Beleška o psihoanalizi | TC linija
Luj Altiser

Beleška o psihoanalizi

Beleška o psihoanalizi | Teorijska napomena

 /Preveli Janja Stjepanović i Darko Drašković za Treći program Radio Beograda./

Beleška 1

O psihoanalizi.

I Aktuelna situacija psihoanalitičke teorije

Analitičku teoriju, u njenom savremenom stanju, možemo okarakterisati rekavši da ona, izuzev nekoliko pokušaja o kojima će biti reči, u najvećem broju slučajeva ima oblik jedne regionalne teorije kojoj nedostaje opšta teorija, iako je ona u načelu njena realizacija.

Govoriti o analitičkoj teoriji kao o regionalnoj teoriji znači govoriti o njoj kao o teoriji, ili kao o sistemu teorijskih koncepata1 koji omogućavaju da se položi račun o strukturi i funkcionisanju njenog predmeta: onoga što se trenutno naziva analitičkim nesvesnim. Nesvesno je teorijski predmet (ili predmet saznanja) (regionalne) analitičke teorije. 

Ovu teoriju nesvesnog, takvu kakvu je pronalazimo kod Frojda (prva topika, druga topika) ili Lakana, trebalo bi kao teoriju brižljivo razlučivati od njene primene (uputstva, praktična pravila izvođenja terapije) isto kao i od opeservacija analitičke prakse (terapije), koje su, međutim, zabeležene [consigner] u konceptima te teorije. Koncepti u kojima su eksperimentalni podaci terapije mišljeni (i manipulisani) predstavljaju praktikovane, ali ne i (teorijski) mišljene koncepte.

Koncepti koji su sistematski mišljeni u regionalnoj psihoanalitičkoj teoriji nemaju za predmet stvarni predmet na koji se odnose terapijska praksa i njena zapažanja, već teorijski predmet koji dopušta da se misli, između ostalog, ono što se dešava u terapiji. Frojdovskim topikama misli se nesvesno uopšte, tj., pribavljaju se koncepti kojima se objašnjava ne samo ono što se dešava u terapiji, a naročito u terapiji „patoloških“ slučajeva – psihozâ i neurozâ – nego takođe i ono što se dešava izvan terapije kao i izvan takozvanih „patoloških“ slučajeva. Frojd nije slučajno započeo Traumdeuteungom, i nastavio Psihopatologijom svakodnevnog života, teorijom „Witza“, nije slučajno govorio o umetnosti, religiji itd. Teorija nesvesnog u principu je teorija svih mogućih efekata nesvesnog, u terapiji, izvan terapije, kako u „patološkim“ tako i u „normalnim“ slučajevima. Kao teoriju karakteriše je ono što od svake teorije čini teoriju: da ima za predmet ne taj i taj stvarni predmet, već predmet saznanja (dakle, teorijski predmet); da proizvodi saznanje (određene) mogućnosti efekata, dakle, mogućih efekata tog predmeta u njegovim stvarnim oblicima postojanja. Svaka teorija, prema tome, nadilazi stvarni predmet koji sačinjava empirijsku „polazišnu tačku“, počev od koje se, istorijski, konstituiše teorija kako bi proizvela svoj navlastiti predmet, i svoje saznanje, koje predstavlja saznanje mogućnosti tog predmeta, kao i oblika postojanja u kojima se ove određenje mogućnosti ostvaruju, u kojima one, tako reći, postoje kao stvarni predmeti.

U tom smislu, možemo reći da zaista postoji jedna analitička teorija, utoliko ukoliko poseduje svoj teorijski predmet i pribavlja saznanja, koja predstavljaju saznanja mogućnosti (posebno mogućih efekata) ovog predmeta.

Trebalo bi, ipak, istovremeno reći, da je ova teorija jedna regionalna teorija, čija osobenost leži u tome što u načelu zavisi od odsutne opšte teorije.

U istoriji nauke, ta situacija nije svojstvena samo psihoanalizi. Svaka nova nauka iskrsava, svaka nova nauka „se zasniva“ u obliku regionalne teorije koja u načelu zavisi od odsutne generalne teorije. Ova de jure zavisnost od odsutne generalne teorije, u stvari, znači:

– da možemo konstatovati, unutar same regionalne teorije, odsustvo opšte teorije (efekte tog odsustva) na teorijskom planu: dokle god nedostaje opšta teorija, regionalna teorija pokušava bez uspeha da se „zatvori“, ili, drugačije rečeno, pokušava da definiše svoj vlastiti predmet diferencijalno (u odnosu na druge teorijske predmete: u ovom slučaju, predmet biologije, psihologije, sociologije itd.), ali bez uspeha. Taj pokušaj i njegov pobačaj jesu prisustvo tog de facto odsustva opšte teorije, de jure pozvane, pak, da postoji kako bi zasnovala ove pokušaje.

– da možemo konstatovati odsustvo opšte teorije na praktičnom planu: teorijski problem granica, i prema tome, diferencijalne definicije predmeta psihoanalize, nerešen u odsustvu opšte teorije, proizvodi precizne učinke u području tehnike i području prakse. Na primer, ako psihoze mogu da potpadnu pod nadležnost analitičke tehnike, kako onda sprovoditi terapiju psihotika, itd.? Na primer, kakav odnos postoji, praktično i tehnički, između analitičke terapije i psihoterapije, između analize i psiho-somatičke medicine, itd.? Na primer, i to prestavlja najopasniji efekat, da u pomanjkanju opšte teorije, prisustvujemo deterioraciji regionalne teorije, nepriznavanju [méconnaissance] ove teorije kao teorije, kao i njenom padu u empirizam analitičke prakse, ili njenom neopravdanom brkanju sa drugim regionalnim teorijama (biologijom, psihologijom, itd.) čak i na tehničkom planu (cf. tehničke devijacije izvesnih škola: bilo Jungove i Adlerove, bilo devijacije američkih ili engleskih škola).

­ Kako bilo, trebalo bi istaći da efekti ovog odsustva mogu biti relativno ograničeni, zadržani u granicama koje istovremeno čuvaju i frojdovska analitička pravila (tehniku terapije) i regionalnu teoriju od koje ova pravila zavise. Kod velikog broja praktičara može postojati tehnički ispravna praksa, čak i ako teorijski ne vladaju regionalnom teorijom (dovoljno je da njome ovladaju u njenim tehničkim oblicima postojanja, koji osiguravaju efikasnu praksu) (dovoljno je da je „praktikuju“). Isto tako, regionalna teorija, uprkos učincima i opasnostima o kojima je reč, može istrajavati gotovo netaknuta u odsustvu generalne teorije, čija se neophodnost de jure, međutim, da osetiti u samom njenom odsustvu.

Navedene karakteristike definišu situaciju analitičke prakse i analitičke teorije danas. Nalazimo se suočeni, bilo sa praktičarima koji „praktikuju“ regionalnu teoriju (a njihova praksa je ispravna, bez obzira na način na koji oni sebi predstavljaju regionalnu teoriju, koji može, ali ne mora biti teorijski ispravan), bilo sa praktičarima koji je ne praktikuju (već praktikuju pogrešnu teoriju), bilo sa analitičarima koji teorijski vladaju regionalnom teorijom (oni je mogu istovremeno, što nije nezamislivo, loše „praktikovati“). U ogromnoj većini slučajeva, psihoanaliza ne ide dalje od regionalne teorije.

To što ne raspolaže opštom teorijom, već bilo praksom, bilo regionalnom teorijom, daje psihoanalizi sledeći krajnje osoben status: ona nije u stanju da da objektivni dokaz svoje naučnosti, tj. ona nije u stanju da diferencijalno definiše (ili da diferencijalno situira) svoj teorijski predmet u polju teorijske predmetnosti (polju konstituisanom diferencijalnim odnosima različitih teorijskih predmeta koji postoje). Jedini istinski dokaz koji je moguće dati o naučnosti regionalne teorije, počiva na izlaganju diferencijalne artikulacije koja situira pomenutu regionalnu teoriju u artikulisano polje postojećih teorijskih predmeta. Samo opšta teorija može da obezbedi ovu funkciju, time što bi mislila predmet [regionalne]2 teorije u njenom artikulisanom odnosu sa drugim predmetima, čiji sistem sačinjava polje postojeće naučne predmetnosti.

