Luj Altiser

Zašto bi (ponovo) trebalo čitati Altisera?

 

/Magazin Viewpoint. Reference, koje nismo smatrali važnim za srpske čitaoce, nalaze se u engleskom originalu. Prevod TCL./

Misli drugačije, govori drugačije“ – ovo je bio princip Luja Altisera pri razmatranju fundamentalnih pitanja filozofije, politike, istorije kapitalizma i savremene klasne borbe. Kao što su Peter Schöttler i Frieder Otto Wolf pisali 1985., on je „bio jedan od najznačajnijih teoretičara u ponovnom oživljavanju Marksizma i jedan od najvećih pokretača posleratne francuske filozofije… kao samo nekoliko marksističkih teoretičara posle Gramšija, Altiser je uveo nova pitanja, probleme i teze u marksističke debate na internacionalnom nivou. Dugo su postojali planovi da se objave Altiserovi radovi u većem obimu u Nemačkoj. Vulfov prvi pokušaj da uradi edicija od osam tomova kroz Argument Verlag je zaustavljen nakon publikacije prva dva bitna toma: Philosophie und spontane Philosophie der Wissenschaftler [Philosophy and the Spontaneous Philosophy of Scientists] (1985) i drugi tom 2: Machiavelli – Montesquieu – Rousseau (1987). Pre nekoliko godina je Vulf pokušao po drugi put da objavi sabrana dela Altisera na nemačkom. Nova prevedena i dopunjena edicija Suhrkamp Für Marx se pojavila 2011. kao treći tom, sadržala je eseje koji nisu bili obuhvaćeni prvim izdanjem. Početkom 2015 je objavljena prva kompletna nemačka verzija Kako čitati Kapital, knjiga koju je Altiser pisao zajedno sa svojim studentima Balibarom, Estableom, Mašerijem i Ransijerom.

***

Ransijerov doprinos Kako čitati Kapital, „Pojam kritike i kritika političke ekonomije“, je objavljen odvojeno iste godine od strane berlinskog Merve Verlag čime je ponuđeno kritičko razumevanje Marksovog dela. Nakon 1968. Ransijer se okrenuo maoizmu i distancirao od Altisera pisanjem kritike Altiserova lekcija 1974. Merve Verlag je objavio skraćenu verziju ove kritike na nemačkom 1975. Cela knjiga se pojavila 2014. U njoj Ransijer cilja da analizira revizionistički praksu koju tvrdi da je primetio u Altiserovoj teorijskoj praksi. On tvrdi da je Altiser transofrmisao ideološku klasnu borbu između buržoaske ideologije i proleterske ideologije – koja je upražnjavana putem ideoloških aparata i praktičnim borbama – u konflikt između nauke i ideologije. Na taj način je altiserijanizam zauzeo poziciju proizvodnje levičarskih akademskih elita koje koriste jezik klasne borbe da bi zvučali militantno u svojim teorijama dok upravljaju spontanitetom masa intelektualnim putem. Motivisan ovim iskustvom protestima 1968. i kritikama podele intelektualnog od fizičkog rada, Ransijer je postavio iskustvo masa nasuprot teorijskoj praksi nauke. Međutim ono što je započelo kao kritički reper militantnog marksizma – određujući Altisera kao revizionistu, Sartra kao idealistu, Fukoa kao antimarksistu – je za samo nekoliko godina kulminiralo u Ransijerovom konceptu jednakosti, koje više nije bilo zasnovano ni na Marksu ni poststrukturalizmu več se zasnivalo u formi konvencionalne političke filozofije.

Novo izdanje Kako čitati Kapital ukupno sadrži 764 strane. Zajedno sa dodatnim kraćim Altiserovim tekstovima ono sadrži predgovor i pogovor Fridera Oto Vulfa i komentar Sebastiana Nojbajera o ručnim izmenama koje je Altiser načinio. Ovo je ogroman poduhvat od strane izdavača, uredništva i prevodioca Vulfa za šta zaslužuju zahvalnost. Ono što zaista obogaćuje izdanje je posebna pažnja data izmenama teksta između francuskih izdanja iz 1965. i ’68 – ’73. Vulf se konsultuje sa nemačkim i francuskim verzijama Marksovog teksta što dodatno pomaže čitaocima da preciznije razumeju Altiserove reference. Kako čitati Kapital je sam po sebi veoma zahtevna knjiga, a još teža kada se uzme u obzir i filološki faktor. Međutim, pažnja koju zahteva od čitaoca je ipak veoma korisn. Ova knjiga je i dalje prekretnica u debatama o Marksu i ni na koji način nije zastarela i prevaziđena modernim raspravama. Iako njeni uvidi i dalje nisu dobro shvaćeni, Kako čitati Kapital bi trebalo da bude prirodna startna tačka za bilo koju savremenu debatu. Pogovor uredništva bi trebalo dodatno da pomogne upoznavanjem i orijentisanjem čitaoca predstavljanjem pozadine debata koje decenijama traju, posebno prijemom Altiserove teorije i snažnom otporu u nemačkom govornom području. Ovo obuhvata radove Petera Šotlera i Heninga Bekea, VSA Verlag i žurnali poput alternativeDas Argument-a, Sozialistische Politik-a, and kultuRRevolution-a: Zeitschrift for angewandte Diskursanalyse.

