Teorija i Istorija

Revolucionarno nasleđe Crnih Pantera

 /David Bliven i Alan Mas, Revolucionarno nasleđe Crnih pantera, list Socialist Worker.  Prevod sa engleskog TCL./

 

Partija crnih pantera za samoodbranu nastala je kasnih 1960-ih u tački prekretnice za crnački pokret kada se fokus borbe pomerio od ljudskopravaškog pokreta na jugu ka Black Power (Crna moć) na severu. Time je cilj postala revolucija umesto reforme.

Osnovani pre 50 godina u oktobru, Panteri su postali najistaknutiji simbol Crne moći, bili su poznati u zemlji i svetu po svom militantnom opredeljenju za samodbranu, po samopožrtvovanju u cilju oslobođenja i revolucionarne politike.

Za samo nekoliko godina je partija imala hiljade aktivnih članova i vremenom je ono postajalo sve veće. Nedeljnik Crnih pantera je cirkulisao u oko 250 000 kopija na svom vrhuncu. U maju 1969., samo je u Čikagu bilo prodato 8000 kopija, kasnije je broj povećan na 15 000 nedeljno.

Jedna anketa je 1970. došla do podatka da je 25% Afroamerikanaca imalo veliko poštovanje prema Panterima, uključujući 43% crnaca mlađih od 21 godine, dok je 5 od 6 Afroamerikanaca delilo mišljenje sa Panterima da crnci treba da se ujedine u sopstvenoj odbrani.

Pad Pantera se dogodio veoma brzo, organizacija se našla pod velikim udarom državne represije i nasilja i upetljala se u debate i konflikte koji su karakteristični za mnoge revolucionarne organizacije tog vremena.

Od tada se pojavilo dosta knjiga i filmova koji su pokušali da objasne legat Crnih pantera. Neki od njih su ciljali da su Panteri prihvatanjem nasilja sami odgovorni za sopstvenu destrukciju.

Međutim levica danas, pogotovo u svetlu uspona borbe Black Lives Matter (Životi crnaca vrede), mora da razume i predvodi nasleđe Crnih pantera. Sva pitanja sa kojima su se Panteri suočavali, ne samo pitanja rasizma i policijskog nasilja, siromaštva i tlačenja, već i pitanja kako se organizovati da bi se suprotstavilo ovim uslovima su i dalje naša pitanja.

Koje god da su greške napravljene i šanse propuštene, Partija crnih pantera (reč samoodbrana je kasnije odbačena) je osvojila masovnu podršku za revolucionarnu socijalističku politiku koja nije viđena u Americi još od 1930-ih. Panteri su dokazali da radikalno suprotstavljanje sistemu ne samo da može biti popularno, već može imati široku podršku u društvu za koje se govori da nikada ne može imati revoluciju.

Pantere su osnovali u Kaliforniji, Ouklandu, oktobra 1966. Hjui Njuton (Huey Newton) i Bobi Sil (Bobby Seale). Njih dvojica su se upoznali na Koledžu u Ouklandu gde su učestvovali u crnačkim nacionalističkim grupama kao što je Afroamerički savez i Pokret revolucionarne akcije. Na Merit koledžu su predvodili uspešnu borbu SSAC-(Soul Students Advisory Council) da se u program uvedu crnačke studije.

Nakon ovog uspeha je Njuton predložio da se SSAC suprotstavi policijskom nasilju. Nakon pobune u Votsu (Watts) u Los Anđelesu, policija Ouklanda počela da nosi sačmare a elementi policijske brutalnosti su bili u porastu.

Kada je SSAC odlučio da bude protiv njihovog plana da „patroliraju policiju“, uključujući i nošenje oružja koje je tada u Kaliforniji bilo dozvoljeno, Njuton i Sil su odlučili da osnuju Pantere.

