Teorija i Istorija

Šta vladajuća klasa čini kad vlada?

 

/Göran Therborn, časopis Marksizam u svetu, 1/1988, Izdavački centar Komunist, Beograd (str. 26-58). Prevela Ivana Zdravković./

I

Koje je mesto vlasti u društvu? Kakav je odnos između klase i vlasti? Kao što se može očekivati, odgovori se razlikuju, budući da klasa i vlast imaju očigledan značaj pri ocenjivanju datog društva. Međutim, samo pitanje se čini jednostavnim i dovoljno neposrednim. Ako ostavimo po stnani ideološke predrasude, čini se da je ovde reč o čuvenom pitanju naučnog metoda, tj. najadekvatnijeg metoda davanja odgovora na to pitanje.1 Ali, da li je to pitanje zaista tako jasno i jednostavno? Na osnovu onoga što znamo o „paradigmama“ (Kuhn) i „problematici“ (Althusser) nauke, može se postaviti sledeće pitanje: da li bi se, recimo, proleterski revolucionar i kritičar političke ekonomije (Marx), nemački akademski istoričar i sociološki sledbenik austrijskog marginalizma (Weber), izdanak džefersonovske demokratije (Mills), obožavalac savremene liberalne ekonomije (Buchanan-Tullock, Parsons) ili pak zastupnik neke od vladajućih ideja današnjin SAD (Dahl, Giddens)2 bavili istim problemom, da li bi postavljali isto pitanje — čak i kad koriste iste reči?

Ako po strani ostavimo suptilnije stavove i razlike, možemo uočiti najmanje tri različita glavna prilaza proučavanju vlasti u društvu. Prvi i najopštiji bismo mogli nazvati subjektivističkim prilazom. Robert Dahl pita: ko vlada?3 William Domhoff postavlja pitanje: ko vlada Amerikom?4 A britanski teoretičar stratifikacije, W. G. Runciman, pita se „ko vlada i ko su oni kojima se vlada?“5 Ili, prema militantnoj pluralističkoj varijanti Nelsona Poslbyja, pitanje glasi: da li uopšte iko vlada ovom zajednicom?6

To je subjektivistički prilaz problemu vlasti u društvu, ali ne u istom smislu kao „subjektivan“ u tzv. subjektivnim koncepcijama stratifikacije, pri čemu se misli na subjektivno vrednovanje i ocenjivanje, za razliku od stratifikacije, recimo, dohotka ili obrazovanja. Prilaz je subjektivistički u tom smislu što traga za subjektom vlasti. On traga, iznad svega, za odgovorom na pitanje: ko ima vlast? Nekolicina, množina, jedinstvena klasa porodica, institucionalna elita onih koji donose glavne odluke, suparničke grupe, svi ili niko? Subjektivisti se usredsređuju na subjekta koji ima i vrši vlast.7

Prema tome, uobičajeno subjektivističko pitanje možemo proučavati i na njega odgovarati na različite načine.

To je, u stvari, dovelo do veoma žive metodološke i suštinske rasprave u SAD tokom pedesetih i šezdesetih godina. Ta rasprava još nije prestala, a vodi se između „pluralista“ i teoretičara elite, odnosno vladajuće klase.8 U suštini, ta rasprava se vodi u okviru liberalne političke ideologije i liberalne političke teorije, pri čemu se, kao polazište, prihvata liberalno shvatanje demokratije, a zatim se istražuje da li savremene manifestacije liberalne demokratije, u današnjim SAD ili u drugim zapadnim zemljama, odgovaraju ili ne odgovaraju tom shvatanju. Međutim, u tu raspravu su uključeni i značajni prilozi marksističkih autora koji su se, u osnovi, zadržali u tom okviru, prihvatajući bitku na terenu koji je odabrao neprijatelj.9 Ovaj potonji slučaj, uzgred budi rečeno, osvetljava dalekosežne uticaje preovlađujuće ideologije, pri čemu se opredeljuje čak i oblik suprotstavljanja toj ideologiji.

Pored subjektivističkog trenda i njegovih unutrašnjih polemika o raznim metodama i odgovorima, postavlja se druga vrsta pitanja; to čine autori koji polaze od liberalne ekonomske ideologije i liberalne ekonomske teorije. Taj prilaz bismo mogli nazvati ekonomskim prilazom. U skladu s duhom poslovnih ljudi, pitanje ovde ne glasi ko, već koliko. Vlast se iznad svega sagledava kao sposobnost uticanja da se nešto uradi. Glavni naglašak se ne stavlja na „vlast u odnosu na nešto“, već na „vlast nad nečim ili nekim“. Otuda suštinsko pitanje nije distribucija, već akumulacija vlasti. Kao teorija o vlasti, ekonomski prilaz ima dve glavne varijante — sociološku i utilitarističku. Glavni predstavnik one prve jeste Talcott Parsons. Prema Parsonsu, vlast je „cirkulišući medijum, analogan novcu“.10 Otuda se vlast i definiše kao „opšta sposobnost obezbeđivanja izvršavanja obaveza; to obezbeđivanje vrše jedinice u sistemu kolektivne organizacije kad su te obaveze legitimne u odnosu na ostvarivanje kolektivnih ciljeva, a tamo gde dođe do opiranja, postoji presumcija prisile pomoću negativnih situacionih sankcija — bez obzira na stvarne agente te prisile“.11

Što se tiče utilitarističkih „ekonomskih teorija o demokratiji“, slaba pažnja i briga se posvećuje fenomenu vlasti i njenoj konceptualizaciji. Politika se sagleđava iz perspektive „individualističke teorije o kolektivnom izboru“, a značenje vlasti se usled toga izvlači iz navodnih blagodati tržišne razmene. „Taj prilaz“, pišu Buchanan i Tullock, „uključuje političku aktivnost kao poseban oblik razmene; i, baš kao u tržišnim odnosima, očekuje se da, zahvaljujući kolektivnoj vezi, sve stranke ostvare uzajamne koristi. Prema tome, politička akcija se, u pravom smislu reči, sagledava u suštini kao sredstvo pomoću kojeg se može povećati vlast svih učesnika, ukoliko vlast definišemo kao sposobnost upnavljanja stvarima koje ljudi žele“.12

Iako bi se moglo reći da dve glavne varijante imaju zajednički prilaz vlasti, nadahnut liberalnom ekonomijom, te da se usredsređuju na nekonfliktnu „vlast u odnosu na nešto“, one ipak ispoljavaju razlike koje nikako nisu beznačajne. Što se tiče sociološke varijante, vlast proizlazi iz društvenih odnosa i u njima deluje, dok je u utilitarističkom poimanju osnovna nerelaciona ocena. Problem klase i vlasti uglavnom nestaje u obe varijante.

Uz slabo razvijenu teorijsku maštovitost pomenutih autora, ekonomski prilaz se primenjuje i na probleme političkog razvitka i „modernizacije“. U tome prednjači Samuel P. Huntington. Ovaj autor jako naglašava značaj „akumulacije vlasti“, stavljajući u drugi red problem njene distribucije. Svoju knjigu Political Order in Changing Societies (Politički poredak u društvima koja se menjaju), on započinje sledećom izjavom: „Najznačajnija politička razlika među zemljama tiče se ne njihovog oblika vladavine, već njihovog stepena vladavine. Razlike između demokratije i diktature manje su no razlike između onih zemalja čija politika uključuje konsenzus, zajedništvo, legitimnost, organizovanost, efikasnost, stabilnost, te onih zemalja čijoj politici nedostaju ti kvaliteti.“13 „Moderm politički sistemi se razlikuju prema količini vlasti u sistemu, a ne prema njenoj distribuciji.“14 Prema Huntingtonu, ono što pruža određen model, nije liberalna ekonomska teorija već opšte liberalne ideje o ekonomskom razvitku.

Treći prilaz bismo mogli nazvati strukturalno-procesualnim. Ali, s obzirom da je on usredsređen na društvo kao objektivno strukturisani totalitet, na protivrečnost, kretanje i promenu, možda bi ga bolje bilo nazvati dijalektičko-materijalističkim prilazom, otelovljenim u istorijskom materijalizmu, tom novom naučnom proučavanju istorije i društva čiji je utemeljivač Karl Marx. Tu se u glavnoj žiži nalaze istorijski društveni konteksti i modaliteti vlasti, a prvo pitanje glasi: o kakvoj vrsti društva se radi? A zatim: kako država deluje na društvo, na njegovu reprodukciju i promenu?

Središni zadatak Kapitala nije se sastojao u identifikovanju onih koji imaju bogatstvo i onih koji su siromašni, niti onih koji vladaju i onih kojima se vlada, već — kako je sam autor istakao u svom predgovoru — u tome da „otkrije zakon ekonomskog kretanja modernog društva“. Naime, Marx je iznad svega bio zainteresovan da utvrdi kako se reprodukuju bogatstvo i siromaštvo, dominacija i potčinjavanje, kako se to može promeniti. Njegova studija nije prvenstveno usmerena na vlasništvo i na vlasnike, već na kapital, tj. na (posebne istorijske) odnose proizvodnje i na njihov odnos prema proizvodnim snagama, prema državi i sistemu ideja.

II

Ovaj treći prilaz problemu vlasti u društvu svoju obuhvatnost duguje činjenici da ozbiljno i sistematski nastoji da se uhvati ukoštac s dva temeljna problema koja su uglavnom zanemarivali ostali prilazi. Jedan se tiče problema „vlasti prema kome“, a drugi se odnosi na „vlast nad nečim ili nekim“.

Pitanje koje bi trebalo ozbiljno uzeti u razmatranje glasi: vlast da se čini šta? U koje svrhe se koristi određena količina vlasti? Utilitaristički odgovor teško da može zadovoljiti, s obzirom na ogromnu raznovrsnost istorijskih društvenih oblika, pa prema tome i sistema vlasti. Iz istog razloga ne možemo mnogo naučiti iz Parsonsovog raspravljanja o vlasti kao o ostvarivanju „kolektivnih ciljeva“.15 Takođe ne treba a priori pretpostavljati (ili uzeti kao deo definicije) — kako to Parsons smatra — da se vlast vrši „u interesu efikasnosti kolektivnog delovanja kao celine“,16 a ne u interesu eksploatisanja jedne klase od strane druge.

Šta znači „vlast prema nekome ili nečemu“, to zavisi od vrste društva u kojem ona deluje. Marksistička analiza datog društva usredsređuje se pre svega na njegov način, ili načine proizvodnje, na njegov sistem, ili sisteme odnosa proizvodnje i proizvodnih snaga.

