijevske „filozofije“ nemaju nikakvih specifičnih ili ideoloških posledica. Nacionalni front je odavno spoznato iracionalno lice kapitalizma — klasni neprijatelj pod znanom fašističkom maskom.

Posebna obeležja

Ovo stanovište zanemaruje sve partikularno i specifično za ovu istorijsku situaciju. Ono posmatra istoriju kao niz ponavljanja; zasniva se na poimanju društvene formacije kao jednostavne strukture u kojoj se ekonomski faktori neposredno i jasno prenose na političke i ideološke planove. Kao i svi „ekonomizmi“ drži da će se, delujete li na „određujućem nivou“ — ekonomskom, — svi ostali delovi zagonetke sami po sebi složiti.

Tako ovo stanovište onemogućava sebi, teorijski i politički — pronicanje u one prateće ali različite suprotnosti čija se kretanja odvijaju posve drugim tempom, no čije sažimanje, u svakom posebnom istorijskom trenutku, određuje dato stanje stvari. Ono zanemaruje Lenjinovu pouku o „vanredno originalnoj istorijskoj situaciji“ u kojoj su se „potpuno različiti tokovi, potpuno raznorodni klasni interesi, potpuno suprotne političke i socijalne tendencije spojili . . . spojili neverovatno ‘složno’ . . .“1 Ono polazi od onoga što tek treba objasniti: kako socijaldemokratska partija na vlasti (političkoj), uz masovnu podršku radničke klase i organizovanu potporu sindikata, prevladava kapitalističku ekonomsku recesiju; i kako „zaživljuje“ za sve veći broj ljudi bez obzira na teme i ideološke predstave zarazno privlačne „sitnoburžoaske“ ideologije u nastajanju. Ove odlike sadašnje situacije nisu toliko izrazi ekonomske krize (njeni politički i ideološki odrazi) koliko su činioci koji imaju posledice — uključujući i posledice na samu ekonomsku krizu i njena moguća rešenja.

U ovoj debati sreću se i varijante „revolucionarnog optimizma“ i „revolucionarnog pesimizma“. Pesimisti tvrde da ne smemo prevrtati čamac, niti demoralisati već razbijene snage levice. Njima se da odgovoriti jedino Gramscijevim rečima: postavimo se „nasilno“ prema stvarnosti kakva jest ako smo stvarno rešeni da je menjamo. Optimisti seju sumnju među sumnjivcima — tražimo područja otpora — klasna borba se nastavlja. Na neki način, naravno, oni jesu u pravu. Mi moramo pronicati s onu stranu pojavnog, moramo otkriti tačke mogućeg delovanja, ne smemo potceniti mogućnosti otpora i borbe. No, alko smo u pravu što se tiče dubine skretanja udesno, tada naše intervencije treba da budu primerene, odlučne i delotvorne. Zviždanje u vetar je prinudna igra ne posve nepoznata britanskoj levici. „Pesimizam inteligencije: optimizam volje.“

Fašizam

Najzad, tu je „fašizam“. U izvesnom smislu, pojava organizovanog fašizma na političkoj pozornici kao da sve rešava za levicu. Ona potvrđuje naše najgore slutnje, budi poznate utvare i aveti. Kao da fašizam i ekonomska recesija udruženi rasvetljavaju one veze koje su, inače uglavnom, neprozirne, skrivene i potisnute. ‘Odbacimo sve te zaludne teorijske spekulacije! Sva marksistička jemstva su na svom mestu, izdržavaju probe. Izađimo na ulice’. Ovo nije argumentacija protiv izlaska na ulice. Direktni koraci preduzeti protiv razrastanja Nacionalnog fronta — lokalne kampanje, antifašističko delovanje u sindikatima, sindikalnim savetima, ženskim grupacijama, mobilizacija u okviru Anti-nacističke lige, protiv-demonstracije, i, pre svega, rok protiv rasizma (jedna od najnovijih i najbolje sprovođenih i zamišljenih kulturnih akcija, koja zaslužuje ozbiljnu i celovitu analizu) — zapravo, predstavljaju jedan od usamljenih uspešnih poduhvata u sadašnjoj situaciji. No, ovo jeste argumentacija protiv zadovoljstva koje ponekad sledi iz primene pojednostavljenih analitičkih shema na složena događanja. Ono što moramo da objasnimo jeste kretanje ka „autoritarnom populizmu“ — specifičnoj formi kapitalističke države — koji, za razliku od klasičnog fašizma, zadržava većinu formalnih predstavničkih institucija (iako ne sve) i u stanju je da, istovremeno, stvori oko sebe aktivnu narodnu podršku. Ovo nesumnjivo predstavlja odlučujuću promenu u odnosu snaga, a Nacionalni front u ovoj drami igra sporednu ulogu. On je podstakao iznenađujuće buđenje demokratskih formi i inicijativa, a ne njihovo potiskivanje. Moglo bi se dogoditi da upravo imenovanjem ispustimo ono što je specifično za ovu jedinstvenu formu krize kapitalističke države.

Skretanje udesno je, deo onoga što je Gramsci nazvao „organskim“ fenomenom: „Dešava se da kriza ponekad traje decenijama. Ova dugotrajnost je znak da su se razotkrile nepopravive strukturalne suprotnosti .. . i da, uprkos tome, političke snage koje se bore za očuvanje i odbranu postojeće strukture nastoje da ih saniraju unutar određenih granica, i da ih prevaziđu. Ova neprekidna i istrajna nastojanja . . . oblikuju polje situacionog, a upravo to je teren na kome se snage opozicije organizuju.“ — (Gramsci, Prison Notebooks, str. 179).

Gramsci je insistirao na uspostavljanju odgovarajućeg odnosa između „organskih“ i „situacionih“ aspekata krize. Ono što određuje „situaciono“ — neposredno polje borbe — nisu jednostavno dati ekonomski uslovi, već upravo „neprekidna i uporna“ nastojanja u pravcu odbrane i očuvanja pozicija. Ako je kriza duboka — „organska“ — ova nastojanja ne mogu biti samo defanzivna. Ona će biti formativna: novi odnos snaga, rađanje novih elemenata, pokušaj formiranja novog „istorijskog bloka“, nove političke konfiguracije i „filozofija“, duboka rekonstrukcija države i ideološkog govora koji tvore krizu i predstavljaju je onako kako je „doživljena“ u praktičnoj realnosti: novi programi i politika koji vode novim ishodima, novoj vrsti „reda“ — „unutar određenih granica“. Sve ovo se ne „rađa“: mora se izgraditi. Da bi se razvrgle stare formacije neophodan je politički i ideološki rad, kao god, uostalom, i da bi njihovi elementi zadobili nova obličja. „Zaokret udesno“ nije odraz krize: on je sam po sebi odgovor na krizu. Želim da ispitam neka obeležja ovog ođnovora, usređsređujući se, pri tom, na neke njegove zanemarene političko-ideološke aspekte.

