Aktuelno

Srpski lonac

Demonstracije 5. oktobra

I deo | II deo

/U tekstu su korišćeni delovi analize Dragana Drače sa sajta Pobunjeni Um. TCL./

 ★

Srbija je danas pod neupitnom kontrolom Aleksandra Vučića i njegove partije.

Već 4 godine, formalno ili neformalno, ovako ili onako, Vučić i njegov SNS pitaju se oko svega u državi, ali i ne samo državi – Vučić ima nesumnjivo dobre odnose i sa Ruskom federacijom, dok u isto vreme ima dobre odnose i sa EU, što je spoljnopolitički momenat koji nismo imali od Titove vlasti. Upravo taj SFRJ model „između istoka i zapada“ ključan je sastojak, ako ne i sama vatra ovdašnjeg srpskog lonca o kojem će biti reči kasnije u tekstu.

tekstu Stjuarta Hola, ranije  u uvodniku smo naveli da:

„uzrok njegovog (Vučićevog) uspeha i efikasnosti nije sposobnost obmane naivnih ljudi, već način na koji se on bavi stvarnim problemima, realnim i životnim iskustvima, stvarnim suprotnostima — prikazujući ih pri tom u skladu sa logikom koja ih sistematizuje i primerava politici i klasnim strategijama „desnice“ kao „narodsku snagu“ u „borbi“ koju vodi „narod“ protiv „faktora koji ugrožavaju stabilnost“ — i, tako, uspešno mobiliše  potrebnu meru podrške u podređenim klasama za svoja represivnija rešenja, za organizaciju autoritativnije forme kapitalističke države. Zatim,  da uspešno sažme veoma obimne i raznolike društvene, političke probleme i teme u okvire filozofije tržišnog nadmetanja, a da opet sve to podvede pod zastavu „srpskog interesa“, što jeste kvalitativno nov politički događaj.“

Zato  verujemo da ovaj članak možda može motivisati drugove i drugarice da se teorijski rigoroznije razmotri trenutna istorijska situacija, a time i poveća kapacitet da se politički ispravno deluje: precizna analiza konstelacije odnosa snaga u društvu (klase, frakcije i slojevi klasa koji čine vladajući blok) i analiza karakteristika ideološkog konsenzusa koji je doveo do trajne izmene odnosa klasnih snaga pod efektima sturkture koja nosi vlastito ime Aleksandar Vučić i njegova partija.“

Mi se trudimo da budemo marksistički sajt i da postupamo po pravilima analize istorijskog materijalizma u tumačenju svakog fenomena, dakle i ovog. Ako želimo da analizi režima Aleksandra Vučića, ili bilo kog režima naravno, pristupimo materijalistički mi se moramo pitati pre svega o prirodi državne vlasti i u tom smislu, očigledno, moramo da krenemo od početka – istorijskog, teorijskog i političkog. U tom smislu, partija i vladavina Aleksandra Vučića jesu posledica jedne istorijske situacije, čitavog lanca političkih događaja u našem okruženju. Naš posao je da taj lanac pokušamo da imenujemo i razvrstamo. Stoga, pokušaćemo poslednju istorijsku sekvencu, od kraja osamdesetih godina prošlog veka do druge decenije ovog veka, da stavimo u malo dublju istorijsku analizu, da bi fenomen vlasti i hegemonije SNS-a mogli da stavimo u širi kontekst globalnog kretanja kapitala prema Istočnoj Evropi.

Sama priroda i odluke jedne državne vlasti tako male države na geopolitički kritičnoj tački sveta jeste, pre svega, određena mestom te države u imperijalnom lancu, na čijem vrhu su, svakako, SAD. Ovaj prostor (unutar kojeg je i Srbija) je sistematski nagrizan na sve moguće načine od strane finansijskih interesa Amerike i njenih evropskih satelita. Ipak, jedna tačka u modernoj istoriji se izdvaja kao tačka gde je oportuno vođen brod SFRJ počeo da ‘pušta vodu’; a to je naftna kriza sedamdesetih, momenat koji je mnoge države poluperiferije (među kojima je bila i naša), odvela putem MMF-ovih pozajmica, samim tim i mera za vraćanje tih pozajmica koje su ubrzo urušile sve te države.

