TCL i Altiser | TC linija
Luj Altiser

TCL i Altiser

 

Marks nije „rekao sve“, ne samo zato što nije imao vremena, već zato što „reći sve“ nema smisla za naučnika: samo religija pretenduje da „kaže sve“. Nasuprot tome, naučna teorija, po definiciji, uvek ima da kaže još nešto, jer postoji samo da bi otkrivala, u samim rešenjima problema, ako ne, čak i više problema nego što ih rešava.

– Luj Altiser, Filozofija i spontana filozofija naučnika i drugi eseji, Verso, London, 1990.

/Kolektiv TCL./

Verujemo da u istoriji moderne svetske marksističke teorije (dakle i pokreta) postoji zabrana o promišljanju teorije koja je na snazi nekih 80-ak godina. Ovi stavovi su u tesnoj vezi sa onim što mislimo da smo usvojili od Altisera i Žižeka (prvenstveno), a zatim i od nekih drugih teoretičara, kao što bi bili Elen Mejksins Vud ili Peri Anderson.

Naša teza je da je velikim delom poraz ideje Komunizma zadužen u ležernom i nipodaštavajucem odnosu praktikanata „levice/marksizma“ prema ideji teorijskog doprinosa, razvitka i teorijskoj strogosti. Očigledno se ovde nameće pitanje a ko to zabranjuje rad na teoriji i teorijsku cirkulaciju?“

Na to pitanje nemamo još uvek jasan odgovor.

Prema onome što verujemo da znamo o istoriji, susret Marksove teorije sa radničkim pokretom tokom XIX veka je centralni istorijski događaj u ljudskoj istoriji. Slično se može reći i za Lenjnovu teoriju, Maovu teoriju (barem do neke faze) – mislimo da su te dve individue poslednji veliki militanti proleterske misli, tj. ljudi koji su imali tu privilegiju da se njihov teorijsko-politički rad „susretne“ sa objektivnim tendencijama radničkih pokreta njihovih zemalja i da odsudno deluju ne samo na svoje zemlje, već i na tokove sveukupne istorije (ovde uvrštavamo i slučajeve iz bolivarijanske tradicije J. Amerike iako su ti slučajevi krajnje specifični). U iskustvu socijalističke Jugoslavije, mi nemamo (po našem mišljenju) zahvalnog teorijsko-političkog militanta budući da je titoistička misao lokalni derivat staljinističke škole mišljenja. Istoriju Praksis linije odbijamo kao naivno-idealističku devijaciju kasnije jasno ostvarene i pokazane kao liberalne.

Da odmah objasnimo, staljinistička škola mišljenja i jeste nešto što je prvi put spustilo rampu na neometano teorijsko istraživanje i propitivanje u ramu svetske komunističke misli. Nakon 1930. živ i punokrvan sistem marksističke misli, sticajem krajnje posebnih istorijskih okolnosti, postaje sklerotični aparat floskula koji je trebao da opravda sva tumaranja i arbitrarnosti Staljinovog Kremlja i Sovjetskog Saveza. Ovo je najdoslovnija Altiserova teza i nešto što Altiser zove „dugom noći teorije”, što se odnosi na period od ključnih 30 godina, sve do početka šezdesetih. U tom periodu, svetski Komunizam je dozvolio pojavu i privremeni trijumf nacizma i umesto pokušaja na sve-evropsku socijalističku revoluciju, imali smo naglo skretanje udesno, što je i najveći politički zločin staljinizma, ta prilika koja je propuštena tridesetih.

Nakon Staljinove smrti, sovjetska birokratija je postepeno ulazila u period nečega sto se zvalo „de-staljinizacija“ (od kraja pedesetih) i tu je političko rodno mesto Altisera, tu je momenat gde on postaje aktivan član KPF i teorijski magnat u usponu. KPF je u tom momentu najjači i najdominantniji eksponent sovjetske politike u Evropi, činjenica zbog koje su i Altiser i Žan-Pol Sartr (iako na različitim pozicijama) većinu svog angažmana proveli bukvalno na rubovima partije. Katastrofalna politika je ta partijska politika u kome takva dva čoveka nisu u njenom jezgru; gde je obojici, po našem mišljenju, bilo mesto (iako smo izričito na strani Altisera, ne želimo da nipodaštavamo iskrenu predanost i posvećenost Sartra). Uz sve to, KPF je bila izrazito sklerotičan, autističan, oportun birokratski aparat bez ikakve odgovornosti prema svom članstvu, a kamoli teorijskim dužnostima, sa fenomenalnom podrškom u narodu (trećina birackog tela nakon II svetskog rata).

Međutim, ono sto Altiser nije očekivao jeste da će ta dugo čekana „de-staljinizacija“ doneti možda još više teorijskog (dakle i političkog) taloga. Sartr je očekivao da će „de-staljinizacija de-staljinizovati de-staljinizatore“, ali se to nije desilo. Ukratko, formula „de-staljinizacije“ na svetskom nivou je bila: mladi Marks (dakle centristički, reformistički hegelijanizam) versus stari Marks (čvrsta i stroga naučna teorija svedena na analizu društvene strukture). Za svetski komunistički pokret, borba sa staljinizmom se svela na povratak Hegelu i ranim liberalnim korenima Marksa, dakle generalno nekom neodređenom (opasnom) duhu nemačkog klasičnog idealizma.