Ekonomska kriza

Prvo moramo ispitati okolnosti koje joj pogoduju. Reč je o skupu diskontinuiranih ali povezanih tokova, pre nego o skladnom odgovarajućem kretanju. Strukturalna industrijska i ekonomska slabost Britanije proizlazi iz neposrednih posledica posleratnog buma. Šezdesete godine obeležene su oscilacijama između recesije i obnove, uz postojano unutrašnje propadanje. Tim su zapravo uništeni i poslednji ostaci „radikalnog programa“ na osnovu koga je Wilson izborio vlast 1964, i oko kojeg je nastojao da okupi novi društveni blok. Krajem 60-tih godina ekonomija upada u potpunu recesiju — galopirajuću inflaciju — što je pogodovalo „Heathovom kursu“ od 1971—1974, koji se direktno protivstavljao organizovanom radu. Od sredine 70-tih godina, ekonomski parametri su diktirani sinhronizacijom između kapitalističke recesije u svetskim razmerama i specifično britanske krize kapitalističke akumulacije — slabe karike u lancu. Otuda unutrašnjom politikom dominiraju elementi upravljanja krizom i kontrolne strategije: objedinjene u sve više intervencionističkoj državi, umešanoj u obezbeđivanje uslova kapitalističke proizvodnje i reprodukcije. Ova strategija ima nesumnjivo korporativistički karakter — uvlačenje delova radničke klase i sindikata u pogodbu između države, kapitala i rada, tri „Interesa“. Upravljanje krizom uspešno je variralo različite verzije istog osnovnog repertoara: politika dohodaka, prvo uz pristanak, posle silom; sputavanje nadnica; društvena nagodba. „Prirodni“ upravljač krize bila je socijaldemokratska partija na vlasti. Ovaj poslednji činilac duboko je uticao na dezorganizovanje i razbijanje odgovora radničke klase na samu krizu.

Pri tom su se, na ideološkom planu, stvari odvijale posve drugim tempom i, u nekim svojim vidovima, prethodile ekonomskim aspektima. Mnoge od ključnih tema radikalne desnice — zakon i poredak, nužnost društvene discipline i autoriteta pred zavorom neprijatelja države, razmahom društvene anarhije, „unutrašnjim neprijateljem“, razvođnjavanjem britanske pasmine tuđinskim crnim elementima — artikulisane su znatno pre potpunog ispoljavanja recesije u svim njenim dimenzijama. Nastale su iz odnosa spram radikalnih pokreta i političkih polarizacija 60-tih godina, za koje „1968“ predstavlja pogodni, iako neadekvatni znamen. Neke od ovih tema se progresivno prenose na druge frontove kako konfrontacija s organizovanim radom postaje oštrija a otpor na koji ona nailazi borbeniji tokom Heathovog međuvlašća. Ovo se mora smatrati formativnim momentom2 u konstituisanju osnovne tematike radikalne desnice.

Radikalna desnica

Radikalna desnica ne pada s neba. Moramo je razumeti u neposrednom odnosu prema alternativnim formacijama koje nastoje da zauzmu isti prostor i njime zagospodare. Ona je angažovana u borbi za prevlast, unutar vladajućeg bloka, kako protiv socijaldemokratije tako i protiv umerenog krila sopstvene partije. Ona ne samo da deluje unutar istog prostora — ona direktno radi na stvaranju sukoba unutar ovih suprotstavljenih pozicija. Moć njenog delovanja delom izvire iz radikalizma njene rešenosti da razbije okvir, a ne prosto da preradi elemente dominantnih „filozofija“. Pri tom ona, ipak, preuzima postojeće elemente, razgrađuje ih, slaže ih po novoj logici i artikuliše prostor na novi način, usmeravajući ga udesno.

Ovo je vidljivo u odnosu na obe pozicije. Heathovu poziciju uništila je konfrontacija s organizovanim radom. Ali, potkopale su je, isto tako, i njene unutrašnje suprotnosti. U suočavanju s radom nije uspela da pobedi; u ovom odlučujućem sukobu nije mogla dobiti masovnu podršku; poražena, vratila se svom „prirodnom“ položaju u političkom spektru, angažujući se u vlastitoj verziji nagodbe. „Tačerizam“ je uspeo na istom prostoru direktnim raskidom sa „sporim socijalizmom“ i apologetskim „državnim kolektivizmom“ Heathovog krila. Time se on usredsredio na samu bit konsenzusne politike koja je, više od desetleća, dominirala i držala uravnoteženom političku pozornicu. Da bi zadržao svoju verodostojnost vladajuće partije u krizi kapitalizma, „tačerizam“ je sačuvao neke neodređene i ambivalentne veze s ovim centrističkim teritorijem. On je, na drugim osnovama, osvojio značaian prostor aktivno s desna razarajući konsenzusnu politiku. On, dakako, teži stvaranju nacionalnog konsenzusa u kome je socijaldemokratija bila glavna tendencija. Ova evakuacija centrističke teritorije oslobodila je na desnici političke snage koje su u pretežnom defu poratnog razdoblja bile pod kontrolom.

Suprotnosti unutar socijaldemokratije

Međutim, suprotnosti unutar socijaidemoikratije predstavljaju osnovni ključ skretanja udesno čitavog političkog spektra. Kao god što destrukcija Heathove „partije“ osigurava hegemoniju „tačerizma“ na desnici, tako je i protivrečna forma socijaldemokratije uzročnik dezorganizacije reakcije levice i radničke klase na krizu.

Ova se protivrečnost da iskazati jasno i jednostavno; iz njeproističu značajni strateški zaključci. Naime: da bi izvojevali izbornu pobedu socijaldemokratija mora maksimizirati svoje zahteve baš kao politički predstavnik interesa radničke klase i organizovanog rada. To je partija sposobna da (a) savlada ikrizu, istovremeno (b) štiteći — u granicama recesijom nametnutih ograničenja — interese radničke klase. Ovde je važno podsetiti se da socijaldemokratija nije homogen politički entitet nego složena politička formacija. Ona nije izraz radničke klase „na vlasti“ već osnovno sredstvo predstavništva klase. Predstavništvo ovde treba shvatiti kao aktivni i formativni odnos. Ona organizuje klasu, konstituišući je kao političku snagu — upravo u onom času kada se ona sama konstituiše. Sve zavisi od načina, mehanizama i „filozofija“ — sredstava — kojima se često rasuti i nesaglasni interesi jedne klase, stapaju u koherentnu poziciju koju je moguće artikulisati i zastupati na poprištu političke i ideološke borbe.