II Pitanje opšte teorije.

Mnogi autori su se uposlili da odgovore na to pitanje, da reše taj problem, u pokušajima koji nisu bili podjednako uspešnineki od tih pokušaja ispali su devijantni, dok su drugi bili interesantni.

Devijantni pokušaji: oni, na svoj način, predstavljaju manifestaciju postojanja problema, u samom obliku njihove devijacije.

Pomenimo sledeće: biologistički pokušaj, psihologistički pokušaj, etologistički pokušaj, sociologistički pokušaj, filozofski pokušaj. Svakom od ovih pokušaja svojstveno je to što su redukcionistički: želeći (ili ne želeći) da misle razliku teorijskog predmeta psihoanalize (nesvesno) s osbzirom na ovaj ili onaj drugi teorijski predmet (biologije, psihologije, filozofije itd.) oni, u stvari, redukuju predmet psihoanalize na predmet ovih drugih disciplina.

Zanimljivi pokušaji: pokušaj samog Frojda, i danas, pokušaj Lakana.

Kod Frojda (u Metapsihologiji, u Tri ogleda, a takođe i u delima Totem i tabu, Budućnost jedne iluzije) pronalazimo pokušaj da se predmet psihoanalize situira s obzirom na druge predmete, koji pripadaju postojećim disciplinama. Frojdovski pokušaji su teorijski zanimljivi zbog toga što nisu redukcionistički, već diferencijalni, (cf. teoriju nagona, i njen diferencijalni odnos prema teoriji instinkata). Može se reći da postojanje ovih pokušaja i njihov diferencijalni karakter sačinjavaju dokaz da je Frojd imao svest, krajnje živu svest, o neophodnosti da se misli teorijski predmet psihoanalize u polju naučne predmetnosti. Njegova stalna upućivanja na nauku, na naučnu predmetnost, na različite postojeće nauke, uključujući i mitove putem kojih je očekivao od budućnosti „teorijsko“ rešenje problema analitičke teorije koje bi proizašlo iz razvoja neke druge discipline, sve to indirektno ili direktno svedoči (čak i u izvesnim mitovima) o tome da je Frojd prepoznavao neophodnost jedne generalne teorije. Ponovimo još jedanput: u odsustvu teorijskih uslova koji bi dopustili da se konstituiše ova opšta teorija (a što se toga tiče, mi danas, možda, nismo odmakli dalje od toga) značajno je da je Frojd, morajući da pozajmljuje od ove ili one discipline neke od svojih koncepata (od nauka, ili takođe, od izvesne filozofije) kako bi skicirao konture ove opšte teorije, nju oduvek koncipirao kao de jure različitu od regionalnih teorija od kojih je činio ove pozajmice. Nikada nije zapao ni u opštu teoriju biologije, ni u opštu teoriju psihologije, ni u opštu teoriju filozofije. Odatle paradoks njegovog pokušaja: morao je da izradi skicu opšte teorije, koja je težila da bude opšta teorija po svojoj funkciji, ali nije tome težila po svom sadržaju. U svojoj opštoj teoriji (metapsihologiji) on je udvostručio ono što bismo mogli nazvati prinudnom usamljenošću regionalne teorije, čiji bi prekid upravo trebalo da bude efekat generalne teorije. Reći da je opšta teorija udvostručila svoju regionalnu teoriju znači da su koncepti opšte teorije „usamljeni“ isto onako kao i njenja regionalna teorija: umesto da obezbede diferencijalnu vezu između njene regionalne teorije i drugih regionalnih teorija, umesto da budu opšti koncepti koji čine mogućim više regionalnih teorija od kojih bi psihoanaliza bila jedna regionalna teorija, oni pre izražavaju jednu (praznu) pretenziju na opštost nego na stvarnost te ove opštosti u njenoj efektivnoj ulozi. Za uzvrat, ovi koncepti udvostučuju koncepte regionalnte teorije, a kada nisu, naprosto, koncepti regionalne teorije preobučeni u ime koje im dodeljuje funkciju unutar opšte teorije, funkciju čije ime nije koncept, oni predstavljaju samo njen dublet u formi opštosti. Dovoljan je samo jedan primer da bi se rečeno ilustrovalo: koncept instinkta smrti (suprotstavljen Libidu), u stvari, pripada regionalnoj teoriji: ali zahvaljujući svom imenu, on je ovlašćen da vrši funkciju u opštoj teoriji3. No njegovo ime, ne preobražava regionalni koncept u opšti koncept: njegovo ime predstavlja jedan program, i ono nema nikakav drugi efekat osim da dodeljuje funkciju u njenom vlastitom odsustvu.