Naftna kriza je početak agonije naroda Balkana i ulaz činioca kao što su MMF i Svetska banka na velika vrata. Tokom naftne krize, spoljni dug SFRJ je rastao 20% godišnje i već krajem sedamdesetih bio je oko 20 milijardi. 1982. na preporuku MMF-a, SFRJ dospeva na listu kreditora na koje treba obratiti posebnu pažnju, tako je makar glasila preporuka Pariskog kluba, još jedne od karika u sistemu novčane imperijalne ucene globalne buržoazije.

Države koje su se duboko zadužile da bi platile za uvoz nafte su bile udarene sa dve strane, u školskom političko-finansijskom zahvatu na kome treba čestitati američkoj administraciji. S jedne strane, stvarne kamate na dugove su brzo skočile, dok su s druge strane cene robe koje su korišćene za zaradu inostranih valuta da bi otplatili ove dugove brzo pale. Već 1982. svetska recesija izazvana ovim događajima je planula.

Stezanje ovih uklještenih mera je dovelo do krize dugova u Meksiku 1982., nskon čegs je usledio početak takozvanog Programa Strukturalnog Regulisanja (SAP) od strane IMF-a. Od tada, zemlje koje su u dugu će moći primiti nove kredite pod uslovom (dakle, čistom ucenom) da preduzmu značajne mere „restrukturisanja“ celih svojih ekonomija, koje bi bilo zasnovano na otkidanju sredstava namenjenim za državne projekte i radove, i otkidanju sredstava za socijalno osiguranje. Cilj toga je bio da se čitav svet (ili barem koliko može od tog sveta) izloži dominaciji glavnih industrijskih kompanija i finansijskih institucija.

Iznoseći zaključke o efektu ove ekonomske politike 1992., bivši funkcioner Inter-američke Banke za Razvoj (Inter-American Development Bank), Jerome I. Livingston je zapazio: „Za osoblje Državne Blagajne SAD-a (US Treasury)… ova kriza dugova je predstavljala dosad neviđenu priliku da se u zemljama koje su u dugu ostvare strukturalne reforme, koje su išle u prilog Reaganovoj administraciji. Osnova ovih ekonomskih reformi je bila da se zemlje koje su u dugu zauzmu da umanje ulogu društvenog ili državnog sektora kao oslonca za ekonomski i društveni razvoj, i da se više oslone na međunarodno tržiste kapitala i privatizaciju ekonomske delatnosti, kod kuće, kao i u inostranstvu.“

Američka država i srodne finansijske institucije svetskog finansijskog poretka mrcvarile su urušenu ekonomiju SFRJ sve dok vrh iznutra izjedenog SKJ nije krajem osamdesetih počeo da primenjuje upute MMF-a o „šok terapiji“. Uslovi da međunarodni kapital ‘pozajmi’ još novca SFRJ bili su jasni: deevaluacija dinara, zamrzavanje plata, smanjenje javne potrošnje, eliminacija državnog kapitala.

Da li zvuči poznato? Pritom, imajte na umu da pričamo o 1989-oj godini.

Od tada, sve do sada, zapadni kapital (ili kako vole sebi da tepaju, „međunarodna zajednica“) podržaće svakog kandidata koji će ovo moći da sprovodi što dublje. Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić, pojava političkog mutanta u vidu SNS-a; svi ovi činioci su morali jasno i glasno da se opredele prema očekivanjima stranog kapitala i u zavisnosti od tog opredeljenja, mogli su da računaju na manju ili veću pomoć, a u nekim slučajevima i bombardovanje. Trideset godina američki kapital sa svojim satelitima pokušava da što dublje i što jače prodre na Balkan, a Srbija je, barem nekad, bila ta poslednja kapija kroz koju treba proći. Finansijska blokada, sankcije, napokon i bombardovanje, zatim ulaz strane vojske na deo teritorije – sve smo to mogli da gledamo u prethodnih 25 godina.

Da kažemo još par reči, onda, o političkoj i društvenoj klimi neposredno oko pada SFRJ.