Određujući odnose proizvodnje, marksistički analitičar istovremeno utvrđuje da li postoje klase u datom društvu i koje su to klase, budući da, u marksističkom smislu, klase čine oni ljudi koji zauzimaju određene položaje u društvu, što se, u osnovi, određuje odnosima proizvodnje. Ako su neposredna proizvodnja — u domaćinstvu, poljoprivredi, industriji, saobraćaju, itd. — i prisvajanje i kontrola proizvedenog viška raspoređeni na razne nosioce uloga, a nisu objedinjeni u individui ili kolektivu, u tom slučaju postoje klase. Različiti načini tog raspoređivanja uloga (ropstvo, feudalizam, kapitalizam, itd.) označavaju postojanje različitih klasa.17

Određivanje odnosa proizvodnje ne tiče se samo konteksta političke vlasti. Ono je neposredno povezano i s pitanjem vlasti, budući da odvajanje neposrednih proizvođača od prisvajanja viška proizvoda dovodi do odnosa dominacije i subordinacije.18 Eksploatatorski odnosi proizvodnje neposredno podrazumevaju odnose dominacije. U onome što bismo mogli nazvati ključnim, odlomkom Marxovog materijalističkog tumačenja istorije, on kaže: „Specifični ekonomski oblik u kome se neplaćeni višak rada crpe iz neposrednih proizvođača određuje odnos gospodstva i potčinjenosti kakav izrasta neposredno iz same proizvodnje i kakav sa svoje strane obratno reagira na nju kao određujući faktor.“ Marx zatim nastavlja i iznosi svoju osnovnu tezu o odnosu između ekonomije i politike (o značenju, istinitosti i korisnosti te teze može se raspravljati): „A na tome se zasniva čitavo formiranje ekonomske zajednice koja izrasta iz samih odnosa proizvodnje, a s time ujedno i njen specifični politički oblk. Najskriveniju unutrašnju tajnu, skrivenu osnovicu čitave društvene konstrukcije, pa stoga i političkog oblika odnosa suverenosti i zavisnosti, ukratko, svakog vremenski datog specifičnog državnog oblika, nalazimo svaki put u neposrednom odnosu vlasnika uslova proizvodnje prema neposrednim proizvođačima.“19

Za pristalice subjektivističkog prilaza — i u njegovoj pluralističkoj i u elitističkoj varijanti — pokretanje problema „vlasti da se nešto čini“ znači pitanje: šta čine vladaoci kad vladaju? Kuda vladaoci vode one kojima vladaju? Ako kažemo ili podrazumevamo da vladaoci — kad vladaju — u stvari održavaju svoju vladajuću poziciju — to je u najmanju ruku trivijalno, a dosta često i netačno. Namerno i nenamerno, ono što vladaoci čine i ne čine, utiče na one kojima se vlada, a ista vrsta subjekata vlasti — imajući u vidu njihovo poreklo i sadašnje međuljudske odnose — može veoma različito delovati na one kojima se vlada. Dolazi do različitih rezultata u uslovima pluralizma ili elitizma, do različitih efekata u uslovima, recimo, vojnih režima i centralizovanih „oligarhijskh“ organizacija.20 Postoje i različiti načini na koje neka vladajuća klasa vrši i održava svoju vlast (na samo regrutovanjem, iz svojih redova, političkih kadrova). Otuda se može reći da vladaoce i vladajuće klase bolje identifikujemo ne pomoću njihovih imena i broja, njihovog društvenog porekla i karijere vlasti — mada sve to ima određen značaj — već pomoću njihovih akcija, tj. pomoću objektivnih efekata njihovih akcija. Posmatrajući stvari iz te perspektive, marksist se ubacuje u subjektivističku raspravu, polarizovanu oko demokratije i diktature ili — u njenoj savremenoj, nešto blažoj verziji — oko pluralizma i elitizma. Otuda se i postavlja pitanje: demokratija koje klase, diktatura koje klase?

Postoji i drugi aspekt onoga što vladaoci čine kad vladaju. Talcott Parsons je jednom izneo poznatu kritiku na račun utilitarizma, otpužujući ga što je nesposoban da vodi računa o društvenom poretku.21 Ono što teoretičari subjektivističke elite i vladajuće klase nisu u stanju da učine, to je da povedu računa o društvenoj promeni. Dosta je karakteristična okolnost da klasični teoretičari elite, koji su zaista razmišljali o posledicama svojih teorija, u osnovi smatraju da se društvo ne menja. Umesto toga, oni slikaju večiti ciklus uspona, vladavine, degenerisanja i propadanja elita. To važi za sve njih — za Gumplowicza, Moscu, Pareta i Michelsa.22 U krajnjoj liniji, oni nastoje da ljude i ljudsko društvo svedu na biologiju.23 Iako su ljudi, svakako, biološki organizmi, očigledna je činjenica da se Ijudsko društvo menja tokom postojanja i da poprima niz oblika. Zadatak društvene nauke mora nužno biti analiziranje tih različitih istorijskih oblika i njihove promene. To se ne može obaviti ako kao polazišta uzmemo subjekte vlasti, njihovu psihu, njihovu volju, već jedino ako uzmemo društveni kontekst u kojem oni vladaju.

Društvo u kojem vladaoci vladaju sadrži neke mogućnosti i tendencije promene. Vladaoci vladaju u određenom stadijumu razvitka određene društvene strukture i njihova vladavina utiče na njoj inherentne tendencije i protivrečnosti, ali je izložena i njihovom uticaju. Subjektivisti zastaju pre no što izvrše analizu tih tendencija i protivrečnosti i tipično zaključuju: gle, vlast drži samo mali broj ljudi, a to je loše! Ili: vlast je u rukama mnogih, a to je dobro! Valja istaći da je u tom kontekstu vlasti i promene od značaja efekt vladavine — ne neposredno na individue i ne na blagodeti i opterećenja koje ta vladavina donosi pojedinim osobama i grupama24 — već efekt vladavine na društvenu strukturu i na društvene odnose u kojima individue žive. Naime, mogućnosti promene i bunta ne određuje gola činjenica da je neko hendikepiran ili eksploatisan, pored problema „vlasti prema kome“, postoji i veoma značajan, a zapostavljen problem „vlasti nad kim“. Da li postoji međusobna povezanost različitih momenata vršenja nečije vlasti nad nekim? Ako ne smatramo da je društveni život proizvoljan i da nije podložan nikakvom obrascu, odnosno ako ne smatramo da je on jedinstveno, konsenzualno, kolektivno delovanje — kako bi onda trebalo proučavati društvene odnose i kako bismo ih mogli sagledati?

Na prvi pogled bi se moglo reći da je neopravdano govoriti o zanemarenom problemu, budući da pluralisti i elitisti upravo oko toga vode suštinsku raspravu. Međutim, verni zajedničkom subjektivističkom jezgru, i pluralisti i elitisti se usredsređuju na sekundarni aspekt problema. Oni se spore oko toga da li između različitih momenata vlasti u društvu postoji bezličan odnos: postoji li celovita elita koja ujedinjuje različita vršenja vlasti, i to tako što odlučuje u različitim oblastima? Ili je odlučivanje rascepkano na razne, malo ili nikako povezane grupe? Ovakvo formulisanje pomenutog problema ne uzima ozbiljno u obzir okolnost da bezlično cepkanje odlučivanja ne mora nužno značiti da su različite manifestacije vlasti slučajne i da nisu podložne nikakvom obrascu. Naprotiv, temeljnu, a čini se i proverenu pretpostavku društvene nauke možemo ovako formulisati: zbivanja u ljudskom društvu su na neki način podložna određenom obrascu, te ih je moguće sagledati pomoću naučne analize. Teoretičari elitizma-pluralizma se, dakle, usredsređuju na vršenje ili nevršenje jednog od mogućih vidova oblikovanja vlasti u društvu; a valja dodati da bi se teško moglo reći da je taj vid oblikovanja vlasti najznačajniji u modernim složenim društvima.

Mala je korist ako na tu vrstu primedbi odgovorimo tako što ćemo se pozvati na vrstu bezličnog identiteta, različiitog od onoga koji se ostvaruje preplitanjem pripadnosti u celovitim grupama vlasti, tj. ako se pozivamo na zajednički identitet ideja, na konsenzus u pogledu vrednosti.25 Kako možemo objasniti posebnu vrstu konsenzusa i njegovo održavanje?26 Kako on deluje, tako apstraktan i opšti, kakav se ispoljava u modernim društvima? Kako nastaju i/ili se održavaju objektivne društvene strukture i društveni odnosi, kako različiti oblici vršenja navodno saglasne vlasti oblikuju živote ljudi?

Značajne metodoloiške kritike pluralizma razvijaju Bachrach i Baratz27, a u novije vreme i Lukes28 (prva dva autora uvode institucionalnu „mobilizaciju predrasuda“ i „neodlučivanje“29, dok Lukes uvodi latentne sukobe i efekte nedelovanja30). Međutim, oni se ne bave sadašnjim a problemom „vlasti nad kim“. U stvari, subjektivistička orijentacija tih autora kao da zatvara put elitistima da reše taj problem. Njihovi prefinjeni metodi mogu da otkriju skrivenije manifestacije vladavine elite, ali teško uočavaju društvene oblike vršenja vlasti, koji se razlikuju od oblika vršenja vlasti jedinstvenog subjekta vlasti. Kad su u pitanju Bacbrach i Baratz, to diktira njihovo shvatanje vlasti i s njim povezani pojmovi, kao što je bezličan odnos između A i B.31 Sto se tiče Lukesa, to je posledica njegove moralističke zaokupljenosti odgovornošću. Otuda Lukesa ne zanimaju bezlični oblici dominacije, te on nastoji da se usredsredi na slučajeve u kojima se može pretpostaviti da bi vršenje vlasti moglo biti drugačije od postojećeg. Upravo u tom kontekstu on povlači razliku između vlasti i sudbine!32 Otuda i Lukes smatra da vlast valja prvenstveno analizirati u cilju pronalaženja subjekata vlasti, prepoznatljivih, slobodnih i odgovornih subjekata delanja (ili nedelanja). Čini se da on ostaje u pluralističko-elitističkom okviru, bilo jedinstvene elite ili raznih elita rukovodećih grupa (čija međupovezanost kao odnos vlasti nad ostalima ostaje nejasna, ukoliko oni samo nisu svesni tog odnosa).

Marx je našao izlaz iz pluralističko-elitističkog ćorsokaka. Čini se da taj izlaz skoro nisu ni primetili sociolozi i politikolozi, uključujući i pisce koji se, više ili manje, kritički odnose prema Marxu. Kao da su se radikalna novina i posebnost marksističkog prilaza utopili u subjektivističkim recepcijama i reinterpretacijama. Izlaz koji je Marx našao može se ovako formulisati: proučavanje datog društva ne treba da bude samo proučavanje njegovih subjekata niti jedino njegove strukture, već — takođe i istovremeno — istraživanje njegovog procesa reprodukcije. Značajno je da upravo u proučavanju tog procesa reprodukcije Marx analizira klasne odnose eksploatacije i dominacije.