Ovaj zastupnički odnos između klase i partije danas uglavnom zavisi od velikog broja nagodbi što ih međusobno sklapaju laburistički i sindikalni predstavnici klase. Ta „neraskidiva veza“ je praktična osnova zahteva da se bude vladajuća partija u periodu krize. To je sporazum koji se nudi. No, pošto dođe na vlast socijalđemokratija je prinuđena da traga za takvim rušenjima krize koja bi dobila odlučujuću podršku ključnih delova kapitala, jer se upravo tu nalaze granice za nju mogućih rešenja. Ali, tada se neraskidiva veza mora koristiti ne za vođenje nego za disciplinovanje klase i njenih organizacija. A to je, opet, moguće jedino ako se karika — klasa-partija — razvrgne i zameni alternativnom vezom: vlada—narod. Retorika „nacionalnih interesa“, kao osnovna ideološka forma u okviru koje je socijaldemokratija na vlasti nanela seriju poraza radničkoj klasi, upravo je područje ispoljavanja ovog ne-saglasja — i polje njegove stalne obnove. Međutim, sprege vlada—narod posve drugačije deli područje borbe od sprege klasa-partija. Ona, u ključnim momentima borbe — od štrajkova 1966 — stavlja laburiste, po definičiji, „na stranu nacije“ a nasuprot „parcijalnim interesima“, „neodgovornoj sindikalnoj moći“ itd.

Ovo je bio teren razornog delovanja gospodina Heatha u igri oko Zakona o industrijskim odnosima i posledica s prizivanjem „velikog nacionalnog sindikata“ i volšebnog „iskupljenja nacije“. Energičnijim i uspešnijim korišćenjem „nacije“ i „naroda“ protiv „klase“ i „sindikata“, „tačerizam“ se zapravo oslanja na istu objektivnu suprotnost. U tom prostom napada se, ne ovaj ili onaj deo „neodgovornog pogađanja“ određenog sindikata, nego sama osnova i raison d’ etre organizovanog rada. Ovo pozivanje na „naciju“ i „narod“ zaustavilo je mnoge ljude — uključujući i brojne članove sindikata — dovodeći ih u samo središte sve žešćih napada na odbrambene organizacije radničke klase.

Antikolektivizam

Teme antikolektivizma i antdetatizma predstavljaju srodne ideje u novoj filozofiji radikalne desnice. „Tačerizam“ je ove tradicionalne motive konzervativne „filozofije“ izbacio u prvi plan. Na nivou teorijskih ideologija, antietatizam je obnovljen probojem monetatizma kao najmodernijeg ekonomskog kreda. Kao okosnica teorijskih ideologija državnog intervencionizma u čitavom posleratnom periodu, kejnzijanizam je gotovo zadobio status svete ortodoksije. Već to što je u nekim od najmoćnijih i najuticajnijih mehanizama vlasti, istraživanja i univerzitetskog rada (kejnzijanizam) potisnut i zamenjen Friedmanom i von Hayekom predstavlja značajan preokret. Ni kejnzijanizam ni monetarizam ne donose glasove na izbornoj pijaci, ali „tačerizam“ je u doktrinama i propovedima o „vrednostima društvenog tržišta“ — obnovi konkurencije i lične odgovornosti za trud i nagradu, u liku preoporezovanog pojedinca iznurenog socijalnim davanjima čija je inicijativa ugušena državnim izdacima — pronašao moćno sredstvo popularizacije monetaristiokih načela, a u liku »čistača« socijalne pomoći dobro smišljenog đavola. Razrađivanje ove populističke doktrine — u kome su zdušno učestvovali ser Keith Joseph i gospodin Bovson u listovima Telegraph, Economist i Spectator, kolovođe javnog mnenja u Mailu i Expressu, kao i mnogi drugi — primer je kritičkog ideološkog delanja na stvaranju populističkog zdravog razuma „tačerizma“. Reč je o izuzetno bogatoj smeši zvučnih tradicionalnih tema — nacije, porodice, dužnosti, autoriteta, merila, samopouzdanja — u njoj veoma uspešno sažetih. Ovde su elementi brojnih tradicionalnih ideologija — mnogi iz fundusa nekad velikih tema popularnog konzervativizma, i drugi sa širokom popularnom konotacijom — sabrani i utkani u jedinstven skup propovedi u službi radikalne desnice i onih klasnih snaga koje ona želi da predstavlja.

Aspekti repertoara

Ovde ćemo razmotriti samo dva vida ovog bogatog repertoara antikolektivizma. Prvi se tiče načina direktne upotrebe popularnih elemenata tradicionalnih filozofija i praktičnih ideologija podređenih klasa u ovom govoru. Ti elementi — kao što je, među ostalima, nedavno pokazao Laclau — uvek izražavaju nesaglasnost između opštili interesa i bloka vlasti. No, budući da nemaju nikakvog intrinsičnog, nužnog ili istorijski fiksiranog klasnog značenja, kao elemente ih je moguće uspešno uklapati u vrlo raznorodne diskurse — i same artikulisane za i sa raznolikih klasnih pozicija i praksi, — usled čega dolazi do neutralizacije te nesaglasnosti i njihovog uspešnog prisvajanja od strane desnice.

Drugi aspekt je srodan. To što je ovde predstavljeno (opet u aktivnom smislu) zapravo je materijalu ost suprotnosti između „naroda“, opštih potreba, osećanja i aspiracija — na jednoj — i nametnutih struktura intervencionističke kapitalističke države, države monopolističke faze kapitalističkog razvoja — na drugoj strani. U odsustvu iole celovitije mobilizacije demokratskih inicijativa, obični radni ljudi sve više upoznaju i doživljavaju državu ne kao zaštitnika već kao moćni, birokratski namet. To „iskustvo“ nije pogrešno pošto je država, po stvarnim posledicama njenog delovanja na podređene klase, sve manje i manje prisutna kao institucija blagostanja, a sve prisutnija kao država „državnog monopolističkog kapitala“. Socijaldemokratija, naravno, ne može ništa od ovog da iskoristi. Prvo, ona se drži neutralne i blagonaklone interpretacije države kao otelotvorenja nacionalnih interesa iznad klasne borbe. Drugo, u redovima zastupnika socijaldemokratije (i ne samo među njima na levici) ekspanzija države shvata se izolovano, van odnosa s mobilizacijom širokih demokratskih snaga, gotovo kao sinonim za „socijalizam“. Treće, razrasla intervencionistička država je glavni instrument pomoću kojeg partija socijaldemokratije pokušava da razreši kapitalističku krizu za račun kapitala. Četvrto, u ovoj fazi država daje svoj pečat svakoj karakteristici i svakom aspektu društvenog života. Socijaldemokratija ne raspolaže ni jednom alternativnom održivom strategijom, pogotovu za „krupni“ kapital (a „krupni“ kapital nema alternativne održive strategije za sebe) koja ne podrazumeva obimnu državnu potporu. Tako su u svakoj polarizaciji duž ove linije, laburisti bezrezervno „sa“ državom i blokom vlasti — a gospođa Thatcher bezrezervno je izvan, „sa narodom“. Uviđamo da su antietatistički elementi u diskursima radikalne desnice ključni potpornji novog populizma. Nije to samo retorički ukras. Ako dodamo da oni doprinose ugledu napada radikalne desnice na čitavu strukturu velfera i socijalnih povlastica, kazali smo, zapravo, da ideološko potkopavanje, pod uslovom da je dobro obavljeno, donosi značajne političke i ekonomske plodove.

