U krevetu sa titoizmom | TC linija
SFRJ i titoističko pitanje

U krevetu sa titoizmom

I deo | II deo

Post-jugoslovenska levica, nažalost, ima svoju ozbiljnu trans-decenijsku ljubavnu aferu sa sistemom koji je instalirao Savez Komunista Jugoslavije, a koju je ostatak kritičke marksističke teorije poznavao pod oznakom „titoizam“.

Suština ovog flerta je zapravo poprilično bizarna, kao očijukanje sa lešom nasilnika sa kojim smo bili u braku i bilo nam je malo lošije nego očekivano, ali opet dosta bolje nego sa potonjim nasilnicima. Ovaj turobni flert, kao i dosta toga, samo još jedan je u seriji aktova nemoći da sudeonici ovog doba intervenišu u i/ili prihvate sadašnji istorijski momenat, pa navrat-nanos izmeštaju sadašnje borbe u vreme kada je to obavljao Sekretarijat državne bezbednosti dok su građani mirno spavali i ujutru se samo spremali za posao itd.

Titoizam, ipak, možemo kritikovati za sve, budući da riba smrdi od glave.

Pitanje od milion dolara, naravno, jeste ovo: „Ako je ljudima bilo tako dobro u tom i takvom socijalizmu, kako je moguće da ga niko nije branio, već naprotiv – ratovalo se protiv njega?“

Ovo pitanje jeste noćna mora većine post-SFRJ aktivista koja se, stoga, vrti u vrzinom kolu cikličnih pitanja i odgovora, namerno previđajući ovo prvo i najvažnije. Logično, jer takvo pitanje, tu vrstu pitanja, je najlakše ignorisati.

Mi na ovom sajtu ga ignorisati nećemo, kao ni bilo koje drugo  pitanje iz presudne istorije KPJ-SKJ pod Josipom Brozom. Zato, uđimo u detaljniju analizu nekih od skandaloznih momenata u istoriji partije nad svim partijama.

/Kolektiv TCL./

KPJ kao najveći balkanski moskovski satelit

Početne propozicije autora iza ovog sajta su jasne:

Titoistički birokratski režim je bio direktna kopija staljinističkog partijskog i društvenog modela koje je Josif Visarionovič Staljin instalirao prvo u SSSR-u, a nakon II sv. rata i u zemljama istočnog bloka. Odvajanje Jugoslavije i odlazak izvan krila staljinističke Moskve nije bio nikakav momenat katarzičke iskrenosti titoističke vrhuške KPJ, već jedan pragmatični manevar u zgodnom momentu, manevar između „svetskog imperijalizma sa jedne,  i sovjetskog bloka sa druge strane unutar sukoba zahvaljujući kome Jugoslavija opstaje“ – kako je napisao Ted Grant 1950-te.

On dodaje:

(…) ne treba zaboraviti da taj raskid nije došao sa jugoslovenske strane, već je KPJ u to bila gurnuta, jakim i beskompromisnim insistiranjima Moskve. Od prekida do sada nije bilo nikakve fundamentalne promene u principima i metodima Jugoslovena (…) Ali i kako da bude drugačije? Socijalizam u jednoj zemlji ostaje teorijska osnova oko koje se ideje Jugoslovena vrte. Za njih degeneracija KP SSSRa ostaje izolovan fenomen koji oni ne tumače sa pozicija marksizma, tj. primatom materijalnih uslova nad svešću. Teško i da može drugačije, jer Jugoslavija je SSSR malog nivoa – nazadna zemlja, sa malim udelom radničke klase, neprijateljskim okruženjem zaglavljena između imperijalizma i staljinizma. Slični uslovi proizvode slične rezultate, tako da u stranoj ili domaćoj politici pozicije Jugoslovena nisu suštinski različite od onih koje je imala Moskva u ranim fazama. Na duge staze, imaće iste posledice.

U tom smislu, u kritici titoizma kao lokalne replike staljinističkog modela, treba se vratiti par decenija unazad, u kraj dvadesetih godina XX veka i videti koji su glavni problemi „leve opozicije“ unutar KP SSSR-a bili sa modelima koje je predlagala staljinistička klika.

Već pominjani istoričar i aktivista Žan-Žak Mari postulira ispravno dva odlučujuća stuba:

  1. pitanje unutarpartijske i radničke demokratije u radničkim savetima
  2. pitanje Staljinove revizionističke „teorije“ „socijalizma u jednoj zasebnoj zemlji“ nasuprot kursu na evropsku i svetsku revoluciju u kojoj su Lenjin i boljševici videli jedinu šansu za opstanak tekovina ruske revolucije

Posebno naglašava činjenicu da je ta „teorija socijalizma u jednoj zemlji“ ekskluzivni Staljinov patent i da ju je on prvi put javno formulisao tek 1926. godine – dve godine posle Lenjinove smrti i nakon konačnog poraza posleratnog talasa revolucije u Nemačkoj i zapadnoj Evropi. Zapravo, ta nova „teorija socijalizma u jednoj zemlji“ i teorija „miroljubive koegzistencije“ socijalizma i kapitalizma, odnosno radničke države i svetskog imperijalizma, jesu ideološke formule političkog pakta između staljinističke birokratije i svetskog imperijalizma, pakta koji znači prelazak sa politike klasne borbe na politiku klasne saradnje čija jedina i isključiva svrha je opstanak uzurpatorske birokratske diktature koja zapadnim buržoazijama i njihovim vladama nudi svoje dobre usluge u odbrani političkog status-a quo nastalog posle Prvog, a kasnije i posle Drugog svetskog rata.