„Prema tome, kapitalistički proces proizvodnje, posmatran u svojoj povezanosti ili kao proces reprodukcije, ne proizvodi samo robu, samo višak vrednosti, on proizvodi i reprodukuje sam kapitalistički odnos: na jednoj strani kapitalistu, na drugoj najamnog radnika“.33 Kritikujući subjektivistička shvatanja o tržilšnoj razmeni u ekonomiji 18. i 19. veka, Marx je istovremeno unapred kritikovao i sociologe 20. veka: „Svakako, stvar izgleda sasvim drukčije kad kapitalističku proizvodnju posmatramo u neprekidnom toku njenog obnavljanja i kad mesto pojedinačnog kapitaliste i pojedinačnog radnika obuhvatimo celinu: kapitalištičku klasu i nasuprot njoj radničku klasu. Ali to bi značilo primeniti merilo koje je robnoj proizvodnji potpuno strano“.34

Što se tiče proučavanja vlasti u društvu, perspektiva reprodukcije znači da šu glavna pitanja svih varijanti subjektivističkog prilaza (Ko vlada, jedinstvena elita ili suparničke rukovodeće grupe? Da li je ekoriomska elita istovetna s političkom elitom ili ima kontrolu nad njom?) zamenjena sledećim pitanjem: Kako se društvo, kakvi temeljni odnosi proizvodnje reprodukuju? Pomoću kojih mehanizama? Kakvu ulogu imaju struktura i delanja, odnosno nedelanja države (ili lokalnih organa vlasti), u tom procesu reprodukcije, da li ga podržavaju, samo dopuštaju ili mu se protive?

Analiza reprodukcije omogućuje davanje odgovora na pitanje načina na koji su različiti momenti vršenja vlasti međusobno povezani, čak i kad nema svesnog, međuličnog uzajamnog povezivanja. Oni se uzajamno povezuju posredstvom njihovih reproduktivnih efekata. Data vrsta odnosa proizvodnje može se reprodukovati bez eksploatatorske (dominantne) klase koju ti odnosi definišu kao klasu koja ima „kontrolu“ nad vladom u bilo kojem uobičajenom i razumnom smislu te reči, čak i ako intervencije te države podstiču ili dozvoljavaju da se ti odnosi proizvodnje reprodukuju. Pa ipak, sama činjenica da se specafičan oblik eksploatacije i dominacije reprodukuje,  jeste primer klasne vladavine i jeste značajan aspekt vlasti u društvu.

III

Da bismo, u sociološkom kontekstu, istakli poseban karakter marksističkog polazišta i omogućili njegovo poređenje s drugim stanovaštima, od koristi bi bilo da se na ovom mestu osvrnemo i ponovo pogledamo klasični izvor sociološke antimarksističke inspiracije u oblasti klase, vlasti i stratifikacije, izvor koji je još veoma značajan, tj. način na koji Max Weber tretira pitanje klase, vlasti i statusa u Privredi i društvu. Ovde nemamo nameru da izvršimo celovitu analizu, već pre svega želimo da ukažemo na odnos između marksističke problematike i onoga čime je Weber bio zaokupijen u tim tekstovima.35 Kažemo „tekstovi“ u množini, i to zato što se u Privredi i društvu Weber dva puta bavi klasom, statusom i vlašću, kako u prvom delu (najkasnije napisanom), gde iznosi svoj pojmovni sistem, tako i u drugom, razrađenom delu.36 Kao pojmovi, oni se posebno uvode: o partijama se govori u trećem poglavlju, posvećenom Herrachaftu, o staležima ili „statusnim grupama“ (Stande) i klasama — u četvrtom poglavlju. Međutim, kasnije se oni zajednički razmatraju, u istom odeljku poglavlja o političkim zajednicama.

U jednom od najboljih raspoloživih uvoda u Weberovo delo, Gerth i Mills ovako pišu o Weberovom pojmu klase: „Smeštajući klasni problem u tržište i u tokove dohotka i svojine, Weber ukazuje na proizvodnju i na njenu modernu jedinicu — preduzeće“. Autori smatraju da se u tome Weber slaže s Marxom, ali ukazuju i na Weberov dodatni doprinos: „Povlačeći oštru razliku između klase i statusa, povlačeći razliku između vrsta klasa i vrsta statusnih grupa, Weber je u stanju da probleme stratifikacije promisli u meri koja do sada nije prevaziđena“.37 U osnovi, Giddens iznosi isto mišljenje o Marxu i Weberu, mada krltikuje Webera i njegove teorije o klasi. Giddens takođe smatra da su Weber i Marx imali isto shvatanje o tržištu: „Pojašnjavajući neke od tih stvari možemo poći od pretpostavke koja je temeljna i za Marxa i za Webera: tržište je, u kapitalizmu, u suštini struktura vlasti, u kojoj posedovanje nekih atributa daje pojedinim grupama individua prednost u odnosu na ostale grupe.“38 Prema Giddensu: „Postoje dva glavna obeležja u kojima se ta (Weberova) analiza razlikuje od Marxovog, apstraktnog modela’ klasa. Jedno je… razlikovanje ,klase’ od ,statusa’ i ,partije’. Drugo … isto toliko značajno … jeste da, iako Weber — iz nekih razloga — koristi dihotomni model koji u izvesnim opštim obeležjima nalikuje Marxovom modelu, njegovo stanovište jako naglašava pluralističko shvatanje klasa“.39

Međutim, prvi preduslov za poimanje Weberovog pogleda na stratifikaciju i na vlast, za bilo kakvo poređenje Webera i Marxa u tome pogledu, jeste shvatanje činjenice da Weberov pojam kapitalizma, u stvari, dolazi iz potpuno drugačijih izvora (imamo u vidu austrijsku marginalističku ekonomiju, nemački istoricizam i neke marksističke elemente, a pre svega činjenicu da se sva pažnja posvećuje istorijskom ekonomskom sistemu koji se naziva kapitalizmom).40 Jedna od posledica te zanimljive kombinacije uticaja jeste to što današnji proučavaoci Webera nastoje da njegovo korišćenje reči koje imaju marksistički prizvuk (kao što su klasa ili kapitalizam) tumače kao marksističke pojmove.

Kao što Gerth-Mills i Giddens sasvim ispravno ističu, Weber definiše klasu, polazeći od položaja na tržištu. Weber naglašava: „Međutim, generička konotacija pojma klase uvek je u sledećem: vrsta promena na tržištu jeste presudan momenat koji predstavlja opšti uslov za sudbinu pojedinca. ,Klasni položaj’ je, u tom smislu, u krajnjoj liniji ,položaj na tržištu’.“41 Međutim, dovoljno je sada samo pročitati prva četiri poglavlja Kapitala pa videti — ako nam je pogled dovoljno izoštren, a to je težak društveni proces — da Marxova analiza ide sasvim drugim putem. Pri kraju četvrtog poglavlja, Marx je pisao: „Potrošnja radne snage, kao i potrošnja svake druge robe, vrši se van tržišta, van prometne oblasti. Zbog toga ćemo zajedno s vlasnikom novca i vlasnikom radne snage napustiti ovu bučnu oblast na površini, pristupačnu svačijem oku, i poći ćemo za obojicom na skriveno mesto proizvodnje, gde na ulazu stoji napisano: ,No admittance except on business’ (Ulaz dozvoljen samo zaposlenima). Tu će se pokazati ne samo kako kapital proizvodi, nego i kako se proizvodi sam kapital.“42

U žiži marksističke analize nisu tržište i odnosi prometa, već odnosi proizvodnje. Marx ne konceptualizuje klase iz ugla njihove pregovaračke snage na tržištu, već kao agente ili „stubove“ odnosa proizvodnje u procesu društvene reprodukcije i promene. Da bi se sagledale dve glavne klase kapitalističkog društva, moramo — prema Marxovom shvatanju — sagledati „zakon kretanja kapitala i najamnog rada“.43 Tek posle pedeset jednog poglavlja o tome, Marx počinje da izlaže pojam klase i, kao sto je dobro poznato, samo kao nedovršen nacrt.

Što se tiče Webera, za njega klase nisu agenti specifičnih društveno-ekonomskih mehanizama, već tržišni subjekti — mada su oni samo potencijalno svesni zajedničkog identiteta — koji raspolažu određenim imovinama ili prisvajanjima (ili su ih lišeni), što im daje izvesne izglede u tržišnom pregovaranju. Weberovsko pitanje na osnovu kojeg se određuje ko pripada klasi A, glasi: koliko on ima (tj. koliko ima tržišnih resursa)? Međutim. Marx pita: Šta on radi? Kakav je njegov položaj u procesu proizvodnje? Weberovo pitanje definicije je, sa svoje strane, odgovor na njegov primaran problem klase: koliko će on verovatno dobiti (u pogledu „snabdevanja dobrima“, u pogledu „spoljnih uslova života“, u pogledu „subjektivne stratifikacije ili frustracije“)?44 Marx, međutim. odgovara: šta će on verovatno činiti (uglavnom, radi održanja sadašnjeg društva ili radi njegove promene)?45

Weberov pojam statusne grupe valja shvatiti suprotstavljajući ga toj strogoj definiciji klase na osnovu tržišnih elemenata. Weber zaista ne smatra da su klasa i status dve različite dimenzije stratifikacije: ekonomski položaj i društveni status, već ih uzima kao suprotnosti. Statusne grupe vuku koren iz nekapitalističkih društava. one su suprotne tržišnoj racionalnosti i njihovo postojanje u modernom društvu ometa slobodan razvitak kapitalizma. „Oni ljudi čiju sudbinu ne određuje izgled da na tržištu za sebe koriste dobra ili usluge, ti, robovi. nisu ,klasa’ u tehničkom smislu te reči. Oni su više neka ,statusna grupa’.46 „Klase koje prisvajaju, uživaju prednosti ekonomskog sistema, usmerenog na tržišnu situaciju, dok se društveni slojevi razvijaju i bolje opstaju tamo gde ekonomska organizacija ima monopolistički ili liturgijski karakter i gde se ekonomske potrebe korporativnih grupa zadovoljavaju na feudalnoj ili naslednoj osnovi.“ Određena grupa može biti i klasa i sloj, te Weber ističe da „vlasničke klase često čine nukleus nekog sloja“. Ali on ide dalje i njegov stav je sledeći: „Svako drustvo u kojem sloj igra istaknutu ulogu nalazi se, u velikoj meri, pod kontrolom konvencionalnih pravila ponašanja. Tako se stvaraju ekonomski iracionalni uslovi potrošnje, a razvitak slobodnih tržišta biva ometan monopolističkim prisvajanjem i ograničavanjem siobodnog raspolaganja ekonomske sposobnosti individue.47 U odeljku o klasi, statusu i partiji (drugi deo Privrede i društva), Weber nam kaže: „Sada ,statusne grupe’ otežavaju ostvarivanje čistog tržišnog načela. U ovom kontekstu one nas interesuju samo sa tog stanovišta.“48

U marksističkom rečniku, raspodela statusnog ugleda je aspekt delovanja ideologije u društvu. Ako stvari posmatramo iz te perspektive, najvažnija u tom kontekstu izgleda da nije, kao što to, recimo, shvata Frank Parkin, činjenica da se raspodela statusnog ugleda ne temeljl na „moralnom vrednovanju stanovništva … već uglavnom počiva na vrednovanju pripadnika dominantne klase“49 (mada je ovo tačno). Stvar je više u tome što veberovska dihotomija tržišne klase i statusnog ugleda, koja svoj koren vuče iz dihotomije feudalizma i kapitalizma, kao neoklasičnih ekonomskih idealnih tipova, onemogućuje analizu delovanja ideologije u kapitalističkim klasnim društvima. Na jednoj strani, uloga ideologije u reprodukciji i u klasnim borbama kapitalističkih društava je inherentna i centralna, a ne spoljašnja i disfunkcionalna (kao što sugeriše Weberova marginalistički inspirisana zamisao o kapitalističkoj racionalnosti). Na drugoj strani, čini se da nije dovoljno zasnovana a priori pretpostavka da se uloga koju ideologija stvarno igra može svesti na prestižnu stratifikaciju i da to čak može biti značajnija funkcija nego, recimo, strukturisanje vidljivosti rezultata i nagrada, formiranje indlvidualne i kolektivne samopouzdanosti i težnji, kanalisanja nezadovoljstva. Ako pođemo od marksističkog gledišta, onda možemo tvrditi da Weberovo razlikovanje klase i statusa ne pridaje neki veliki, već vrlo mali značaj ulozi društvenih vrednosti u analizi klase.