Obrazovanje

Možemo se okrenuti još jednoj oblasti uspešnog osvajanja radikalne desnice: sferi obrazovanja. Sve do skora je na pitanju drugostepenog obrazovanja vladao cilj socijaldemokratije — „jednakost uslova“. Borba za njegovu obuhvatnost bila je neodvojiva od socijaldemokratije. Spor u ovoj oblasti razvijao se postupno, kroz niz strateških intervencija. Tokom 60-tih godina su „progresivno“ i „zajedničko“ obrazovanje načinili znatan prodor u državnim školama. „Progresivizam“ je danas potpuno diskreditovan. Panika od pada standarda i nepismenosti radničke klase, strahovi od politički nastrojenih nastavnika u učionicama, strašne priče o gradskoj školi „punoj nasilja“, o padu standarda usled priliva imigranata i tako dalje — izmenili su školu i usmeni i je ka temama i ciljevima koje joj je namenila desnica. Štampa je u ovome — naročito tri popularna, trbuhozboračka glasa radikalne desnice: The Mail, The Sun i The Express — bezmalo odigrala glavnu ulogu. „Primere“ su obnarodovali u krajnje senzacionalističkoj formi — i oni iz njih izvukli zaključke.

Ti zaključci i asocijacije predstavljaju osnovne mehanizme procesa kojim je obrazovanje, kao poprište borbe, povezano sa desnicom. U filozofiji državnog obrazovanja postoje dugogodišnji, duboki otpori svakom pokušaju direktnog prilagođavanja školstva potrebama i zahtevima industrije. To što su ovi otpori bili dvosmisleni, nije od prevelikog značaja za naše razmatranje. Kako god da je nastalo, ovo protivljenje vrednovanju škole merilima neposredne korisnosti za kapital, moglo je biti osnovom kampanje sa određenim izgledima na izvesnu profesionalnu i administrativnu podršku. Sada tih otpora više nema. Pretpostavlja se postojanje jasnih dokaza o sve nižim standardima: krunski svedoci ovog alarmantnog trenda su poslodavci koji se žale na kvalifikovanost onih koji traže posao; to bi, zauzvrat, moralo imati posledica po efikasnost i produktivnost nacije — i to u vreme recesije koje ultimativno zahteva njihovo unapređivanje. Pošto se, često malovaljahi elementi, upletu u ovu vrstu „logike“, vodeći stručnjaci za obrazovanje iz redova političke desnice mogu otpočeti indirektne promene u ovoj oblasti, čak i pre no što se preuzme vlast. Zašto?

Prvo, zato što je teren na kome se vodi debata u potpunosti rekonstruisan u skladu s novom „logikom“, te se pokazuje da je silini napada teško odoleti. Drugo, zato što su sami laburisti oduvek bili raspeti između dva oprečna cilja školstva: nastojanja da se povećaju šanse radničke i siromašne dece i potrebe da obrazovanje bude u službi ekonomskih potreba i efikasnosti sistema proizvodnje. Sada možemo videti da ova suprotnost, čak i unutar socijaldemokratskog programa obrazovanja, zapravo predstavlja još jednu pojavu onoga što smo već nazvali osnovnim nesaglasjem socijalde-mokratije u tom razdoblju. Mnogi stručnjaci i zagovornici obrazovanja, pedagoška štampa, delovi profesije, mediji, mnoge grupe i organizacije zalnteresovane za obrazovanje delali su upravo na području ove dileme i — u uslovima recesije — uspeli da uvere vladu. Ona je, sa svoje strane, postala čelnik pokretanja debata i mera namenjenih obistinjavanju jednačine — uspeh u obrazovanju = zahtevi industrije.

„Velika debata“

Tako su dnevni red „velike debate“ za socijaldemo-kratiju u stvari sačinile društvene snage desnice — a vlada je, kao inicijator toga, gotovo posve uverena da je reč pretežno o „nepolitičkoj debati — kakve i treba da budu rasprave o obrazovanju“. Pa ipak, da bi se sve to sprovelo, neophodno je sprovesti prethodne rekonstrukcije samog državnog aparata. Novi državni mehanizmi, sposobni za ostvarivanje pomenute jednačine na neposredniji i praktičniji način, zadobili su središnje mesto na ovom polju — Komisija za radnu snagu, novi prekvalifikacioni programi za produženo i tehničko obrazovanje itd. Ovde su programi kvalifikacije i prekvalifikacije direktno prilagođeni zahtevima i kretanjima u industriji, pa tiho razobučavanje i preobučavanje nezaposlenih može da počne.

S druge strane, ovo nije ni samo nametnuta ili retorička strategija. Preuređenje državnog obrazovnog aparata i preusmeravanje izvora i programa jeste polje veoma realnog i dubinskog delamja odozgo na stvaranju još jednog državnog prostora. Čini se, isto tako, da mnogi vidovi ove strategije nailaze na odobravanje i podršku roditelja. Možda stoga što su, u periodu nezaposlenosti, roditelji — pripadnici radničke klase srećni što im deca prolaze proces obučavanja — čak i ako je reč o određenim radnim mestima rutinskog manuelnog rada ili, u mnogim slučajevima, proizvodne obnove. Možda takođe i zbog toga što, ako na kraju krajeva obuhvatnost onako kako je primenjivana kao i drugi obrazovni programi ne donose ništa dobro radničkoj deci, onda bi ona morala biti zadovoljna time što su „obučena“ i „klasirana“ na, čini se, odgovarajući način.