Lakanov pokušaj veoma lucidno preuzima ono najbolje od Frojdovog pokušaja. Može se reći da rad na konceptualnom imenovanju koji je Lakan izvršio na konceptima Frojdove regionalne teorije prevazilazi područje same regionalne teorije. Ovo rektifikovano imenovanje, sistematizovano i učinjeno koherentnim, iz koga je Lakan izveo dalekosežne teorijske posledice (unutar regionalne teorije), obrazuje razradu koja nije mogla da se misli i izvrši bez 1) svesti o neophodnosti razrade opšte teorije, 2) ispravnog4 koncepta prirode opšte teorije, 3) početka razrade te opšte teorije. Najspektakularniji znak ove trostruke neophodnosti, koje je Lakan svestan, dostavlja njegova upotreba lingvistike. Ne samo da se prkosno drži principa diferencijacije između predmeta psihoanalize i predmeta biologije, psihologije, filozofije (fenomenologije pre svega) koji nalazimo kod Frojda, već tom odbrambenom i negativnom radu, pridodaje pozitivni rad: on pokazuje, povodom lingvistike, istovremeno ono što razlučuje (teorijski) predmet psihoanalize od (teorijskog) predmeta lingvistike, kao i ono što ih približava. Ukratko, on misli razliku, ne samo u njenom negativnom, već i u njenom pozitivnom vidu, tj. on misli diferencijalnu relaciju. A ta diferencijalna relacija sa predmetom lingvistike služi mu kao temeljni princip na osnovu koga misli druge diferencijalne relacije: sa predmetom biologije, psihologije, sociologije, etologije, filozofije. To što jedna specifična diferencijalna relacija (ovde je reč o relaciji koja predmet lingvistike postavlja u odnos relevantne razlike spram predmeta psihoanalize) – upravo ta, a ne neka drugasluži kao princip podesan da se obelodane druge diferencijalne relacije, zasigurno nije teorijska slučajnost: ova diferencijalna relacija igra privilegovanu ulogu, upravo zato što upravlja drugim diferencijalnim relacijama, barem u tekućem stanju promišljanja. Tome bi trebalo dodati da smo u stanju da otkrijemo, pomoću jednog od njenih efekata koji obično prolazi potpuno nezapaženo, „opšte-teorijsku“ funkciju koja se vrši rekursom na lingvistiku u slučaju konceptualne razrade koncepata regionalne teorije psihoanalize: zbog toga je Lakan naveden da objasni ne samo teorijske koncepte regionalne analitičke teorije, nego i izvesne teorijske koncepte regionalne teorije lingvistike same. U tome možemo videti specifični efekat svake opšte teorije: ona ne može da objasni datu regionalnu teoriju u okviru nje same, i da joj pomogne da formuliše i rektifikuje njene koncepte, a da pri tome ne proizvede isti efekat rektifikacije-reklasifikacije na konceptima druge regionalne teorije, koju mobiliše u navedenoj operaciji diferencijalne definicije. Može biti da lingvisti još uvek nisu shvatili ono što bi mogli dugovati, unutar njihove vlastite discipline, jednom pokušaju koji se prividno ne odnosi na njihovu vlastitiu disciplinu. Pa ipak, ovde se radi o uobičajenom efektu pojavljivanja svake generalne teorije: sučeljavajući sa teorijom, o čijem se unapređivanju radi, drugu regionalnu teoriju, ona rektifikuje-reklasifikuje koncepte koje iznosi na videlo (koncepte regionalne teorije), ne samo teorije koju bi trebalo ispraviti, nego i teorije koja ispravlja, ne samo teorije na kojoj se radi, već i teorije koja se radi toga upošljava. Međutim, ako ne znamo da se ovde radi o razradi generalne teorije, ako verujemo da se naprosto radi o regionalnim teorijama i o njihovom jednostavnom sučeljavanju (kao da bi se sve dešavalo između dve regionalne teorije, bez intervencije neke treće, koja upravo nije sama na istom nivou, dakle, regionalnom, već koja ima potpuno drugačiju prirodu, pošto se radi o trećem, koje nije drugo do generalna teorija), ovaj efekat nosi sa sobom nepriliku izvesne težine. Ako to nije sasvim jasno, i na jasan način koncipirano, mogli bismo pomisliti da ono što se dešava u tom sučeljavanju predstavlja isključivo delo jedne ili druge regionalne teorije. Mogli bismo pomisliti da psihoanaliza čuva ključeve lingvistike i vice versa: mogli bismo da pomislimo da jedna regionalna teorija (psihoanaliza ili lingvistika) jeste generalna teorija druge. Ovakvo pogrešno prepoznavanje (a ono je često, zato što ga je teško izbeći) nalazi se, dakle, u osnovi jedne ideologije, bilo lingvističke, bilo psihoanalitičke, koja će navesti na to da se kaže (i što je još gore, da se pomisli) da je, na primer, lingvistika roditeljska disciplina humanističkih nauka, ili da je psihoanaliza njihova roditeljska disciplina. Uprkos svim merama opreza koje je preduzeo, ne možemo reći da ovo ideološko pogrešno prepoznavanje ne iskušava Lakana, a u svakom slučaju ni neke od njegovih učenika. O rečenom svedoče, na primer, broj Psihoanalize o „Psihoanalizi i humanističkim naukama“, kao i pozicije koje je Lakan zauzeo prema delu Levi-Strosa, zatim, izvesne teme istorije Nauka i Dekarta koje Lakan razvija, kao i (vrlo dvosmisleni) način na koji upotrebljava misao izvesnih filozofa (Platona, Hegela, Hajdegera). Veoma je značajno to što su navedeni efekti pogrešnog prepoznavanja, koji opsedaju ove primere, potpuno proterani iz Lakanove uptrebe lingvistike u cilju razrade koncepata regionalne analitičke teorije: to bi smeralo da dokaže da opšta teorija kojoj teži, i za čiju razradu pribavlja elemente, nije savršeno situirana u pogledu svog statusa opšte teorije, budući da ono što Lakan, na primer, uskraćuje lingvistici kada je tretira izričito, dodeljuje, sa druge strane, prokrijumčareno, Levi-Strosu – premda je očigledno da Levi-Stros uvozi lingvistiku u svoju oblast na jedan krajnje sumaran i nekritički način, što nema nikakve veza sa načinom „uvoza“ (upravo diferencijalnog i kritičkog) koji možemo posmatrati kod Lakana. Premda Lakan tretira odnose psihoanalize i lingvistike na epistemološki ispravan način, on prepušta brigu i odgovornost „posredovanja“ odnosa psihoanalize prema drugim Humanističkim Naukama Levi-Strosovoj (neispravnoj) upotrebi lingvistike, što ima, dakle, sledeću dvosmislenost: ili je lingvistika generalna teorija Humanističkih Nauka, ili je psihoanaliza (udružena sa lingvistikom, vrativši ovu njenom poreklu) opšta teorija Humanističkih Nauka. Postojanje i održanje ove dvosmislenosti, vidiljive u svojim efektima (odnosi psihoanalize ili lingvistike prema Humanističkim Naukama), predstavlja manifestaciju objektivnih granica Lakanovog nastojanja u razradi opšte teorije, čiju neophodnost on lucidno oseća. Bilo bi prelako objasniti ove granice (i efekte pogrešnog prepoznavanja koje one izazivaju) granicama, na svaki način iznenađujućeg, individualnog napora, koji bi bio suviše „uhvaćen“ u rad regionalne razrade da bi posvetio neophodnu pažnju radu opšte razrade, čiju apsolutnu neophodnost, ipak, shvata, i to na jedan veoma jasan način. Takvo objašnjenje spada u ličnu istoriju lakanovskog istraživanja. Trebalo bi da ispitamo ovu činjenicu polazeći od sasvim drugačijih principa, i trebalo bi da kažemo da postojanje ovih de facto granica manifestuje ograničenje unutar Lakanove koncepcije prirode opšte teorije. Potrebno je, očigledno, nešto drugo od iskustva unutar analitičke i lingvističke regionalne teorije: potrebni su opšti epistemološki pogledi, tj. određena i ispravna filozofska koncepcija, koja bi obuhvatala opštu teoriju5 kao specifičan predmet za sebe. Samo pod tim uslovom možemo stati na sledeći put koji vodi zaključku: da opšta teorija psihoanalize, potrebna psihoanalizi i prizvana njenom regionalnom teorijom, ne može da se elaborira jedino diferencijalnom „konfrontacijom“ (i njenim opšte teorijskim „efektima“) regionalne teorije lingvistike sa regionalnom teorijom psihonalize; da se ona mora elaborirati sa jednim savim drugačijim otklonom, sasvim drugačijim sučeljavanjima, mobilišući savim drugačije regionalne teorije i njihove diferencijalne odnose, putem sasvim druge reklasifikacije koja bi dovela u pitanje upravo one predmete koji trpe učinke gore opisanog ograničenja: famozne Humanističke Nauke.

Želeli bismo, na ovom mestu, da sugerišemo da bi psihonalizu valjalo tražiti u onome što dopušta da se konstituiše regionalna teorija diskursa nesvesnog, istovremeno kao diskursa, i kao diskursa nesvesnog, tj. ne u jednoj, već u dve generalne teorije, čiju bi artikulaciju valjalo misliti.

III Karakter nesvesnog

Kako bismo odredili prirodu teorijskih elemenata pozvanih da obrazuju opštu teoriju psihoanalize, moramo krenuti od svojstava predmeta regionalne teorije psihoanalize – od nesvesnog.

Znamo da se regionalna teorija razrađivala počev od posmatranja i iskustava koje pruža terapijska praksa, kao i putem posmatranja pribavljenih zahvaljujući drugim fenomenima, spoljašnjim u odnosu na terapiju (efekti nesvesnog u svakodnevnom životu, umetnosti, religiji, itd.).

Nesvesno možemo okarakterisati na sledeći način:

a) Nesveno se manifestuje, tj., postoji u svojim efektima6: efektima koji se mogu otkriti u snu, svim oblicima simptoma, svim igrama (uključujući i igru rečima), normalnim i patološkim.

b) Pri tome se ne radi o manifestaciji suštine čiji bi efekti bili fenomeni. Ono što postoji jesu mehanizmi sistema koji funkcioniše proizvodeći te efekete. Sami ovi mehanizmi su determinisani. U jakom smislu, reći ćemo da ono što postoji jesu formacije nesvesnog, tj. određeni sistemi koji funkcionišu proizvodeći određene efekte. Nesvesno ne označava ništa drugo osim teorijskog predmeta koji dopušta da se misle formacije nesvesnog, tj. sistemi koji funkcionišu u skladu sa mehanizmima, proizvodeći efekte.

c) Nesvesno jeste struktura (ili sistem) koja kombinuje određene elemente podvrgnute pod određene zakone kombinovanja, i funkcioniše prema određenim mehanizmima.

d) Nesvesno je struktura čiji su elementi označitelji.

e) Utoliko ukoliko su njegovi elementi označitelji, zakoni kombinovanja i mehanizmi funkcionisanja nesvesnog zavise od jedne opšte teorije označitelja.