Liberalizacija društva donosi sa sobom i stvaranje nekoliko političkih partija. Većina je bila najopštijeg karaktera (što se zadržalo, evo vidimo, tri decenije), bez jasno definisanog programa i cilja, osnovane samo kako bi se učestvovalo u vlasti. Jedna od osnovnih karakteristika je bila stalno menjanje proklamovanih ideja i ciljeva. Tipičan primer je Srpski pokret obnove koji je u početku igrao na kartu četništva i monarhije, da bi sa približavanjem izbora ’96. to odbacio i zauzeo jasan reformistički i pro-kapitalistički stav. Srpska radikalna stranka je veliki deo radničke klase, koja je bez pravog socijalističkog vođstva bila obezglavljena, pridobila na svoju stranu ultra-nacionalističkom orijentacijom. Ostale stranke su bile manje više sitnoburžoaskog karaktera, okupljajući u svom rukovodstvu začetke srpske kapitalističke klase ili istupajući u ime nacionalnih manjina. Po svojoj veličini se izdvojila jedino Demokratska stranka, partija koja je bila najozbiljniji takmac SPS-u i partija onog krila buržoazije koje je insistiralo na što većem otvaranju prema stranom kapitalu.

Sa druge strane, slabljenje Socijalističke partije Srbije u kojoj se nalazio najveći deo eks-socijalističke birokratije, kompenzovano je stvaranjem Jugoslovenske Levice u kojoj su bili okupljene preostale politički i ekonomski moćne društvene kategorije. Naravno, ove partije nikakvog dodira sa levicom nisu imale osim imena.

Velike mase naglo osiromašene „srednje klase“, kao i niži slojevi i seljaštvo su vapili za alternativom. Međutim, nije postojala ni jedna politička snaga koja bi stala u zaštitu njihovih interesa. U nedostatku radničke partije, široke mase bivaju prepuštene na milost i nemilost partiji naslednici Saveza komunista Srbije, SPS-u, ili vesnicima mlade srpske buržoazije, pre svega oličenim u partijama kao što su Demokratska stranka ili Srpskog  pokrets  obnove. Prve su im obećavale zaštitu socijalnih interesa, ne dovodeći u pitanje njihova opredeljenja i navike vezane za socijalizam, i u vidu jedinstvene i zaštićene nacionale države, a druge demokratiju i prosperitet u približavanju zapadnim ‘demokratijama’. Jedan deo ovih društvenih klasa i slojeva , posebno na selu, je odbijao da se svrsta na njihovu stranu, ali budući da nije imao alternativu ostaje na strani Socijalističke partije. Nosilac, naravno, većine glasova SPS-a bili su radnici kojima je SPS pokušavao da garantuje radno mesto, čuvajući samim tim i glas za svoju partiju.

Centri iz kojih su opozicione partije crple snagu su pre svega bili Beograd, Novi Sad i Niš, zajedno sa gradovima kao što su Čačak i Kragujevac. Njihove osnovne izvore finansiranja je činila saradnja sa lokalnim privrednim moćnicima (koji su izašli na nogama iz SPS-ove „kontrolisane privatizacije“) koji su u njima videli svoju buduću produženu ruku u ostvarivanju ekonomskih interesa. Značajan deo njih je za uzvrat ulazio u rukovodeću strukturu partije. To je i jedan od značajnih razloga za pobedu tih partija na lokalnom nivou. Biračko telo se sastojalo od malobrojnih viših i srednjih slojeva, i značajnog dela gradske niže klase, koji je počelo da se odvaja od Miloševića. Od gradova, Milošević je 1996. zadržao samo Kruševac, Šabac, Valjevo, Prištinu i Smederevo.

Već tada postaje jasna izuzetno bolna problematika post-socijalističke istočne Evrope, a koja kao da u Srbiji poprima potpuno psihotične oblike. Naime, programski posmatrano, zajednička karakteristika svih partija bila je da nisu imale jasno definisan program,  on je bio vrlo fleksibilan, sa ciljem podilaženja ljudima na kratak rok. Neprincipijelnost je bila osnovna odlika svih. SPS je možda to, sa ove distance gledano, pomalo koštalo i vlasti. I pored toga, svi se mogu razvrstati u dve grupe: prvu su činile režimske partije sa maskom jakog socijalnog programa, a drugu pro-zapadne, sitnoburžoaske partije koje su se borile za bržu društvenu transformaciju i upliv stranog kapitala. Često se događalo da u zavisnosti od trenutnih interesa partije menjaju svoje fraze i imidž, pa su se najliberalnije ideje mogle čuti iz usta nacionalista i obrnuto. Osvajanje vlasti i učešće u podeli plena su bili osnovni motiv zbog koga se nije prezalo ni od kakvog radikalnog političkog zaokreta ukoliko bi se on mogao pokazati kao koristan. Zajedničko za sve tipove partija je bilo da su imale prilično jaku hijerarhiju, zbog toga se i najjača opoziciona partija kao što je DS cepala još na samom svom početku.