„Dakle, ,klase’, ,statusne grupe’ i ,partije’ su pojavni oblici distribucije vlasti u okviru zajednice“.50 Čuveni Weberov odeljak o klasi, statusu i partiji odnosi se na tipologiju raznih subjekata vlasti. Otuda bi od Webera trebalo da očekujemo da ilustruje fatalnu grešku subjektivističkog prilaza vlasti, o čemu je ranije bilo reči. To je i slučaj. Reklo bi se da Weber najpre iznosi prihvatljiv, celovit i razuman pogled na partije u „sferi vlasti“: „U svakom pojedinom slučaju, partije mogu predstavljti interese, određene posredstvom ,klasnog položaja’ ili ,statusnog položaja’, a svoje pripadnike mogu regrutovati iz jedne i druge kategorije. Ali one ne moraju biti ni čisto ,klasne’, niti čisto ,statusne’ partije. U većini slučajeva, one su delom klasne, a delom statusne partije, ali ponekad nisu ni jedno ni drugo.“51 Iako politiku shvata kao „igru interesa“, Weber dodaje da valja imati na umu da „u tom kontekstu, ,interes’ nikako nije prvenstveno ekonomska kategorija. U prvom redu, radi se o političkim interesima koji počivaju ili na ideološkoj osnovi ili na interesu za vlast kao takvu.“52

Čemu vodi to shvatanje partija i vlasti, najbolje pokazuje Weberovo ispitivanje raznih vrsta partija, tj. subjekata koji teže vlasti i onih koji tu vlast drže u svojim rukama. „Klasičan primer čisto patronažnih partija u modernoj državi jesu dve velike američke partije poslednje generacije. Primere partija orijentisanih na objektivnu politiku i sisteme vrednosti daju, na primer, stari tip konzervatizma, liberalizma devetnaestog veka i starih demokratskih partija srednje klase, kasnije Socijaldemokratska partija — u svima njima postoji veoma izražen element klasnog interesa — i partija centra. Pošto je centar ostvario glavne tačke svog prvobitnog programa, on je u velikoj meri postao patronažna partija.“50

Takvo gledište o političkim partijama proizlazi, dosta neposredno, iz Weberovog shvatanja sociologije: iz nastajanja da se shvati subjektivno značenje koje individue pridaju svom delanju.54 Kao doprinos shvatanju vlasti u društvu, ona nas ne vodi odveć daleko. To što znamo da su američke partije čisto patronažne partije ne govori nam mnogo o tome šta čine političari da bi se održala i razvijala određena vrsta društva (misli se na političare koji ulaze u vladu posredstvom partija „jedino zaokupljenih osvajanjem vlasti za svoje rukovodioce i obezbeđivanjem položaja svojih članova u administrativnom aparatu — patronažne partije).“55 Veberovski prilaz potpuno zaobilazi analizu onoga što patronažne partije zaista čine sa svojom patronažom. Otuda on i nije posebno koristan kao prilaz distribuciji vlasti, ni u SAD posle građanskog rata (vreme „barona-pljačkaša“, uspona populizma i početka imperijalizma SAD), niti u Vajmarskoj Nemačkoj, kao prilog shvatanju uloge koju je partija centra igrala u vajmarskoj koaliciji.

Uglavnom iz veberovske tradicije razvijaju se dve novije konceptualizacije klase i vlasti: autor jedne je W. G. Runciman, a druge Anthony Giddens.56

Rundman razmatra „sisteme stratifikacije“ uglavnom u sklopu političke vlasti i raznih odgovora na pitanje: ko vlada? On ističe da ne „smatra kako će se rasprava o tome šta je starije — kokoška ili jaje — odnosno o primatu ekonomske klase i političke vlasti razrešiti u korist ove potonje. budući da pitanje u tom obliku ne dozvoljava takvu vrstu odgovora“. „Međutim“, nastavlja on, „u drugačijem smislu, politička vlast nužno mora prethoditi, budući da su svi postojeći svojinski odnosi podložni prečutnoj saglasnosti onih kojima pristup sredstvima fizičke prinude omogućava da poremete te odnose ako se za to odluče“.57 To je pogrešan put formulisanja ovog problema i jalov način bavljenja njime. Sa društveno-naučnog stanovišta, ljudi koji imaju pristup sredstvima fizičke prinude treba takođe da budu sastavni deo tekućeg strukturisanog društvenog procesa i da tim procesom budu određeni. Šta bi oni činili ako i kad se odluče da poremete svojinske odnose ili odnose proizvodnje? Ukoliko u krajnjoj liniji ne uspeju da ma šta učine, došlo bi do novih odnosa proizvodnje. Ali odakle bi ovi potonji nastali? Da li bi se moglo kao ubedljivo društveno-naučno objašnjenje prihvatiti ono koje kaže da bi te odnose izabrali oni koji kontrolišu ta sredstva prinude? Ili bi te odnose pre trebalo objasniti — isto kao i efekte mogućih poremećaja koji se predviđaju — istorijskim društvenim kontekstom koji je, u osnovi, određen sistemom odnosa proizvodnje i proizvodnih snaga, u kojima se nalaze subjekti vlasti? Razume se, od takvog određivanja ne možemo očekivati nikakve mehaničke efekte, već pre svega specifične lepeze opcija koje bi, kako se čini, analitičar klase i vlasti trebalo sistematski da uzima u obzir.58

Runciman razlikuje šest stratifikacionih sistema, prvenstveno na osnovu vlasti vladajuće elite: vlasništvo, sila i/ili lukavstvo, pripadnost etničkoj grupi, tehnička stručnost, položaj unutar birokratije i uloga u redovima rukovodećih kadrova.59 A kako se on, onda, nosi s problemom onoga što vladajuća elita čini kad vlada? Vrlo prosto i jednostavno, brišući sve teške slučajeve, pretpostavljajući da među preostalim slučajevima nema međunarodne interakcije i predviđajući da će se ti preostali slučajevi razvijati, u osnovi, istim putem kao i ranije. (Runciman ilustruje svoju teoriju pomoću pet zemalja koje ispoljavaju različite kombinacije njegovih idealnih tipova: „neokapitalistička“ Britanija, „socijaldemokratska“ Švedska, „državnosocijalistički“ Sovjetski Savez, „revolucionarnosocijalistička“ Kina i „etnokratska“ Južna Afrika. Ta klasifikacija pet zemalja nije izvršena na temelju neke posebne logike). To je privlačna naučna skromnost. Na žalost, mnogi ljudi koji se bave pitanjima vlasti i klase suočavaju se s nešto manje skromnim i teže rešivim problemima.

Na primer: kako će predvidive tendencije u razvitku kapitalizma, kao međunarodnog sistema, tj. u razvitku međunarodnog sistema kapitalističkih odnosa i proizvodnih snaga — uticati na sisteme vlasti u raznim kapitalističkim zemljama, razvijenim i nerazvijenim? Kuda će svoje zemlje voditi vojni režimi Perua, Čilea, Sirije, Portugalije i Indonezije (svi ti režimi bi, prema Runcimanovim idealnim tipovima, bili svrstani u kategoriju režima koj se zasnivaju na sili, mada nijedan od njih ne mora nužno biti zasnovan na lukavstvu)? Postoji li verovatnost da će svi oni ići u istom pravcu? Kako objašnjavamo dosta različite rezultate vladajućih elita Kine i Alžira, mada bi obe zemlje morale biti svrstane u kategoriju onih koje se temelje na „ulozi među rukovodećim kadrovima“ i na „položaju u birokratiji“?

Runciman ne samo što skromno ostavlja po strani značajne i teške probleme, već iznosi i ironična zapažanja: „… u kapitalističkom društvu, tržište deluje kao državna policija, baš kao što partija (a u nekim uslovima to važi za armiju) deluje kao kapitalistička klasa socijalističkog društva.“60 Na isti način se osvrće na stvarne probleme, poput sledećih: šta će činiti i šta mogu činiti snage represije ako na vlast dođe levičarska vlada, recimo u Francuskoj, i ako pokuša da progura program koji vodi socijalizmu? Da li je istina ili nije da je Sovjetski Savez društvo državnog kapitalizma? Da li je istina ili nije da armija u Egiptu igra ulogu kapitalističke klase u egipatskoj privredi? Skromnost je retko nevina.

Kao krupan, ambiciozan i teorijski artikulisan doprinos proučavanju klase, Giddensovo delo zaslužuje celovitu kritičku ocenu. Takva ocena prevazilazi okvire ovog referata, te ću se ograničiti na neke primedbe koje se odnose na Giddensovu konceptualizaciju problema klase i vlasti.

Giddens, kome se ovde pridružuje brojno i ugledno društvo, teško prihvata — s obzirom na složene tržišne procese u robnonovčanoj privredi — da eksploatacija nije samo distributivni efekt kapitalizma, već da kapitalistička proizvodnja jeste (jedan istorijski oblik) eksploatacije.61 Dosta je značajno to što su Giddensove kritike Marxa u ovom pogledu posebno oštre i nemaju ništa od onog pažljivog razmišljanja, sadržanog u njegovim drugim kritičkim ocenama Marxa.62 Kao svoje polazište u analizi klasa Giddens, umesto eksploatatorskih odnosa proizvodnje, uzima razlike koje, u pogledu tržišne sposobnosti, postoje među raznim individuama i grupama, a zatim se usresređuje na strukturisanje tih razlika u posebno izražene klase.63

Sve ovo ima značajne posledice. To pre svega znači da se klase više ne analiziraju kao stubovi posebnih društvenih struktura i procesa. One se sastoje od individua s različitom pregovaračkom snagom na tržištu, zbog čega se i njihove životne šanse razlikuju. Otuda Giddens formuliše problem klase i političke vlasti na izrazito subjektivistički način. Da bi taj problem sagledao, on ga locira pomoću tipologije „formacija elite i vlasti u klasnoj strukturi“. Ta tipologaja kombinuje četiri dimenzije: otvoreno/zatvoreno regrutovanje, snažna/slaba integracija elite, širok/uzak krug pitanja koje vlast rešava, konsolidacija/difuznost u smislu slabe/jake kontrole odozdo.64 Čitalac će prepoznati okvir u kojem se odvija pluralistička rasprava.