Fokus Pantera na samoodbrani nije bila nužno nova ideja, Đakoni Odbrane su već postojali na jugu gde su branili ljudskopravaški pokret od napada policije i drugih napadača. Naziv Crni panteri, preuzet iz simbola Oslobodilačke organizacije okruga Laund u Alabami je takođe bio korišćen.

U Los Anđelesu, policijske patrole su nakon Vats pobune bile sprovođene od strane ‘Krizne Patrole Zajednice’ čiji su posmatrači pratili policijska kola kroz crnačka naselja.

Međutim, postojala je jedna razlika u Njutonovom i Silovom predlogu. Panteri su bili naoružani.

Tipična patrola Pantera se sastojala od tri ili četiri člana koji bi pratili policijska kola sve dok policajci ne bi zaustavili nekoga. Tada bi Panteri sa potegnutim oružjem u skladu sa zakonom iskočili iz automobila i „vršili smotru policajaca“, prateći situaciju da li će policija koristiti prekomernu upotrebu sile. Panteri su sa sobom nosili zakonske propise da bi narod znao svoja prava, ali i da bi pokazali policiji zakonske odredbe ukoliko bi oni dovodili u sumnju njihovo pravo da nose oružje.

Ova varnica je momentalno zapalila vatru. Panteri su osvojili poštovanje među stanovnicima područja Bej jer su se suprostavili nasilju rasističke policije.

Eldridž Kliver (Eldridge Cleaver), koji je ubrzo postao jedan od vođa uz Njutona i Sila, opisao je svoju reakciju kada je prvi put imao susret sa članom Pantera dok je obezbeđivao tribinu na kojoj je govorila Beti Šabaz (Betty Shabazz), udovica Malkolm X-a na sledeći način: „Okrenuo sam se na svom sedištu i ugledao najlepši prizor koji sam ikada video, četiri crnca koji su nosili crne berete, košulje boje baruta, crne kožne jakne, crne cipele i svako po pištolj.“

„Patroliranje policije“ je bila odskočna daska za Pantere, međutim organizacija je od samog početka bila više od samoodbrane od rasističkih pandura. Njuton, Sil i Kliver su bili revolucionari, inspirisani radikalnom socijalističkom tradicijom.

Panteri su se kao pokret ljudskih prava našli u ćorsokaku. Ljudskopravaški aktivisti su se borili sa činjenicom da li će njihovo prisustvovanje na tezgama ili autobusima zaista neutralisati segregaciju, ali bilo je teško osmisliti kako je moguće nenasilnim putem prekinuti nezaposlenost crnaca, ispodprosečno stambeno pitanje, lošu medicinsku brigu ili policijsku brutalnost.

Ovi izazovi su postali kristalno jasni kada je Martin Luter King pokušao da započne kampanju protiv de facto postojanja segregacije i ekonomske nejednakosti na severu. Susreo se sa identično brutalnim nasiljem kao na jugu, ali isto tako i neprijateljstvom od strane severnih lidera Demokratske stranke koji su možda podržavali ljudskopravašku borbu na jugu rečima, ali nisu želeli da imaju ništa sa pomišlju da očiste sopstveno dvorište.

Fokus sa pokreta za ljudska prava se pomerio ka „Crnoj moći“, ovaj naziv je osmislio studentski vođa marša u Grinvudu  1966. Stoukli Karmajkl (Stokely Carmichael) kasnije poznat kao Kvame Ture (Kwame Toure).

Ovo se poklopilo sa buktanjem pobuna u velikim američkim gradovima, sa početkom u Vatsu 1965 i nastavljajući se nekoliko narednih godina. Ovi ustanci, u kojim su učestvovali i siromašni crnci i crnci iz radničke klase, su predstavljali gorku reakciju na dalje osiromašenje i nedostatak političke moći. Oni su tipično nastajali kao reakcija na incidente policijskog maltretiranja ili ubistva.