Sveopšta politička neizvesnost i nestabilnost ovog podneblja, posebno na teritoriji Srbije, naravno nije nikako pogodovala interesima stranog kapitala. Pogodovala je do određene mere, recimo da je ta mera prvo bila nestanak relativno nezavisne i velike države SFRJ, a zatim njene male, problematične naslednice u vidu Miloševićeve Jugoslavije.

Tempo kojim je Miloševićev režim ulazio u privatizacije od 1991. nije nikako bio po volji zapadnog kapitala. Videvši da je taj tempo nezadovoljavajuć, ali pre svega shvatanje činjenice da SPS nikad neće dozvoliti punu i pravu „šok terapiju“, zapad je terao u ludilo. Ovde treba biti jasan, SPS šok terapiju nije dozvoljavao ne jer je bio neka velika socijalistička partija pre svega, više jer je osećao da bi pod tim uslovima izgubio vlast. SPS-u je njegova vlast zavisila od krhkog socijalnog programa i od toga da je vlast žmurila jednim okom na „snalaženje“ građana, tj. poslove u sivoj zoni. Ako bi Zapad ušao sa svojim „ekonomskim merama“, naravno da ta tehnika vladanja ne bi bila moguća, što smo videli na slučaju DS-a.

Kako se kalila opozicija

Narativ 18 partija koje su činile Demokratsku opoziciju Srbije – DOS (plus narativ SPO-a koji ne treba podceniti, makar ne u tom momentu) jeste bio ovaj – ‘zemlja je siromašna ne samo zato što režim vrši mahinacije društvenim novcem, on vrši mahinacije upravo jer državni novac mora nestati i tek kad se sve privatizuje mi ćemo znati šta je čije’. Naravno, desilo se nešto potpuno obrnuto.

Pogledajmo šta je pre 17 godina povom pada Miloševića pisao Kris Mardsen sa World Socialist Web Sitea:

„Nešto pre jedne decenije Zapadne sile su smatrale Miloševića kao korisnog saveznika, a čak i donedavno za vreme potpisivanja Dejtonskog Sporazuma 1995. koji je okončao građanski rat u Bosni, Vašington je dodelio srpskom lideru ključnu ulogu u podržavanju sporazuma kojeg je nametnuo Zapad. Tada su, međutim, SAD i NATO saveznici došli do zaključka da je njihovoj ekonomskoj kolonizaciji Balkana, koja se zaozbiljno pokrenula raspadom stare federacije Jugoslavije, potrebno razbijanje Srbije. Milošević se zbog toga prikazao kao poslednji zao demon na svetskoj sceni, i Srbiju su okačili na sramni stub kao evropski ekvivalent iračke „lupežne države“.

Iako nije postojalo ničeg principijelnog što je moglo da razlikuje režim Miloševića od režima Franja Tuđmana u Hrvatskoj, Milana Kučana u Sloveniji ili Alije Izetbegovića u Bosni, ovi posednji su bili prikazani kao „nove, krhke demokratije“ koje napada nerekonstruisana komunistička država Srbije.

Danas se SAD i Evropa ujedinjuju sa srpskom opozicijom da bi okrivili Miloševića za sve jugoslovenske probleme. On je dosta kriv, ali Zapadne sile su igrale kritičnu ulogu u raspadu Jugoslavije i potpaljivanju nacionalnih i etničkih sukoba koji su prouzrokovali rat u Bosni i prošlogodišnji konflikt na Kosovu. Većina patnje jugoslovenskog naroda je poslijedica uništenja državne infrastrukture od NATO bombi, kombinovanih sa godinama nemilosrdnih sankcija.

Ni jedan kritični i iskreni posmatrač ne može da veruje da će jugoslovenski narod postići stvarnu demokratiju i socijalnu pravdu pod pokroviteljstvom samih imperijalističkih zemalja koje su u suštini odgovorne za poniranje jugoslovenske federacije u ekonomsku propast i etničko nasilje. Zaista, prikazivanje jugoslovenskih događaja kao konačno poglavlje u seriji „narodnih revolucija“ protiv „komunističke tiranije“ od strane Zapadnih medija, nenamerno daje indikaciju onoga šta se stvarno planira za mase u post-Miloševićevoj Srbiji.“

On kasnije nastavlja:

„Ništa se bolje ne može očekivati pod vladavinom Vojislava Koštunice i njegovih kolega. U razmatranjima po pitanju kakva budućnost čeka jugoslovenski narod, moramo se prisetiti stare izreke: „Ko plaća taj se i pita“. SAD i Evropska Unija (EU) su zajedno napumpali preko 100 miliona dolara da bi osigurali pobedu koalicije koju sačinjava 18 partija. Zauzvrat, ekonomski program za koji su se obavezali je oblikovan po meri pro-tržišne „šok terapije“ prvo započetoj u Poljskoj, i koja je opustošila ogromne delove Istočne Evrope.