I sam Giddens zauzima stav u toj raspravi, svrstavajući se, iz dosta razumljivih razloga, na stranu pluralista, a protiv elitista poput Millsa.65 Prema Giddensovom shvatanju, SAD su, od svih zapadnih zemalja, jedina koja se najviše približava slučaju otvorene, slabo integrisane elite koja ima vlast u pogledu rešavanja veoma uskog kruga pitanja, a podložna je jakoj kontroli odozdo.66 Budući da ima i drugih, jednako subjektivističkih odgovora na pitanje vlasti u SAD, teško je reći kakav su uticaj na Giddensa vršili subjektivizam i liberalna politička ideologija (ukoliko smatramo da je njegova teza empirijski potpuno nepotvrđena). Teško se može reći da je zemlja sa najpluralističkijom i kontrolisanom elitom jedino ona razvijena kapitalistička zemlja koja nikad nije imala radničku vladu, ma koliko reformističku, zemlja koja nikad nije imala vladajuću elitu koja bi se bar delimično i privremeno regrutovala iz redova radničkog pokreta, zemlja u kojoj je najniža normalna stopa glasanja. Ipak, neki efekti Giddensove neoveberijanske rekonceptualizacije klase i vlasti veoma su uočljivi.

Čini se da je Giddensovu pažnju privukla i zadržala činjenica da postoji relativno visok stepen individualnog ulaska u američku visoku buržoaziju i verovatno manje intenzivni međuljudski odnosi u okviru te buržoazije (za razliku od aristokratske isključivosti i stilizovanog opštenja britanske aristokratije).67 Međutim, Domhoffova istraživanja čine dosta sumnjivom tu hipotezu o američkoj buržoaziji, odnosno traže, u najmanju ruku, brižljiviju kvalifikaciju. Giddens ne obraća pažnju na položaj buržoaske klase u društvu, klase u koju individue mogu ući ili iz nje izaći, odnosno u kojoj se njeni pripadnici mogu međusobno mešati ili ne mešati. Položaj u društvu se određuje (kako je ranije rečeno) ne samo posredstvom ekonomske snage i solidnosti američkog kapitalizina, čiji je nosilac buržoazija, već i posredstvom strukturalnih uređenja političkog sistema i karaktera vladajućeg sistema ideologije u društvu. Budući da sve to značajno utiče na način života ljudi i na odnose dominacije i subordinacije u društvu, Giddensov način sagledavanja problema države, klase i vlasti čini se dosta jalovim, a u najgorem slučaju nas sigurno vodi na stranputicu.

IV

Ograničen cilj ovog priloga sastoji se u povlačenju razlike između raznih prilaza problemu klase i vlasti, posebno razlike između dijalektičko-materijalističkog (marksističkog) prilaza i varijanti subjektivističkog prilaza. Čini se da je takva distinkcija značajna za otvaranje mogućnosti primene specifičnog marksističkog prilaza, s obzirom na fatalne greške subjektivističkog prilaza. Ta distinkcija je posebno značajna u ovom trenutku razvitka društvenih nauka kada amalgami koji su trenutno u modi u okviru sociologije posle 1968. godine onemogućuju ocenjivanje istinitosti i plodnosti marksističke teorije, i to uprkos obnovljenom zanimanju za Marxa i priznavanju njegovog dela. Izrazito marksistička analiza biva napuštena u takvim eklektičkim konstrukcijama koje se grade prema sledećem receptu: jedan deo Marxa, dva dela Webera i dva dela novije sociologije (uključujući dodatake koje stavlja sam kuvar), a sve to preliveno ljutim (radikalnim) i blagim (liberalnim) začinima.

Takav cilj čini da ovaj referat ne predstavlja neposredan prilog proučavanju klase i vlasti. Međutim, uprkos tom ograničenju, pokušaću na kraju da ukažem na neke putokaze marksističkog empirijskog istraživanja problema klase i vlasti. To što će biti ponuđeni samo dosta opšti i probni putokazi odražava, po mom mišljenju, ne samo ograničen domet mog referata, već i činjenicu da je Marx otvorio radikalno novu naučnu putanju koja se stalno mora čistiti od korova vladajućih ideologija i na kojoj su učinjeni tek prvi konaci u pravcu sistematske teorije.

Primarni predmet empirijskog proučavanja— u cilju sagledavanja odnosa klase, države i vlasti — ne treba da budu ni međuljudski odnosi raznih elita (na primer, odnosi između vlade i elita poslovnih krugova), niti njihovo društveno poreklo, a ni problemi odlučivanja i neodlučivanja, mada je sve to od značaja. Primarni predmet treba da budu efekti koje država ima na (re)produkciju datog (utvrđenog ili hipotetičnog) načina (ili načina) proizvodnje. Odnosi dominacije, do kojih dovode odnosi proizvodnje, koncentrisani su u državi. Vladavina vladajuće klase obavlja se kroz državu. Karakter te vladavine mora se sagledati na osnovu efekata države. Postoje dva aspekta tih efekata: šta se čini (i ne čini) posredstvom države i kako se čine one stvari koje se obavljaju posredstvom države. Prema tome, da bismo usmerili naše istraživanje, da bismo locirali i vrednovali naše nalaze, potrebna nam je potpuno drugačija tipologija sistema vlasti, različita od one koju nam daju, recimo, elitisti i pluralisti, odnosno Giddens i Runciman. Nama su potrebne tipologija državnih intervencija i tipologija državnih struktura.

Tipologija državnih struktura treba da razlikuje pojedine efekte (zakonodavnih, adminištrativnih i pravosudnih uređenja i procedura, mehanizama postavljanja koje vrši vlada, organizovanja armije i policije, itd.), odnosno treba da vidi u kojoj mera različite klase mogu da koriste državu, tj. da otkrije njihovo delovanje na to da li i u kojoj meri vladavina date klase ljudi (s određenim karakteristikama i kvalifikacijama koje određuje njihov položaj u društvu) može da deluje kroz državnu strukturu koja se istražuje.68 Na taj način se mogu identifikovati glavni tipovi državnih struktura i razvrstati prema njihovom klasnom karakteru; na primer, feudalne države, buržoaske države (u kojima veberovska birokratija predstavlja izrazito obeležje) i proleterske države (u kojima je, izgleda, središno obeležje načelo „politika komanduje“, ostvareno u sovjetima, radničkim partijama, masovnim pokretima kulturne revolucije, itd.), Sa tog stanovišta takođe možemo proučavati razne specifične državne aparate, kao što su zakonodavna tela, pravosuđe ili armija. Razume se, ne smemo pretpostavljati da neka konkretna država u određenom trenutku nužno mora da ima homogen klasni karakter u svim svojim institucijama — što pokreće problem načina na koji ona utvrđuje svoj dominantni klasni karakter.

Da bismo proučavali proces pomoću kojega država zaista deluje, mi takođe moramo da imamo tipologiju državnih intervencija (uključivši neintervencije koje su od značaja za /re/produkciju datih odnosa proizvodnje). Ta tipologija može biti skoro beskrajno razrađena. U osnovi, međutim, ona treba da obuhvati dve dimenzije. Jedna se tiče onoga šta je učinjeno, a druga — onoga kako je to učinjeno. Drugim rečima, jedna se odnosi na spoljne efekte državne intervencije koje ova vrši na ostale strukture društva (iznad svega na odnose proizvodnje, ali i na ideološki sistem), dok se druga tiče unutrašnjih efekata na samu državu. Državna intervencija može ili podsticati date odnose proizvodnje, ili ih samo dopuštati, ići protiv njih i u krajnjem slučaju dovesti do njihovog razbijanja.

A ovi, pak, mogu ili povećavati,  održavati ili iči protiv, a u krajnjoj liniji dovesti do razbijanja datih odnosa političke dominacaje, kakvi su otelovljeni u karakteru aparata administracije (i vlasti) i represije. (Mogućnosti razbijanja datih odnosa proizvodnje u osnovi su određene posebnim stadijumom odnosa proizvodnje i proizvodnih snaga, kao i stadijumom odnosa snaga između klasa, koji to podrazumeva). Sledeća tabela ilustruje tipove mogućih državnih intervendja u skladu s te dve dimenzije.

Ova tipologija može biti primenjena kako na datu političku meru, kao što je program socijalne bezbednosti, nacionalizacija, zemljišna reforma, školska reforma, itd., tako i na zbir akcija koje preduzima data vlada tokom datog razdoblja. I upravo na taj način možemo ocenjivati klasni karakter, u marksističkom smislu, nekog režima ili politike. Na primer, zakon o nacionalizaciji ili zemljišna reforma mogu dopustiti, pa čak i podstaći, kapitalističke odnose proizvodnje ako se sprovode pomoću pravila kapitalističke igre, što podrazumeva davanje naknada više ili manje na nivou tržišne vrednosti, sprovođenje posredstvom uspostavljene zakonodavne i administrativne procedure, kao i stvaranje preduzeća koja vode novi vlasnici koristeći najamni rad u cilju stvaranja profita (ili dajući subvencije drugim preduzećima koja posluju radi stvaranja profita). Međutim, takve mere se mogu sprovoditi i na suprotan način, pri čemu to ne mora nužno značiti potpuno ukidanje kapitalizma u društvu. Regionalnu politiku možemo sprovoditi bez pomoći raznih vrsta subvencija koje se daju kapitalističkim preduzećima (poput sniženja poreza), pri čemu se sledi logika kapitalističkih odnosa proizvodnje, ali se vrši lokalizacija rentabilnijih preduzeća. Ali ista mera može ići i protiv te logike, posredstvom mandatornog planiranja. Klasni karakter se određuje na osnovi identiteta dominantne (eksploatatorske) klase, tj. dominantne klase posebnih odnosa proizvodnje koje intervencije dopulštaju ili podstiču. Ako postoji diskrepancija u efektima koji deluju na odnose proizvodnje i na strukturu države, to ukazuje na protivrečnu i nestabilnu situaciju. Na primer, kad se radi o poslednjem razdoblju carističke Rusije, država je podsticala razvijanje kapitalističkih odnosa proizvodnje, dok je istovremeno, u osnovi, održavala uveliko prekapitalistički oblik države; sovjetska Rusija je dvadesetih godina dopuštala razvijanje kapitalističkih odnosa proizvodnje, održavajući proletersku diktaturu; režim predsednika Allendea u Čileu delom je dopuštao, a delom išao protiv kapitalističkih odnosa proizvodnje, održavajući postojeću državnu strukturu (njenu administraciju, pravosuđe, armiju).

Valja dodati da, po pravilu, postoji niz načina na koje se, u datoj situaciji, određeni odnosi proizvodnje mogu podsticati. Stoga se razlikuju mišljenja oko toga koji je način najbolji. Shodno tome, data državna intervencija može vrlo izrazito ići protiv postojećeg mišljenja poslovnih organizacija, ali ipak podsticati kapitalističke odnose proizvodnje. Buržoaziju kao klasu i njene interese ne možemo, u svakom trenutku, poistovećivati s identitetom ili idejama posebne grupe poslovnih ljudi. Posmatran iz te perspektive, postaje nam jasan obrazac koji se često javlja u kapitalističkoj politici; naime, kad se uvodi neka politika, njoj se suprotstavljaju grupe poslovnih ljudi i konzervativne partije, ali kad ta politika počne da se sprovodi, ona biva od njih prihvaćena posle dužeg ili kraćeg vremena (na primer, kolektivno pregovaranje, programi socijalnog obezbeđenja, kejnzijanska ekonomija). Prilaz kojim se koriste pluralistički metodolozi (naglasak na problemima i odlukama) prikriva tu pojavu.

