Tri nivoa teorijske budnosti | TC linija
Teorija i Istorija

Tri nivoa teorijske budnosti

/Gaston Bašlar Le rationalisme applique (Primenjeni racionalizam), PUF, Paris, 1966. Preuzeto iz: Rudi Supek Zanat Sociologa, Zagreb, Školska knjiga, 1983./

Funkcija nadzora nad samim sobom poprima u naporima naučne kulture složene oblike, veoma pogodne da nam pokaže psihičko delovanje racionalnosti. Ako je pobliže proučavamo, imaćemo ponovni dokaz o specifično sekundarnom karakteru racionalizma. Doista smo se smestili u filozofiju racionalnoga kad shvatimo da shvatamo, kad možemo sigurno prokazati zablude i privide razumevanja. Da bi nadzor nad samim sobom davao neku sigurnost, potrebno je da i on sam bude pod nadzorom. Tada se pojavljuju oblici nadziranja nadzora (surveillance de surveillance), što ćemo, da bismo skratili jezik, označiti eksponencijalnim označavanjem nadzor. Daćemo čak elemente jednog nadziranja nad nadziranjem nadzora — drugim rečima nadzora. O ovom problemu discipline duha čak je lako shvatiti smisao eksponencijalne psihologije i oceniti koliko takva eksponencijalna psihologija može pridoneti sređivanju dinamičkih elemenata eksperimentalnog i teorijskog uverenja. Ulančavanje psiholoških činjenica pokorava se različitim kauzalitetima već prema planu njihove organizacije. Ovo se ulančavanje ne može izložiti u kontinuiranom vremenu života. Objašnjenje ovako različitog ulančavanja ima potrebu za hijerarhijom. Ali ova hijerarhija ne ide bez psihologije beskorisnoga, inertnoga, suvišnoga, nedelatnoga…

Fizičar nadzire svoju tehniku na planu nadzora svojih misli. Ima stalnu potrebu za poverenjem u normalni hod svojih sprava. On neprestano obnavlja patent dobrog funkcionisanja.
Isto se događa s dobrim funkcionisanjem psihičkog aparata ispravnog mišljenja.

Ali pošto smo upozorili na složenost problema nadzora za precizno mišljenje, pogledajmo kako se uspostavlja nadziranje nadzora.

U svom je jednostavnom obliku intelektualni nadzor očekivanje neke određene činjenice, nekog karakterističnog događaja. Ne nadziremo bilo šta. Nadzor se usmeruje na više ili manje zacrtani predmet, koji u najmanju ruku poseduje neki tip označavanja. Ništa novo za čoveka koji vrši nadzor. Fenomenologija čiste novosti u objektu ne može ukloniti fenomenologiju iznenađenja u subjektu. Nadzor je, dakle, svest jednog subjekta koji ima neki predmet — i svest tako jasna da se subjekt i njegov predmet jasno zajednički ocrtavaju, sjedinjuju se tim uže što racionalizam subjekta priprema sve egzaktniju tehniku nadziranja ispitivanog predmeta. Svest iščekivanja jednog dobro određenog događaja mora se podvostručiti dijalektički sa svešću o raspoloživosti duha tako da je nadziranje nekog dobro određenog predmeta, u stvari, neka vrsta analize ritma centralne i periferne pažnje. Ma kako bio potaknut i budan, jednostavni nadzor je kao prvo stav empirijskog duha. U tom pogledu neka činjenica je samo jedna činjenica i ništa više od činjenice. Stav spoznavanja poštuje slučajnost činjenica.

Funkcija nadziranja nadzora može se pojaviti samo nakon „govora o metodi“, kad su ponašanje i mišljenje pronašli metode i ocenili metode. Tada poštovanje metode, koja je na taj način ocenjena, pridodaje stavove nadziranja što jedan posebni nadzor mora sačuvati. Nadzor na takav način nadziran istovremeno je svest nekog oblika i svest nekog obaveštenja. Primenjeni racionalizam pojavljuje se s ovim „dvojnikom“. Reč je stvarno o zahvatanju oblikovanih činjenica, činjenica koje aktualizuju principe obaveštenja.