f) Utoliko ukoliko su ovi označitelji označitelji nesvesnog, a ne nekog drugog sistema označitelja (npr. jezika, ideologije, umetnosti, nauke, itd.), nesvesno zavisi7 od opšte teorije koja dopušta da se misli ta specifična razlika. Ostavićemo, za sada, po strani pitanje o kojoj se opštoj teoriji radi. Ne čini se, međutim, da bi jedna opšta teorija označitelja mogla, sama po sebi, proizvesti (putem dedukcije) specifičnu razliku koja razlučuje diskurs nauke od diskursa ideologije, diskursa umetnosti ili diskursa nesvesnog. Ona bi morala da učini mogućom tu razliku igrom mogućih varijacija upisanih u teoriju diskursa – ali ne bi mogla da je konstruiše.

g) Kako bismo saznali koja bi to mogla da bude generalna teorija koja dopušta da se specifikujke razlika koja će proizvesti, kao distinktivnu od drugih formi diskursa, formu svojstvenu diskursu nesvesnog, morali bismo da pokušamo da, putem redukcije, iznesemo na videlo tu razliku, i da je uporedimo sa onim što je u stanju da proizvede teorija označitelja kao zahtevani teorijski efekat…

h) Ako uporedimo različite forme postojećih diskursa, tj. forme diskursa nesvesnog, ideološkog diskursa, estetskog diskursa i diskursa nauke, možemo da istaknemo jedan zajednički efekat: svaki diskurs proizvodi efekt subjektivnosti. Svaki diskurs ima kao svoj nužni korelat subjekta, koji predstavlja jedan od učinaka, ako ne i glavni, njegovog funkcionisanja. Ideološki diskurs „produkuje“ ili „indukuje“ jedan efekt subjekta, jednog subjekta, isto tako i diskurs nauke, diskurs nesvesnog takođe itd.

i) Teorija proizvodnje efekta subjektivnosti zavisi od teorije označitelja.

j) Ako uporedimo različite efekte-subjekte proizvedene različitim formama diskursa, možemo konstatovati 1) da odnos tih subjekata prema razmatranom diskursu nije isti, 2) drugačije rečeno, da se pozicija diskursom „produkovanog“ ili indukovanog subjekta menja s obzirom na diskurs. Tako ideološki subjekt sâm [en personne] ima udela, jeste sâm prisutan u ideološkom diskursu, pošto sam jeste jedan određeni označitelj ovog diskursa. S druge strana, konstatujemo kako je subjekt naučnog diskursa sâm odsutan iz naučnog diskursa, nijedan označitelj ga ne označava (iščezavajući subjekt, koji se upisuje u označitelja samo pod uslovom da nestane iz označiteljskog lanca u samom trenutku u kome se u njemu javlja – inače nauka prelazi u ideologiju). Za subjekta estetskog diskursa može da se kaže da je prisutan u estetskom diskursu putem posredstvom drugih [par personne interposées] (uvek u množini). Subjekt nesvesnog diskursa zauzima poziciju koja se razlikuje od svih prethodnih: on je „reprezentovan“ u lancu označitelja jednim označiteljem koji „stoji namesto [qui en tient lieu] njega, koji je njegog „na-mesnik [lieu-tenant], te je, stoga, odsutan iz diskursa nesvesnog „na-mesništvom“ [par lieu-tenance].

Teorija označitelja, koja treba da objasni efekt-subjekt svakog diskursa, podjednako treba da objasni ove različite forme subjekta kao brojne mogućnosti varijacije subjekta-forme.

k) Diferencijalnu priroda efekta-subjekta, mesto (poziciju) koje zauzima odgovarajući subjekt u odnosu na razmatrani diskurs koji ga proizodi kao efekt, trebalo bi dovesti u vezu sa razlikama strukture, koje se mogu naznačiti unutar struktura razmatranih diskursa. Drugačije rečeno, struktura naučnog diskursa bi morala da se razlikuje od strukture ideološkog diskursa, estetskog diskursa i diskursa nesvesnog. Upravo ta razlika strukture dopušta da se razluče, kao različito okarakterisani (i različito nazvani) različiti diskursi, ili drugačije, koja dopušta da se, sa jedne strane, govori o naučnom diskursu, sa druge, o ideološkom diskursu, o estetskom odnosno diskursu nesvesnog.

Primer: ideološki diskurs, u kome je efekt-subjekt sâm prisutan, u kome, dakle, jeste jedan od označitelja diskursa, i to centralni, poseduje strukturu ogledalnog centriranja, budući da je indukovani subjekt udvostručen proizvodećim subjektom (empirjski subjekt udvostručen transcendentalnim, subjekt-čovek Bogom, itd.).

Primer: naučni diskurs, u kome je efekt-subjekt sâm odsutan, u kome, dakle, nije od označitelja diskursa, poseduje strukturu decentriranja (strukturu sistema apstraktnih odnosa, čiji su elementi koncepti, od kojih nijedan nije „konstitutivan: čim jedan koncept postane „konstitutivan prelazimo sa naučnog na ideološki diskurs).

Primer: estetski diskurs, u kome je efekt-subjekt prisutan posredstvom drugih [par personnes interposeés] (kombinacijom više označitelja), ima ekvivoknu strukturu upućivanja unatrag [structure équivoque de renvois], u kome svaki prestpostavljeni centar jeste centar samo putem prisustva, tj. putem negacije nekog drugog centra, koji se sa prethodnim nalazi u istom odnosu neodlučivotisti [d’indécision]. Kada umetničko delo ima samo jedan centar, ono iz estetskog diskursa pada u ideološki. Kada iz svog polja progna svaki subjekt, ono pada u naučni diskurs.

Primer: diskurs nesvesnog, iz koga je efekt-subjekt odsutan putem „na-mesništva; imamo posla sa prividnom [fausse] strukturom centriranja, kojoj podleži struktura bega ili „zeva[une structure de fuite ou de béance] (sa metonimijskom strukturom?).

l) Čini se da bi naposletku bilo moguće ustanoviti relevantan odnos između strukture ovih različitih diskursa, sa jedne, i prirode odgovarajućih označitelja koji obrazuju elemente svakog od ovih diskursa, sa druge strane.

Označitelji jezika su morfemi (materija: fonemi).

Označitelji nauke su koncepti (materija: reči).

Označitelji estetskog diskursa su krajnje različiti (materija: reči, zvuci, boje, itd.).

Označitelji ideološkog diskursa su podjednako različiti (materija: gestovi, ponašanja, osećanja, reči, i na jedan uopšteni način rečeno, svi ostali elementi ostalih praksa i diskursa?).

Označitelji nesvesnog su fantazmi (materija: imaginarno).

m) Uzimajući u obzir rezerve koje zahteva upotreba koncepta funkcije, mogli bismo ustvrditi da razlog osobenosti struktura (i njihovih efekata-subjekta) ima veze sa osobenom funkcijom formacija, čiji nam koncept pribavljaju ove strukture. Ta funkcija može se definisati samo mestom koje zauzima razmatrana označiteljska struktura s obzirm na 1) druge označiteljske struktre, 2) druge ne-označiteljske strukture, i putem njene artikulacije na time strukturama (artikulacije-mesta [place-articualtion]) .

n) Na taj način možemo razlučiti različite funkcije:

  • saznanja (nauka)
  • (pogrešnog) prepoznavanja (ideologija)
  • prepoznavanja-percepcije (umetnost)?
  • cirkulacije označitelja (jezik)? koji odgovoraju različitim strukturama8.

Možda bismo mogli, veoma oprezno, da sugerišemo u čemu se sastoji način artikulacije koji je na delu u slučaju strukture nesvesnog.

Taj način bi mogao biti sledeći:

U svakoj društvenoj formaciji baza zahteva funkciju-nosioca [la function-support] (Traeger), kao funkciju koju treba preuzeti, kao mesto koje treba zauzeti u tehničkoj i društvenoj podeli rada. Taj zahtev ostaje apstraktan: baza definiše funkcije-Traeger (ekonomska baza, a podjednako i politička i ideološka superstruktura), ali struktura (baza ili superstruktura), koja definiše te funkcije, uopšte ne mari ko treba da preuzme i izvršava tu funkciju i kako to preuzimanje može da se dogodi: ona „ne želi to da zna“ (kao u vojsci).