Vladajuća klasa datog društva jeste eksploatatorska klasa onog eksploatatorskog sistema odnosa proizvodnje koji biva podstican (pre svih, ukoliko u tom društvu postoje i drugi odnosi proizvodnje) sadržinom i oblikom ukupnosti državnih intervencija tokom datog razdoblja. Vladajuća klasa ne mora nužno biti ekonomski dominantna klasa, u smislu da je ona eksploatatorska klasa dominantnog načina proizvođnje u druištvu u kojem postoji nekoliko načina proizvodnje (na primer, zemljoradnja koja je samodovoljna, feudalizam, sitna robna proizvodnja, kapitalizam).

Jedno moguće poboljšanje ove tipologije ogleda se u njenoj sposobnosti da razlikuje efekte koje pomenuti načini proizvodnje vrše na dve različite klase (eksploatatorsku i eksploatisanu), inače izložene eksploatatorskim odnosima proizvodnje koje pomenute intervencije podstiču, dopuštaju ili idu protiv njih. Na primer, reformističke vlade obično otkrivamo u poljima 4 i 5 navedene tabele — mada neke od njihovih mera otkrivamo u poljima 1 i 2; na primer, mere protiv štrajka. Ali, savršenija tipologija bi usmerila proučavanje u pravcu njihovih mogućih efekata na odnose raspodele unutar datih odnosa proizvodnje. Sledeća odlika savršenije tipologije — u pogledu efekata na državu — ogledala bi se u povlačenju razlike između klasnih efekata na administrativne i represivne aparate države. Fašistički režimi, ako ih analiziramo sa stanovišta njihovog efekta na kapitalističke odnose proizvodnje, pripadaju polju 1, ali ih njihovo povećano ućešće u represivnom aparatu buržoaske države čvršće vezuje za karakteristike tog tipa vlađavine.69 Treća elaboracija bi se ogledala u povlačenju razlike između efekata države na razne delove kapitala, tj. na odnose između industrijskog i bankovnog kapitala (odnosno trgovinskog ili agrarnog kapitala), između domaćeg i stranog kapitala, između krupnog (monopolnog) i sitnog kapitala. Na taj način možemo identifikovati razne hegemonske delove buržoazije.

Prema tome, u marksističkom smislu uzev, ono što vladajuća klasa čini kad vlada, nije donošenje svih značajnih odluka u društvu (pri čemu se ona ponaša kao kompaktna jedinica). Vladavina vladajuće klase se vrši pomoću niza objektivno međupovezanih, ali ne i nužno međulično ujedinjenih mehanizama reprodukdije kroz koju se reprodukuje i dat način eksploatacije. Vladajuća klasa, u tom smislu, nije jedinstven subjekt vlasti. Vladavina vladajuće klase nije nužno izražena (ona obično to i nije) u svesnim kolektivnim odlukama i akcijama klase kao celine. Ono što vladajuća klasa čini kad vlada, nije prtvenstveno stvar subjektivnih namera i akcija. Njena vladavina je otelovljena u objektivnom društvenom procesu, kroz koji se održava i širi određen način proizvodnje koji država garantuje i podstiče. To znači da pluralističko-elitistička rasprava nema veze s postojanjem vladajuće klase u potpuno različitom marksističkom smislu. Ta rasprava se bavi određenim aspektima organizovanja vladajuće klase, kao što je njena kohezija.

Valja istaći da se ovde ne definiše a priori ni postojanje vladajuće klase, ni to šta ona čini kad vlada, niti kolika je njena vlast. Koje klase postoje, to valja otkriti pomoću analize odnosa proizvodnje u datom društvu. Tek proučavanje strukture i intervencija države može nam pomoći da identifikujemo vladajuću klasu i da ocenimo količinu njene političke vlasti, obim njene vladavine. Dijalektičko-materijalistički prilaz vlasti u društvu jeste empirijski prilaz, mada sasvim različite vrste. Pošto lociramo vladajuću klasu, sledeći zadatak se sastoji u tome da otkrijemo mehanizme njene vladavine, što podrazumeva odgovor na pitanje zalšto intervencije države deluju kao takvi mehanizmi.

Državna vlast vladajuće klase čini deo ukupnog procesa reprodukcije društva. Kao što je Poulantzas70 isticao, postoje dva aspekta te reprodukcije (valja dodati da se to odnosi i na revoluciju); reprodukcija položaja date društvene strukture i reprodukcija individua koje mogu zauzimati te položaje. Na primer, kao što moraju biiti reprodukovani kapital, najamni rad i kapitalističko preduzeće, isto tako mora biti reprodukovan i državni aparat. Reprodukcija položaja takođe podrazumeva, bar dugoročno posmatrano, stvaranje i reprodukciju kompatibilnosti raznih nivoa društvene strukture. Reprodukcija kapitalizma zahteva ne samo reprodukciju kapitalističkog preduzeća, već — dugoročno uzev — i reprodukciju kompatibilne kapitalističke države.

Međutim, i nova pokolenja individua — iz godine u godinu — moraju biti obučena da zauzimaju date položaje, moraju biti kvalifikovana ili prisiljena da adekvatno ispunjavaju zadatke koje im postavlja društvena struktura. Jedan deo novorođenčadi mora biti usmeren da se pretvori u vlasnike i upravljače kapitala, drugi deo da se pretvori u radnike, administrativne službenike i represivni personal ili u sitnoburžoaske farmere, trgovčiće i zanatlije.

Koje glavne tipove mehanizama reprodukcije možemo uočiti (u okviru tih tipova možemo tragati za konkretnim mehanizmima u konkretnim društvima i otkrivati te mehanizme)? Razume se, ekonomska prinuda je jedan od mehanizama koji su od prvorazrednog značaja. Ekonomska prinuda deluje — na načine koje je razotkrila specifična ekonomska analiza — u okviru i posredstvom stadijuma proizvodnih snaga, inherentne dinamike odnosa proizvodnje i međuzavisnosti proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje. Ona deluje na različitim nivoima i presudno utiče kako na reprodukciju položaja, tako i na agente koji zauzimaju te položaje. Dati nivo razvitka proizvodnih snaga isključuje određene odnose pnoizvodnje, čini ih neodrživim ili prevaziđenim i nekonkurentnim; nužnost određene materijalne reprodukcije podstiče tada neke druge odnose proizvodnje i određuje lepezu političkih opcija, poput boljševičke vlade posle građanskog rata. Na nižem nivou, ekonomska prinuda nameće određena ograničenja onome što kapitalistička korporacija ili feudalno imanje mogu činiti da bi opstali u privređivanju; recimo, sužava prostor u kojem se korporacija ili feudalni posed mogu mešati s kapitalističkim i feudalnim odnosima proizvodnje, koji upravljaju ostalim korporacijama ili posedima. Ekonomska prinuda deluje u stalnom procesu da bi reprodukovala određenu strukturu ekonomskih položaja, putem sankcionisanja bankrota, nezaposlenosti, siromaštva, a ponekad i pravog gladovanja. Ekonomska prinuda je značajan mehanizam koji čak i revolucionarno svesne seljake i radnike prisiljava da budu diisciplinovani i da rade na reprodukovanju društva koje bi želeli da sruše.

Druga značajna vrsta mehanizama reprodukcije jeste politički mehanizam koji uključuje dve osnovne podvrste mehanizama — administraciju i represiju (i jedna i druga se u modernom društvu koncentriišu u posebnom državnom aparatu, tačnije rečeno — u sistemu državnih aparata). Posredstvom administrativnih intervencija — oporezivanja, regulative, subvencija, politike čiji je cilj eliminisanje privriednih ciklusa, itd. — podstiče se ili ometa reprodukcija određenog načina (ili načina) proizvodnje. Administracija takođe funkcioniše u reprodukovanj u agenata za položaje datih načina proizvodnje; ona koristi takve stvari kao što su politika radne snage (od vezivanja seljaka za njihove feudalne gospodare do podsticanja mobilnosti tržišta radne snage) i politika socijalne bezbednosti (od davanja bednih stanova do uvođenja raznih vidova socijalne zaštite — cilj i jednog i drugog jeste otklanjanje opasnog nezadovoljstva i podsticanje privređivanja). Administrativne intervencije deluju da bi osigurale ukupnu kompatibilnost substruktura drulštva. Mehanizam administracije takođe uključuje mehanizme za reprodukovanje samog državnog aparata (oni su otelovljeni u ustavnim odredbama, procedurama za rešavanje pojedinih pitanja ili u zakonskim koncepcijama). Sve to može vršiti pritisak na vladu koja namerava da izvede dalekosežnu društvenu promenu, ali takođe može smanjiti mogućnost da se određene klase ili delovi klasa dokopaju državne vlasti.

Represija predstavlja sledeći značajan politički mehanizam reprodukcije. Armija, policija, zatvori ili dželati mogu gušiti razvitak ili održavanje određenih načina prolzvodnje. Opozicioni pokreti mogu biti gušeni na različite načine i u različitim stupnjevima. (Jedan od zanimljivih i zanemarenih predmeta proučavanja u ovom pogledu jeste odgovor na pitanje: u kojoj meri je represija zaustavila razvitak radničkog pokreta u SAD, posebno posle prvog i drugog svetskog rata?). Individue koje odbijaju da prihvate bilo koji od datih položaja mogu biti zbrinute, recimo, u zatvoru ili u duševnoj bolnici.

Prema tome, mehanizmi reprodukcije nisu samo, pa ni uglavnom, ideološki, kako su to skloni da pretpostave sociolozi.71 Ali, razume se, ideoloiški mehanizmi su takođe značajni. Njihova prvenstvena uloga se ne sastoji u davanju legitimnosti preovlađujučem sistemu,72 već u različitom oblikovanju težnji i samopouzdanja i u diferenciranom davanju kvalifikacija i znanja. Taj proces kvalifikacije i potčinjavanja, tokom kojeg se ljudski mladunci formiraju u pripadnike različitih klasa, odvija se u nizu ideoloiških aparata: u porodici, vaspitnom sistemu, u crkvi, masovnim medijima, u okviru osposobljavanja za rad i na radnom mestu (tu se ljudima utuvljuju hijerarhija i disciplina).73 Ti aparati i dominantno ideološko formiranje koje se u njima vrši, ne moraju nužno da se podudaraju. Posebno problematičan odnos postoji između porodice i ostalih aparata, kao što su crkva i (pre svega, u modernom kapitalizmu) vaspitni sistem. Na jednoj strani, porodica je značajan mehandzam reprodukcije, ali, na drugoj, izvesna količina individualne mobilnosti je presudna za reprodukciju sistema. Naime, individualna mobilnost podrazumeva da komandne položaje zauzimaju sposobnije ličnosti, a nudi i očigledan kanal za ispoljavanje nezadovoljstva. Govoreći o kapitalističkom preduzeiću i katoličkoj crkvi srednjeg veka, Marx je isticao: „Što je više vladajuća klasa u stanju da asimilira najistaknutije ljude iz klasa kojima se vlada, to je stabilnija i opasnija njena vladavina.“74 Međutim, Giddens, recimo, smatra da „diferenciran pristup vaspitnom sistemu … predstavlja bitan (i tipičan) način klasne eksploatacije“.75 Ali marksisttčka perspektiva ukazuje da taj kruto diferenciran pristup vaspitnom sistemu teži da eksploataciju čini manje stabilnom. Prema marksističkom shvatanju, ono što je najznačajnije za reprodukciju eksploatacije nije diferenciran pristup vaspitnom sistemu, već s§m diferenciran vaspitni sistem. Prema tome, mobilnost je, u suštini, ideološki mehanizam reprodukcije. Isto važi i za još jednu pojavu koja je tako draga svim subjektivistima. Imamo u vidu međuljudski odnos koji doprinosi stvaranju zajedničkog pogleda predstavnika različitih skupina.