Inkvizicijski progoni jeretika i lov na veštice bezazlena su dečija igra u poređenju sa hajkom na trockizam, sa duhovnim i svakim drugim primitivizmom i surovošću te hajke, kolosalnim ljudskim i materijalnim resursima koji su u njoj angažovani. Staljinova tajna policija (GPU, NKVD, KGB) je svoja dosijea stvarnih i izmišljenih trockista označavala skraćenicom KRTD (‘kontrrevolutsionnaya troskistskaya deyatelnost’) i ta oznaka na dosijeu bila je isto što i smrtna presuda za nesrećnike kojima je nalepljena. Bez obzira na presudu koju im je izrekao sud ili posebne policijske komisije ti ljudi su najsurovije masovno istrebljivani – ne samo glađu i ledenom studeni gulagovskih konclogora nego i masovnim streljanjima bez bilo kakve sudske odluke.

Ove dve stavke su zapravo svetski socijalizam odvele u političku i istorijsku smrt krajem osamdesetih, budući da je Kominterna-Kominform od Staljinovog preuzimanja kraja dvadesetih insistirala da sve partije koje su u komunikaciji sa KP SSSR kopiraju i preuzimaju moskovske doktrine. Moskovska direktiva značila je zapovest za ostatak partija, a KPJ naravno u tome svemu nije bila izuzetak. U tom smislu, KPJ jeste bila produžena ruka Moskve u lovu i hvatanju nebrojenih aktivista po Evropi koji su imali bilo kakvih problema sa ‘zvaničnom’ linijom.

Koja je zapravo Titova politička istorija?

Problem sa Titom kao aktivistom i političarem je taj što mi praktično o njegovom političkom i ličnom razvoju ne znamo puno, nekad čak i ništa. Tvrdi se da je kao zarobljenik rata bio transportovan u Rusiju, budući da se u I sv. ratu borio protiv Srbije i Rusije. Kada se vratio u Jugoslaviju, bio je „ilegalac“ KPJ sa specijalnim zadatkom odnosa sa Moskovom i  zadužen za prepoznavanje i izdvajanje svih onih koji bi, ovako ili onako, bili protiv tog usmerenja.

Nema velike sumnje da je Tito bio dobar operativac NKVD-a, čovek sa desetak pseudonima u svojoj biografiji, među kojima su Valter i Tito najpoznatiji. Vođstvo KPJ-a je aktivno učestvovalo u svim čistkama neistomišljenika, kako na domaćem terenu, tako i po SSSR-u , a KPJ je, pod tim uslovima, zapravo više bila parapolicijsko-obaveštajni aparat, nego politička i edukaciona jedinica. Naslovne strane novina KPJ u godinama od kraja dvadesetih do kraja tridesetih su skoro isključivo trubile o opasnosti frakcija, pre svega opasnosti od trockista, kojih u KPJ skoro da nije bilo. Mesta za teoriju skoro da nema, a kako je vreme odmicalo, teorijska produkcija je skoro potpuno  stala.

 Od 1948.godine, kada se u svetskom radničkom pokretu saznalo za razdvajanje Tita i Staljina, Međunarodni sekretarijat trockističke IV internacionale je, ipak, poslao pismo podrške i pokušaja uspostavljanja kontakata sa KPJ režimom u SFRJ. U tom pismu se drugovi iz IV internacionale jalovo nadaju da će KPJ pod Titom odustati od svog rigidnog birokratskog modela, pokušavajući da ubede KPJ da se što pre vrati principima istinskog lenjinizma. Između ostalog u pismu se navodi:

„Morali biste da napravite oštar rez sa svim praksama tradicionalne tajne diplomatije i vratite se revolucionarnoj diplomatiji koju je praktikovao Lenjin; da postanete predvodnik i aktivni učesnik svih anti-kolonijalnih borbi naroda koji se bore protiv stranih vlasnika (…) da zahtevate povlačenje svih okupacionih snaga iz svih okupiranih zemalja nakon kraja rata…“

Nažalost, ništa od toga nije moglo da se desi budući da je to bio modus operandi KPJ. Nije moglo biti reči ni o kakvim tendencijama demokratske kontrole, ako imate osobu koja se proglasila predsednikom jedne države bez ograničenja trajanja mandata, 1963-te.

Vratimo se istoriji sad.

KPJ kao bitan saradnik zapadnog kapitala

Bazično, KPJ je sve vreme nakon rata u dosluhu i kontaktu sa snagama zapadnih vojski i obaveštajnih službi, Josip Broz i klika oko njega jednog sata nema namere više da vodi bilo kakvu revolucionarnu politiku. Naredne četiri  decenije spoljnih i unutrašnjih odluka, političkih cik-cakova, čine se isključivo i u skladu sa najneposrednijim interesima birokratske vrhuške KPJ i JNA. SFRJ na taj način bila je jedna od glavnih spona u planu Trumanove doktrine, ‘spašavanju’ Grčke i Turske od sovjetsko-socijalističkog uticaja. Na taj način, od moskovskog satelita, KPJ postaje dominantno američko-engleski satelit, sa jasnim zadacima i mestom u lancu odlučivanja.