Vlada Koštunice nastoji da neposredno uključi Jugoslaviju u EU, Paket stabilnosti za Jugoistočnu Evropu, i članstvo IMF-a i Svetske banke, obećavajući da će potpuno otvoriti zemlju ekonomskom prodoru velikih globalnih korporacija.

Cena koja se za to treba platiti je definisana u programu DOS-a kao „radikalne ekonomske reforme“ i „afirmacija kriterijuma tržišta“, uključujući obilno smanjenje poreznih rata, legalizacije „podzemne ekonomije“ i ogromno smanjenje državnih troškova putem rezanja vojnog budžeta i provizijama državnih usluga. Sve izvozne i uvozne norme će se ukinuti.

Jugoslovenska valuta će se cirkulisati, i dosledno masivno devalvirati, i nemačka marka će se legalizovati za unutrašnju opticaj kao alternativa dinaru. DOS program poziva na „slobodan ulazak za inostrane banke“.

Privatizacija državne industrije će „postati obavezna“ i „odvijaće se pretežno putem direktne prodaje državne imovine“ da bi se osigurale „direktne strane investicije“. Kao i u bivšem SSSR-u i staljinističkim režimima Istočne Evrope, veliki deo industrije će se neminovno uništiti. Kontrole cena na robu će se okončati. Po rečima DOS-ovog programa: „Trenutno su sve kategorije stanovništva nepotrebno zaštićene putem kontrole cena.“

Nema razloga za pretpostavku da će pad Miloševića doneti novu eru mirovnih odnosa između raznih nacionalističkih klika koje kontrolišu Balkan. Tokom većine 20. veka, ova regija je bila izvor eksplozivnih sukoba između velikih sila. Konačan raspad jugoslovenske federacije u rukama Zapada će samo intenzifikovati jagmu između SAD-a i njenih evropskih rivala za sfere uticaja, jeftine radne snage i sirovina širom Balkana i naftom bogatih regija prema istoku.“

Pogledajmo šta su nakon bombardovanja, neposredno pred pad Miloševića, pisali Fred Veston i Ted Grent o situaciji kod nas:

„Opozicija ima jednu stvar koja je, kako bilo, ujedinjuje, i to je želja da se dovede na vlast vlada koja će ubrzati proces privatizacije. Njihov zahtev je da Milošević siđe sa vlasti i da ga zameni tranziciona vlada tehnokrata. Kao što The Guardian (4. avgust) ističe, „prelazna vlada bi imala jednogodišnji mandat. Premijer bi imao dva zamenika, od čega bi jedan imao specijalnu odgovornost za ekonomsku reformu.“ To prilično jasno pokazuje na šta ciljaju.

Stvaranje takve vlade je jedna od centralnih tačaka tzv. „Pakta za stabilnost Srbije“. Ovaj dokument koji je sačinila grupa ekonomista iz Srbije, je pokušaj da se ona prilagodi zahtevima regionalnog pakta za stabilnost sastavljenog od strane zapadnog imperijalizma. Imperijalisti isključuju Srbiju iz ovog pakta i podržavaju opoziciju u njenom pokušaju da ukloni Miloševića. U tom smislu, opozicioni lider su samo marionete zapadnog imperijalizma.

Oslanjajući se na „pakt za stabilnost“, članak objavljen u Le Monde Diplomatique (jul 1999.) objašnjava suštinu ovog projekta. „Pakt je u suštini namenjen uvođenju tržišnih mehanizama gde god je to moguće, i gotovo je sigurno da će mnoge balkanske države doživeti ovu vrstu rekonstrukcije bolno koliko i rat.“ Eto! Proces kojim će veći deo ekonomije Balkana, a posebno Srbije, biti privatizovan će biti vrlo bolan za mase.