Vladajuća klasa može da, posredstvom ovih mehanizama reprodukcije, vrši svoju vladavinu i da u svojim rukama drži državnu vlast, a da pri tome ne mora davati politički i administrativni personal. Ekonomski zakoni kretanja datog društva postavljaju veoma visoku barijeru koju bi pokušali da preskoče političari. Strukturalni poredak države (njen klasni karakter) određuje državne intervencije na koje se vlada odlučuje. Ideoloiški mehanizmi reprodukcije oblikuju kako političare — čak i političare iz redova radničkog pokreta, koji nemaju nikakav lični dodir s buržoaskim vrhom — tako i stanovnalštvo u celini, uključujući eksploatisane klase.

Svi ovi mehanizmi deluju u okviru i posredstvom sukoba i borbe klasa. Prema tome, klasna borba ne znači — čak ni uglavnom — da se vode borbe između jedinstvenih, samosvesnih entiteta. Ona znači da postoje sukobi i borbe između ljudi koji zauzimaju razne položaje u eksploatatorskim načinima proizvodnje.

Shodno tome, reprodukciju i revoluciju ne smemo shvatiti kao mehanizme reprodukcije, koji stoje nasuprot klasnoj borbi. Reproduktivni mehamizmi proizvode, istovremeno, i mehanizme revolucije. Osnovno obeležje dijalektičkog prilaza, razume se, ogleda se u shvatanju te činjenice. Recimo, Marx je analizirao pojavu koja potvrđuje da proširena reprodukcija kapitala znači i razvijanje protivrečnosti između odnosa proizvodnje i proizvodnih snaga. Tu analizu možemo proširiti i na političke i ideološke procese reprodukcije. Na primer, jačanje države — a uporedo s tim i jačanje administrativnog i represivnog delovanja države — što karakteriše modernu, imperijalističku državu kapitalizma — praćeno je još ražornijim protivrečnostima između kapitalističkih država. Dva svetska rata dvadesetog veka dovela su do pojave nekapitalističkih režima u trećini čovečanstva. Slično tome, na ideološkom nivou, uloga inteligencije, kako u staroj Rusiji i Kini, a u novije vreme u razvijenim kapitalističkim društvima, može se uzeti kao potvrda činjenice da mehanizam kvalifikacije i potčinjavanja poprima i karakter revolucionarnog mehanizma, razvijajući protivrečnost između kvalifikacije i potčinjavanja. Postoje i mehanizmi revolucije, koji deluju u okviru i posredstvom klasne borbe. Ako posmatramo drugu stranu medalje, videćemo da se klasna borba vodi u okviru i posredstvom mehanizama reprodukcije i revolucije. Ali sve je to deo druge priče, a možda i deo drugog referata.

Fusnote:

1. Videti, na primer, R. Dahl, „A Crtique ptf the Ruling Elite Model“, American Political Science Review (APSR) 52 (1958), str. 463—69; N. ;Poslby, „How to Study Community Power: The Pluralist Alternative“, Journal of Politics 22 (1960), str. 474—84; P. Bachrach – M. Bairatz, „The Two Faces of Power“, APSR 56 (1962), str. 947—52 (Objavljeno u Marksizmu u svetu, br. 8, 1980. — prim. red.); P. Bachrach – M. Baratz, „Decisions and Nonđecisions: An Analytical Framework“, APSR 57 (1963), str. 641—51; R. Merelman, „On the Neo-Elitist Critique of Community Power“. ASPR 62 (1968), str. 451—60, APSR 65 (1971), str. 1063—80; F. Frey, „Comment On Issues and Nonissues in the Study of Power“, ASPR 65 (1971), str. 1081—1101; R. Wolfinger, „Rejoinder to Frey’s Comment“, APSR 65 (1971), str. 1102—04; Celovit pregled može se steći na osnovu zbornika, čiji su urednici R. Bell, D. Edwards i H. Wagner, Political Power, New York Free Press 1969.

2. Prema Giddensu, SAD su najdemokratskije razvijeno društvo na svetu (A. Giddens, The Class Structure of the Advanced Societies, London, Hutchinson, 1973, str. 175). Komentar o tome je sadržan u Dahlovoj koncepciji o preovlađujućem režimu u SAD; on iznosi taj stav, pored ostalog, u svom delu Pluralist Democracy in the United States: Conflict and Consent, Chicago, Rand McNally, 1967.

3. R. Dahl, Who Governs? Democracy and Power in an American City, Newhaven, Yale Univ. Press, 1961.

4. W. Domhoff, Who Rules America? Inglewood Clifs, New York, Prentice Hall, 1967.

5. W. G. Runciman, „Towards a Theory of Social Stiratification“ u zborniku The Social Analysis of Class Structure (urednik F. Parkin), London, Tavistock, 1974, str. 58.

6. Poslby, naved. delo, str. 476.

7. U egalitarnoj orijentaciji Bachracha i Baratza, pažnja se, pored tog pitanja, usredsreduje i na istraživanje da U postojeća „mobilizacija predrasuda“ donosi (i kome) određene prednosti tli stvara teškoće (i kome). Pored njihovih pomenutih članaka, videtl njihovo delo Power and Poverty, New York, Oxford University Press, 1970.

8. U toj raspravi, sa elitističke strane, učestvuju F. Hunter, Community Power Structure, Chapel Hill, Univ. of North Carolina Press, 1953; C. W. Mills, The Power Elite, New York, Oxford Univ. Press, 1956; W. Domhoff, naved. delo; Bachrach-Baratz, naved. delo; M. Parenti, „Power and Pluralism: A View From the Bottom“, u zborniku An End to Political Science (ured. M. Surkin – A. Wolfe), New York, Basic Books, 1970, str. 111—43: M. Grenson, The Un-Politics of Air Pollution, Baltimore, The JohnHopkins Press, 1971. Među onima koji su angažovani na strani pluralista možemo nabrojati sledeće: S. D. Riesman i dr., The Lonely Crowd, New York, Doubleday Anchocr, 1953; R. Dahl, Who Governs?; E. Banfield, Political Influence, New York, Free Press. 1961. Reference u pogledu metodološke rasprave sadržane su u fusnoti 1.

9. Najznačajniji primer pcruža R. Miliband, The State in Capitalist Society, London, Weidenfeld & Nicolson, 1969. Potpuno suprotan marksistički stav iznosi N. Poulantzas, (Political Power and Social Class, London, NLB 1973). Ovaj potonji autor je u jednom dobro argumentovanom članku kritikovan zato što se nije uhvatio ukoštac s problematikom svojih protivnika, usled čega nije ni otkrio njihove slabosti: E. Laclau, „The Specificity of the Political: The Poulantzas – Miliband Debate“, Economy and Society, 1975, str. 87—110. Iako uglavnom ograničen na otkrivanje razlike između raznih prilaza problemu vlasti, moj članak pokušava da uzme u obzir kritike i Poulantzasa i Milibanda. Istovremeno sam zahvalan obojici za njihove veoma dragocene priloge.

10. T. Parsons, „On the Concept of Political Power“ u njegovom delu Sociological Theory and. Modern Society, New York, E’ree Press 1967, str. 306.

11. Isto, str. 308.

12. J. Buchanan – G. Tullock, The Calculus of Consent, Ann Airbor, Univ. of Michigan Press, 1962, str. 23. Anthony Downs malo blaže gleda na problem vlasti; on ne govori o „vlasti nad nekim“, već o nejednakoj „vlasti u odnosu na nešto“, i to usled nejednakosti informacija i dohotka. A. Downs, An Economic Theory of Democracy, New York, Harper & Row, 1957, stjr. 257—58.

13. S. Huntington, Political Order in Changing Societies, Newhaven, Yale Univ. Press, 1968, str. 1

14. Isto, str. 144.

15. Parsons, naved. delo, str. 308.

16. Isto, str. 318.

17. Analizu marksističkog pojma klase, razvio sam u mom delu Klasser och ekonomiska system, Staffanstarp, Cavefors, 1971. Videti prvi deo mog priloga „Classes in Sweden 1930—70“ u Readings in the Swedish Class Structure (ured. R. Scase), London, Hutchinson.

18. Razume se, vlast u društvu ne treba proučavati jedino imajući u vidu nespecifičnu, izvanarganizacionu moć organizacionih elita, već i polazeći od načina same organizacije, posebno od načina organizovanja radnog života ljudi, a tu postoje razlike — kako u pogleđu vrste, tako i količine dominacije i nezavisnosti. Međutim, marksistička usredsređenost na eksploataciju i na klasu povezana je s raspravom o vlasti samo u širem značenju ove potonje (to je slučaj kad A značajno utiče na B, i to u situaciji mogućih negativnih sankcija prema B-ovom nepriklanjanju). Specifikovanje vlasti kao odgovornosti, izbora i sporazuma, odnosno razlikovanje između sudbine, prinude, autoriteta, manipulacije i vlasti — svojstveno je subjektivističkom rečniku i nalazi se izvan prave marksističke analize. Ova potonja ne polazi od „stanovišta aktera“, već od društvenih procesa koji se odvijaju.

19. K. Marx, Kapital III (K. Marx-F. Engels, Dela, t. 23, str. 658).

20. Osvrnimo se, za trenutak, na sterilnost Michelsovog tipa organizacione teorije kad se ona suoči s potpuno drugačijim ponašanjem socijaldemokratskih i komunističkih partija u avgustu 1914. i septembru 1939. godine.

21. T. Parsons, The Structure of Social Action, New York, McGraw-Hill, 1973.

22. Videti G. Therbom, Class, Science and Society, Goteborg, Revopress, 1974, gl. 4.2 (englesko izdanje, London, NLB 1976)

23. Pareto je teoriju o klasnoj borbi „proširio“ u tezi da je „borba za život i dobrobit opšta pojava u životu ljudsklh bića“. V. Pareto, Les Systemes Socialistes, Paris, 1902—03, II, str. 455. Michels govori o borbi između organizovanih radnika i štrajkolomaca kao o „borbi za ispašu“. R. Michels, Political Parties, Glencoe, Free Press, 1958, str. 307.