Ako je Karmajklov slogan Crna moć govorio o pitanju koje je postavila ova promena oblika borbe, Panteri su usmerili svoj odgovor iznad svog patroliranja policije i ponudili partijsku platormu od deset tačaka i program koji je objavljen u drugom izdanju novina Crnih pantera, 16 marta 1967:

Šta mi sada želimo!

  1. Mi želimo slobodu. Želimo vlast u određivanju sudbine naše crnačke zajednice.

  2. Želimo puno zaposlenje za naš narod.

  3. Želimo prestanak pljačkanja crnačke zajednice od strane belaca. (kasnije izmenjeno u „Želimo prestanak kapitalističkog pljačkanja naše crnačke i bilo koje druge potlačene zajednice“)

  4. Želimo pristojno stanovanje, dostojno ljudskih bića.

  5. Želimo obrazovanje našeg naroda koje će otkriti pravu prirodu dekadencije američkog društva. Želimo obrazovanje koje nas uči pravoj istoriji i našoj ulozi u današnjem društvu.

  6. Želimo da svi crnci budu oslobeđeni služenja vojske.

  7. Želimo trenutno okončanje POLICIJSKE BRUTALNOSTI i UBISTAVA crnog naroda.

  8. Želimo slobodu za sve crne ljude koji su zatvoreni u federalnim, državnim, okružnim i gradskim zatvorima.

  9. Želimo da se svim crncima koji su dovedeni na suđenje sudi od strane porote koja je iz njihove socijalne grupe ili je iz Crnačke zajednice, kao što je određeno Ustavom Sjedinjenih američkih država.

  10. Želimo zemlju, hleb, stanovanje, obrazovanje, odeću, pravdu i mir.

Od prve tačke platforma uspostavlja vezu između ljudskopravaškog pokreta koji traži slobodu i praktičnih implikacija ovog zahteva na severu gde su Afroamerikanci već bili slobodni na papiru, ali su idalje bili potlačeni u praksi. Panteri su jasno rekli da sloboda mora biti povezana sa mogućnošću da se odredi sudbina crnačke zajednice. Ostali delovi platforme postavljaju klasna pitanja – puna zaposlenost, okončanje pljačke, pristojno stanovanje i edukacija za sve ljude – u centar borbe za slobodu.

Panteri su takođe implicirali ovim programom drugačije metode borbe za njihove zahteve. Strategija pokreta za ljudska prava je bila pritisak na federalnu vladu u cilju sprovođenja političkih i zakonskih odredbi koji bi se mogli koristiti protiv upravljača na jugu SAD gde je položaj crnaca bio posebno težak. Panteri su, sa druge strane, odbijali naredbe vlasti SAD da šalje Afroamerikance u vojsku, podređuje ih represiji policije ili ih zatvara.

U međuvremenu je spremnost Pantera da se suprotstavi policiji osvojila poštovanje i podršku u okolini San Franciska, a veoma ubrzo i u čitavoj zemlji.

U januaru 1967, su stanovnici Ričmonda u Ouklandu pozvali Pantere nakon što je policija ubila nenauružanog crnca Denzila Dauela (Denzil Dowell). Oni su napravili naoružani marš do policijske stanice tražeći realne podatke o tom slučaju. Panteri su izvršili dovoljni pritisak da okružni tužilac optuži policajca. Slučaj se završio oslobađajućom presudom, ali su Panteri pokazali da su sposobni da sprovedu akciju.

Kao odgovor na naoružani protest Pantera, zakonodavna vlast Kalifornije je donela uredbu o ograničenju broja nošenih oružja u javnosti. To je bio početak savremene kontrole naoružanja koja je bila usmerena protiv radikalnih aktivista koji su se naoružavali u samoodbrani od policijskog nasilja.

Panteri su na ovo odgovorili naelektrisanim demonstracijama u Sakramentu. Delegacija od 24 muškaraca i žena je naoružano pištoljima i sačmarama ušetalo u zgradu skupštine, prolazeći pored guvernera Ronalda Regana ka govornici državnog Senata gde je Bobi Sil pročitao iskaz protiv „zakona usmerenog na održavanje crnaca nenaoružanim i nemoćnim“.