***

Postoji dosta razloga koji objašnjavaju otpor prema Altiseru u nemačkom govornom području.

  1. Iako je bio član KPF, Altiserovo odbijanje staljinističkog koncepta dijalektičkog materijalizma je načinilo od njega prevelikog Maoistu i kritičara partijske tradicije za partije okrenute prema Moskvi. Altiser je čak optužio humanističke kritičare staljinizma da dele staljinističke pretpostavke. Za post-šezdesetosmaške maoističke organizacije, koje su jedva bile zainteresovane za bilo kakvu marksističku teoriju izvan „klasika“, Altiser je bio isuviše teoretski nastrojen, isuviše intelektualan, isuviše neortodoksan. U očima radikalne levice, on je bio samo još jedan intelektualac zapadno-evropske komunističke partije čiji su istorijski kompromisi bili revizionistički i nedovoljno militantni.

  2. Ovo političko odbacivanje Altisera je bilo povezano sa teorijskim. Altiser nije napadao samo ortodoksni marksizam-lenjinizam, već i hegelijanski marksizam – jednu veoma teorijsku tradiciju koja je postajala sve više značajna za nedogmatsku levicu i njen teorijski razvoj. Ova tradicija, koja je pristupala marksističkoj teoriji sa dozom skepticizma, je predstavljana od imena poput Lukača, Korša, Bloha, Adorna i Horkhajmera, i mlađih likova kao što su Alfred Šmit i Oskar Negt; u Francuskoj Lusien Goldman, Sartr, Lefevr. U samom srcu hegelijanskog marksizma su koncepti poput iskustva, subjektiviteta, spontaniteta, svakodnevice, otuđenja, postvarenja, robe i fetiša. Zaokret ka Hegelu je omogućio upotrebu dijalektičkih koncepata za probijanje neposredne površine iskustva kapitalističkih odnosa i sveta konzumerističkog spektakla, i probijanje u suštinu kapitalističkih društvenih odnosa, vrednost i njoj odgovarajuće socijalizacije. Za hegelijanski marksizam je bilo neophodno da probije pojavnost i razvije teoriju revolucionarne prakse, za koju se zaključilo da se ne može naći kod Marksa. Sami uslovi kapitalizma nisu ostavljali prostor za sumnju da je momenat prakse moguće pronaći direktno na sistemskom nivou. Ovo objašnjava zašto Marks nije preciznije objasnio u Kapitalu svoj metod i koncepciju dijalektike, tj.vezu između suštine i pojave, strukture i istorije, teorije i prakse. Baš iz tih razloga su se hegelijanski intelektualci vratili Grundriseu iz 1858., tvrdeći da je on bliži Marksovim originalnim namerama nego prvi tom Kapitala gde je Marks prikrio svoj metod u nameru da njegovo predstavljanje bude pristupačnije. To je takođe razlog zbog kojeg je prva glava Kapitala uživala posebnu pažnju unutar hegelijanskog marksizma, jer u njoj Marks pokazuje dijalektičko kretanje između pojavnosti (robe) i suštine (supstancije vrednosti) posredovano na površini fetišizacijom oblika novca, kapitala, profita, kamate, konkurencije, koji ometaju revolucionarnu svest.