Sada mala digresija: genijalnost Marksa je bila u tom gestu doslednog kombinovanja, te male teorijske alhemije engleske političke ekonomije, nemačkog klasičnog idealizma i francuskog revolucionarnog prosvetiteljstva. Ali marksizam, najevidentnije, nije samo puka kombinacija, ukupni zbir tih faktora već teorijsko-politički sistem bez presedana, verovatno najambiciozniji ikada koji je daleko daleko iza sebe ostavio sve što ga je stvaralo u procesu. No, sve te tri istorijske tradicije proganjale su ga dugo i proganjaju ga i dan danas, nesmanjenom žestinom. Sve tužne teorijske priče uglavnom variraju ideološke obmane koje su zaista stare sto godina, samo menjaju jezik kojim govore.

Engleska politička ekonomija opteretila je marksizam empirizmom (dakle i pozitivizmom), nemačka klasična filozofija ga je opteretila istoricizmom, gradualizmom i svim mogućim perpetuacijama hegelijanskih zapleta (dijalektikom do smrti, rečima jednog velikog italijanskog marksiste), a francusko radikalno prosvetiteljstvo – humanizmom. Od krize tridesetih naovamo, od „duge noći teorije“ koju je birokratska Moskva namakla na marksizam, preko „de-staljinizacije“, preko nasledja šezdesetosme, preko uspona „post-strukturalizma“, „kraja istorije“ i pada Berlinskog zida, svetska marksistička teorija se i dalje bori sa duhovima starim možda i preko jednog veka.

Altiser je sebi zadao eto, taj obimni zadatak da „otključa“ taj problem.

Nakon digresije, vratimo se na pitanje „ko to zabranjuje rad na teoriji i teorijsku cirkulaciju“.

U velikoj meri, to i jeste zapis građanske ideologije koja počiva na empirističkom prakticizmu i pragmatizmu (jasno ustanovljenom unutar marksizma prvo kroz reformizam Druge Internacionale, a zatim kroz oportune vijuge zvanične Moskve). Njena lozinka jeste „neposredna primenjivost”, sve ostalo se baca niz vodu. To je jasna, iako ne na prvi pogled vidljiva, posledica logike kapitala unutar teorije – maksimizacija učinka i vrednosti koja je nauci strana po definiciji. Tu i jeste vodeći problem, čini nam se, koji ćemo mi imati jer radimo uprkos matriksu, uprkos strukturi staroj neka tri veka. Građanska ideologija ne trpi „neprimenjivost”, zanimaju je efekti i najneposredniji rezultati, kratki i probojni dometi do sledeće prilike. Levičarski aktivizam ne može decenijama da se izleči od toga, ali ako nam je za utehu – nije nejasno zasto ne može; levičarski aktivizam sprovode subjekti subjektivirani kroz ideju empirističkog prakticizma, kroz ideju „efikasnih rešenja”. Dosledno i strpljivo teorijsko promišljanje stoga zaista jeste jedna od suštinski radikalnih anti-ideoloških praksi, naučni instrumentarijum tu jeste naš saveznik, naš napor da „teorija zahvati mase i postane oružje u njenim rukama”.

Ako premotamo jedno 3 decenije, videćemo da je od sedamdesetih naovamo „duga noć teorije“ postala „duga noć politike“, što je jedna još strašnija činjenica. Politički, društveni sukob može da postoji bez teorije, ali politička teorija ne može bez politike – to je jako važna teza, to jeste primat politike nad filozofijom. Dakle, klasna borba kao fakat na terenu postoji i bez teorijskog koncepta klasne borbe, ali tek kroz teorijski koncept Klasne Borbe, borba klasa na terenu postaje operativna politička kategorija. Tek tada postaje mobilišuće oružje koje može i mora da radi i van svog spontanizma i zahteva ograničenih dometa – kao koncept koji univerzalizuje interese klase proizvođača (plus obespravljenih) i prilagođava društvo sebi. To je suštinska i odsudna stvar. Marks je na ideji borbe klasa kroz istoriju, kroz napetosti u sferi proizvodnje društva stvorio svoj čitav idejni i politički sistem. Dakle, bio je potreban teoretičar koji je konceptualizovao istorijske tenzije kroz univerzalni princip koji dalje mora da nastavi svoj teorijski i politički život. Od Marksa naovamo, politika bez teorije nije moguća, ona je bez teorije u pred-političkom slepilu, nesvesna koordinata borbe, svog mesta, dometa svojih zahteva, opasnosti, taktike itd.