Tada su Panteri imali samo 75 članova, svi u Ouklandu. Međutim, medijsko praćenje njihovog marša u skupštinu, uključujući slike naoružanih članova Pantera, je skrenulo pažnju na njihovu organizaciju u celoj zemlji.

Oktobra 1967. je Hju Njuton zaustavljen od strane policije dok se vraćao kući sa protesta. U pucnjavi koja je usledila, jedan policajac je ubijen a Njuton ranjen.

Njuton je uhapšen i okrivljen za ubistvo, ali je njegov advokat dokazao da je policija započela pucnjavu, pa je optužba spuštena na ubistvo bez predumišljaja. Njuton je osuđen na 2 do 15 godina zatvora. Odslužio je 3 godine i pušten je na slobodu 1970.

Tako je jedan od osnivača organizacije proveo najvažnije godine postojanja Pantera iza rešetaka. Kampanja „Sloboda za Hjuija“ je pridobila ogromnu pažnju za partiju, osvajajući podršku levice uključujući hiljade prevashodno belih studenata koji su organizovali proteste solidarnosti širom zemlje.

U februaru 1968. su Panteri održali masovan protest u Ouklandu na koji je došlo 6000 ljudi. Bez zatvorenog Sila, pozornicu je podelio ministar informisanja Pantera Eldridž Kliver sa dobro poznatim vođom SNCC Stoukli Karmajklom, Džejmson Formanom i Rep Braunom. Bez policije na vidiku ovaj skup je stvarao osećaj oslobođene zone.

S obzirom da je Njuton bio uhapšen a Sil često privođen, Kliver je postao partijska dominantna figura u očima javnosti. Krajem 1968 su Panteri udružili snage sa Partijom slobode i mira (PFP, Peace and Freedom Party) da bi vodili zajedničku levičarsku izbornu kampanju sa Kliverom kao predsedničkim kandidatom.

Kliver je naelektrisao mase svojim govorima u studentskim gradovima. Na kraju je osvojio 200 000 glasova za predsednika.

Savezom sa PFP naglašena je volja Pantera da rade sa levim organizacijama čiji su članovi i pristalice bili uglavnom beli. Ovo je udaljilo Pantere od mnogih crnačkih nacionalističkih organizacija, ali Panteri su takve saveze čvrsto branili.

Odgovarajući na denuncijacije od strane separatističkih grupa, Hju Njuton je iskoristio svoj zatvorski intervju iz avgusta 1968. da oštro kritikuje kulturne nacionaliste, koje je nazivao „krmenadla nacionalistima“ („pork-chop nationalists“).

Njuton je revolucionarni nacionalizam Pantera definisao kao eksplicitno socijalistički:

‘Dve vrste nacionalizma postoje, revolucionarni nacionalizam i reakcionarni nacionalizam. Revolucionarni socijalizam pre svega zavisi od narodne revolucije koja za krajnji cilj ima vlast naroda. Dakle, da bi se bilo revolucionarni nacionalista, nužno je da budete socijalista. Ako ste reakcionarni nacionalista, vi niste socijalista, i vaš krajnji cilj je ugnjetavanje ljudi.’

Vizija borbe koju Panteri ovde imaju je inkluzivnija od mnogih drugih radikalnih crnačkih grupa tog vremena. 1970. Njuton je održao govor podrške ženskom i gej oslobođenju, što čini radikalni prelom na levici gde su se zapatile konzervativne, pa i nazadne ideje, koja je posebno dolazila iz tradicije staljinizma, koja je propovedala konzervativni socijalizam.

U isto vreme pak politika Pantera se kolebala i menjala — što je verovatno i neizbežno u organizaciji sa takvim meteorskim usponom. Tako je Kliver mogao da govori o nadolazećem drugom građanskom ratu „sa hiljadama Džon Brauna koji će se boriti na strani crnaca“ u jednom oktobarskom intervjuu, dok u isto vreme anarhističke jipije, sa njihovim fokusom na pozorišne predstave, naziva „našim saveznicima u ovom ljudskom cilju“.