Promena u strategiji obrazovanja tako, u stvari, govori takvim roditeljima: pripadate obrazovno podređenoj klasi; izlaz je u kretanju naviše kroz sve oštriju konkurenciju u obrazovanju; uspeh u nadmetanju donose: standardno školovanje, prihvatljiva socijalna umeća, poštovanje autoriteta i tradicionalnih vrednosti i disciplina. Usled krupnih neuspeha socijaldemokratske politike obrazovanja da izmeni nejednakosti u obrazovanju, bilo je moguće preusmeriti pozitivne aspiracije radnih ljudi vezane za školovanje njihove dece ka tradicionalnom obrazovanju, programima discipline i „relevanciji industrijskog iskustva“. Tokom 60-tih godina angažman roditelja bio je „protiv školstva“, uz Ivana Illicha; 70-ih je taj angažman jedna od najjačih karata u špilu gospodina St. Johna Stevasa, zaduženog za obrazovanje u vladi u senci.

Zakon i poredak

Ako je obrazovanje oblast koju je desnica osvojila a da nije morala da dođe na vlast, dva druga područja iz repertoara radikalne desnice — rasa i zakon i poredak — tradicionalno su oblasti u kojima je desnica imala vodeću ulogu. 0 tome ćemo sasvim kratko, s obzirom da im je levica poslednjih meseci posvetila znatnu pažnju; izabrani su tek kao primari u funkciji opšteg zaključka. Zakon i poredak — više policije, oštrije kažnjavanje, strožija porodična disciplina, rastuća stopa kriminala kao indeks socijalne dezintegracije, opasnost koja „običnim ljudima koji gledaju svoja posla“ preti od lopova, siledžija itd. talas bezakonja i gubitak postojanosti zakona — vazda su prisutna tema na skupovima Konzervativne partije i izvor mnogih kampanja moralističkih grupa i čuvenih citiranih urednika. No, ako je aktivnost desnice u nekim oblastima dobila podršku, pitanja zakona i poretka izazivaju strah u ljudima. Moralne interpelacije u nekim verzijama govora radikalne desnice imaju važnu ulogu. Jezik zakona i poretka u ovoj varijanti je preplavljen moralizmima. Tu velika sintaksa „dobra“ nasuprot „zlu“, civilizovanih nasuprot necivilizovanim standardima, izbora između anarhije i poretka, postojano deli svet. i svrstava ga na određena mesta. Uticaj što ga ova kampanja za zakon i poredak ima na popularni moralitet i zdravorazumsku savest u dobroj meri je posledica poigravanja „vrednoslima“ i moralnim pitanjima. Uprkos tome, ona se konkretno dotiče iskustava kriminala i pljačke, gubitka imovine i straha od iznenadnog napada u radničkim oblastima i naseljima; i, budući da ne nudi nikakve lekove za njihove suštinske uzroke, ona okuplja ljude oko „potrebe za autoritetom“ koja je desnicu oduvek krasila u stvaranju podrške svom autoritarnom programu.

Tema rase predstavlja drugu varijantu, pošto pitanjima rase, rasizma i rasnih odnosa, kao i imigracije, poslednjih meseci dominira dijalektički odnos između umereno radikalnih i čvrsto radikalnih snaga desnice. Krajem 60-tih i početkom 70-tih godina govorilo se da je gospodin Powell ipak poražen; to je istina jedino ako se ukupnost stanja stvari meri karijerom jednog pojedinca. U drugom smislu, ima dokaza da je „pauelizam“ pobedio: ne samo zato što je njegovom službenom padu sledilo ozakonjenje većine njegovih predloga, već i zbog toga što je pauelizam bio u prilici da inauguriše magijske veze i kratke spojeve tema rase i kontrole useljavanja i slike nacije, britanskog naroda i destrukcije „naše kulture, našeg načina života“. Bio bih znatno srećniji što je položaj Nacionalnog fronta trenutno pogoršan, da se prvih meseci ove godine tolike njegove teme nisu pojavile čvrsto uklopljene u uglađeniji govor o rasi konzervativnih političara.

Posmatrao sam isključivo neike političko-ideološke dimenzije rađanja radikalne desnice, ne da bih podsticao strah pred njenim obimom, nego da bih pokušao da identifikujem neke od njenih specifičnosti koje je razlikuju od drugih varijanti što su cvetale od rata naovamo. Prva je složeni ali neraskidivi odnos između desniče i sreće i sudbine socijaldemokratije u trenutku kad ova potonja dođe na vlast u razdoblju ekonomske recesije i nastoji da joj iznađe rešenje „unutar određenih granica“. Vazda je bilo da je desnica to što jeste delom takva jer je levica takva kakva je: ovde se susrećemo s posledicama dugogodišnjeg vodstva socijaldemokrate. Druga je veliki uspeh desnice u neutralizaciji nesaglasnosti između naroda i bloka državne vlasti i izvojevanje odlučujuće naklonosti u širokim slojevima. Rečju, priroda populizma desnice. Mora se dodati da nije reč o retoričkom geslu ili triku, jer se ovaj populizam zasniva na stvarnim suprotnostima i poseduje racionalno i materijalno jezgro. Uzrok njegovog uspeha i efikasnosti nije sposobnost obmane naivnih ljudi, već način na koji se on bavi stvarnim problemima, realnim i življenim iskustvima, stvarnim suprotnostima — pri tom ih prikazujući u skladu s logikom koja ih sistematizuje i primerava politici i klasnim strategijama desnice. Najzad, a to nije ograničeno samo na ovu analizu premda se čini za nju posebno relevantnim, — postoje dokazi o tome kako se ovakve ideološke transformacije i političko restrukturiranje stvarno odvijaju. Sve počiva na već konstituiranim socijalnim praksama i živim ideologijama. Teren se osvaja stalnim oslanjanjem na one elemente koji su vremenom stekli tradicionalnu rezonanciju i ostavili trag u popularnim shvatanjima. Istovremeno se menja polje borbe — pramenom mesta, pozicije, relativne težine sažimanja unutar svakog pojedinog diskursa uz redan je ovih elemenata sag-lasno alternativnoj logici. To što ih pomera nisu „misli“ nego određene prakse klasne borbe. Ove predstave su popularne jer se oslanjaju na praksu, uobličavaju je, upisane su u njenoj materijalnosti. Opasnost proisti-če iz činjenice da one menjaju prirodu samog terena na kome se vode različite borbe; a imaju i odgovarajuće posledice na te borbe. Trenutno pripremaju odbranu „konkurencije“, a upravo to je teren na kome se snage opozicije moraju organizovati ako ga doista želimo izmeniti.

TAČERIZAM — NOVI STUPANJ?