Iako je raspoloženje i stanje unutar naroda bilo drugačije, u roku od dve godine Tito prepušta tršćansku zonu Amerikancima, a grčkim partizanima koje je tek čekao naporni građanski rat protiv grčke buržoazije i engleske vojske – zatvara granicu i povlači vojnu pomoć, na taj način praktično osuđujući grčku revoluciju na smrt. U zamenu za gestove iz tih godina, Jugoslavija 1949.godine  dobija mesto u Savetu Bezbednosti UN, a 1951.godine američki Kongres zvanično odobrava vojnu pomoć i savetovanje SFRJ. U Jugoslaviju je 1951. došao senator Džon Kenedi, dok je načelnik Generalštaba JNA Koča Popović tajno posetio Pentagon, a rezultat je bio Pakt o vojnoj pomoći (MAP), koji je potpisan oktobra 1951. godine u Beogradu. Jugoslavija je uključena u američki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP) prema kome su SAD, Britanija i Francuska počele da šalju oružje Jugoslaviji i do 1957. godine, kada je Jugoslavija raskinula ovaj sporazum, isporučeno je oko 93 odsto planirane pomoći u ukupnoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara (dolar je tada vredeo četiri-pet puta više nego danas). Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili osim atomske bombe (mlazni lovci, radari, helikopteri, tenkovi), a veći deo američkih tenkova je raspoređen u Postojni zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. ‘ljubljanska vrata’ prodreti u severnu Italiju. JNA je postala četvrta armija na kontinentu na taj način.

Iako Tito nije hteo da uđe u NATO, Grčka i Turska su primljene 1952. godine i time je otvorena nova mogućnost vojnog povezivanja Jugoslavije sa Zapadom. Tito je iskoristio priliku i izrazio interes za grčki predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grčke i Turske. Na britansku inicijativu, tri zemlje su februara 1953. godine sklopile ugovor o prijateljstvu koji je predviđao koordinaciju vojnih komandi, Turska je aktivno zagovarala prijem Jugoslavije u NATO, a Tito se interesovao za Evropsku odbrambenu zajednicu i planove o stvaranju EZ. Jedino je Italija zbog Trsta bila protiv. Na kraju su tri zemlje na Bledu potpisale „Ugovor o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći“ s važenjem na 20 godina. Ako mu „Balkanska federacija“ nije uspela, Balkanski pakt jeste, Jugoslavija je posredstvom Grčke i Turske uključena u američke odbrambene planove i Tito je mogao da odahne.

Kasnije, Staljinova smrt i borba za njegovo nasleđe su promenili vojno-politički položaj Jugoslavije i smanjili njen interes za približavanje Zapadu. Kada  je sovjetski ambasador u Beogradu Vasilije Valjkov predao pismo Staljinovog naslednika Nikite Hruščova Titu, s predlogom o normalizaciji odnosa, u njemu se verovatno probudio komunista; smer jugoslovenske diplomatije se promenio, a Tito je počeo da koristi Balkanski pakt u cilju normalizacije s novim sovjetskim rukovodstvom. Još neko vreme će, međutim, morati da koketira sa Amerikancima pošto je sporazum o Trstu, tzv. Memorandum o razumevanju, sklopljen tek avgusta naredne godine i to posle krize u kojoj je Tito tenkovima hteo da uđe u Trst zbog brzopletog De Gasperijevog pokušaja da iskoristi njegovo otvaranje prema Moskvi.

Iako Jugoslavija nikada nije zvanično istupila iz Balkanskog pakta, Tito će na  dvadesetodišnjicu istog,  lakonski odgovoriti da je on za Jugoslaviju ispunio svoju svrhu i da ga smatra dalje nevažećim. Primer Moskve zbunjeno su sledile i druge komunističke partije. Čak je i Kina, koja 1949. godine nije našla za shodno da odgovori na jugoslovensko priznanje Narodne republike, poslala ambasadora. Skromni general Vu Sijućijan u Beogradu nije mogao da se načudi luksuznom životu jugoslovenskih rukovodilaca, ali je kasnije razlike između spartanskog života u Pekingu i raskoši u, od Karađorđevića nasleđenog, Belom dvoru protumačio činjenicom „da su Jugosloveni nadomak komunizma, dok su Kinezi tek ušli u socijalizam“. Mao mu to za vreme „kulturne revolucije“ neće oprostiti.

Međutim, sva ova približavanja zapadu i zapadnim stilovima života, neki drugovi jesu shvatili „preozbiljno“, pa se Tito već neko vreme osećao neugodno u zagrljaju Zapada. Stidljivo se pominjao i nekakav politički pluralizam, a kap je prelila čašu kada je Milovan Đilas, koji je od vatrenog komuniste postao vatreni liberal, 1953/’54. godine u partijskom listu „Borba“ objavio seriju napisa o demokratizaciji zemlje i Tito nije oklevao da svog starog druga i saborca pošalje u zatvor. Đilasa to nije smirilo i u zatvoru je napisao „Novu klasu“. Kada je knjiga objavljena u SAD, Tito je Đilasa poslao ponovo u zatvor, a stari crnogorski komunista će postati najpoznatiji disident „Titove Jugoslavije“. Đilasov pamflet doduše nije bio upotrebljiv ni za koga ko je hteo SFRJ i KPJ da kritikuje „sa leva“.

KPJ i posleratni društveni lonac

Već početkom pedesetih dakle, u socijalnom smislu, Tito je imao pune ruke posla. Ljudi su prvi put nakon rata osetili licemerje vrhuške, budući da su u ponudi već bile neke socijalne razlike, kao i velike razlike u platnim razredima. JNA je počela da puni svoje redove visokim rangom oficirstva koji su uživali skoro sve beneficije stranih generala, a neistomišljenici su slati na Goli otok.