Masovna privatizacija će uključiti dalja povećanja već visokog nivoa nezaposlenosti. Ona će značiti i destrukciju i ono malo preostale socijalne zaštite koja je preostala od starog sistema planske ekonomije. Zbog toga marksisti apsolutno ne mogu dati podršku opozicionom pokretu u Srbiji. Ne zato što imamo iluzije oko Miloševića. Milošević je takođe neprijatelj radnika. Oba kampa će naterati radnike da snose posledice. Opozicija se krije iza kamuflaže „demokratije“, ali u stvarnosti štiti interese svetskog kapitalizma, ne baš proslavljenog po demokratiji kada je u pitanju zaštita njegovih fundamentalnih ekonomskih interesa.

Zapadni imperijalizam je obećavao novac za obnovu ekonomije eks-Jugoslavije i celog Balkana. Posebno je isključio Srbiju iz projekta. Oni zahtevaju da Milošević ode pre nego što se obezbedi bilo koja investicija. To je jedan od potpornih stubova opozicione propagande. Ali, pored razornih efekata dalje privatizacije u Srbiji, da li bi investicija bilo kada bi Milošević dao ostavku i da li bi imalo željeni efekat olakšavanja strašnih ekonomskih patnji srpskog naroda?

Da bi se obnovila ekonomija Balkana, Srbija mora biti deo tog procesa. Ona je na strateškom mestu – najveći deo transportnog sistema ide kroz Srbiju. Bugarska, Rumunija i Makedonija najveći deo svog izvoza šalju u zapadnu Evropu preko Srbije, posebno preko Dunava i mostova. Dunav je blokiran bombardovanjem mostova. Da bi privreda Balkana mogla ponovo da normalno funkcioniše, mora se obnoviti. U junu je Evropska Komisija izračunala da je najmanje 20 milijardi dolara potrebno za lansiranje tzv. „pakta za stabilnost“.“

 

Ceo „balkanski projekat“ od kraja osamdesetih naovamo zaista preskupo košta i SAD i EU. Primera radi, samo u obaranje Miloševića kao podršku opoziciji i „nevladinom sektoru“ upumpano je oko 100 miliona dolara, a samo u prvoj nedelji bombardovanja NATO pakt je na gorivo potrošio oko 250 miliona dolara. Čišćenje Dunava za prohodnost brodova koji nose robu koštalo je, takođe, oko 100 miliona dolara, a platila ga je Dunavska komisija, tj. EU, tj. nemačka država. Po tome vidimo koliko je ovaj region važan za strateški i finansijski šah koji Amerika želi da igra sa istočnim delom planete.

Mardsen prepoznaje da, Milošević i SPS, kakvi god bili, jesu bili prepreka planovima zapadnog kapitala ovde na Balkanu. Taj režim, iako ogrezao u korupciju i bez jasne strategije, imao je ipak nekih resursa i manevarskog prostora da jednu deceniju pokušava da „izvrda“ planovima krupnih svetskih igrača. Priroda tog režima svakako jeste važno pitanje, jedno od ključnih čak, za domaću situaciju i u neko dogledno vreme, bavićemo se i time. SAD i EU nikako nisu mogle da dopuste sebi opstanak tog režima i nakon njegovog pada, mi imamo istorijski presedan, a to je da na vlast dolaze 18 partija (!!). Sama činjenica da vam je u jednoj maloj zemlji potrebno 18 partija da se sruše dve (u to vreme to su bili SPS sa manjinskom podrškom radikala), govori o suštinskoj nestabilnosti svih budućih planova vlasti koja planira da vlada sa 18 činilaca. Od tada, Srbija sve do sada nema čak ni tu osnovnu, građansku političku stabilnost, za kojom pre svega vapi liberalna javnost. Savezništva pravi svako sa svakim i dobar pokazatelj političke egzotike ovog podneblja je bio sporazum o saradnji DS-a i SPS-a iz 2008. koji je, maltene do pre dve godine od datuma potpisa, bio nezamisliv. Ipak, to Ivicu Dačića nije sprečilo da 2009-e da izjavu u kojoj navodi:„… Otuda, mi sa DS nismo postigli jednokratni sporazum već želimo da budu naš dugoročni partner. Ali, to ne znači da nas DS nosi na leđima već se borimo za svoje glasove“. Samo pet godina kasnije došlo je do promena odnosa snaga u društvu i SPS je, kao što znamo, našao drugog pokrovitelja.