Grubo rečeno, držim da su događaji uglavnom potvrdili analizu rađanja »radikalne desnice« koju sam započeo u „Velikoj predstavi skretanja udesno“. To su stanovište docnije u znatnoj meri produbili i proširili drugi autori (Martin Jacques u Marxism Today, oktobar 1979; Gamble u Marxism Today, novembar 1979; Leonard i Corrigan u Marxism Today decembarski broj za 1979). Da bi naš politički odgovor na krizu bio odgovarajući, neophodno je da tu analizu nastavimo. Posebno nam je potrebno iscrpnije objašnjenje posledica određene politike u različitim oblastima: nužna nam je bolja i dublja analiza „nove ekonomske strategije“; kao, uostalom, i smisleniji i potpuniji skup alternativa; iznad svega nam je neophodna iscrpna i trezvena ocena razvoja otpora i borbe protiv „tačerizma“, njihove snage i slabosti. Naredni meseci će od nas zahtevati mobilizaciju svih raspoloživih snaga — teorijskih, političkih, taktičkih. Tajna „tačerizma“ je globalni karakter — hegemonistički poriv — njegove intervencije. Ništa osim anti-hegemonističke strategije otpora nije u stanju da mu se ravnopravno suprotstavi na poprištu borbe koje se planira iz dana u dan.

Treba odmah reći da mišljenje o spontanom pokretu, proisteklo iz prvih znakova organizovanog otpora kresanjima i nametanju nove ekonomske strategije, može biti varljivo. Ni za trenutak ne bih želeo da negiram važnost, apsolutnu nužnost uspešne defanzivne borbe. Sve će zavisiti od te vrste uspešne mobilizacije. Moramo se pođsetiti, a to su i neki drugi autori ispravno primetfili, da smo već bili svedoci velike kontraofanzive radničke klase i dmgih društvenih snaga u razdoblju od 1972. do 1974. koja je dovela do neposrednog zaustavljanja plime „hitizma“, ali koja nije uspela da skrene i odvrati dugoročne i dubinske tokove i pokrete od desnice. Ako je analiza „tačerizma“ ispravna u osnovnim crtama, jedna stvar je kristalno jasna: defanzivna borba više nije dovoljna.

Priroda tačerizma

Možda bi vredelo ukratko sažeti one tačke u kojima izgleda da su saglasni svi učesnici debate. „Tačerizam“ predstavlja nešto kvalitativno novo u britanskoj politici. Elementi programa i ofanzive »radikalne desnice« uistinu su postojali u ranijim manifestacijama — na primer, u „pauelizmu“ 1968—1969. godine i u Heat-hovom programu 1970, kao što nas Gamble podseća. Međutim, konstituisanje svih tih elemenata u radikalnu političku snagu sposobnu da inauguriše nove uslove političke borbe i da uspešno sažme veoma obimne i raznolike društvene i političke probleme i teme u okvire filozofije društvenog tržišta i podvede ih pod zastavu radikalne desnice, jeste kvalitativno nov politički događaj. Moramo shvatiti radikalizam ove intervencije: ona je odlučno raskinula s politikom pat pozicije, s čitavim repertoarom upravljanja krizom koga su se držale prethodne i laburističke i torijevske administracije, pa i samim okvirima političkog i ideološkog konsenzusa koji je tako dugo bio stabilizator političke krize. Ona je pokopala neokejnzijanizam — temelj »modernističke« strategije; razbila je starinski korporativizam; krenula je u uspešnu kontraofanzivu protiv socijaldemokratskih i liberalno-konzervativnih formi „etatizma“ kako ekonomski tako i ideološki. Smisao nije u krpljenju ovog ili onog mehanizma, nego u izmeni samih uslova borbe, u promeni ravnoteže klasnih snaga neopozivo u korist desnice. To je jedina parlamentarna politička snaga odlučno privržena stanovištu da „stvari više ne mogu da idu kako su išle“. Ona zna da je razaranje nužno da bi se moglo iz osnova ponovo graditi.

Tu je, zatim, globalni karakter njene ofanzive. To podrazumeva ne samo stvaranje nove politike nego i nove etike, novog oblika „zdravog razuma“. Ona poseduje model za svaku pojavu i aspekt društvenih odnosa: ima i „filozofiju“ i program. U svetlu radikalnog raskida na koji je spremna u odnosu na nasleđeni prt-ijag postulata i stavova, hegemonistički karakter njene intervencije je nešto suštinski novo. Potom, treba shvatiti i njen uspešni prodor u sami zavičaj podrške laburistima: sindikate, radničku klasu i druge društvene slojeve. Posebno jasno su Leonard i Corrigan pokazali vrstu i stepen ukorenjenosti „tačerizma“ u međusobno suprotstavljena iskustva radničke klase pod socijaldemokratskim oblicima „etatizma“, — „tačerizam“ se ukorenjivao, koristio se tim suprotnostima, uspešno predstavljao sebe kao onu „narodsku snagu“ u „borbi“ koju vodi „narod“ protiv „države“ — i, tako, uspešno mobilisao potrebnu meru podrške u podređenim klasama za svoja nasilna rešenja, za autoritativniju formu države. Cilj je radikalna, i, po mogućstvu, trajna izmena ravnoteže klasnih snaga u korist „radikalne desnice“. Ovo nastojanje da se prisvoje i artikulišu u pravcu radikalne desnice suprotstavljena iskustva i uslovi podređenih klasa nailazi na izvesnu podršku. Ni u kom slučaju ne smemo potceniti njen uspeh u dezorganizovanju snaga opozicije, u razbijanju i fragmentaciji odbrambenih organizacija klase.

Može li uspeti?

Da li „tačerizam“ može da preživi? Da li može da uspe? Ili će se dezintegrisati usled vlastitih unutrašnjih suprotnosti? Garantije za njegov uspeh jamačno ne postoje; ophrvan je unutrašnjim nesaglasjima, i podređen realnim ograničenjima. Izborna pobeda izvojevana je na osnovu skupa oportunističkih, sračunato instrumentalnih obećanja. Sva se neće moći da ispune. Obećanje desnice da će odmah doneti više novca u svaki džep, pokazalo se kao prosta izborna prevara. Njen pokušaj uspostavljanja privremenog saveza između vlastite ideološke privrženosti monetarizmu i opozicije deia radničke klase drugoj rundi društvenog sporazumevanj a i povratku „slobodnom kolektivnom ugovaranju“ već je uglavnom obesnažen posledicama nove ekonomske politike, zatvaranjem firmi i rastućom nezaposlenošću. U svetlu krupnih smanjenja državnih i socijalnih davanja, pozivi na oslonac na sopstvene snage i individualizam deluju prazno. Iskustvo o stvarnom značenju „tačerizma“ na vlasti nesumnjivo će dovesti do giibitka dela izborne podrške i opredeliti za opoziciju neke od izbornih jedinica u kojima je pobeda „tačerizma“ počivala na najoportunističkijim osnovama. Očevidno će se vlada ovde suočiti s ozbiljnom krizom „politike izborne podrške“. Što se tiče granica: malo šta ukazuje da će nova ekonomska politika imati ikakav realni učinak na ekonomski preokret. Ova politika ne zadire u strukturalne ekonomske probleme zemlje, a istovremeno, nije u stanju da se suprotstavi razornim posledicama globalne kapitalističke recesije, koja će, po svemu, biti dublja i dugotrajnija no što se s početka očekivalo. Za radikalnu desnicu nema pravog otvorenog puta napred.