Postojao je još jedan politički aspekat teorijskog protivljenja Altiseru koji je odlazio izvan marksističke teorije. Altiserovi tekstovi su odbačeni kao strukturalni markzisam. Sartr je lično prozvao strukturalizam poslednjim ideološkim bastionom buržoazije. Dosta autora koji su u to vreme opisani kao strukturalisti su kasnije bili povezani sa poststrukturalizmom, najznačajniji među njima su Delez, Derida, Kristeva i Fuko. I strukturalizam i poststrukturalizam su, generalno, bili kritikovani na nekoliko polja; za za nedovoljno razmatranje kategorija poput subjektivnosti, lične autonomije, moralnog ponašanja i istorije; zbog toga što nisu ukorenjeni u razumu; i za neutralno i spoljašnje rekonstruisanje struktura koje su povezivali sa jezičkim sistemom znakova. Kontroverze koje su nastale oko ovih autora su najčešće pogrešno upućivane. Oni koji opisuju Kako čitati Kapital kao strukturalizam danas to rade kako bi ga odvojili od šire prihvaćenog poststrukturalizma i njihovim eminentnih predstavnika poput Deleza, Deride, Fukoa, Badjua, Ransijera – i na taj način oslobađaju poststrukturalizam marksističke kontaminacije. Ali ipak je Kako čitati Kapital jasno povezan sa takozvanim poststrukturalizmom. Veliki deo teorijskih uvida je podržan implicitno a ponekad i eksplicitno u delima Lakana, Barta, Fukoa, Deride ili Tel Quel Grupe oko Kristeve – barem dok se nisu distancirali 1970-ih od marksističkog miljea i kada je većina njihovih teorija izgubila svoju radikalnost

  1. Konačno, Altiserovo ubistvo njegovo žene Helene u novembru 1980. – godinama je bio na i van psihijatriskog lečenja – je doprinelo rezervama protiv njegove teorije. Za neke je ubistvo bilo potvrda osećaja da je teorijski antihumanizam, sa svojom kritikom konstitutivnog subjekta i razuma, nužno vodio ka destruktivnim posledicama u privatnoj sferi.

***

Kako čitati Kapital je objavljen nekoliko godina pre protesta 1968., a zatim je štampan još nekoliko puta nakon. On je izuzetno značajan za internacionalne marksističke debate, iako se pojavio samo u skraćenoj verziji izdanja iz ’68 koje sadrži samo tekstove Altisera i Balibara. Knjiga je podržala kritičku tendenciju – blisko povezanu sa političkim partijama tog vremena – koja se odnosila prema Marksovim tekstovima veoma rigorozno, nasuprot dogmatskom i lagodnom načinu. Kako čitati Kapital je takođe bilo provokativno delo zbog odbijanja poznatih interpretacija Marksovih dela, poput komunističkih partija marksističko-lenjinističkog tipa, ili onih koji su večim delom ukorenjene u rane radove i u prvom planu drže Hegelov i Fojerbahov uticaj na Marksa. Ovakva čitanja Marksa upućuju na jedinstvo Marksa čiji se identitet kao autora može ispratiti u kontinuitetu teorijskog razvoja. Ova teorija traži svoju osnovu svoje kritike u referencama ka ljudskoj prirodi i hegelijanskoj dijalektici. Prema ovom pogledu, Marks je svoj pozni razvoj samo produžio pojmovima kao što su rad, otuđenje, postvarenje sa svojim temeljno normativnim sadržajima u materijalističku ekonomsku kritiku.

U jednom od svojih duboko ozlojeđenih komentara o Marksu i marksističkoj tradiciji, Pjer Burdje je kritikovao altiserijanizam tokom predavanja 1991. zbog pokušaja da povrati sveštenički monopol na čitanje Marksa i za fokusiranje na tekstove koje niko osim marksologa više ne čita. Burdje je krajnje pogrešio o spiritus movens-u iza altiserijanskog čitanja Marksa. Njegova teza o uticaju altiserijanizma – koja samo ponavlja Ransijerove primedbe bez priznanja – je veoma teško empirijski dokaziva i promašuje ciljeve samog Luja Altisera. Pristup grupe oko Altisera je značajan upravo zbog želje da se probije sveštenički monopol. Kapital ne bi trebalo čitati kao delo koje proglašava čistu istinu, to jest, kao natpis koji u sebi sadrži živu istinu, ili kao izgovorena reč, Logos, dovodi stvarno biće samome sebi. To je razlog zbog kojeg duga poglavlja Kako čitati Kapital ispituju kako treba čitati Kapital i koji je njegov predmet istraživanja. Čak pre Deride ili Fukoa, Kako čitati Kapital nas uči da je čitanje daleko od neutralnog poduhvata; u teologiji i filozofiji postoji hiljadugodišnja teorijska praksa koja pristupa tekstovima, pre svega svetim tekstovima, hermenetički u cilju otkrivanja konačnog smisla i skrivene istine koja se nalazi u tekstu ali prethodni čitaoci nisu uspeli da vide.