Ideologija je ta koja osigurava funkciju naimenovanja [désigner] subjekta (uopšteno) koji treba da preuzme tu funkciju, i radi toga ona mora da ga interpelira kao subjekta, dostavljajući mu razloge-subjekta [raisons-de-sujet] da preuzme tu funkciju. Ideologija interprelira individuu konstituišući je u (ideološki) subjekt (dakle, subjekt njenog diskursa,), i dostavljajući mu razloge-subjekta (interpelira ga kao subjekta) da preuzme funkciju koju struktura definiše kao funkciju-Traegera. Ovi razlozi-subjekta nalaze se doslvno u njegovom ideološkom diskursu, koji, stoga, nužno predstavlja diskurs koji refererira [rapporté] na subjekta kome se obraća, i koji, stoga, nužno sadrži subjekta kao jednog od svojih označitelja, i zato se subjekt mora sâm nalaziti među označiteljima svog diskursa. Da bi se individua konstituisala u interpreliranog subjekta, ona se mora prepoznati u ideološkom diskursu, ona se mora u njemu nalaziti: odatle prvi ogledalni odnos, zahvaljući kome interpelirani subjekt može da se gleda u diskuru interpelacije. Ali ideologija nije zapovest (koja bi bila još jedan od oblika onog „ne želim to da znam“), ovo prepoznavanje nije golo nasilje (golo nasilje ne postoji), nije čist i prost nalog [injonction], već poduhvat uverenja-ubeđivanja: ona, stoga, mora da zagarantuje samu sebe, pred subjektima koje interpelira. Ideološka struktura centriranja predstavlja strukturu garancije, ali u obliku interprelacije, tj. u takovm obliku koji sadrži u svom diskursu subjekta koga interpelira (i „proizvodi“ kao efekt). Odatle potiče udvajanje subjekta unutar strukture ideologije: Bog, u svojim različitim oblicima. „Ja sam onaj koji jesam“, subjekt par excellence, koji garantuje subjektu da je on upravo subjekt, i to subjekt na koga Subjekt adresira svoj diskurs: „Ja sam prolio upravo tu kapi krvi za tebe“, „Bog ispituje bubrege i srce* (cf. ogledalne odnose istog reda između transcendentalnog subjekta ili transcendentalne logike i empirijskog subjekta ili formalne logike).

Ideologije se artikuliše na ekonomskim i političkim strukturama utoliko što dopušta funkciji „Traeger“ da funkcioniše, transformišući je u funkciju-subjekta.

Trebalo bi ispitati jedan interesantan slučaj: slučaj funkcije­ Traegera ideologije. Postoji funkcija udvajanja ideologije koja dopušta Traegeru ideološkog kao takvog da se transformiše u subjekta, tj., jedna ideologija ideologa: trebalo bi videti nije li Marks9 shvatio ovo udvajanje kao samu ideologiju (sa svim iluzijama koje bi to nosilo) i da li je (u najmanju ruku u izvesnim slučajevima) ovo udvajanje jedan od elemenata artikulacije naučnog diskursa na ideološkom (kada jedan ideolog napreduje“ prema naučnom diskursu putem kritike“ ideologije, koja se brka sa kritikom ideologije ideologa, funkcije Traegera ideologije).

Izneo bih, dakle, sledeću ideju: da funkcija-subjekta koja je efekt svojstven ideološkom diskursu, sa svoje strane zahteva, produkuje ili indukuje10 … karakterističan efekt, efekt-nesvesno, ili efekt subjektanesvesnog, tj. svojstvenu strukturu koja omogućuje diskurs nesvesnog. Ova poslednja funkcije omogućuje funkciji subjektu da bude osiguran u pogrešnom prepoznavanju.

IV O nesvesnom

Prva primedba tiče se samog naziva nesvesnog. Taj naziv bi trebalo jednog dana rektifikovati. On ima svoje istorijsko opravdanje: nije bilo moguće misliti novi predmet koji je otkrio Frojd, izuzev polazeći od kategorija u kojima su fenomeni koje on označava, prethodno bili bilo mišljeni bilo ignorisani, tj. polazeći od rečnika svesti. Naziv nesvesnog nosi na sebi obeležje onoga od čega se trebalo osloboditi, onoga od čega se trebalo distancirati, urezati rastojanje. Što je više napredovala Frojdova teorijska refleksija, to se više ova distanca urezivala, pa ipak izvorni“ naziv je ostao. Izvesno je da je on u velikoj meri neutralizovan u samom Frojdovom delu, da termin nesvesnog odzavanja samo negativnim konotacijama prigušenim glasom pozitivnih konotacija. Ali nije sigurno da taj naziv nije imao dubokog odjeka bar u prvoj topici, u izvesnim elementima druge, u artikulaciji sistema nesvesnog na sistemu opažanje-svest, itd. U svakom slučaju, taj naziv je igrao naročito kobnu ulogu u tumačenju Frojda – pogotovo od strane filozofa svesti (Policera, Sartra, Merlo-Pontija) koji su želeli da se dočepaju Frojda i da ga odvuku u svoj tabor – pogotovo kod filozofa, ali takođe i za brojne psihoanalitičare, pa bilo to samo za školu Ane Frojd i društvo za jačanje ega (poistovećenog sa svešću). Trebalo bi jednog dana promeniti taj naziv, ali to neće biti lako. U svakom slučaju, trebalo bi se, od danas, čuvati, od svih ovih odjeka koji premašuju polje analize: videti, na primer, upotrebu nesvesnog od strane Levi-Strosa i svih strukturalista u etnologiji. Ne može se, u strogom smislu, govoriti o analitičkom nesvesnom, ništa više nego o društvenom nesvesnom.

Nastavljam sada tok mojeg izlaganja.

Ideološki diskurs (diskurs svakodnevnog života, kako je to Frojd vrlo dobro primetio, diskurs doživljenog i diskurs u kome se priča san) – taj diskurs, dakle, indukuje ideološki efekt-subjekt (kao što svaki diskurs indukuje11 sebi odgovarajući efekt-subjekt), u meri u kojoj ideološki diskurs interpelira individue, u meri u kojoj se obraća individuama kako bi ih angažovao da preuzmu funkije Traeger, koje zahtevaju različite razine društvene strukture. Videli smo da je oblik u kome ideološki diskurs interpelira individue takav da omogućuje interpeliranom subjektu da se prepozna12 i da prepozna13 svoju poziciju u diskursu, te da mu, u isto vreme, garantuje da je upravo on interpeliran, i da ga interpelira neko, neki drugi Subjekt, to Ime svih Imena (to je definicija čoveka kod Fojerbaha, koji preuzima definiciju Boga od koga, Sv. Dionisija Areopagite?), središte iz koga emanira celokupna interpelacija, središte svake garancije, i, istovremeno, Sudija svakog odgovora.

Interpelacija ideološkog diskursa je predodređena da osigura regrutaciju putem garancije koju daje regrutima. Regrutujući ideloške subjekte, ideološki diskurs ih uspostavlja u ideološke subjekte u isto vreme dok ih regrutuje. On proizvodi, dakle, kao subjekte, uspostavlja u subjekte subjekte koje regrutuje, jednim te istim činom. Cirkularnost ideološke strukture, njeno ogledalno centriranje, jeste refleksije dupliciteta (u dvostrukom smislu reči) ovog čina. U ideologiji su, tako, sva pitanja unapred rešena, suštinski, pošto ideološki diskurs interpelira-konstituiše subjekte svoje interpelacije pružajući im unapred odgovore na simulirana pitanja, sve odgovore. Tu su sva pitanja, prema tome, simulirana pitanja, samo ogledalni odrazi odgovara koji preegzistiraju u odnosu na pitanja. Ideološki diskurs ima smisla samo kao interpelacija: on ne postavlja pitanje: ima li subjekata da preuzmu funkcije Traegera? Bez toga bi se izložio riziku da ne dobije odgovor. On polazi od rešenog pitanja, tj. od odgovora koji nije odgovor na jedno pitanje, pošto pitanje nipošto ne zavisi od kompetencija ideološkog diskursa. On polazi“, ako možemo tako da kažemo, od pretpostavke da subjekti postoje, ili pak, on čini da ovi subjekti postoje, i stalo mu je samo do jedne operacije, istinu govoreći, neophodne njegovoj ekonomiji: garancije ove egzistencije za subjekte uspostavljene Subjektom koji ih interpelira, i koji ih u isto vreme poziva pred svoj sud. Uvek se interpelira samo subjekt za koga se pretpostavlja da egzistira“ – i pruža14 mu se lična karta kako bi mu se dokazalo da je upravo taj subjekt koji je interpeliran. Ideologija funkcioniše, u pravom smislu te reči, kao policija: ona interpelira, i izdaje-zahteva ličnu kartu od interpeliranog, ne dajući sama na uvid svoju ličnu kartu, pošto je u uniformi Subjekta, koja čini sam njen identitet.

