Rečnik marksističkih termina

Teorijski antihumanizam

Sirotište u Amsterdamu, Aldo van Eyck 1960, strukturalistička arhitektura

Moja analitička metoda ne polazi od čoveka, već od ekonomski datog društvenog perioda.

– Karl Marks, Beleške o Vagneru

Suprotno Sartreu, koji je tragao i otkrivao smisao kao motiv čovekovog ponašanja, mi smo za sebe pronašli nešto drugo, drugu strast, strast za pojam, za ono što bismo mogli nazvati sistemom… Raskid sa Sartreom je izvršen kada su Levi-Strauss u oblasti etnologije i Lacan u oblasti podsvesti pokazali da smisao nije ništa drugo nego površinsko delovanje, odblesak ili pena. To što nas najdublje iznutra prožima, što je pred nama, što nas drži u vremenu i prostoru, jeste sistem… Šta je taj anonimni sistem bez subjekta, šta je to što misli? JA više ne postoji i sada se ide za tim da otkrijemo ono ‘se’. Postoji bezlično ’se’. Time se u izvesnom smislu vraćamo na stanovište 17. veka, ali sa sledećom razlikom: na mesto Boga ne stavljamo Čoveka nego anonimno mišljenje, saznanje bez subjekta, teorijski bez identiteta.

– Mišel Fuko, citirano: Boris Majer Strukturalizam, Izdavački centar Komunist, Beograd, 1976.

U uvodu za ovaj pojmovnik spomenuli smo da „kada pričamo o nauci i filozofiji Istorijskog materijalizma/marksizma, mi skoro uvek pričamo o nestabilnim pojmovima, o borbi za interpretaciju“, verovatno najkontroverzniji pojam u naučnom korpusu marksizma jeste pitanje humanizma, tj. jedne skorije ideje „marksističkog antihumanizma“.

Sukob između filozofskog humanizma i teorijskog antihumanizma se može sumirati u jednoj rečenici – da li nešto prethodi stvaranju ‘svesti’ ili je ‘svest’ autonomni fenomen, nešto potpuno karakteristično čoveku i, iz toga, da li je čovek stvoren od strane istorijskih procesa kojih je sudeonik, ili je on ‘samostalni autor’ takvih procesa, kontrolor i sudija?

Savremeni antihumanizam je u marksizam došao iz pravca francuskog strukturalizma, posleratne francuske intelektualne tradicije koja je na tragu lingvistike Ferdinanda de Sosira počela da uklanja polazne pozicije „ljudske svesti“ u naučnom metodu, zagovarajući da pre formiranja nečeg kao što je „svest“ postoji čitav niz organizacije znakova koji individui uopšte omogućuje da bude individua i da sebe doživljava kao takvu, nezavisnu i jedinstvenu – dok je slučaj upravo bio obrnut.

Takav sukob pozicija (pozicija ‘svesti’ protiv pozicije ‘strukture’) nije bio slučajan, on je nastao prvo kao varnica između parafilozofskog, spekulativnog i poetskog pojma ‘slobodne svesti’ koji se sve više suočavao sa determinisanim subjektom naučnog posmatranja i do takvog sukoba je moralo doći. Luj Altiser je marksistički antihumanizam direktno bazirao na tragovima psihoanalize, posebno Lakanove psihoanalize, na tvrdnji da je ideja o ‘slobodnoj ljudskoj svesti’ ostatak pre-naučnih subjektivističkih i idealističkih tendencija koje su se u marksizmu vukle od dana nemačkog idealizma. Već od Ničea, potom i Hajdegera, krenule su kritike na račun filozofskog humanizma, tj. pogleda na svet koji u centar stavlja neku apsolutno slobodnu ljudsku svest.

Zašto je jedan deo francuskih marksista zainteresovao Lakan i strukturalna psihoanaliza – pre svega zato jer su mislili da tradicionalni ili ‘zvanični’ marksizam nema zadovoljavajuću teoriju ideologije i da, putem strukturalne psihoanalize, mogu da premoste taj problem i razumeju problematiku toga da neko „nešto radi, a ne zna da radi“ (kako je Marks opisao ideologiju), a da izbegnu zamku tvrdnje da je ideologija prosto nekakva „kriva svest“ koja će se kad-tad popraviti. Žižek je, na tragu angažovanog lakanizma, celu svoju akademsku karijeru izgradio na tom pitanju – pitanju nesvesnog delovanja, aktova koji su potpuno suprotni nečijim interesima (recimo grupe ljudi ili klase), a koji se dešavaju skoro automatizovano, naizgled potpuno spontano.

Francuski ‘stukturalni marksizam’ (oličen u Luju Altiseru i njegovom krugu), dakle, vrlo brzo dolazi u sukob sa tradicionalnim teoretičarima marksizma budući da u marksizam dovodi potpuno nove termine, do tada strane rigidnom i okoštalom jeziku staljinističkog ‘dijamata’. Međutim, prema rečima ovih francuskih mislilaca, oni su to radili radi marksizma, radi napredovanja naučnog materijalizma i radi što bržeg premoštavanja praktičnih problema koji su šezdesetih iskakali pred svetski marksizam.

Vrlo brzo, Altiser sa svojim ‘lakanovskim marksizmom’ dolazi pod čekić kritike ostatka marksističkih intelektualaca budući da kreće da javno politički promoviše teze koje su se u Parizu kuvale već desetak godina. Centralni zadatak ovog teorijskog projekta u kome su učestvovali filozofi, psiholozi i ljudi od nauke raznih usmerenja bio je projekat rastakanja ideje o jedinstvenom subjektu, naime rušenje mita o „Čoveku“ sa velikim „Č“, autonomnom subjektu, stvaraocu svoje istorije.

Stoga, pitanje da li je marksizam humanistička teorija o oslobođenju „Čoveka“ ili naučni sistem objektivnog sagledavanja koji u srž svog metoda stavlja borbu društvenih klasa, otvoreno je pitanje i tip je pitanja od kog zavisi koliko ćemo imati uspeha u borbi protiv građanske ideologije i kapitalizma kao sistema koji nju održava.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.