Goli otok je bio idejno čedo Tita, Kardelja i zloglasnog Ivana Krajačića, hrvatskog agenta još iz doba kada je KPJ izvršavala zadatke za NKVD u Španiji, prvog načelnika OZNE. Po standardnom staljinističkom modelu, ideja je bila radni logor što dalje od očiju javnosti u koji će biti potrpani svi neistomišljenici i kritičari, pod tad jako zgodnom firmom „izdaje“, „stranog saradnika“ i „Staljinovog plaćenika“.

U Hrvatskom državnom arhivu postoji popis zatočenika koji je bila sastavila UDBA. Na tom popisu, za koji se veruje kako nije kompletan jer se u njemu ne navodi barem 28 imena i 3 osobe koje su potvrđeno bile zatočene na Golom otoku, bilo je zatočeno 16.101 zatočenika (15.173 muškarca i 928 žena) koji su u postotku bili:

  • Srbi (44%)
  • Crnogorci (21,5%)
  • Hrvati (16%)
  • Makedonci (5%)
  • Slovenci (3,5%)
  • Albanci (3%)

Na tom ostrvu kraj svog faktičkog života našli su mnogi vrhunski komunisti, partizanski prvoborci koji su na ovaj ili onaj način smetali Titu i onima oko njega. Pretpostavlja se da je oko četiri hiljade ljudi kraj svog života našlo u udbaškom psiho-političkom eksperimentu lomljenja ljudske volje na Mediteranu. U intervjuu za jedne novine, Kotoranin Boško Vulović, advokat u penziji rekao je: „Pitate me šta mislim o Titu? Bio je to najveći borac protiv komunizma! Pa, zar nije za vreme rata likvidirao najbolje komuniste?“

Prve studentske demonstracije i štrajkovi javljaju se relativno kasno tek od polovine pedesetih na pragu perioda liberalizacije i ‘izgradnje samoupravne demokratije’. U duhu promena u društvu i studenti su se osećali slobodnije, a njima svojstven društveni i politički radikalizam se ispoljavao u prvim demonstracijama i štrajkovima. U Udbi se već početkom šezdesetih primećuje da: „dosadašnji sastav studenata, njihova individualnost i grupna štetočinska istupanja i sve ono što se svakodnevno zbiva u njihovoj sredini nameće potrebu za jednim novim kursom obrade studenata i svih pojava vezanih za njih.“

Bilo je, najpre, pokušaja da se deluje prikriveno na liniji odbrane „marksističko-lenjinističkih tekovina“. Tako je nastupila grupa Jurišić-Builo na Građevinskom fakultetu kritikujući vladine ekonomske mere iz 1952. No ovaj oblik opozicije nije promakao budnom oku partijskih funkcionera. Mitra Mitrović je na 2. kongresu KP Srbije maja 1949. ocenila:

„(…) Odbranu marksizma-lenjinizma od Komunističke partije preuzeli su sad razočarani ‘buržoaski sinovi’. To je vodilo u školama do spajanja linije marksizma-lenjinizma informbiraša s linijom demoralisanih mladića u jednu jedinstvenu.“

Drugarica Mitra doduše nije bila toliko daleko od istine. Ibeovci, osuđeni i prokazani, mahom staroslovni tvrdolinijaši, prvi su počeli da povezuju privredne reforme sa početka pedesetih sa novonastalim društvenim trzavicama, koje su se pre svega palile među omladinom. KPJ, kao odgovor, još više osnažuje policijski aparat.

Slučaj „mutivoda na Građevinskom fakultetu“, kako ih je okarakterisao „Narodni student“ otpočeo je već krajem 1951. godine. Jurišić i Builo, inače obojica iz „reakcionarnih porodica“, istupili su na studentskom skupu protiv novih privrednih mera koje su kresale studentske privilegije i beneficije i izazvale pravu dramu među siromašnijim studentima.

Javno suđenje krajem februara 1952. godine pretvorilo se u demonstracije protiv vlasti, a prilikom intervencije pripadnika UDB-e u civilu došlo je do opšte tuče. Optužene Buila i Jurišića disciplinski sud je udaljio sa Beogradskog univerziteta ali oni nisu bili krivično gonjeni, što je bila posledica političke odluke da se instrumenti represije racionalnije upotrebljavaju nego u tzv. administrativnom periodu razvoja.

Prvi studentski štrajk dogodio se na Prirodnomatematičkom fakultetu u jesen 1953. godine, skoro kao nastavak dešavanja sa Građevinskog fakulteta. Studenti su očekivali da narodna vlast ispuni obećanja o boljem i slobodnijem životu. Mada je Beogradski univerzitet bio preopterećen i predstavljao problem za platežne mogućnosti Beograda i Srbije, studenti su smatrali da smeštaj i hrana moraju biti jeftiniji i kvalitetniji. Nezadovoljstvo u Studentskom gradu kao najvećem studentskom naselju na Balkanu tinjalo je tokom 1953. godine. Celo naselje je noću neretko često zviždalo i protestovalo, a česti su bili okršaji s policajcima u krugu Studentskog grada. Neredi su počeli posle informacije na razglasu da su povećane cene smeštaja i ishrane, kao i da je servirana pokvarena hrana.

Nezadovoljni socijalnom situacijom, povećanjem cena stanarine i hrane u menzama i drugim studentskim domovima, oko hiljadu studenata iz Studentskog grada je 29. oktobra 1954. godine pokušalo da prodre u grad i izrazi nezadovoljstvo, ali su ih kod nadvožnjaka presrele jake snage Narodne milicije (konjičke brigade iz Zemuna i s Banovog brda). Demonstranti su uzvikivali parole („Dole vlada!“ i sl.) i gađali kamenjem milicionere koji su ih presreli. Ovi događaji o kojima se retko piše bili su direktan uvod i ideološko-istorijski okvir dešavanja iz leta 1968. godine.