Na osnovu toga možemo reći da ideološki diskurs regrutuje proizvodeći sam subjekte koje regrutuje. On rešava problem sadržan u staroj primedbi vojnih lica: koja šteta što se vojnici regrutuju među civilima, pošto su jedini vojnici koji su ikada regrutovani već u armiji. Za ideološki diskurs nema civila, već samo vojnih lica, tj. samo ideoloških subjekata. Struktura potražuje Traegere: ideološki diskurs ih regrutuje u nju, interpelirajući individue u subjekte kako bi preuzeli funkcije Traegera. Potraživanje strukture je blanko, apstraktno, anonimno: ona ne želi da zna ko će preuzeti funkcije Traegera. Ideološki diskurs pruža te ko15: on interpelira individue u opštem obliku interpelacije subjekata. Ona je, stoga, lična, konkretna“, ona nije blanko, već, kako to kaže otvoreno ideologija masovne“ industrije , ona je personalizovana“.

Želeo bih da iznesem sledeću postavku: interpelacija ljudskih individua u ideološke subjekte proizvodi u njima specifičan efekat, efekat nesvesno, koji omogućuje ljudskim individuama da preuzmu funkcije ideoloških subjekata.

Ova teza ne nudi se u obliku jedne geneze. Nije reč o tome da se pokaže rađanje, poreklo nesvesnog putem efekta-subjekta ideološkog diskursa. Ništa više nego što je reč o tome da se pokaže rađanje, poreklo strukture političkog putem ekonomske strukture, ili ideološke strukture putem ekonomske i političke. Radi se o tome da se 1) konstatuje egzistencija efekta nesvesnog koji čini autonomnu strukturu i 2) da se misli artikulacija te strukture na strukturi ideološkog16. Ovde prizvani način razmišljanja u svakom pogledu sličan je načinu razmišljanja na koji Marx postavlja različite instance i misli njihovu artikulaciju, ne preokupirajući se genezom jedne instance putem drugih. Ovo preciziranje neophodno je kako bi se izbeglo zastranivanje, bilo u psihologizam, bilo u sociologizam“, kulturalistički ili neki drugi, kojima su na pameti samo geneze.

Rećićemo, dakle, da konstatujemo egzistenciju jedne specifične instance, instance nesvesnog; da je nesvesno strukturisano kao jezik [langue]“, da, dakle, čini jedan diskurs, omogućen egzistencijom izvesnog broja odgovarajućih označitelja (koji, u glavnom, nisu reči17), diskurs podvrgnut opštim zakonima diskursa, i koji, kao i svaki diskurs, produkuje, indukuje efekt-subjekt. Rećićemo da diskurs nesvesnog proizvodi subjekt“, koji je izbačen“ iz diskursa čiji je subjekt, koji figurira u njemu putem na-mesništva (budući u njemu reprezentovan jednim označiteljem, u lakanovskom smislu). Rećićemo da je egzistencija ovog diskursa nesvesnog, kao i specifičnog subjekta koga on indukuje, neophodna za funkcionisanje sistema putem koga individua preuzima svoju ulogu“ ideološkog subjekta interpeliranog u ideološkog subjekta ideološkim diskursom.

Nećemo ići dalje. Bar ne privremeno. Ako se i kaže, kao što sam to upravo učinio, da subjekt interpeliran ideološkim diskursom produkuje“ efekat koji je efekat-nesvesno, ova produkcija neće imati smisao jedne geneze, već smisao jedne diferencijalne artikulacije. Isto tako, ako se i kaže, kao što možemo biti u iskušenju da to učinimo, pa bilo to samo radi ugodnosti, kako je nesvesno neophodno da bi funkcionisao ideološki subjekt“, nećemo zapasti u funkcionalizam, pošto funkcionalizam pada pred jednostavnom konstatacijom da je nesvesnom povereno“ [chargé] (ne u smislu misije“, već u smislu nad-određenosti, da je ono „pre-tovareno [sur-chargé] sa) više funkcija. Ovi termini produkcije“, neophodnosti za…“ samo su termini prve aproksimacije, ne da bi se rešio problem konstitucije nesvesnog, već da bi se mislila određenja njegove artikulacije na i u takvoj realnosti.

Konstatujemo, u stvari, da se nesvesno artikuliše na ideološkom subjektu, i, putem njega, na ideologiji. To ne znači da se nesvesno artikuliše samo na ideološkom subjektu i na ideološkom. Efekte nesvesnog, ili formacije nesvesnog, manifestuju druge artikulacije, na drugim realnostima: npr. somatski simptom manifestuje artikulaciju nesvesnog na somatskom, čak i onda kada taj efekt može18 da se umetne u (da se artikuliše na) ideološko(m). Uz tu rezervu da artikulacija na ideološkom nije jedina artikulacija nesvesnog, konstatujemo da ona postoji, i da igra važnu ulogu. (Između ostalih artikulacija: ne mora li se takođe reći da je nesvesno artikulisano na drugim19 nesvesnima, što bi se odražavalo u stalnoj opasci kod Frojda, naročito povodom terapije, ali što se redovno zapaža u svakodnevnom životu“, da nesvesna komuniciraju“. Trebalo bi videti da li ova artikulacija jednog nesvesnog na jednom drugom ne prolazi kroz efekte nesvesnog u ideološkom20.)

Artikulacija nesvesnog u i na ideološkom manifestuje se u sledećem fenomenu, koji predstavlja indiciju te artikulacije. Zaista se može reći, pod uslovom da razlučujemo efekte nesvesnog od mehanizama [des mécanicismes] koji ih proizvode, ili pre od mehanizma [du mécanicisme] koji ih proizvodi (mehanizam nesvesnog kao struktura koja funkcioniše“) da je nesvesno mehanizam koji funkcioniše“ pretežno na ideologiju (u smislu u kojem se kaže da motor funkcioniše na benzin“). Šta znači ovaj izraz? On označava činjenicu ponavljanja efekata nesevesnog u situacijama“ u kojima nesvesno proizvodi svoje efekte, tj. egzistira u tipičnim formacijama (simptomi itd.). Ove situacije“ daju se posmatrati i definisati, baš kao što se daju definisati i posmatrati efekti nesvesnog u njima. Osobenost ovih situacija“ sastoji se u tome da čine jedno sa formacija nesvesnog koje su u njima realizovane21. Drugačije rečeno, konstatujemo da nesvesno egzistira u objektvnom-subjektivnom (provizorno upotrebljavam ove termine) doživljenom“, i da u njemu realizuje neke od svojih formacija. Ono što kaže Frojd o manifestacijama nesvesnog u peripetijama svakodnevnog života na pregnantan način važi za realizacije neurotičnog ili psihotičnog nesvesnog u situacijama“ u kojima se realizuje titpičan efekt nesvesnog, tipična formacija (ili jedan modalitet strukture nesvesnog). To je sam princip ponavljanja“: neurotik koji nalazi načina da uvek ponavlja“ iste formacije svog nesvesnog u situacijama“ koje se i same ponavljaju.

Šta je, međutim, jedna situacija? To je formacija ideološkog, singularna formacija, u kojoj struktura (i specifični modaliteti) ideološkog obrazuju doživljeno, to je sama ova struktura u obliku primljene interpelacije (a ona ne može ne biti primljena). Kada neko priča svoj život“ ili opisuje svoje osećaje u jednoj doživljenoj situaciji“, ili priča svoj san itd. njegovom diskursu daje oblik ideološki diskurs, ja“ koje govori u prvom licu , subjekt pred kojim govori, koji je Sudija autentičnosti njegovog diskursa, njegove analize, njegove čestitosti itd. njegov diskurs takođe uobličavaju ideološki označitelji (i njihov odnos koji proizvodi efekte ideološkog značenja), u istom činu. U jednoj doživljenoj“ situaciji (čak i kada je doživljena bez komentara ili analize) uvek vlada ideološki diskurs (koji povezuje međusobno označitelje koji mogu biti, videli smo, sasvim druge stvari spram reči: osećaji“, utisci“22, ideje“, predmeti, slike, usmeravanja, otvorena ili prikrivena itd.).