Iz Altiserove perspektive, Marks u Kapitalu raskida sa tradicijom čitajući na svoj rekonstruktivni način buržoasku političku ekonomiju i razvijajući različito razumevanje teorije i nauke. To je razlog zbog kojeg je pitanje Marksove filozofije krucijalno. Međutim Altiser ne uspeva da pronađe trag glavne intervencije Marksovog teksta u istoriji teorije u drugim filozofijama, bila ona Spinozina, Rusoova, Kantova, Hegelova, Fojerbahova, Sosirova, Frojdova ili Kritičkog realizma. Potpuno nov i jedinstven oblik filozofije je na delu u Kapitalu, koji Marks priznaje da ne pokazuje eksplicitno. Ali upravo zbog toga je nužno spoznati je što preciznije kako bismo što bolje razumeli pun opseg Marksove naučne revolucije, koja je podrazumevala stvaranje novog objekta i inauguracije novog kontinenta nauke, kontinenta istorije. Marksova intervencija je od svakodnevnog praktičnog i političkog značaja. Razbijanje dominantnih kategorija i napuštanje imaginarija buržoaskog pogleda na svet deluje na svaku individuu – njegova intervencija se ne izvodi samo jedanput, već mora uvek da se praktikuje na nove načine.

U razmatranju ove nove revolucionarne filozofije, Kako čitati Kapital se u više navrata suprotstavlja Hegelu, pošto Marks u pogovoru drugog izdanja Kapitala iz 1873. priznaje da je bio student velikog mislioca i da je flertovao sa njegovim idiosinkratičnim načinom izlaganja u glavi o vrednosti. Već u Za Marksa Altiser je bio preokupiran sa time šta je Marks mislio kada je tvrdio da je preokrenuo Hegelovu dijalektiku kako bi otkrio racionalno jezgro koje postoji u njegovoj mističnoj ljusci. Nije samo filozofsko ili metodološko pitanje ili problem da li je Marks uradio više od samog primenjivanja dijalektike na Rikardovu ekonomiju. Zbog toga je dijalektika kao metod za razmatranje promena društvenih odnosa od većeg značaja danas od same Marksove analize, koja je uprkos njenoj značajnoj sociološkoj karakteristici ipak analiza njegovog vremena i samim time zastarela. Ali Altiser se ne okreće samo protiv takvog historicizma. Njemu je značajan pravilan društveno teorijski sadržaj Marksove teorije. Iz tog razloga je njemu od centralnog interesa objekat nauke koju je Marks inaugurisao. Prema Altiseru, svojom kritikom političke ekonomije je Marks razvio teoriju kapitalističkog načina proizvodnje i njemu odgovarajuću teoriju različitih sfera unutar ovog načina proizvodnje – kao što su ekonomija, pravo i umetnost. Povrh toga, Marks je razvio nauku istorije, koja sadrži teorije različitih načina proizvodnje, teoriju proizvodnje znanja, istoriju teorije proizvodnje znanja, kao i posebnu filozofiju. Altiser i njegove kolege su sporile filozofsku ideju metoda. Od ključnog značaja za ovaj argument je Marksovo razmišljanje u Uvodu iz 1857. gde on razdvaja objekat mišljenja (Gedankenobjekt) od stvarnog objekta (Nikos Pulancas to formuliše ovako: Poznato je da se dve osnovne propozicije materijalizma (dijalektičkog i istorijskog) sastoje u sledećem: 1) u razlikovanju stvarnih procesa i procesa misli, bića i saznanja; 2) u primatu bića nad mišlju, stvarnog nad saznanjem o njemu. – Politička vlast i društvene klase –  prim. prev.) . Marks je ovde shvaćen kao radikalni anti-empirista: njegovi pojmovi nisu apstrahovani od realnosti, idealni tipovi, hermeneutični, niti su samo nazivi za grupu činjenica, to jest, reči kroz koje se mogu posmatrati delići realnosti. Misleni objekt se sadrži od pojmova koji otkrivaju kapitalilstički način proizvodnje kao objekta. Marks je razvio posebnu teorijski praksu koja stvara i postavlja svoj objekt kritičkim manipulisanjem poznatih ideoloških oblika misli. Proces proizvodnje znanja zauzima svoje mesto kroz predstavljanje pojmova; objekt znanja, misleni objekt prema tome ne postoji unapred ili nezavisno od sopstvenog predstavljanja.