Policija je upotrebila brutalnu silu hapseći, u velikom broju, svakog ko bi se našao u okolini Studentskog grada. Okupljanje ispred Filozofskog fakulteta i PMF-a je sprečeno. Postoje podaci o upotrebi sile i policijske torture prema uhapšenima, ali je direktiva s vrha bila (verovatno Veljka Vlahovića ili Aleksandra Rankovića) da se uhapšeni studenti ne osuđuju na duže kazne zatvora već da se stvari raščiste na fakultetima, političkim i disciplinskim putem.

Iz partije je isključeno oko 40 članova, a kažnjeno njih oko 130, iako su neke partijske organizacije odbile da osude svoje članove, kao one na PMF-u i Šumarskom fakultetu. Samo su retki od kolovođa protesta osuđeni (Branko Gudalo, student tehnologije iz Beograda, osuđen je pred OKS Beograd na sedam meseci zatvora). Većinom, studenti su kažnjavani pred disciplinskim sudovima (udaljavanjem s fakulteta, zabranom polaganja ispita u određenom roku itd.).

Uhapšene je saslušavala milicija, ali i revnosni aktivisti sa univerziteta. Tokom isleđivanja neki su tučeni i maltretirani, i od njih je zahtevano da otkriju pozadinu i pokretače nemira („strane podstrekače“, „domaće podstrekače“, „đilasovce“, „ibeovce“, „ostatke reakcionarne buržoazije“…). Protest je potpuno prećutan u javnosti, kako se ne bi kvarila optimistička slika o razvoju socijalističkog društva. Novine su ćutale o ovom događaju, dok je „Njujork tajms“ objavio dosta detaljnu vest 16. novembra 1953. („Beograd brani studentske nerede“), napominjući da su se prvi put čule i parole protiv vlade.

Otvoreni istupi protiv vlasti bili su u ovo vreme ipak retkost. Više je bilo ispada na „režimskim demonstracijama“, koje su najčešće organizovane povodom neke spoljnopolitičke krize. Na masovnim i dugotrajnim manifestacijama koje je vlast organizovala povodom Tršćanske krize oktobra 1953. bilo je i neplaniranih akcija. Protesti su počeli odmah pošto su se Velika Britanija i SAD izjasnili o pripajanju tršćanske zone A Italiji. Neki demonstranti su uzeli pravdu u ruke i razračunavali se sa onima za koje su smatrali da nisu dovoljno „patriote“, ali i sa okupljenom policijom koja ih je sprečavala da uđu u neku od stranih ambasada. Tuče sa policijom oko Tršćanske krize bile su prvi put kada jugoslovenski mediji nisu mogli da ćute o upotrebi ‘narodne milicije’ na samom narodu.

Ljudi koji su uzimali biltene u Američkoj i Engleskoj čitaonici bili su presretani i prebijani, a same čitaonice demolirane. Prema svedočenju inspektora beogradske Uprave za državnu bezbednost, tokom 13. oktobra 1953. demonstranti su jednu devojku zatečenu sa američkim biltenom pretukli, prikačili joj bilten na leđa i vukli je po Terazijama jer se smatralo da je američka novinarka. Sutradan su prebili i svukli dve elegantno obučene osobe ispred Američke čitaonice. Pretučen je i Vilijem B. King, službenik Američkog informativnog centra. Tito je radi ovoga imao ogromne neprijatnosti u svojim odnosima sa SAD. Skandiralo se: „Zona A i zona B, biće naše obadve!“, „Trst je naš“, „Život damo, Trst ne damo!“, „Pela džukela!“, „Dole Pela, Dole Rim, dole papa, kurvin sin!“. Policija je imala nalog da ne interveniše preterano, a protesti su trajali više dana. Zbog nereda na ulicama već drugog dana Aleksandar Ranković je morao da izvede policajce na konjima.
Po svemu ovome možemo da zaključimo da je situacija u samom jugoslovenskom društvu zapaljiva maltene sve vreme i da možemo da govorimo o kontinuitetu besa koji se taložio u narodu, a bio usmeren prema glavnoj poluzi mehanike vlasti KPJ, a to je policijski aparat.

Potom se stvar zahuktava; masovne i radikalne demonstracije u Beogradu održane su i povodom ubistva prvog premijera nezavisnog Konga Patrisa Lumumbe 1961. kojeg su ubile belgijske kolonijalne vlasti. Tada je došlo do sasvim otvorenog sukoba demonstranata i policije u kojem je policija upotrebila čak i vodene topove. Kod Tašmajdanskog parka demonstranti su se tukli s policijom, i bilo je i razbijenih glava. Upotrebom vodenih topova, demonstranti su bili košeni kao kegle na kuglanju.

Politika je pisala:

Posle više naleta, oko 16,30 časova, demonstranti su probili kordon obezbeđenja, a više ljudi prodrlo je u zgradu belgijske ambasade u Beogradu. To je bilo neposredno posle velikog protestnog mitinga na Trgu Marksa i Engelsa. Ceni se da je pred belgijskom ambasadom i okolnim ulicama – Proleterskih brigada i 1. maja – bilo skoro 30.000 demonstranata.