Štaviše, i Kliver i Njuton su bili naklonjeni ideji — nasleđenoj iz maoizma i uobičajenoj za američku levicu u ovom periodu — da će revolucionarna promena biti sprovedena kroz oružanu borbu. U istom intervjuu gde je Njuton u ime Pantera izjavio odanost socijalizmu, on je naglasio dužnost revolucionara da učestvuju u takvoj borbi. „Gerilac je vojskovođa i politički teoretičar, sve u jednom“, rekao je.

U međuvremenu, Panteri su svojom posvećenošću „služenju zajednici“ otkrili još jedan aspekt svog rada, naročito u siromašnim crnačkim četvrtima koje su bile njihova baza.

Delujući u krajevima gde su socijalne usluge bile nedostupne ili čak nepostojeće, Panteri su uspostavili njihov poznati program besplatnog doručka za decu, zajedno sa besplatnim klinikama i distribucijom odeće, slobodnim školama sa naglaskom na afro-američku istoriju, prevozom i pomoći za starije, te besplatnim vodoinstalaterskim uslugama i hitnim intervencijama.

Ovo je takođe odražavalo uticaj maoizma — sa svojom vizijom revolucionarnog kadra koji „služi narodu“. Sil je objasnio da Panteri razumeju svoj socijalni program ne kao prilagođavanje postojećem sistemu već kao deo revolucionarnog projekta:

‘Neki ljudi će nazvati ove programe reformističkim, ali mi smo revolucionari, i ono što oni zovu reformističkim programima je jedna stvar kada to sprovode kapitalisti, a druga kada to sprovodi revolucionarni tabor. Revolucionari moraju uvek izlaziti sa odgovorima na trenutne želje i potrebe ljudi, siromašnih i potlačenih, uz istovremeno vođenje revolucionarne borbe.’

– – – – – – – – – – – – – – – –

Eksplozivni rast Pantera kreće sa kampanjom „Sloboda za Hjuija“ krajem 1967. U prvoj polovini godine, organizacija je uspostavila 12 novih ogranaka i preko 1.000 ljudi se pridružilo. Rane 1969. Panteri su već imali 5.000 članova.

Ali nasilna represija koja je Njutona oterala iza rešetaka nastavila je da odnosi žrtve.

Lokalna policija je rutinski upadala u kancelarije Pantera, navodno tražeći ilegalno oružje — i kako su upadali pucajući, nizali su se ovakvi jednostrani „sukobi“. U periodu od dve godine 1968-69, više od 35 Pantera je ubijeno i najmanje dva puta toliko ih je ranjeno od strane policije.

Dva dana nakon ubistva Martina Lutera Kinga 1968. policija je bez razloga otvorila vatru u sukobu sa Panterima u Ouklendu. Kliver je ranjen, a Bobi Haton, prvi kojeg su Njuton i Sil regrutovali još 1966, ubijen je. Kliver je proveo dva meseca u zatvoru.

Direktor FBI Edgar Huver usmerio je ceo COINTELPRO program — napravljen 1950ih da „omete“ i „destabilizuje“, „obezglavi“, „uništi“ i uopšte „neutralizuje“ radikalne organizije — protiv Pantera.

Napad na Pantere vodio je ka tome da samo u 1969. bude 348 hapštenja Pantera. FBI i lokalna policija su koordinisali akcije, često sprovodeći zajedničke racije — ili jednostavno oružane napade — na štabove Pantera. Kasnije se otkrilo da je FBI lokalnoj policiji dao zeleno svetlo za ubistva.

Aprila 1969, 21 Panter je uhapšten u Njujorku za navodno planiranje bombaških napada na javnim mestima. Optužnica je na kraju pala, i svi osumnjičeni su oslobođeni, ali tek maja 1971.