Za Altisera i njegove ko-autore, filozofski pojam metoda je kritički suprotstavljen sličnom Hegelovom pojmu predstavljanja (Darstellung) koji se može naći u pristupima kao što je „novo čitanje Marksa“ (neue Marx-lekture), ponuđen od ljudi poput Helmuta Rajhalta i Hansa Georga Bakhausa. Altiser je poznat po tome što je preporučio da čitaoci preskoče prvu glavu Kapitala. Ipak Mašerijevi i Estableovi prilozi sadrže produženu diskusiju o Marksovom načinu predstavljanja. Prema Mašeriju, pitanje predstavljanja je važno za Marksa jer implicira poseban način praktikovanja nauke, mada Marksov pojam predstavljanja treba razlikovati od Hegelovog: Kapital ne treba shvatiti kao opisan proces u kojem se pojam vrednosti razvija kroz protivrečnosti do nivoa konkurencije. U svojoj detaljnoj analizi, Mašeri pokazuje da Marks, već na prvoj strani Kapitala, ne stavlja u pokret bilo koje protivrečno kretanje pojmova. To bi značilo razvijanje protivrečnosti bogatstva i siromaštva, razmenske i upotrebne vrednosti, robe i izraza vrednosti – to jest, relativni i ekvivalentni oblik vrednosti koji izražava odnose između dve robe. Ipak, Marks proizvodi drugačiji tip objekta, pojam vrednosti. On se ne može pronaći u odnosu razmene kao seme voćke, već se može proizvesti jedino pojmovno kroz analizu oblika vrednosti. Estable se fokusira na plan Kapitala. Sasvim drugačije od tipičnog fokusa u nemačkim debatama, on se koncentriše na unutrašnju strukturu tri toma Kapitala umesto mnogih Marksovih planova za pisanje njegove kritike političke ekonomije – ovo se takođe pridodaje kao argument protiv Hegela. Marks ne prati logički razvoj pojmova; tri toma Kapitala kao celina ne čini oblik totaliteta kojoj krajnja tačka posreduje i uspostavlja se kao početak pojmovnog kruga. Pre se bavi sekvencijalnim artikulacijama teorijskih elemenata (npr. prva i druga glava prvog toma u odnosu na ceo Kapital).

***

Altiser je često kritikovan kao isuviše teoretičan i akademski – međutim ovo promašuje njegovo mišljenje. Tačno je da je Altiser odvojio nauku i filozofiju od ideologije. Ovakav pristup određuje ne-naučno kao ideološko, bez ispitivanja moći koja zahteva naučnost na prvom mestu. Suprotno tome, Altiser ne vidi novu racionalnost ili pojmovni svet u svakodnevnim trenucima potlačenih. On odbacuje Gramšijev uvid da je filozofija prakse sačinjena od načina mišljenja koji se razvijaju kroz praksu. Uprkos ovakvim primedbama, pojam teorijske prakse je važan za Altisera zbog obrta koji je dao beskrajnim debatama o teoriji i praksi, što mu je pomoglo da osvetli kako su konkretne prakse povezane sa teorijom i naukom. Teorijska praksa nije ograničena samo na univerzitet; nažalost Altiser nije uzeo u obzir Gramšijeve uvide u značaj hegemonih aparata koji oblikuju odnose u kojima se teorijska praksa odigrava. Njegov interes je bilo određivanje teorijskog i naučnog značaja Marksove teorije i novitet njegovog naučnog karaktera. On je uvideo opasnost postanka Marksove teorije, koristeći se Gramšijevim pojmovima, samo još jedne filozofije koju ljudi žive ideološki u svakodnevnim životima. Potvrda naučne teorije, sa druge strane, bi bila posledica preciznog pojmovnog rada. Ovakvo mišljenje stavlja pod izazov i levičarske i disciplinarne pretpostavke koje vide teorijski naučni karakter i istinu kao osiguranu putem metoda i dokazanu praktičnim rezultatima. Shvaćeno na ovaj pragmatičan način kao i u tradiciji onoga što nazivamo materijalističkom teorijom, Marksova teorija je postala samo bolji instrument od drugih u okviru alatki društvenih naučnih teorija za objašnjavanje važnih aspekata buržoaskog društva. Ovo uključuje kako razumeti materijalne procese i identifikovati njihove političko ekonomske operacije.

Ali da li je politička ekonomija objekat Marksove teorije? Altiser se ne slaže da Marks ne uspeva da ode korak dalje od klasične tradicije političke ekonomije. Na kojim osnovama se može povući razlika između različitih teorijskih instrumenata? Da li postoji neutralna tačka koja omogućava distancu sa koje se nepristrasno upoređuju različite teorijske opcije, to jest, primeniti dve ili tri teorije na objekt dok se jedna ne uklopi? Altiser je poznat po svojoj kritici epistemologije Bašlara i Kangijema. Ne postoji takva distancirana odstupnica budući da se proces proizvodnje naučnog znanja odvija kao posebna teorijska praksa. Teorijska praksa uvek sadrži rad na pojmovima kao ideološkim i sirovim materijalom pod posebnim odnosima; ono nikada ne napušta pojmovnu oblast, ali manipuliše ideološkim pojmovima da bi stvorila znanje. Shvaćeno na ovaj način, Altiserov koncept teorijske prakse jasno tvrdi da se Marksova teorija ne saginje pred disciplinarnim naukama i njihovim raznim ideološkim objektima, metodama i empirijskom razvoju.