Ovo pišemo jer je „duga noć teorije“ (1930-1960) ipak imala svoj adresat živ i zdrav za vreme trajanja te noći, mislimo na organizovan radnički pokret. Naša teza o „dugoj noći politike“ (1974-naovamo) se odnosi na naše vreme koje je znatno kritičnije, vreme u kojem je naš adresat razasut i raspršen. Ne treba da čudi, doduše, odustajanje evropske radničke klase od aktivnog učešća u politici. Period 1914-1970 je bio period aktivnih političkih potresa na tlu Evrope gde je evropska radnička klasa zadavala najozbiljnije udarce evropskom kapitalizmu. Jednom ga je spasio I sv. rat, drugi put nacizam (potpomognut staljinističkim slepilom i strahom), treći put američka ekonomska pomoć nakon II sv. rata, četvrti put ležernost šezdesetosmaša. Nakon 50 godina, dakle nakon 5 decenija aktivnih poraza i ogromnih napora, evropsko radništvo je ipak zatvorilo tu sekvencu i reklo „dosta za sad, toliko od nas“ i povuklo se sa linija fronta. Sama činjenica da su za to vreme (1914-1970) izbila dva rata koja su postala globalna pokazuje o koliko radikalnom periodu se radilo, ali neiskorištenje radikalnog perioda donosi još radikalniji poraz, a to je poraz u čijim kandžicama živimo i dan danas.

Mali društveno-istorijski paradoks je obznanio na neki način „dugu noć politike“.

Naime, ako su Marks i Engels trebali da izadju na kraj sa „nemačkom ideologijom“, „duga noć politike“ se kuvala u kuhinji „francuske ideologije“, čak se možda može reći „pariske ideologije“. Mislimo svakako na ono što se kolokvijalno zove „post-strukturalizmom“ ili „post-modernizmom“ u političkoj teoriji, što doduše nije ništa nego jedan novi reformizam, jedno novo odstupanje od klase.

Istorija je htela da se malo bizarno poigra sa nama i da nam zakuva zaplet u kome učenici Luja Altisera (jednog od najistrajnijih, najradikalnijih mislilaca Komunizma, a u moderno vreme bez premca) postaju nesvesni ideolozi Novog Reformizma od sedamdesetih naovamo. Opet da stvar bude teza, „pariski ključ“ (Altiserov bliži i širi krug saradnika i učenika i teorijski obrti nastali u tom aranžmanu) jeste najvitalnija, najkreativnija, najhrabrija škola savremenog marksizma i spremnosti da se ima petlja u teoriji, dakle u politici. Tu negde mi moramo da pokušamo da se situiramo i pokušamo da damo svoj doprinos na tom polju, iako se nesumnjivo radi o projektu koji je višegodišnji i zahtevan poprilično.

Sa te strane, mislimo da je očigledno da treba krenuti od Altisera i odredjene rektifikacije „altiserijanskog diskursa“, tj. ponovno podcrtavanje istinske radikalnosti i sadržajnosti njegovog političkog projekta povratka starom Marksu. Tu leži naša odgovornost prema jednom jasnom teorijskom i političkom diskursu.

U tom smislu, sledeće reči/pojmovi kao čitavi blokovi učitanih političkih značenja trebaju da budu u posebnom fokusu:

  • Čovek (ljudska priroda, ljudske potrebe)
  • individualna svest
  • dobro/zlo/solidarnost
  • društvena jednakost/nejednakost
  • socijalna pravda/ljudska prava
  • radnička država/pravna država
  • determinizam/indeterminizam

Upravo zbog ovih navedenih stvari, teorijska dostignuća i politička važnost Altiserovog rada moraju biti odbranjena, nastavljena i transformisana. Centralni zadatak obnavljanja marksizma je re-altiserizacija čitavog Altiserovog projekta koji je, onako kako ga mi vidimo, pitanje ‘biti ili ne biti’ za opstanak, prečišćenje i nastavak izgradnje marksističke teorije. Re-instalacija pojma Klase i Klasne Borbe, razumevanje mesta proleterijata u društvenoj reprodukciji i političkom procesu transformacije, izlaženje na kraj sa konceptima društvene borbe koji su nastali na tragu „teorije identiteta“ i „teorije razlike“, izlaženje na kraj sa pojmom tolerancije, ali i povezivanje svega toga sa Altiserovim projektom predstavlja veliki posao koji je pred nama. Naš doprinos ovoj borbi biće u pokušaju da se određeni tekstovi, već prevedeni ali raštrkani po ostacima jugoslovenske socijalističke publicistike, objedine na jednom mestu, te da se nastavi sa prevodlilačkim radom i publikacijom do sada neobjavljivanih eseja na srpskom jeziku kao i proizvodnja novih tekstova i obrada aktuelnih tema.

Kao i svi pre njega, Altiser je ostavio ambivalentno nasleđe, nezavršene argumente, i gomilu drugih protivrečnosti – sirov materijal neophodan za sledeći period marksističke teorijske i političke aktivnosti. Danas više nego ikad momenat je da se ta argumentacija postavi na stabilne noge i da je se ima u vidu u narednim, odsudnim danima koji dolaze.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.