Reći da nesvesno proizvodi svoje formacije ili neke od svojih formacija u konkretnim situacijama (svakodnevnog života, situacijama porodičnih odnosa, radnih odnosa, slučajnih odnosa itd.) doslovno znači, dakle, da ih proizvodi u formacijama23 ideološkog diskursa, u formacija ideološkog. Upravo u tom smislu može se reći da nam nesvesno otkriva princip svoje artikulacije24 na ideološkom. Upravo u tom smislu može se reći da nesvesno funkcioniše“ na ideologiju.

Ova formula može se razumeti u jednom još preciznijem smislu. Primećuje se, doduše, u kliničkom iskustvu, da ne dopušta svaka ideološka formacija da se nesvesno primi“, već da se vrši selekcija među situacijama“, ili da se situacije povinuju, čak da su izazvane, kako bi došlo do toga (ovde upotrebljavam termin primiti se“ u smislu u kojem kažemo da se majonez primio“). Drugačije rečeno, nesvesno (određeno nesvesno) ne funkcioniše na bilo koju formaciju ideološkog, već na neke među njima, koje prezentuju konfiguraciju takvu da u njoj može da dođe do igre“ mehanizama nesvesnog, da formacije nesvesnog mogu u njoj da se prime“. Da se vratimo prethodnoj metafori, određeni motor ne radi na bilo šta, već na benzin, ako je reč o motoru na benzin itd.

Pojavljuju se, dakle, ograničenja, koja se, za sada, mogu označiti kao afiniteti, koji upravljaju izborom ili izazvanom konstitucijom situacija“, u kojima formacije jednog određenog nesvesnog mogu da se prime“. Artikulacija nesvesnog na ideološkom može se, dakle, precizirati: ona nikada nije uopštena, već uvek selektivna-konstitutivna, podvrgnuta pod ograničenja koja su definisana tipom nesvesnog sa kojim imamo posla (u ovom slučaju, tip neuroza i njene varijacije, tip psihoza i njene varijacije25). Sve ovo se, bez teškoća, uklapa u podatke analitičke klinike i u iskustvo terapije.

Upotrebljavajući jednu krajnje aproksimativnu terminologiju, moglo bismo sugerisati da ideološke formacije, u kojima se primaju“ formacije dotičnog nesvesnog, čine materiju“26 (koja je i sama uobličena) u kojoj se primaju“ neke od tipičnih formacija dotičnog nesvesnog. Upravo putem tih ideoloških formacija, pored ostalih, komunicirala bi nesvesna u fenomenu koji opisuje Frojd, a, isto tako, ostvarivala bi se situacija transfera. Ova bi poenta očigledno zasluživala brižljiv rad na definiciji i konceptualnom podešavanju, budući da, što se toga tiče, očigledno ne možemo ostati na ovoj kategoriji materije“. Ona je veoma nezgodna zbog toga što maskira činjenicu, vrlo značajnu, da se diskurs nesvesnog proizvodi u ideološkom diskursu i preko njega, u fragmentu ideološkog diskursa i preko njega u kome se prima“ diskurs nesvesnog, bivajući odsutan iz tog diskursa. Ideološki diskurs služi, u stvari, kao simptom27 diskursu nesvesnog u pitanju. U tako odabranom ideološkom diskursu, id priča“, tj. govori jedan drugi diskurs u odnosu na ideološki diskurs, diskurs suštinski osoben po tome što nema subjekt isti kao subjekt“ ideološkog diskursa28.

Ako je to tako, morali bismo biti u stanju da iz toga izvučemo zaključak da analiza elemenata koji sačinjavaju formacije nesvesnog realizovane u ideološkom diskursu, ne može, a da ne iznese na videlo, kao njegove sastavne delove (ili neke od njih) ne samo fragmente ideološkog diskursa, nego takođe njegovu struktura i njegove fundamentalne kategorije (npr. ogledalnu centriranu strukturu, kategorije Subjekta u dvostrukom smislu njihovog odnosa). Ne bi li bilo moguće iznova postaviti problem statusa izvesnih kategorija koje figurišu u frojdovskim topikama polazeći od ove primedbe? Ego [le moi] koje kaže ja“ je očigledno je vrlo srodno subjektu“ ideološkog diskursa; super-ego“ [le „surmoi“] je vrlo srodno Subjektu koji interpelira, u obliku subjekta, svakog ideološkog subjekta29. Sa druge strane, id“ [le ça“] ne figuriše u strukturi ideološkog diskursa, pošto je on ono što se u njemu realizuje. Sa druge strane, struktura diskursa nesvesnog potpuno je drugačija od strukture ideološkog diskursa, pošto ona nije centrirana, i pošto subjekt“ nesvesnog ne figuriše sam, već putem na-mesništva“ u diskursu nesvesnog. Pitanje koje bismo mogli sebi postaviti, a ja ću, uz ogromne opreze, rizikovati da to učinim, bilo bi seledeće: da li je nešto od strukture ideološkog diskursa preuzeto“ u strukturi diskursa nesvesnog, ali sa potpuno drugačijim statusom koji bi se upravo držao strukture diskursa nesvesnog. To bi bio, u obliku radikalnog odsustva, čije vlastito [en personne] prisustvo u strukturi diskursa ideološkog markira diferencijalni kontrast, lakanovski veliki drugi, koji je subjekt“ diskursa nesvesnog u pravom smislu. Veliki Drugi, koji govori u diskursu nesvesnog, bio bi, dakle, ne subjekt diskursa ideološkog, Bog, Subjekt, itd., nego sam diskurs ideološkog ustanvoljen u subjektu diskursa nesvesnog i ustanvoljen u specifičnom obliku subjekta diskursa nesvesnog, tj. kao efekat tog diskursa, prisutan među označiteljima ovog diskursa kao odsutan putem reprezentacije jednim označiteljem (prisutan-odsutan putem na-mesništva“30).

U svemu ovome uopšte se ne radi o genezi, niti o identifikaciji kategorija bez mnogo formalnosti. Radilo bi se o artikulaciji jedne strukture na drugoj: a ta artikulacija kao i u svaka artikulacija, osobena je po tome što izaziva intervenciju izvesnih kategorija jedne strukture u drugoj i vice versa (postoji, kao u mehanici, naleganje“, zadiranje“ izvesnih delova uređaja u drugi uređaj31). Kategorije koje zadiru i način njihovog zadiranja, kao i smisao koji dobijaju od mesta koje im je povereno u novoj strukturi, trebalo bi misliti polazeći od te nove strukture, a ne polazeći od strukture kojoj pripadaju pre artikulacije, izvan artikulacije. To bi omogućilo da se shvati kako izvesni strukturalni elementi (ili kategorije) istovremeno pripadaju i strukturi diskursa nesevesnog i strukturi diskursa ideološkog, i kako izvesne strukturalne relacije (npr. centriranje) istovremeno pripadaju i strukturi diskursa ideološkog i strukturi diskursa nesvesnog – ali svaki put u različitim pozicijama koje im dodeljuje struktura u koju ove kategorije i ove strukturalne relacije zadiru“ (cf. ego, super-ego, veliki Drugi itd.). To bi, naposletku, dopustilo da se shvati zašto je Frojd imao razloga (ali nereflektovanih u svojoj specifičnosti) da tretira analitičkim konceptima ideološke realnosti (ne sve, samo neke, nesumnjivo upravo one koje zadiru“) kao što je religija, ili izvesne efekte samog estetskog diskursa.