Uostalom, možemo utvrditi brojnost dokumenata što ih donosi nastava naučnog mišljenja eksponencijalnoj psihologiji. Vaspitanje naučnog mišljenja samo bi dobio, kad bi objasnio ovo nadziranje nadzora, šta je zapravo tačna svest o strogoj primeni jedne metode. Ovde dobro zacrtana metoda ima ulogu jednog Nad-ja, dobro propsihoanaliziranog u tom smislu što se greške javljaju u vedroj atmosferi: one nisu bolne, štaviše, one su vaspitne. Bilo je potrebno da smo ih učinili kako bismo, zbog njihovog nastajanja, pobudili nadziranje nadzora. Psihoanaliza objektivne i racionalne spoznaje na ovom nivou osvetljava odnose teorije i iskustva, oblika i materije, strogosti i aproksimativnosti,  izvesnog i verojatnog — odnosi su dijalektički i traže posebne cenzure kako ne bismo prelazili neoprezno s jednog pojma na drugi. Ovde ćemo sto puta biti u prilici da lomimo filozofske blokade; filozofije, naime, rado nameću jedan Nad-ja naučnoj kulturi. Pozivajući se često u realizam, pozitivizam, racionalizam, oslobađaju se ponekad cenzure koje moraju garantovati granice i odnose racionalnoga i iskustvenoga. Neprestano se oslanjati na neku filozofiju, kao na nešto apsolutno, znači ostvariti cenzuru čiju zakonitost nismo uvek ispitali. „Nadziranje nadzora“, radeći na dve obale empirizma i racionalizma, umnogome je međusobna psihoanaliza
dveju filozofija. Cenzure racionalizma i naučnog iskustva su korelativne.

U kojim uslovima možemo videti da se pojavljuje nadzor? Očito kad nadziremo ne samo primenu metode, već metodu samu. Nadzor će tražiti da proverimo samu metodu, tražiće da za vreme istraživanja dovedemo u pitanje racionalne izvesnosti i izazvaće krizu tumačenja pojave koje smo inače korektno utvrdili. Aktivno Nad-ja tada oštro kritikuje u jednom ili drugom smeru. On počinje optuživati ne samo kulturno Ja, već ranije oblike kulturnog Nad-ja; kritika se, dakako, najpre odnosi na kulturu koju nam je dala tradicionalna nastava, zatim na promišljenu kulturu, na samu istoriju racionalizacije spoznaja. Na više sažet način možemo reći da se delatnost nadzora smatra potpuno slobodnom u pogledu svake istoričnosti kulture. Istorija naučnog mišljenja prestaje biti nužni prilaz, ona je samo početnička gimnastika što nam mora pokazati primere intelektualnih otkrića. Čak i onda kad izgleda da uzima tok istorijske evolucije, nadziravana kultura, koju imamo u vidu, nalik je dobro izgrađenoj istoriji, a ta međutim, ne odgovara stvarnoj istoriji. U ovoj ponovno načinjenoj istoriji sve postaje vrednost. Nad-ja traži brže kondenzacije od primera rastvorenih u istorijskom vremenu. Misli na istoriju, dobro znajući nedostatke vezane za njeno oživljavanje.

Je li potrebno reći da nadzor zahvata odnose između oblika i cilja? Da uništava apsolutnost metode? Da sudi o metodi kao momentu u napredovanju metode? Na nivou nadzora nema više raskidanog pragmatizma. Potrebno je da metoda dokaže racionalnu svrhovitost, a ta nema ništa zajedničkog s prolaznom korisnošću. Ili, barem valja uzeti u obzir neki nadnaturalizovani pragmatizam, neki pragmatizam određen kao neka spiritualna anagogička vežba, pragmatizam koji će tražiti motive nadilaženja, transcendiranja, i koji će se pitati nisu li pravila razuma sama po sebi neke cenzure koje valja prekršiti.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.