Teorija i Istorija

Tri Lenjinove teorijske teze o diktaturi proleterijata

Komunistička Partija Francuske je na 22. kongresu održanom 1976. godine formalno napustila diktaturu proleterijata kao stratešku fazu u tranziciji ka komunizmu zemalja Zapadne Evrope. „Niko i ništa, čak ni kongres Komunističke Partije, ne može ukinuti diktaturu proleterijata.“ – ovo predstavlja najvažniji zaključak Balibarove knjige, navodi Grem Lok u predgovoru „O diktaturi proleterijata“.

„Diktatura proleterijata nije politička linija ili strategija koja se tiče uspostavljanja određene forme vlade ili institucija, već naprotiv istorijska realnost. Preciznije, to je relanost ukorenjena u samom kapitalizmu, i pokriva čitav tranzicioni period ka komunizmu, „realnost istorijske tendencije“, tendencije koja počinje svoj razvoj unutar kapitalizma, u borbi protiv njega. To nije „jedan od mogućih puteva tranzicije u socijalizam“, put koji može ili mora biti „izabran“ pod određenim istorijskim uslovima (npr. u „nazadnoj“ Rusiji 1917.) , ali može biti odbačen zarad drugog, drugačijeg „izbora“, za „demokratski“ put, u politički i industrijski „naprednoj“ Zapadnoj Evropi. Diktatura proleterijata nije stvar izbora, političke linije: i stoga ne može biti „napuštena“, kao što ni klasna borba ne može biti „napuštena“, osim na rečima i po cenu ogromne konfuzije.“

/Etjen Balibar, O diktaturi proleterijata, Marksizam u svetu, 3/1977, Izdavački centar Komunist, Beograd (str. 66-128). Preveo Zoran Jovanović./

Razume se, Lenjin nikada nije napisao „raspravu“ o diktaturi proletarijata (to se moglo učiniti tek posle njega). Isto važi za Marxa i Engelsa. Što se tiče Marxa i Engelsa, razlog je veoma jasan: ukoliko izuzmemo kratkotrajna i nedovoljna iskustva revolucije iz 1848. godine i Pariske komune (čiju su tendenciju umeli da otkriju i analiziraju), njima se nije pružila prilika da na „licu mesta proučavaju probleme diktature proletarijata. Kada je u pitanju Lenjin, razlog je druge prirode. Lenjin je prvi put imao posla sa stvarnim iskustvom diktature proletarijata. Međutim, to iskustvo je izuzetno teško i protivrečno. Predmet Lenjinove analize i njegovih teza bile su protivrečnosti diktature proletarijata koje su se počele ispoljavati u Rusiji. Ako to smetnemo s uma, neminovno upadamo u dogmatizam i formalizam: lenjinizam postaje dovršena teorija, zatvoren sistem — upravo ono što su od njega dugo vremena stvarale komunističke partije. Međutim, ako se — nasuprot tome — zadovoljimo površnim posmatranjem tih protivrečnosti i njihovih istorijskih uslova, ako prihvatimo štetan i pogrešan stav po kome se valja „opredeliti“ ili za teorijski ili za istorijski pogled, za stvaran život ili za praksu — ako u Lenjinovim tezama vidimo običan odraz stalno promenljivih okolnosti (taj odraz je sve neinteresantniji što se vremenski i prostorno od njega udaljujemo) — onda stvarni uzroci tih istorijskih protivrečnosti postaju nerazumljivi, te sa njima ne možemo uspostaviti nikakvu vezu. U tom slučaju ulazimo u područje subjektivnog maštanja. U Lenjinovim konkretnim analizama, u njegovim taktičkim parolama otkrivamo stalno nastojanje da se sagledaju opšte istorijske tendencije i da se formuliše teorijski koncept. Ako ne shvatimo taj koncept, nismo u stanju da kritički i naučno proučimo istorijsko iskustvo diktature proletarijata.

U želji da budem što jasniji, najpre ću ukazati na ono što smatram okosnicom teorije koju nalazimo kod Lenjina.

Teorija diktature proletarijata sastoji se od tri teze, ili tri grupe teza, koje Lenjin neprestano ponavlja i proverava. Te teze nalazimo uvek u istom vidu na svakoj stranici Lenjinovog teksta iz vremena ruske revolucije, a naročito u onim trenucima dramatičnih zaokreta revolucije kada je valjalo menjati taktiku, držeći se načela marksizma, i kada se težilo povezivanju teorije i prakse. Koje su to tri teze?

Prva teza se odnosi na državnu vlast.