Kada se uzme sve zajedno, odbacivanje Hegela i uvid da je objekt Kapitala kapitalistički način proizvodnje vode Altisera ka problematizovanju razlike između suštine i pojave. Ovo je od temeljnog značaja za marksističku teoriju i njeno razumevanje dijalektike. Obično se zaključuje da postoji neka struktura koja se nalazi ispod kapitalističkog načina proizvodnje: kapital i njegova logika samo-valorizacije vrednosti. Ova suština, koja se obično razumeva kao ekonomistički determinizam, se otkriva putem mnogih posredovanja u totalitetu čija površina se sastoji od naopačke obrnute, postvarene, fetišizovane pojavnosti koja je ne-ekonomska: religija, pravo, država, filozofija, kao i norme i vrednosti ili svest individua koje deluju prema njima. Svaki od ovih superstrukturnih (društvena nadgradnja prim. prev.) fenomena izražava suštinu, zbog čega Altiser govori o izražajnom totalitetu. Ovaj hegelijansko-marksistički pojam ostaje redukcionistički i ekonomistički, iako je složeniji od marksizama socijaldemokratije ili staljinističke tradicije koji počinje od mnogo jednostavnije linearne uzročno-posledične veze i odnosa. Pošto je društveni totalitet uvek određen homogenim vremenom, pojedinačni fenomeni prividno mogu biti obuhvaćeni kao „suštinska sekcija“ (coupe d’essence) celine. Svi delovi celine moraju uvek odgovarati ekonomskoj suštini i na ovaj način „omogućiti  da pojam“  bude uhvaćen u sadašnjosti. Pošto ne može biti razumevanja budućnosti kod Hegela, to jest razumevanja budućih posledica sadašnjih pojava, onda ne može biti ni hegelijanske politike. U najboljem slučaju, ova pozicija tvrdi, promena može biti mislena jedino u uslovima kompletnog sistemskog kolapsa totaliteta ili kao tranzicija jednog momenta ka drugom.

Suprotno ovome, Altiser i njegove kolege naglašavaju da Marks nije prosto postavio Hegelovu dijalektiku na noge, već je razvio alternativan pojam dijalektike, naddeterminaciju. Oni su proizveli teorijski pojam strukturisane celine (gegliederte Ganze) koja ima poseban odnos prema ekonomiji, politici i ideologiji. Svaki od ovih odnosa ima posebnu efikasnsot, osnovnu logiku i privremenitost koja ni u kom slučaju nije nezavisna od proizvodnih odnosa ali ipak ima relativnu autonomiju. Evo dva primera: 1) veze između heteroseksualnih parova su blisko povezani sa ugovornim razmišljanjem jurenja profita i materijalnim osiguranjem porodice, iako se to ostvaruje posebnom ravnotežom i zajedničkim praksama, rodnim odnosima i emocionalnom vezom između partnera ili roditelja i dece, gde svi ovi odnosi imaju svoju dinamiku koja može protivrečiti imperativu valorizacije; 2) politička praksa se ne može čisto pripisati interesima kapitala jer buržoaska klasa koja personifikuje kapital-odnos juri različite interese i strategije proizvodnje viška vrednosti i ona personifikuje svoj odnos prema radnicima na razne načine. Kompromisi moraju biti dogovoreni između svih ovih snaga u cilju osiguranja prinude vlasništva kapitala.

Nijedna od ovih sfera ne deli zajedničko homogeno vreme, njihov odnos jedne prema drugoj je uvek izvan spoja jer svaka sledi sopstveni autonomni ritam. Zajedno ove posebne sfere čine strukturnu celinu kapitalističkog načina proizvodnje. Altiser shvata da ove sfere naddeterminišu jedna drugu kao konjuktura. Ovakva konkretna konstelacija je objekt konkretne analize. U retrospektivi i posebno nakon izdanja kasnih Altiserovih tekstova u Filozofiji susreta, postalo je jasnije nego u Za Marksa da Altisera moramo razumeti kao teoretičara kontingencije. Za njega pojam specifične konjukture ne može biti izveden teorijski, već mora biti određen kao kontingentan rezultat premeštanja (Vershiebung) i kondenzacije (Verdichtung) ne-sinhronih snaga i dinamika koje prolaze kroz proces naddeterminacije. Daljim razvijanjem Marksovih pojmova iz Kapitala i političke i ideološke sfere, on se oslonio na svoj pripremni rad, pojam složene društvene celine i posebne konjukture može biti proizveden tako da omogući istraživanje posebne kondenzacije i mogućnosti konstantno menjajuće prakse.