Kada je već bilo reči o sumanutoj neprincipijalnosti političara na ovim prostorima, bila je upravo potrebna jedna takva da bi pao Milošević. Lik i delo Vojislava Koštunice su morali biti položeni na oltar istorije u ovom poduhvatu, jer je proračun i zapadnih službi, a i opozicije bio taj da će narod teško progutati Zorana Đinđića za novog predsednika države. Sam Koštunica bio je idelan profil, nenametljiv i sputan srpski nacionalista legalističkog opredeljenja koji nije imao puno putera na glavi, a opet sam nesposoban za bilo kakvo političko delovanje, sa relativno slabom partijom. Tako je, po svom ubeđenju, veliki srpski patriot, V. Koštunica, odobrio najveću pljačku zemlje nakon nacističke okupacije. Mardsen navodi:

„Koštunica, novo-krunisani „demokrata“ Zapada, nam pruža instruktivni primer cinizma koji prožima polise velikih sila i propagandu Zapadnih medija. Konzervativni i tvrdokorni srpski nacionalista, on je jednom bio saveznik bosanskog srpskog lidera Radovana Karadžića (kojeg je, kao i Miloševića, optužio Haški sud za ratne zločine). Njegova politička promena ilustruje političku istinu, koju su ličnosti poput iračkog Sadama Huseina i panamskog Norijege dokazale, da dojučerašnji saveznici mogu brzo postati današnje parije, i obratno. Bilo da je neki lider „demokrata“ ili „tiranin“ se određuje, povrh svega, kroz zahteve inostrane polise Vašingtona.

Do sada je Koštunica nastojao da se javno udalji od SAD-a i da se pridruži Vašingtonovim evropskim rivalima. Ovaj stav je sukobljen sa snagama unutar opozicije koje SAD već dugo vreme finansijski podržavaju, a to je činjenica koja pruža plodno polje za nove imperijalističke intrige i daljnje političke trzavice.“

Suštinsko pitanje, dakle, bilo je kako i na koji način što pre sprovesti prodaju državne imovine naše republike i izgubiti se sa novcem što pre. Naravno, u tih 18 partija i među njihovim stranim ko-operantima, vladala su oprečna mišljenja.

Forma u kojoj bi privatizacija bila izvedena je kroz podelu akcija prema radnom stažu, prodajom ili besplatnom podelom. Efekti koji bi time bili izazvani se svode na to da bi bilo formirano tržište akcija na kome bi krupni kapital relativno jeftino pokupovao usitnjene individualne akcije. Zapadni kapital je smatrao ovaj model presporim.

Potrebno je reći i da je proces privatizacije faktički počeo još osamdesetih donošenjem Zakona o preduzećima 1988. kada je onemogućeno osnivanje novih društvenih preduzeća, dakle još za vreme Saveza komunista Jugoslavije pod direktnom naredbom MMF-a. Međutim, pljačka i privatizacija nisu mogli biti do onda završeni jer bi to imalo katastrofalne posledice po društvo u celini, pa je režim taj proces odugovlačio iz straha od reakcije naroda. Otuda i, rekli smo, katastrofična predviđanja opozicionih demagoga o nužnim „rezovima, privremenom odricanju i trpljenju kako bi nam bilo bolje“. Naravno, sav teret treba da podnese radnička klasa, a ne privilegovane društvene grupe.

Sada vidimo da Vučićev centralni narativ, onaj o tome kako smo predugo živeli na „tuđ račun“, i kako sada moramo „to da otplatimo da bi nam kasnije bilo bolje“ – nije ništa novo. Svetski imperijalizam u to ubeđuje države već decenijama.

Kako su se kalile privatizacije

Jedna od prvih mera opozicije posle događaja 5. oktobra bilo je preuzimanje kontrole nad Narodnom bankom Jugoslavije. Zaustavljena je primarna emisija novca, koja je više od decenije bila osnovni instrument pljačkanja društva od strane Miloševićevog režima, jer je izazivala redistribuciju dohodaka, a pre svega na štetu radničke klase čije plate su bile u manjoj ili većoj meri fiksne, i nisu bile sposobne da prate rast cena i deviznog kursa. Inflatorna kretanja izazvana rastom novčane mase stvarala ogromne gubitke i prelivanje društvenog bogatstva u privatne džepove – svojevrstan proces prvobitne akumulacije kapitala, tj. „kontrolisane privatizacije“ po SPS-ovom modelu. Međutim, primarna emisija je odavno prestala biti samo to, ona je postala i jedan od mehanizama održavanja u životu polu-rasformiranih, ruiniranih društvenih preduzeća od strane režimskih direktora.