Mene lično to sve ne umiruje u meri u kojoj je to slučaj s mnogima na levici. Uveren sam da je „tačerizam“ bio veoma uspešan u konstituisanju „kriznog“ načina mišljenja: u smišljenom obeshrabrivanju iščekivanja i u podsticanju očekivanja da će stvari morati da postanu daleko gore pre no što krenu nabolje. Oni koji su, zbog kratkoročne neposredne koristi, sledili na izborima gospođu Thatcher, sada će joj okrenuti leđa; no, drugi će je se držati čvrsto i dalje, jer ona i dalje nudi radikalno, jednostavno i obuhvatno rešenje situacije koja se graniči s „nezamislivim“. Možda će ona na kraju žeti; ali njena vlada došla je na vlast, na nečem što zovem „dugim povodcem“. „Tačerizam“ jaše na dubokim suprotnostima u kriznim uslovima. Malo je verovatno da će njegov pad uzrokovati neposredna kriza izborne podrške. Pored toga, stepen poverenja je takav da sam sklon da očekujem pad vlade pre no što bude u stanju da izvede još jedan od svojih ljupkih U-okreta. Takođe je direktno relevantno zapitati se šta bi se doista dobilo, dugoročno posmatrano, obratom koji bi doveo na vlast bilo drugu varijantu Heathtoriz-ma ili ponovo gospodina Callaghana s nepromenjenom politikom. Mislim da je iluzija verovanje da je još uvek moguć povratak na stari status quo; time se potcenju-je kako dubina krize tako i stepen u kome je tačerizam definitivno potkopao „stara rešenja i pozicije“. Možda postoje alternative »tačerizmu«, ali jednostavnog „povratka“ nema. Tačerizam je razbio dugotrajnu političku pat poziciju i već je iz osnova izmenio politička pravila igre.

Tačerizam i krupni kapital

Držim da je isto tako važno šta podrazumevamo pod „uspehom“. „Tačerizam“ može sasvim uspeti u svojoj dugoročnoj misiji promene ravnoteže klasnih snaga u korist desnice, a da se, pri tom, ne održi dugo na vlasti u parlamentarnom smislu. Čak bi i stara socijaldemokratska igra „društvenih ugovora“ i deflaciona politika nadnica bila posve druga stvar ako bi ih trebalo sprovodi ti u situaciji nastalo j posle niza poraza radničke klase, licem u lice sa sindikatima osakaćenim legalnim ograničenjima slobode organizovanja, u podstrekivanom raspoloženju anti-sindikalizma, u osvit borbi koje su primorani da vode zaposleni protiv nezaposlenih, kvalifikovani protiv nekvalifikovanih, muškarci protiv žena, obojeni protiv belih. Bio bi to ozbiljno oštećen pokret radničke klase; i u tom smislu bi „tačerizam“ obavio svoj politički zadatak, čak i ako ne bi bio u stanju da se održi na vlasti. Ovo je odveć pesimistička perspektiva, ali specifikuje ono što podrazumevamo pod njegovim „uspehom“. Malo sam sklon da poverujem da krupni kapital ima dugoročno poverenje u moć brutalno jednostavne monetarističke doktrine da zaustavi recesiju. Ono što oni očekuju od gospođe Thatcher jeste preokret, u ravnoteži političkih snaga. Oni su je podržali jer u „tačerizmu“ vide jedinu političku snagu sposobnu da izmeni odnos snaga na način koji će pogodovali nametanju kapitalističkih rešenja. Podržavaju je iz političkih i ideoloških razloga. U tom smislu, dugoročna misija radikalne desnice može „uspeti“ čak i ako bi ova vlada morala svoje mesto da ustupi nekoj drugoj, drugačijeg izbornog karaktera.

Socijalizam i etatizam

Time smo došli do reakcije: levica se u tom pogledu nalazi u ozbiljnoj dilemi. Neposredni odgovor mora crti deianzivan: boriti se protiv kresanja (socijalnih davanja), braniti oravo na štrajk, sprečiti podrivanje građanskih sloboda, zaustaviti plimu . . . Levica će se, neminovno, upustiti u ovu vrstu borbe, no već sada bi svima morale zasigurno biti jasne njene granice. „Tačerizam“ nalaže ograničeni karakter borbe koja ostaje defanzivna; i ovde, takođe treba da se neposredno oslonimo na pouke naše analize. Ključ nam nude argumenti Leonarda i Corrigana. Uspeh „tačerizma“ je proistekao iz dubokog i dubinskog gubitka iluzija što su ga obični ljudi doživeli u vezi sa samom formom socijaldemokratskog „etatizma“ za koji su, na različite načine, bile opredeljene prethodne vlade. Taj tip „etatizma“ pretpostavlja veoma osobeno poimanje države — kao centralizovane birokratije, neutralnog zaštitnika, koji čini sve što može ljudima i za njih, ostajući pri tom suštinski izvan njihove kontrole. Doživljavanje ovakve države bilo je pretežno negativno i opresivno. Kao skup realnih življenih praksi, ovaj oblik „etatizma“ implicira poseban način političkog predstavljanja klasa i drugih društvenih snaga — par koraka od aktualnog vršenja vlasti, kroz parlamentarnu vlast, sve udaljeniju i odvo-jeniju od stvarnog života. U osnovi je određeno, shva-tanije načina na koji partije politički reprezentuju „klase“, ujedno ih politički formirajući. Podređene klase vide se kao pasivni primaoci, klijenti države koju vode eksperti i profesionalci, nad kojima narod nema nikakve ni stvarne ni suštinske kontrole. Ljudi su ovu državu sve više „doživljavali“ kao arbitrarnu i duboko nedemokratsku moć: ona je sve više, u čijim god rukama bila, služila disciplinovanju klasa koje je tvrdila da predstavlja. Elaborirajući svoju filozofiju anti-etatizma, gospođa Thatcher uspešno je poistovetila ovu vrstu „etatizma“ s laburistima — i sa socijalizmom. Potom je bilo moguće otpor i razočaranje ovom formom »etatizma“ predstaviti kao otpor, ne samo prema laburistima nego i fundamentalnije, prema socijalizmu kao takvom. Tako se tačerizam uspešno poistovetio s narodnom borbom protiv birokratsko centralističke forme kapitalističke države. Gorka je istina da je to bilo moguće otud što je, u mnogom pogledu, to bilo i jeste upravo ono što veliki deo levice doista podrazumeva pod „socijalizmom“. A, „tačerizam“ nam neopozivo dokazuje da većina više nije za tu formu države.