24. To je suprotno prilazu Bachracha i Baratza, naved. delo.

25. Dahl piše: „… demokratska politika je prazna slama. To je manifestacija na površini i ona predstavlja samo sukobe na površini. Pre politike, ispod nje, oko nje — nalazi se saglasnost koja je ograničava i uslovljava, saglasnost većine politički aktivnih članova“. R. Dahl, A Preface to Democratic Theory, Chicago, Univ. of Chicago Press, 1956, str. 132. A šta ako je „saglasnost“ samo spoljna manifestacija nečeg što „okružuje, ograničava i uslovljava“ izbornu politiku?

26. To je slaba tačka u inače suštinskoj Milibandovoj kritici pluralističkih teza (naved. delo). Miliband, u osnovi, odustaje od stvame analize onih vlada čiji se kadrovi ne regrutuju iz redova ekonomske elite i u kojima čelni ešaloni administracije takođe mogu biti regrutovani iz drugih siredina. U takvim slučajevima, on se uglavnom zadovoljava izjavom da je tu reč o ideologiji političkih lidera, kao o delu buržoaske saglasnosti (videti gl. 4, deo IV). On pruža određen empirijski materijal i daje određena uputstva za proučavanje tog problema, ali taj problem se nalazi izvan njegovog modela kontrole. Čini se da je složeniji model od presudne važnosti za analizu razvijenih buržoaskih demokratija, reformizma, fašizma i vojnih režima. Slično tome, da su značajna dela Williama Domhoffa uklopljena u razvijeniju koncepciju i analizu strukture vlasti u SAD i protivrečnog razvitka američkog društva, to bi znatno doprinelo kvalitetu njegovih radova o visoko-buržoaskom poreklu i vezama američkih političara i administratora, kao i o povezanosti najviših slojeva američke buržoazije.

27. Bachrach i Baratz, naved. delo. (1962, 1963, 1970).

28. S. Lukes, Power: A Radical View, London, Macmillan, 1974 (Objavljeno u Marksizmu u svetu, br. 8, 1980. — prim. red.).

29. Neodlučivanje znači „odluku koja rezultira u gušenju ili sprečavanju latentne ili očigledne pretnje vrednostima ili interesima onoga koji donosi odluku“, Bachrach, naved. delo, 1970, str. 44.

30. Lukes, naved. delo, gl. 4, 7. Lukes se oslanja na delo Crensona, naved. delo.

31. Bachrach i Baratz, naved. delo, 1970, gl. 2.

32. Lukes, naved. delo, str. 55, 56. Uporediti s Marxovim rečima: „Kapitalistu i zemljoposednika ne slikam ni najmanje u ružičastoj svetlosti. Ali se ovde o ličnostima radi samo ukoliko su one oličenje ekonomskih kategorija, nosioci određenih klasnih odnosa interesa. Moje stanovište, koje razvijanje ekonomske društvene formacije shvata kao prirodno-istoirijski proces, može manje nego ikoje drugo baciti na pojedinca odgovornost za prilike čija je on socijalna tvorevina, ma koliko se on subjektivno možda i uzdizao iznad njih“ (Kapital I, str. 17). Marxovo i gledište svakako ne znači da je vlast kapitaliste neki usud kojem se moramo podvrći, već nešto protiv čega se možemo boriti i što možemo uki nuti. To upravo znači da je besmisleno optuživati kapitalistu što se ne ponaša kao nekapitalista. Marksističko stanovište, naravno, podrazumeva da se oružje kritike zamenjuje kritikom oružja (tj. klasnom borbom u svim njenim oblicima).

33. K. Marx, Kapital I (K. Marx-F. Engels, Dela, t. 21, str. 510.).

34. Isto, str. 517.

35. U mom radu Class, Science and Society (gl. 5.3.3.) sadržan je pokušaj da se sagleda suština Weberove sociologije i njen istorijski kontekst

36. M. Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, Kaln und Beriln Kiepenheuer & Witsch, 1964, t 1. str. 111—14. 233—27 I t 1 sir. 678—89 (u daljem tekstu WG). Prilog is prvog toma je ukljčen u zbornik Max Weher, The Theory of Economic and Social Organizatio (ur. T. Parsons), New York. Free Preaa, 1964, str. 467 —12, 424—29. Prilog iz drugog toma je uvršćen u zbomik From Max Weber (ur. H. Oerth-C. W. MiUs), New York. Ozford Univ Press, 1958, str. 180—95.

37. Gerth-Mllls, naved. delo, str. 59.

38. Giddens, naved. delo, str, 101—01. Videti sllčan pogled Fkanka Parkina u njegovom delu Class, Ineguality and the Political Order, London, MacGibbon & Kee, str. 31.

39. Giddens, naved. delo, str. 42 (kurziv izostavljen).

40. Podrobnije o ovoj tvrdnji videti u Class, Science and Society.

41. Weber, WG, t. 2, str. 680; Gerth-Mills, naved. delo, str. 183.

42. K. Marx, Kapital I, str. 162.

43. „Ove klase su, opet, prazna reč ako ne poznajem elemente na kojima one počivaju, na primer najamni rad, kapital Itd.“ (K. Marx, Osnovi kritike političke ekonomije , K. Marx – F Engels, Dela, t 27, str. 18).

44. Weber, WG, t 1, str. 223: Parsons. naved. delo. str 424.

45. Markslstičko shvatanje klase i klasne borbe, razvijeno na temelju Nemačke ideologije i Manifesta komunističke partije, rezultat je konfrontacije s nemačkim idealizmom t utopijskim socijalizmom. Ono je sredstvo pomoću kojeg se otkrtvaju agenti i mehanizmi društvene promene (ont se razllkuju od dobronamernih intelektuaiaca ili tajnlh zaverenika, od vaspitanja i državnih udara); ti agenti i mehanizmi su ugnjetene klase i njihova borba protiv eksploatatorskih klasa.

46. Weber, WG, t. 2; Gerth-Mills. naved. delo, str, 183.

47. Weber. WG. t. 1, str. 337; Parsons (ur.), naved. delo, str, 429.

48. Weber, WG, t. 2 str. 883: Gearth-Mills, naved. delo, str, 185.

49. Perkin, naved. delo, (1971), str. 42.

50. Weber, WG, t. 2, str. 679; Gerth-Mills, naved. delo, str. 181.

51. Weber, WG, t. 2, str. 689; Gerth-Mills, naved. delo, str. 194.

52. Weber, WG, t. 1, str. 212; Parson (ur), naved. delo, str. 408.

53. Weber, WG, t. 1, str. 213; Parsons (ur), naved. delo, str. 410. Parsonsov prevod je ispravljen; naime, izmenjena reč „poredak“ u tom prevodu omogućila bi da pogrešno protumačimo Webera, tj. da pomislimo kako on govori o tome da i u američkim partijama dolazi do snažnog ispoljavanja klasnog interesa.

54. Videti Weber, WG, t. 1, str. 4, 7; Parsons (ur), naved. delo, str. 88, 90.

55. Weber, WG, t. 1, str. 210; Parsons (ur.), naved. delo, str. 407.

56. Runciman, naved. delo; Parsons, naved. delo.

57. Runciman, naved. delo, str. 02—03.

58. Ovde je od značaja Marxov komentar o mogućim posledicama osvajanja: „Pri svima osvajanjima moguće su tri stvari. Osvajački narod podvrgne osvojeni narod svome načinu proizvodnje (na primjer u ovom vijeku Englezi u Irskoj, djelimično u Indiji); ili ostavi stari način proizvodnje i zadovolji se dankom (na primjer Turci i Rimljani); ili nastupi uzajamno djelovanje kojim nastane nešto novo, neka sinteza (djelimično u osvojenjima Germana).“, K. Marx, Osnovi kritike političke ekonomije I, str. 16. Marx se ovde bavi odnosom između proizvodnje i raspodele, a njegovo mišljenje je da način proizvodnje određuje naćin raspodele, čak i u slučaju osvajanja. Što se tiče sadašnjeg konteksta, ističe se da Marx takode naglašava kako do pobedonosnog nasilja dolazl u okviru društvenog kontekata, što određuje efekte naailja 1 kontrole nad sredatvima represije.

59. Runciman, naved. delo.

60. Runciman, naved. delo, str. 64.

61. Giddens, naved. delo, str. 95—96.

62. Giddens, na primer, kaže: „Ako je ,eksploatatorski’ karakter kapitalizma dat u izvlačenju viška vrednosti iz proizvodnog rada, onda bi ukidanje eksploatacije u besklasnom društvu podrazumevalo da se vratimo u stanje kada je radnik dobijao punu vrednost koju je on stvorio. Ali to je očigledno nemoguće, s obzirom na brojnost administrativnih funkcija . . .“ (str. 96). Međutim, Marx je eksplicitno isticao da će uvek postojati višak rada, budući da je on osnov „clvilizacije“, ali da on ne mora poprimiti antagonistički oblik razdvajanja uloga proizvođenja i prisvajanja viška proizvoda. Te uloge mogu biti objedinjene u kolektivnoj društvenoj organizaciji koju kontrolišu oni što ih je Marx nazivao „udruženim proizvođačima“. Videti Kapital III, str. 729—34. Giddens nastavlja sa svojom tezom (str. 97): „U Marxovom delu se uopšte ne govori o mehanizmima koji će kontrolisati ,stopu’ izvlačenja viška vrednosti u socijalističkom društvu, niti kako će se raspodeljivati akumulisana vrednost“. Osim brkanja viška rada i viška vrednosti u citiranoj rečenici (onaj prvi će ostati u socijalističkom društvu, dok onaj potonji neće), ovaj stav Giddensa previđa diskusiju i praksu diktature proletarijata u marksističkoj tradiciji, počev od Marxovih komentara o Pariskoj komuni do kulturne revolucije. Druga grubost je odbacivanje Marxovog zapažanja o „stalnom porastu broja srednjih klasa“,  tj. o neproizvodnim službenicima, a ne sitne buržoazije nezavisnih trgovaca i zanatlija; za tu ocenu se kaže da „nije u skladu sa suštinom Marxovog teorijskog mišljenja“ (str. 177). U stvari, zapažanje o onome što je možda bolje nazvati srednjim  slojevima nego srednjim klasama, budući da oni ne predstavljaju oslonce određenih odnosa proizvodnje, rezultat je same teorije o eksploataciji, zbog koje Giddens kritikuje Marxa: rast srednjih slojeva je neposredno povezan s rastom viška proizvoda.

63. Giddens, naved. delo, gl. 6.

64. Isto, str. 120, fusnota.

65. Isto, str. 171, 175.

66. Giddens, međutim, smatra da SAD mogu „verovatno biti bolje klasifikovane kao država, tj. društvo koje ima pre zatvorenu no otvorenu elitu (misli se na regrutovanje njenih pripadnika), mada se ta elita može smatrati otvorenijom u pogledu regrutovanja svojih pripadnika“, no što je to slučaj s „bilo kojom evropskom elitom“, naved. delo, str. 171 i 120.

67. Isto, str. 166—67.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.