Partijska centrala KP Beograda zabranjuje revanš utakmice OKK Beograd – Antverpse u košarci i na taj način sprečava OKK u da napreduje dalje u Kupu šampiona. Beogradski SUP nije mogao da da garancije belgijskim košarkašima da će biti bezbedni tokom boravka u Beogradu. Povređeni su 51 milicionar i 35 demonstranata, od kojih sedmoro teže, i devet vatrogasaca, uz povike „Ua, čombeovci!“, „Ua pajkani!“…

Sve su veći problemi i sa studentima u Studentskom gradu (na Novom Beogradu), gde je zabeležen povećan broj napada na organe reda, pa neki istraživači tu vide korene ’68-e. Smatra se da je, u stvari, osnovni i prikriveni uzrok sukoba bilo nezadovoljstvo naroda ekonomskom situacijom u zemlji, i taj kontinuitet postoji, dakle, još od pokušane okupacije Građevinskog fakulteta 1953. Ljudi koji su bili upućeni u dešavanja tada i aktivno učestvovali u njima, među kojima levo-orijentisani intelektualci i studenti, relativno otvoreno optuživali su Titov režim da je bio preblag i po pitanju intervencije SAD u Korejama, kao i posebno prema belgijskom tretmanu Afrikanaca u Kongu. Na ulicama i po kafanama se otvoreno pričalo da je KPJ u dosluhu sa američkim vladajućim klasama. Stvari su, kao što znamo, kulminirale 1967. i 1968.

U drugoj polovini šezdesetih postepeno raste broj ilegalnih omladinskih grupa, a pored nacionalnih i liberalnih sve su primetnije one koje nastupaju sa marksističkih i levičarskih platformi. Služba registruje od 1966. do kraja 1968. 43 grupe: 13 nacionalističkih, 12 iredentističkih (albanskih), 13 ustaških, pet četničkih.

Ideološki, većina studentskih lidera je zadojena idejama filozofa nove „levice“. Studenti su pod uticajem teza Herberta Markuzea da je radnička klasa u kapitalizmu i šire prevaziđena kao noseći subjekt revolucionarne akcije i da ne „poseduje potrebnu političku klasnu svest budući suviše integrisana u sistem“. U duhu vremena mogle su se čuti razne „uvezene parole“ pacifizma, razoružanja, borbe protiv potrošačkog društva, demokratizacije društva i Univerziteta itd. Generacijski posmatrano, radi se o mladim ljudima koji su stasali posle rata i koji imaju potrebu da kritički preispituju društvene procese. To je i opšti fenomen pobune prekobrojne „bejbi bum“ generacije koja dolazi na fakultete uz druge kulturološke faktore: uticaj masovne kulture, rokenrola itd. Kao i u drugim zemljama i ovde su nemiri počeli u vidu socijalnih zahteva, sukobom studenata i univerzitetske vlasti, pa su prerasli u širi sukob dela inteligencije i ideološko-političkog aparata, oko slobode stvaralaštva i političkih sloboda. U slučaju SFRJ u pojedinim sredinama socijalni, emancipatorski i humanistički zahtevi mladih su delimično gurnuti u stranu pred nacionalnim ili separatističkim stremljenjima (Hrvatska i Kosovo). Sve to je bilo jako mršavo teorijski i organizaciono skoro nepostojeće, ali je naboj ljudi očigledno bio jak i Titova država se jako bojala toga.

U opštoj i deklarativno jedinstvenoj političkoj klimi osećala su se razna pomeranja, a među studentima javljaju se spontano škole različitih, često sasvim nepotrebnih mišljenja. Čitao se Trocki, ali i Markuze, From, Rajh itd. – cvetalo je hiljadu cvetova idejne dezorijentacije. Podzemno javno mnjenje cveta takođe, razočarani smenjeni i prevremeno penzionisani udbaši pričaju po kafanama stvari do tada nezamislive. Tokom 1967. i 1968. godine nastaje potpuni ideološki kolaps, te titoističke generacije, posebno šok-terapijama u srpskoj UDB-i oko naprasnog i neočekivanog slučaja sa Lekom Rankovićem. Vijetnamski rat besni, ali i protesti protiv njega.

U Beogradu 23. decembra 1966. dolazi do iznenadnih i neočekivanih demonstracija protiv toga rata. Podstrekači, policija kaže da ih je bilo trojica – ni nadali se nisu da će njihov gest, pisanje na licu mesta i slanje letaka po Sali heroja Filološkog fakulteta, uroditi žestokom tučom sa policijom od sedam uveče pa do pred ponoć po celom centru Beograda; nije ni milicija, koja je na kraju izvela konjicu, vodene topove i bacila solidnu količinu suzavca. Zanimljivo, ali taj incident nije urodio bilo kakvim krivično-pravnim posledicama; toliko o traumi od Brionskog plenuma i smene Rankovića. Godinu i po kasnije, imali smo ‘varljivo leto 1968’.

Miloš Vasić navodi:

Tog početka juna povod incidentima bila je sasvim nepotrebna tuča stanovnika Studentskog grada i brigadira iz naselja neke lokalne radne akcije na Novom Beogradu: pobili su se oko pristupa nekakvoj priredbi u Domu kulture kod Studentskog grada; priroda te priredbe i estradne zvezde koje su učestvovale davno su zaboravljene. Bilo kako bilo, u sali nije bilo dovoljno mesta, pa je – reč po reč – došlo do tuče. Obe strane pozvale su pojačanja, pa se Stanica milicije Novi Beograd našla u iznenadnoj i neočekivanoj neprilici – da sa svojom redovnom smenom na dužnosti te noći razdvaja nekoliko stotina mladih ljudi u borbenom i prilično alkoholisanom raspoloženju. Onda su i oni pozvali pojačanje. Tako je jedna ispuštena situacija narasla u masovnu tuču, gde se sukob studenata i akcijaša izgubio u sukobu jednih i drugih sa milicijom. Bilo je tu sukoba prsa u prsa i uzajamnog gađanja kamenjem. Tom prilikom čuli su se hici iz vatrenog oružja, a dvoje studenata, Tamara Kaliterna sa filozofije i anonimni student književnosti, Mostarac, zadobili su prostrelne rane na nogama lakše prirode; sutradan su mogli sami da odu i zatraže lekarsku pomoć u studentskoj poliklinici u gradu. Milicija je kasnije u privatnim razgovorima tvrdila da oni nisu pucali (možda u vazduh), a da krivca treba tražiti po okolnim soliterima, gde su živeli aktivni i penzionisani oficiri i udbaši.