Demokratija — bit stvari

Smatram da iz ove analize možemo izvući dve neposredne pouke. Prvo, da je obnova snaga na levici, sposobnih da krizu preusmere ulevo, intrinsično povezana s borbom za produbljivanje, razvoj i aktivni preobražaj oblika narodne demokratske borbe. Demokratija — u svetlu praktične kritike „etatizma“ koju uspeh tačerita pogrešno predstavlja — nije više marginalna ni tangencijalna u odnosu na borbu: ona je sama bit stvari. Drugo, odbrambena bitka neće nas nikud odvesti budemo li je postavili jednostavno kao povratak na stanje stvari pre potopa. Da budem jasan, odbrambena borba ne može uspeti ako ne poseduje aktivni i pozitivni sadržaj — nove vrste. Formulacija nove koncepcije socijalizma ne samo što nije idealna aktivnost koju možemo odložiti za bolja vremena, već je jedini praktični put da se kriza ne samo prosto zaustavi, nego da se stvarno usmeri u pozitivnom pravnu. Ako ne ispunimo ova dva preduslova, možda ćemo u narednim mesecima dobiti jednu ili dve nevažne bitke, ali izgubićemo pozicioni rat.

Za obezbeđivanje minimalne osnove za ovu vrstu „globalnog“ odgovora levice neophodne su još dve praktične stvari. Prva je objedinjavanje radničke klase; druga je stvaranje istorijskog saveza koji bi jedino mogao da konstituiše onu „društvenu snagu“ sposobnu za obaranje „tačerizma“. Pod „objedinjavanjem“ mislim na određeni način vođenja političke borbe. Objedinjavanje je aktivan proces; ono nije način da se politički izrazi jedinstvo čije se postojanje pretpostavlja. Ali tako nešto ne postoji. Radnička klasa, u stvari je nemilosrdno podeljena i fragmentizovana samim kapitalom, delovanjem države i intervencijom tačerizma. Ne postoji jedna jedina klasa koja negde čeka da preuzme političku pozornicu, kao god što ne postoji ni nužna, neizbežna i automatska inklinađija te klase „ka socijalizmu“. Ako je tačerizam išta obavio onda je to zasigurno dokidanje ovih lagodnih i utešnih garantija. Umesto toga moramo razmišljati kako da aktivno stvorimo i izgradimo jedinstvo klase saglasan uslovima odvijanja same borbe. To podrazumeva povratak svim onim dobro poznatim pitanjima o oblicima političke organizacije, o osnovi na kojoj je moguće vođenje jedinstvenije borbe i o duboko nedemokratskom karakteru većine glavnih institucija i organizacija same levice. Pitanje prirode, procedura, organizacionih struktura i koncepcije novih formi političke reprezentacije šireg i demokratskijeg karaktera sada je na dnevnom redu, a ne „po okončanju neposredno predstojeće borbe“. Upravo se u tome i sastoji „neposredno predstojeća borba“.

Savezništva — u praksi

Međutim, jedinstvo klase — čak i kad bi se ostvarilo — ne može po sebi i za sebe biti dovoljno, pošto je, kao što sam nagovestio, intervencija radikalne desnice globalna. Ona je uspešno, u svojim parolama i pod svojom zastavom, sažela različite realne antagonizme koji nemaju neposredni klasni karakter; ona teži neutralizaciji svih društvenih borbi koje su fundamentalno demokratskog karaktera i suštinski određene i determinisane klasnim odnosima, premda su na njih nesvodive. Ukoliko, u procesu opiranja tačerizmu, ne budemo u stanju da konsfituišemo okosnicu narodne borbe koja bi privlačila u delatni savez one konstituente — osnovne subjekte drugih oblika borbe — borbi protiv tačerizma nedostajače upravo ono popularno svojstvo sposobno da se suprotstavi hegemonističkoj ofanzivi koju tačerizam predstavlja. Ali, levica ima premalo realnog znanja, ili, zapravo, premalo petlje, za mukotrpnu politiku stvaranja ne pukih privremenih „asocijacija“ oportunističkog tipa, nego stvarnih i trajnih istorijskih saveza; isto važi i za stvaranje istinski narodne demokratske snage. Takvi će savezi, ne budu li samo dekor, iziskivati duboku transformaciju svih onih snaga koje se njima objedinjuju. Seksistički radnički pokret ne može dobiti stvarnu podršku aktivnog i radikalnog feminističkog pokreta; rasističke organizacije nisu u stanju da pruže osnovu za stvaranje borbenog jedinstva obojenih i belih radnika; feministkinje koje ne shvataju relevanciju odbrane prava na štrajk za njihovu vlastitu borbu, ne mogu da stupe u savez, osim privremeni, sa organizovanom radničkom klasom. Moguće je da su unutrašnji preobražaji prakse i organizacije koji bi jedini mogli dovesti do postepenog stvaranja političkog istorijskog bloka ove vrste, — koji bi, za razliku od „tačerizma“, bio u stanju da na dnevni red stavi, ne povratak u status quo antebellum, nego jednu novu formu države, — moguće je da su ti preobražaji isuviše traumatski i da su snage održanja i reprodukcije unutrašnjih podela i podvojenosti odveć krute, duboko ukorenjene i istorijski uslovljene da bi se prevazišle. U tom slučaju, možda ćemo zaista uspeti da „porazimo“ tačerizam, ali bi naslednici te pobede bili gospodin Callaghan i gospodin Healev.

Postoji li politička snaga sposobna da spase parolu „širokog demokratskog saveza“ i „narodne demokratske borbe“ i da stupi — pravo u ralje krize: u politiku i praksu ovog pozicionog rata protiv radikalne desnice? Postoji li, rečju, politička snaga sposobna za obnovu pokreta „ka socijalizmu“? Postoji li lekar u ovoj kući?

Fusnote:

* Ovaj članak sastoji se od dva već objavljena u Marxism Today-u. Prvi, „Velika predstava skretanja udesno“ pojavio se januara 1979, pre izbora M. Thatcher; drugi — „Tačerizam — novi stupanj?“, februara 1980. godine.

1. V. I. Lenjin, „Prva etapa prve revolucije“, Dela, tom 24, Jugoslavija publik, Beograd, 1975, str. 323.

2. Na drugom mestu smo pokušali da izvršimo celovitiju analizu ovog momenta: v. poglavlja o „Gašenju podrške“, i „Ka izuzetnoj državi“ u — Hall, Clark, Critcher, Jefferson i Roberts, Policing the Crisis, London, Macmillan, 1978.