***

Altiser nije ponudio teoriju društva. Ipak, njegovo mišljenje je ostavilo posledice za materijalistički pogled na buržoasku društvenu formaciju koji se može ilustrovati razdvajanjem dva načina čitanja Marksove teorije. Prvo čitanje uzima da je objekt Marksove teorija kritika političke ekonomije. Shvaćeno na ovaj način, Marksova teorija se bavi zakonima valorizacije kapitala i njima odgovarajućim oblicima kroz koje prolazi kapital. Prema ovom pogledu deluje da Kapital nema ništa drugo da kaže ostalim sferama buržoaskog društva. Ova tradicija proširuje Marksovu teoriju u „izam“, dogmu ili pogled na svet. Drugi način čitanja Kapitala, koji predlaže Frider Oto Volf u pogovoru za Kako čitati Kapital, je manje ekonomski a više politički. Ovo čitanje uzima za objekt Kapitala dominaciju kapitalističkog načina proizvodnje nad buržoaskom društvenom formacijom. Iako Marksova teorija ne govori ništa o dominaciji seksizma ili rasizma, pojam naddeterminacije stavlja ekonomsku dominaciju i eksploataciju u odnos zajedničke uzročnosti sa drugim oblicima dominacije i eksploatacije, čineći Altiserovu teoriju politički plodnom i svestranom. Lako je primetiti Kantovski gest i oba ova čitanja, jednu vrstu kritike Marksove teorije – u prvom slučaju racionalnim ograničenjem obima pojmova, a u drugom slučaju odbijanjem spoljašnjih zahteva koji se postavljaju Marksovoj teoriji. Primedbe političke ekologije, feminizma ili postkolonijalizma da je Marks ignorisao njihove objekte padaju u vodu ako se pokaže da nisu razmatrali objekt istraživanja koji pokriva kritika političke ekonomije.

Suprotno gore navedenim čitanjima, ja bih voleo da podržim stanovište da značaj Altisera leži u pristupu u kojem on prihvata izazov hegelijanskog marksizma ali uzima bolja pojmovna sredstva da bi uznapredovao kritičku teoriju kapitalističkog totaliteta. Već u Za Marksa i Kako čitati Kapital, Altiser je razvio osnovu pojma složene strukturne celine. Ključno za razumevanje složene celine je pojam strukture i artikulacije. Altiser posvećuje značajnu pažnju ovom pojmu, direktno ga suprotstavljajući pojmovima koji redukuju fokus na jednu sferu celine. Strukturacija (artikulacija) je ključna za određivanje kapitalističkog načina proizvodnje. Prema Altiseru, nauka o društvu koju Marks započinje stavlja teorijski zadatak na bezbrojna polja poput prava, politike i države, književnosti i umetnosti, škole i edukacije, rodne odnose, društvene odnose prema prirodi i oblikuje konjukturnu analizu njenom naddeterminisanom dinamikom.

Iz današnje perspektive moramo se zapitati da li takvo mišljenje nije isuvise naučno, da li je ono isuviše pod uticajem hegelijanskog marksizma i zelje za potragom za znanjem totaliteta. Istovremeno, domašaj Altiserovog istraživačkog programa je jasan. Da navedemo samo nekoliko imena koja su prihvatila Altiserovu teoriju: Nikos Pulancas i njegova teorija kapitalističke države, Bernard Edelman i njegova teorija prava, Mišel Peše i njegov diskurs analize teorije ideologije. Možda se najvažniji razvoj Altiserove teorije nalazi u delima Fukoa, koja su po mom mišljenju, potpuno enigmatična ukoliko se ne čitaju u kontekstu marksističke društvene teorije i kritici iste. Pogovor Bernada Harkura Fukoovim predavanjima Treba braniti društvo predstavlja primer kako enigmatično ono može biti. Harkur naglašava ono što je očigledno, Fukoova predavanja imaju jak marksistički ton. Predavanja su obojena više marksizmom nego drugim pravcima u naglasku sopstvenog razlaza od marksizma i Altisera. Harkur smatra da se Altiser drži marksizma koji vidi zatvorsku kaznu kao izvedenu iz pravne teorije kažnjavanja. Međutim, u esejima o ideologiji, Altiser razvija radikalnu i gramšijevsku misao da se ideologija razvija unutar strateškog polja u obliku praksi i rituala podjednako kao i diskurzivne prakse. Fuko prati ovu liniju misli kada zaključuje da zatvorska kazna može biti objašnjena taktikom i naporima buržoazije da transformiše nepravilnosti radnika u nezakonite prakse u cilju vezivanja njihovih tela za proizvodni aparat i uvođenja kategorije delikvenata koja se može koristiti protiv radničkog pokreta. Harkur ispravno naglašava, bez referisanja na Altisera, da subjekt mora biti ponovno promišljen, protivno antropološkog marksizma koji rad posmatra kao ljudsku prirodu. Upravo je Altiserva teorija subjektivacije individua teorija kroz koju je Fuko dalje razvio toliko široko u hermeneutiku subjekta i tehnologije samoregulacije. I konačno, Harkur kritikuje Altiserovu tezu o političkoj klasnoj borbi koja ima z acilj zauzimanje i razvijanje državne moći. Odlazeći još dublje u demarkaciju Altisera i marksizma, Harkur citira bez okolišanja sledeću Fukoovu rečenicu: „Da bi obezbedila aparat proizvodnje buržoaska klasa je stvorila moćnu državu za sebe“. Bilo bi teorijski doslednije da je Harkur prosto obuhvatio Fukoovu analizu kao kritičko nastavljanje marksističke teorije.