Rast novčane mase u određenom procentu je bio neminovan jer su se tim sredstvima kreditirala prezadužena društvena preduzeća od vitalnog značaja za funkcionisanje društva. Realne plate su uprkos tome manje-više bile stabilne, iako na izuzetno niskom nivou. Prestanak ubacivanja svežeg novca, zajedno sa ograničavanjem gotovinskih isplata preduzećima na 1000 din. dnevno je pre svega doveo do velike krize likvidnosti ionako enormno zaduženih društvenih giganata, njihove nesposobnosti da izmiruju najosnovnije tekuće obaveze, što je rezultovalo padom proizvodnje, što opet za sobom povlači još veći pad likvidnosti, i ubrzava spiralu propadanja – a zajedno sa njima propadanje desetina i stotina hiljada zaposlenih radnika. Naravno, rešenja ne može biti ni u štampanju, ni u ne-štampanju novca. Ono se mora potražiti u preuzimanju kontrole nad društvom od strane neposrednih proizvođača – radničke klase, i demokratskoj planskoj organizaciji proizvodnje. O tome, naravno, nije moglo biti reči, jer na vlasti nije bila nikakva partija koja bi to mogla da uradi.

Efekti ekonomskih sankcija i blokade od strane zapadnih država su još sve ovo multiplicirale. Radnici su polako počeli da prelaze, hteli ne hteli, na pozicije srpske opozicije koja je obećavala ogromnu finansijsku pomoć Zapada.

Još jedna bitna tehnika vladanja režima SPS-a nasleđenih iz dana socijalizma bila je kontrola cena proizvoda. Ukidanje kontrole cena nakon dolaska DOS-a je dovelo do njihovog divljanja – osnovne prehrambene namirnice kao što su šećer, ulje, mleko su poskupele od 30-300odsto, a takođe je došlo do rasta cene električne energije, lekova i drugih vitalnih proizvoda i usluga. U situaciji kada su nominalne zarade radnika ostale na nivou od pre 5. oktobra, to je dovelo do katastrofalnog pada realnih zarada, koje su se srozale za 30-60 odsto zbog visokog učešća tih esencijalnih proizvoda u strukturi potrošnje. Takođe je došlo do značajnog rasta cena ostalih proizvoda, što ima sasvim drugačiji karakter od njihovog rasta u ranijem periodu. Naime, dok je postojala primarna emisija novca, rast ovih cena je uglavnom pratio stopu inflacije, tj. težio očuvanju realne vrednosti tih proizvoda. Sada je došlo do njihovog realnog rasta, tj. rasta cene i u devizama jer je kurs ostao konstantan.

Tri meseca unutar vlasti DOS-a, državni vrh se već susreo sa masovnim štrajkovima onog dela radništva koji se osetio izmanipulisanim već nakon par meseci. Pored političkih zahteva za smenom direktora bivšeg režima, koji su često imali podršku DOS-a, mnogo je značajnije spontano organizovanje nezadovoljnih radnika i težnja da samostalno preuzmu kontrolu nad preduzećima. Jedno vrlo kratko vreme, u dosta preduzeća, posebno po Beogradu, stvorio se vakuum u vlasti u vidu stvaranja privremenih „kriznih štabova“ radnika. Otuda i konstatacija tadašnjeg novog potpredsednika Savezne vlade, Miroljuba Labusa, da se u preduzećima ponovo javlja „samoupravljanje“ i poziv da se to zaustavi.

Na leto 2002. došlo je do prve konfrontacije, čak i fizičke, sa režimom koji je obećavao izlaz iz krize.

Blic na leto 2002. objavljuje: „Predsednik Veća saveza samostalnih sindikata Srbije Milenko Smiljanić najavio je danas mogućnost generalnog štrajka ili uličnih protesta zbog poskupljenja struje. Delegacija sindikata sastaće se u petak u 12 sati sa ministarkom za energetiku Kori Udovički i zatražiti ukidanje odluke o poskupljenju električne energije.“

Naravno, dezorijentisano srpsko radništvo nije ni izdaleka očekivalo da je ovo samo početak jedne skoro dvodecenijske tegobe koja se odavno već približava nivou golgote koji smo prošli pod Miloševićem i sankcijama.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.