Studentski grad nije te noći spavao ni trena. Modri od besa i gumenih palica, studenti su organizovali ad hoc sastanke, uvređeni na smrt intervencijom milicije; oni akcijaši bili su zaboravljeni. Dogovoreno je da se sutra ide u grad i demonstrira protiv policijske brutalnosti. Naravno da je Služba državne bezbednosti to saznala istog trenutka: Studentski grad bio je uvek dobro pokriven mrežom saradničkih veza.

Režim KPJ je, na kraju, tu potpuno uzavrelu situaciju relativno lako rešio, sa obzirom na to u kom pravcu je mogla da ide. Nažalost, studentski pokret iznutra bio je izjedan svakakvim, često i raznorodnim idejama. Postojalo je relativno jasno konturisano levo krilo, ali ispostaviće se da je ono desno-liberalno-pluralističko bilo jače. Stoga, nije postojala jasna politička ideja kako raditi i šta, ali ne treba biti nepravedan prema tim ljudima, bili su suočeni sa surovo dobro organizovanim aparatom fizičke represije i sa radništvom koje je bilo u šoku ovime što se dešava.

Vladimir Gligorov navodi:

Prvi studentski zahtevi, pročitani sa balkona Studentskog doma na Novom Beogradu u poslepodnevnim satima prvoga dana protesta, imaju uglavnom demokratski karakter. Zahtevi koji su kasnije uobličeni u duži i definitivan dokument uglavnom su socijalne prirode i zasnivaju se na kritici birokratizacije partije. Politički značaj konačne formulacije zahteva je bio da se otvore vrata kompromisu sa Savezom komunista, što je i postignuto, jer je Josip Broz mogao da izađe na televiziju i podrži studentske zahteve.

U Zagrebu je situacija bila sasvim različita. Tamo je mnogo jači bio pokret nacionalista, i to posebno među studentima. U samim demonstracijama 1968, levo orijentisani studenti su imali određeni uspeh, ali to je trajalo kratko. Hrvatsko partijsko rukovodstvo je bilo bliže nacionalističkom studentskom pokretu i stalo je na njegovu stranu, kada je, godinu i nešto više kasnije, došlo do obračuna. Nacionalistički pokret je bio takođe antikapitalistički, jer je preovladavalo uverenje da je liberalizacija pre svega u interesu srpske privrede. Tako da je došlo do zanimljivog sukoba između onih koji su smatrali da privredne reforme omogućavaju „malograđansku kontrarevoluciju“ i onih koji su smatrali da im je cilj eksploatacija Hrvatske, jer se ne uspostavljaju „čisti računi“.

Da li su ciljevi hrvatskog studentskog pokreta, onog nacionalističkog, ostvareni? Odgovor je nedvosmisleno pozitivan. Mora se reći, takođe, da je nacionalizam bio ugrađen u jugoslovenski politički sistem, tako da se moglo tvrditi da ni ti zahtevi, kao ni oni socijalni u Beogradu, nisu u stvari bili u suprotnosti sa zvaničnom ideologijom. Ima smisla reći, međutim, da su liberalniji partijski rukovodioci u Hrvatskoj takođe odstranjeni, a i da je progon hrvatskih nacionalista bio znatno širi i stroži od onoga šta se dešavalo u Beogradu, o čemu je posebno dobro pisao Vlado Gotovac. I jedni i drugi su, ipak, ako su preživeli, na kraju stekli mogućnost da sa položaja vlasti realizuju svoje ideje.

UDB-a u svakom slučaju nije časila časa i ehoi dešavanja iz 1968. dugo su pratili njihove najosvešćenije, najdoslednije aktere. 1972. grupa oko Pavluška Imširovića i njegove žene Jelke biva uhapšena i osuđena. Oni su tada bili članovi „Inicijativne grupe za Revolucionarnu radničku partiju“, i letke sopstvene propagande ubacivali u poštanske sandučiće. Takvo delovanje će biti povod da 1972. godine bude uhapšen i osuđen kao pripadnik takozvane „trockističke grupe“. Osuđen je „samo na dve godina zatvora, zbog nedostatka dokaza“.“

Završićemo ovaj deo teksta njegovim utiscima o tim godinama:

Tih godina bile su posećene tribine u Domu omladine, na Kolarcu, na fakultetima i po privatnim stanovima, tzv. Otvoreni univerzitet. Na njima se govorilo o antipsihijatriji, književnosti i elementarnim političkim pitanjima: mogućnost antistaljinističke revolucije u SSSR-u i drugim totalitarnim državama, uključujući Jugoslaviju, čiji sistem smo smatrali derivatom staljinizma. Režim je trpeo te tribine, jer ih je koristio za sondažu političkih tendencija. Najčešće sam polemisao sa praksisovcima; stalno su bili namerni da se cenkaju sa režimom. Njihov lider bio je Mihajlo Marković. Meni je bila bliska strategija ruskog disidenta Grigorenka: ‘Mi nismo ilegala, vlast je ilegalna, jer je nelegitimna i nećemo dozvoliti da nas gurne u ilegalu.’