To bi, naposletku, dopustilo ne da se reši, niti bi, nesumnjivo, išta više dopustilo čak da se postavi problem“, kome nepresteno pristupa većina teoretičara analize (čast pojedinim retkim izuzecima), problem ustanovljavanja, iskrsavanja nesvesnog u detetu. Odbacili smo celokupnu problematiku geneze, naličje ideologije porekla, koja dominira ovim konceptom. Sve pojave onog pre i onog posle (pre-edipovske faze, Edipov kompleks), međutim, mogu nas navesti da zamenimo problem geneze nesvesnog jednim drugim, po svoj prilici, zasnovanim problemom: problemom iskrsavanja, problemom združivanja različitih elemenata koji se primaju“ u obliku nesvesnog u detetu. Mislim da ovaj problem ne možemo postaviti u obliku problema, već da samo možemo postaviti prisutne elemente [disposer les éléments en présence], koji predsedavaju“ združivanjem koje se prima“ u obliku nesvesnog, ali bi trebalo upotrebiti reč predsedavaju“ u smislu funkcije predsedništva, koja se uvek, po definiciji, vrši na odstojanju. Jedan predsednik nikada ne zavrće rukave. Ipak, ovi prisutni elementi postoje u likovima porodične scene, porodične situacije: ideološka situacija“ u kojoj se proizvode, kao konstitutivni za tu situaciju“, efekti artikulacije nesvesnih majke i oca na i u strukturi te porodične situacije. Nesvesna artikulisana na ideološkom, nesvesna artikulisana jedna na drugima posredstvom (unutar) njihove artikulacije na ideološkom, evo šta sačinjava situaciju“ koja predsedava nad ustanovljavanjem nesvesnog deteta. Da se u njoj mogu prezentovati vrlo različite forme krajnje je očigledno: različita nesvesna različito artikulisana, različite artikulacije na različitim sekvencama ideološkog diskursa, krajnje je očigledno. Da može postojati odnos između konfiguracije ovih artikulacija, artikulacija diskursa i subjekta diskursa (diskursa koji pripadaju različitim porecima: diskursa ideološkog, diskursa nesvesnog, subjekata koji pripadaju različitim porecima: subjekta svakog od ovih diskursa) – te da mogu postojati načini na koje su definisane različite faze i njihove artikulacije, to možemo pretpostaviti. Što se tiče pokazivanja i dokazivanja, to je nešto sasvim drugo. Mehanizam ustanovljavanja se ne da posmatrati, izuzev u nekim njegovim spoljašnjim efektima (psihologija deteta po Špicu), koji, kao efekti koji se daju posmatrati, mogu biti dovedeni (samo ponekad!) u vezu sa uzrokom, ali i on sam je uvek uzrok-efekat, na primer, ponašanje majke, njeno prisustvo-odsustvo, pri čemu ne možemo dospeti do prirode samog uzroka. Nemamo drugih sredstava osim da polazeći od rezultata – upravo od konstituisanog nesvesnog i prepoznatljivih elemenata koji se artikulišu u njegovoj igri – i osim da ove elemente dovedemo u indikativnu vezu sa prisutnim elementima, o kojima smo upravo govorili. Neizvesno je da li bismo mogli otići mnogo dalje: moći ćemo sve preciznije i preciznije, sve rigoroznije i rigoroznije da analiziramo elemente i njihovu artikulaciju na dva kraja lanca: elemente koji predsedavaju ustanovljavanju nesvesnog i elemente koji se združuju i uređuju u ustanovljenom nesvesnom – pošto sve to može biti posmatrano i analizirano, ali sumnjam da ćemo ikada moći da prodremo u mehanizam ustanovljavanja, osim putem teorijske hipoteze koja izmiče svakom posmatranju, i čija će validnost počivati na drugim teorijskim elementima.

Fusnote:

1. Prema Althusserovom shvatanju odnosa filozofije, nauke i ideologije, trebalo bi razlikovati kategorije kao osnovne jedinice filozofskog diskursa, od koncepata kao osnovnih jedinica naučnog diskursa, kao i od pojmova kao osnovnih jedinica ideološkog diskursa (– prim. Prev.).

2. U dve daktilografisane verzije stoji „generalne“, ali bi zasigurno trebalo da piše „regionalne“ (napomena priređivača).

3. Rukopisni dodatak na poleđini prethodne stranice: „’premešten’ na opštu teoriju, ili radije privremeno premešten na opštu teoriju (u smislu da je profesor sa liceja [lycee] privremeno premešten na univerzitetsko mesto)“.

4. „Ispravnog“ je precertano: rukopisna prepravka: „izvesnog koncepta“.

5. La Psychanalyse no.3: Psychanalyse et Scienses humanies, 1957.

6. Rukopisni dodatak na margini: „ili formacijama“.

7. Rukopsini dodatak u tekstu: „takođe“.

* Psalam 7:9: Neka se okonča zloba grešnika, i uspravićeš pravednoga, Bože Koji ispituješ srca i bubrege. (-Prim. prev.)

8. Rukopisni dodatak na umetnutom listu: „Funkcija jezika nije na istom planu = pošto nema funkcije jezika! već diskursa kome jezik pribavlja bilo označitelje, bilo konstitutivne (kao prvi nivo [étage]) elemente (segmente) označitelja [pl.]. Nema, dakle, u tom smislu, funkcije jezika, pošto jezik ne postoji: postoje samo diskursi [des discourses].

9. Rukopisni dodatak na margini: „u Nemačkoj ideologiji“.

10. Rukopisni dodatak na margini: „cf. niže (popraviti)“.

11. Rukopisni dodatak na margini: „oprez!“.

12. Rukopisni dodatak na margini: „kao selbst“.

13. Rukopisni dodatak na margini: „kao svoju“.

14. Rukopisni dodatak na margini: „zahteva“., za kojim sledi rukopisni dodatak na poleđini prethodnog lista: Policijska uprava izdaje individuama, koje policajci interpeliraju, lične karte za koje rečeni policajci zahtevaju (traže) da se pokažu.

15. Rukopisni dodatak na poleđini prethodnog lista: „ne te ko, budući da seje potraživanjre na svaki način zadovoljeno – ona pruža ko-subjekte (tj. one ko kojima pruža granaciju da jesu subjekti interpelacije koji treba da preuzmu funkcije Traegra)“.

16. Rukopisni dodatak na margini: „da! (to je ista stvar)“.

17. Rukopisni dodatak na margini: „morfemi, ili takođe reči“.

18. Rukopisni dodatak na margini: „(ili istovremeno mora, da bi egzistirao, da prođe kroz artikulaciju ideologija tela)“.

19. Rukopisni dodatak na margini: „ne“.

20. Rukopisni dodatak na margini: „da“.

21. Rukopisni dodatak na poleđini prethodne strane: „(neke) formacije nesvesnog su tako upisane u (udružene) modalitete ideoloških formacija“.

22. Rukopisni dodatak na margini: „gestovi, minimalna ponašanja itd.“.

23. Rukopisni dodatak na margini: „modalitetima“.

24. Rukopisni dodatak na poleđini istog lista: „[naučni diskurs služi se, takođe, označiteljima drugih diskursa, pre svega ideološkog, ali i estetskog] [nema čistog diskursa: oni svi govore svi jedni u drugimakomunikacija rodovažanrova – ili pre zadiranje žanrova. To je artikulacija]“. Na margini ovog rukopisnog dodatka, drugom pasusu koji je Luj Altiser stavio u uglaste zagrade prethodi strelica, za koju se čini da specifičnije upućuje natrag na ovde pribeležene redove.

25. Rukopisni dodatak na margini: „modalitet“.

26. Strelica na margini pokazuje natrag na rukopisni dodatak naznačen u fusnoti 13.

27. Rukopisni dodatak na margini: „ne“.

28. Rukopisni dodatak na margini: „niti istu strukturu“.

29. Rukopisni dodatak na poleđini prethodnog lista: „Frojd nikada nije krio da je za njega Superego moralni subjekt (sa druge strane, Ego ideal možda ima savim drugačiju suštinu) – videti zašto Lacan nikada ne govori o superegu“ – .

30. Ovoj rečenici prethodi jedna strlica za koju se čini da upućuje natrag na na rukopisni dodatak naznačen u fusnoti 13.

31. Idem.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.