Tu tezu možemo izraziti sledećim rečima: državna vlast je u istoriji uvek bila politička vlast jedne klase koja kao vladajuća klasa u društvu drži tu vlast u svojim rukama. To je ono što Marx i Lenjin ističu kad kažu da svaka državna vlast predstavlja „klasnu diktaturu. Buržoaska demokratija je klasna diktatura (diktatura buržoazije), kao što je to i proleterska demokratija trudbeničkih masa. Budimo još precizniji: ta teza znači da u savremenom društvu, koje počiva na antagonizmu između kapitalističke buržoazije i proletarijata, buržoazija ima apsolutnu državnu vlast koju ne može da deli ni sa kojom drugom klasom niti je može raspodeljivati na svoje pojedine delove. Ovo važi bez obzira na posebne istorijske oblike u kojima se ostvaruje politička vladavina buržoazije, bez obzira na posebne oblike kojima buržoazija mora pribegavati u istoriji svake kapitalističke društvene formacije da bi očuvala državnu vlast koju razvitak klasne borbe stalno ugrožava.

Iz te teze se može izvući sledeći zaključak: jedinu moguću istorijsku „alternativu buržoaskoj državnoj vlasti predstavlja isto tako apsolutno uzimanje državne vlasti u ruke proletarijata, klase najamnih radnika koje eksploatiše kapital. Kao što buržoazija ne može deliti državnu vlast, tako je ni proletarijat ne može deliti sa drugim klasama; upravo to isključivo pridržavanje vlasti čini suštinu svih oblika diktature proletarijata, bez obzira na promene i istorijske raznolikosti. Govoriti o alternativi nije baš najbolje: pre bi se moglo reći da klasna borba neminovno vodi državnoj vlasti klase proletarijata. Međutim, nemoguće je unapred i sa sigurnošću predvideti trenutak kada proletarijat može preuzeti državnu vlast, niti posebne oblike u kojima će to ostvariti. Još manje se može „garantovati uspeh proleterske revolucije kao nečeg „automatskog. Razvitak klasne borbe nije moguće planirati niti programirati.

Druga teza se odnosi na državni aparat.

Nju možemo izraziti sledećim rečima: državna vlast vladajuće klase može istorijski postojati, ostvarivati se i održavati jedino ukoliko se materijalizuje kroz razvitak i funkcionisanje državnog aparata. Ili, da upotrebimo Marxovu metaforu koju Lenjin stalno koristi: reč je o funkcionisanju „državne mašine čije jezgro (Lenjin je govorio da je to glavni, ali ne i jedini aspekt) čine represivni aparati države (s jedne strane, stajaća vojska, policija, sudski aparat, a s druge — državna uprava ili „birokratija, što je kod Lenjina u osnovi jedno te isto). Iz ove teze se može izvući sledeći, takođe neizbežan zaključak: proletersku revoluciju, tj. obaranje buržoaske vlasti, nemoguće je izvesti bez razaranja, uništenja postojećeg državnog aparata koji materijalizuje državnu vlast buržoazije. Bez toga uništenja — što predstavlja složen i težak zadatak — diktatura proletarijata se ne može razvijati, niti ispuniti svoj istorijski zadatak: ukidanje odnosa eksploatacije i stvaranje društva bez eksploatacije i klasa. Bez tog razaranja proleterska revolucija neminovno doživljava poraz, a eksploatisanje se i dalje održava, bez obzira na istorijske oblike u kojima se ono vrši.

Kao što vidimo, Lenjinove teze se istovremeno odnose na državu i na diktaturu proletarijata. Ta dva problema su nerazdvojna. U marksizmu ne postoji na jednoj strani opšta teorija o državi, a na drugoj — neka (posebna) teorija o diktaturi proletarijata. Postoji samo jedna teorija.

Prve dve teze koje sam upravo izneo postojale su već u svim Marxovim i Engelsovim radovima. Lenjin ih nije otkrio, mada ih je morao obnoviti zato što su bile deformisane i odbačene u marksističkoj teoriji koju su zastupale socijaldemokratske partije. To ne znači da bar u tom pogledu uloga Lenjina i ruske revolucije nije bila presudna. Međutim, ako imamo u vidu teorijsko jezgro o kome se ovde radi, ta uloga se pre svega ogledala u tome što je teorija Marxa i Engelsa prvi put bila zaista primenjena u praksi. To je omogućilo da dođe do spajanja revolucionarne prakse proletarijata i masa sa marksističkom teorijom o državi i diktaturi proletarijata, što do tada — da tako kažemo nije bilo ostvareno. Drugim rečima, želimo da kažemo kako radnički pokret — u razdoblju između Marxa i Lenjina — beleži ogroman napredak u svom organizovanju, ali i znatno smanjivanje svoje autonomije, svoje teorijske i praktične nezavisnosti u odnosu na buržoaziju. Radnički pokret, dakle, doživIjava smanjenje svoje stvarne političke moći. Preobražavanje marksizma u lenjinizam omogučilo je da se prevaziđe to istorijsko nazadovanje i da še učini korak napred.