Milan Nikolić i ja pravimo inicijativnu grupu za Revolucionarnu radničku partiju: rasturamo svoje letke po poštanskim sandučićima – ‘Ova vlast je lažna…’ Mladalačka glupost, naravno. Smatramo da ljudima treba pokazati da neko misli opoziciono, ‘čitajte naše letke i mislite o njima – srušićemo ih’. Šta je bilo presudno u vezi sa mojim hapšenjem, zna dragi bog. Znaću kad vidim svoj pravi dosije. Znam da je KGB upozorio Udbu; uprli su prst u mene – taj vam je trockista! Ja nastupam kao marksista, dosledan i konsekventan. Naime, imam dobrog prijatelja, ruskog studenta Vladimira Jurjeva, idealistu i romantičara, koji je ovde došao međunarodnom razmenom studenata. Iščitao je gomilu ruskih samizdata, koje sam nabavljao u inostranstvu: Solženjicina, Grigorenka, Jakira… Stenograme suđenja demonstrantima sa Crvenog trga. Do kraja 80-ih znao sam za svako političko suđenje u Istočnoj Evropi. Kad tamo padne staljinizam, ovaj naš će odleteti, kao isprdak. Jurij ode na sastanak komsomola u ambasadu i kaže: ‘Zar se takve stvari dešavaju u našoj zemlji – najslobodnijoj na svetu?!’ Svi ga savetuju: ‘Volođa, jesi li lud, letećeš u Sibir!’ Napravi još veću glupost: ode u Moskvu i uspostavi vezu sa Jakirom i Grigorenkom. Mesecima švercuje njihove rukopise, ja ih prosleđujem u Pariz i Švajcarsku, gde se štampaju. U jesen 1971. odem u Pariz da mu donesem lažni pasoš – nećeš nazad u Moskvu! I upozorim ga da ne ide na tribinu Ernsta Mandela, vođe jedne frakcije 4. Internacionale i Titovog prijatelja, kome je tih dana Gradski komitet organizovao tribinu u SKC-u. Nije me poslušao; u noći posle tribine, KGB ga je kidnapovao i odveo u Moskvu. Osuđen je na šestogodišnje progonstvo u Sibir.

Dva dana posle Mandelove tribine, Branko Pribićević sazove sednicu Univerzitetskog komiteta i kaže: ‘Krajnje je vreme da se obračunamo sa trockistima!’ To kaže čovek koji je, praktično, doveo Mandela. Neposredno pre toga, Jovica Aćin i Milorad Vučelić, objavljuju tematski broj „Studenta“ o andergraund štampi na Zapadu. Na moj predlog dobijam dve strane za ruski andergraund, i ne da mi đavo mira: udenem i pismo Ignacija Rajsa KP SS-u i Staljinu iz 1937. Rajs je bio šef zagrebačke službe NKVD, ubijen je dva meseca posle tog pisma u Lozani. Prebegao je tamo, kada je Staljin dao direktivu: pobiti nestaljinističke elemente u svim komunističkim partijama, kako bi postale agenture Moskve.

Rade Radovanović moj cimer nagovara me da zbrišem preko granice – Neću!

Idem u zatvor, makar trajao i deset godina. Oni neće trajati toliko, izaći ću iz zatvora i smejati im se. Krenuo sam da uklanjam svoje tragove; ljudi su često nepažljivi, znam šta može da me kompromituje. Joca Anđelković, profesor sociologije, sakrio je letke i časopise ispod dušeka, Jelka Kljajić (kasnije Imširović), ispod ormana. U jurnjavi, zaboravim da sam od Jelke uzeo nekoliko primeraka „Proleterske avangarde“, časopis za odbranu IV Internacionale, za Istočnu Evropu, s namerom da ih spalim u Zvezdarskoj šumi. Prilikom pretresa, setim se: ‘Jebem ti, to sam zaboravio!’ Procenim da mi zbog toga ne gine pet godina – za neprijateljsku propagandu s podrškom iz inostranstva.

Obrađivanje na saslušanju izgleda tako što te drže na stolici, ne daju ti da spavaš. Trojica islednika smenjuju se sa istim pitanjima: ‘Koga znaš? Kad si bio? Šta si radio? Gde si bio tog dana?’ – Pazi da ti ne kažem! Nisam pao s neba, čitao sam stenograme svih političkih procesa, od Staljinovih dana. Prosto, znam tehnologiju montiranih procesa… Na suđenju, sudija slavodobitno diže desetak fotokopiranih stranica, kaže:
‘Da li je ovo nađeno kod vas?!’
Jeste! To je trockičkije od svega što ste našli, glavom i bradom pisao je Lav Trocki – poglavlje iz knjige „Izdana revolucija“. Naboli ste dokaz, ko kravu prstom! Ako pogledate u izlog Srpske književne zadruge, videćete tu knjigu! Naime, imam u rukopisu pola knjige, počeo sam da je prevodim, ali je „Otokar Keršovani“ objavio, i ja sam prekinuo sa prevođenjem.’

Kod mene nisu našli nikakav materijal, osim tih nekoliko časopisa; kod Milana Nikolića našli su nekakav glupi partijski program koji je on pisao sa kojim stvarno nisam imao veze. Sad, mene optužuju da sam ga pravio zajedno s Milanom. Protiv Jelke nisu imali ni jedan dokaz. Sve vreme trudio sam se da odvojim svoje suđenje, ako bih u tome uspeo, ona izlazi iz priče jer nema grupe…

(Nastaviće se.)

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.