***

Frider Vulf pravilno zapaža da čitanje Marksa koje je Altiserova grupa ponudila mora biti sagledana u svetlu Marx-Engels-Gesamtausgabe, pogotovo „Abteilung II“ koji uključuje različite verzije Kapitala pride uz Marksove pripremne radove. Ovo pokazuje da Marksov projekat nije zatvoren sistem, već da je imao istraživački kvalitet; sledeći Deridu mogli bismo reći da je konačna formulacija Kapitala kao označitelja uvek odlagana. Strogo govoreći, ova filološka perspektiva odgovara Altiserovom čitanju Marksa i Altiserovoj potrazi za priključkom na marksističku teoriju društvene celine. Da bi se čitao Kako čitati Kapital na novi način nakon toliko godina od prvog izdanja potrebno je čitati ga u konjukturi koja je danas aktuelna, a ne samo zbog pažnje na Marksova nastavljanja na radu Kapitala. Postojanje kritičkog izdanja Gramšijevih Pisma iz zatvora koje je dostupno od 1975., učinilo je Altiserovu kritiku Gramšijevog istoricizma manje ubedljivom. Kao dodatak, filološke osnove starijih kritičkih teorija društva – posebno teorijski razvoj Teodora Adorna – je mnogo bolje shvaćen danas nego što je to bio 1970-ih. Sve ovo omogućava iznenađujuće „ušće“ između ovih različitih istraživanja: preoblikovanje dijalektike i kritike hegelijanskog marksizma, kritiku sistemskog pojma totaliteta, kritika konstitutivnog subjekta i filozofskih pojmova poput alijenacije, teorijski pojam dominacije kapitala, novo razumevanje ideološkog. Ovakvo ušće je zamračeno od strane učenika ovih autora. Ponovno uspostavljanje teorijskog pristupa sadrži neiskorišćen potencijal za buduću neeklektičnu kritičku marksističku teoriju kapitalističke društvene formacije.

Sadašnja konjuktura je takođe određena istorijski specifičnim porazom i krizom marksističke teorije. Uprkos tome što je bila odbačena i proglašena mrtvom, ova teorija, dovoljno paradoksalno, nastavlja da se vraća u formi „bauka“ a prodaja Marksovih knjiga doživljava ogroman uzlet (uzlet se desio na 150 godišnjicu Komunističkog manifesta i prodajom Kapitala u jeku finansijske krize 2008). Ovo govori u prilog teorije koja je istorijski racionalna i sposobna za ponovno oblikovanje na novom nivou. Konstantno naglašavanje da je Marksova teorija beskorisna za analizu rodnih odnosa, rasizma, ekološke krize ne samo da je neistinita, već nas ona sprečava da razmatramo šta može biti korisno sa analiziranje ukupnosti kapitalističkih odnosa. Čak i materijalistički epistemološki teren univertiteta, koji je decenijama bio prirodno stanište ovakvih praksi, postaje sve više lišen takvih praksi. Više nije izvodljivo adresirati duboka sistemska pitanja na jedan značajan i pionirski način bez nužnosti u upuštanje u široki spektar kritičkih pristupa. Kako čitati Kapital nas podseća na Marksov neviđen standard, unapređujući ga mnoštvom inovativnih i efektnih pojmova. Kao što je Kapital moguće čitati na različite načine i njegovu teoriju dovesti u dodir sa različitim stvarima, isto tako nam i Kako čitati Kapital nudi mnoge važne lekcije.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.