To nas dovodi do treće teze koju sam najavio.

Ta treća teza se odnosi na socijalizam i komunizam.

U Marxovom i Engelsovom delu nalazimo najavu te teze, njene pripremne elemente. Nije nimalo slučajno što su Marx i Engels svoj stav stalno definisali kao komunistički i što su se „socijalistima nazivali samo radi određenog ustupka (kasnije je usvojen naziv „socijaldemokrati). Možemo slobodno reći da bi bez tog stava (i teze koju taj stav pretpostavlja) teorija Marxa i Engelsa bila nerazumljiva. Međutim, Marx i Engels nisu bili u stanju da široko razvijaju tu tezu. To je mogao tek Lenjin, i to na osnovu razvitka klasnih borbi u razdoblju ruske revolucije; otuda se pomenuta teza u pravom smislu reči i može smatrati proizvodom ruske revolucije. Ta teza je danas doživela sudbinu sličnu onoj koju su pre Lenjina i ruske revolucije imale dve prethodne teze: kao što je istorija marksizma zabeležila njihovo, „zaboravljanje i deformisanje (što je imalo dramatične posledice), tako je isto postupila istorija radničkog pokreta, lenjinizma.

Prva, veoma apstraktna formulacija te teze naznačena je u Marxovom Komunističkom maniiestu i u Kritici Gotskog programa: samo je komunizam besklasno društvo, društvo iz koga ie iščezao svaki oblik eksploatacije. A pošto kapitalistički odnosi predstavljaju poslednji istorijski moguć oblik odnosa eksploatacije, to znači da su jedino komunistički društveni odnosi zaista nepomirIjivi prema kapitalističkim odnosima, da su jedino oni stvarno nespojivi sa kapitalističkim odnosima. A to povlači niz izuzetno značajnih teorijskih, a pre svega praktičnih zaključaka. To znači da socijalizam nije ništa drugo do diktatura proletarijata. Diktatura proletarijata nije „prelaz ka socijalizmu, ona nije „put prelaza ka socijalizmu, već označava sam socijalizam. Diktatura proletarijata shvaćena kao posebna istorijska epoha, traje isto toliko koliko i sam socijalizam. To znači da ne postoje dva cilja koje treba postići svaki za sebe — najpre socijalizam, a zatim — kada socijaiizam bude izgrađen, dovršen, „razvijen (ili „visoko razvijen); kad postane savršen ili, kako se to kaže, kada budu izgrađene „osnove komunizma — prelaz ka komunizmu, izgradnja komunizma. Postoji samo jedan cilj, čije ostvarivanje obuhvata veoma dugo istorijsko razdoblje (mnogo duže i mnogo protivrečnije no što zamišljaju trudbenici i njihovi teoretičari). Ali taj cilj određuje borbu, strategiju i taktiku proletarijata.

Proletarijat, mase proletarijata i narodne mase koje proletarijat povlači za sobom, ne bore se za socijalizam koji bi bio cilj za sebe. Oni se bore za komunizam, čije sredstvo i početni oblik predstavlja socijalizam. Njih ne može interesovati nikakva drugačija perspektiva (da upotrebimo materijalističku terminologiju). Oni se bore za socijalizam koji predstavlja samo sredstvo pomoću koga se stiže do komunizma. Oni se bore za socijalizam sredstvima koja im već pružaju komunistička svest, komunističke organizacije (namerno kažem komunističke organizacije jer partija predstavlja samo jednu od njih, mada je njena uloga očigledno presudna). U krajnjoj liniji, mase se bore razvijajući tendenciju ka komunizmu, koja je objektivno prisutna u kapitalističkom društvu i koju razvitak kapitalizma pojačava i čini svestranijom.

Iz toga proizlazi veoma značajan zaključak koji ću ovde izneti sasvim apstraktno: teoriju socijalizma možemo izvesti samo iz komunizma; ostvarivanje socijalizma je moguće samo na osnovu komunizma, samo ukoliko u praksi usvojimo komunistički pogled na svet. Ukoliko njega nema, ukoliko se on zanemari, ukoliko izuzetne teškoće njegovog ostvarivanja dovedu do toga da ga zanemarimo ili odustanemo od njega, onda — makoliko o njemu stalno govorili u teoriji ili ga nazivali dalekim idealom — socijalizam i izgradnja socijalizma postaju nemogući (socijalizam, naime, predstavlja revolucionarni raskid sa kapitalizmom).

Sada se ne radi o tome da u potpunosti razvijemo te teze, već o tome da, radi pripreme konkretnije analize, protumačimo njihovu formulaciju, pri čemu odbacujemo neka pogrešna tumačenja i neosnovane primedbe.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.