Druga taktika COINTELPRO-a je bila infiltracija u organizaciju Pantera–policijski agenti su pomagali pripremanje racija, smeštali liderima organizacije i provocirali sukobe. FBI je takođe slao lažirana pisma pokušavajući na taj način da unese seme razdora. Jedna operacija je imala cilj da Davida Hiljarda (David Hilliard), prominentnog člana grupe, navede da ubije Hjuija Njutona.

Za svo to vreme, broj žrtava je nastavio da raste. Januara 1969. dva lidera Pantera u Los Anđelesu ubijena su od strane organizacije kulturnih nacionalista za koje se danas veruje da su bili infiltratori FBI.

Kasnije tokom godine, Fred Hampton–lider čikaškog ogranka Pantera i zamenik nacionalnog ambasadora partije–ubijen je na spavanju zajedno sa Markom Klerkom. Nakon što je ubačeni agent pripremio raciju, odeljenje šerifa okruga, uz podršku čikaške policije i agenata FBI, upalo je u njihov dom pucajući. Nijednom od policajaca nikada nije suđeno za ovo hladnokrvno ubistvo.

Represija na ovako varvarskom nivou nastavila se do kraja kratkog života Pantera, kao održive organizacije. Ali samo nasilje nije bilo dovoljno da se uništi organizacija. Njuton je još uvek bio iza rešetaka i Kliver je napustio zemlju da bi izbegao služenje još veće zatvorske kazne, ali lideri Pantera, i izvan i unutar zatvora, odgovorili su na napade države.

Rane 1969. partijski predsednik Sil i David Hiljard, šef njegovog tima, vodili su akcije izbacivanja policijskih infiltratora i onih koji su koristili organizaciju kao paravan za kriminalne aktivnosti ili su bili zainteresovani isključivo za sukobe sa policijom.

Ova preorijentacija je uključivala veći naglasak na političkoj edukaciji. Partijski lideri iz Kalifornije su na regularnoj bazi obilazili ogranke, i od lidera iz novih ogranaka se očekivalo da posećuju Ouklend radi treninga koji je trajao šest nedelja. Kako je Hilard napisao u svojoj autobiografiji, nedeljnik ‘Crni panteri’–koji nikada nije prestao da izlazi, čak i tokom vrhunca represije–postao je:

‘sinonim za našu nepobedivost, i njegovo izdavanje je postalo jedno od naših najviših prioriteta. Nema više izdanja koja se pojavljuju tek ponekad, na svake dve-tri nedelje kao što smo radili sa Edridžom. Sada će novine izlaziti redovno, svakog četvrtka, kao oslonac za ogranke i zajednicu i jasan znak prkosa kerovima.’

– – – – – – – – – – – – – – – –

Ovakvi dokumenti pomažu da se raskrinkaju lažne predstave o Panterima, koje su popularne u mejnstrim istoriji, kao nekoga ko je pre svega zainteresovan za nasilne sukobe sa policijom, i ko koristi revolucionarnu retoriku tek da bi ih opravdao. Politika Pantera je vrlo artikulisana i zaslužuje dublju studiju–više analize koju jedan uvodni članak ne bi mogao da sumira.

Panteri su se suočavali sa istim pitanjima kao i druge leve organizacije ove ere, i na način na koji su na ta pitanja odgovarali uticala je u to vreme dominantna revolucionarna politike američke levice: maoizam i ideje vezane za gerilsku borbu oslobođenja u zemljama Trećeg sveta.

Kako je Ahmed Šoki (Ahmed Shawki) napisao u svojoj knjizi Crnačko oslobođenje i socijalizam, maoizam je bio:

‘preovlađujući među radikalnima kako je imao broj karakteristika koje učinile da bude privlačan mlađoj generaciji… Nudio je generalno identifikovanje sa oslobodilačkim pokretima u Trećem svetu, poput onog u Vijetnamu, i…išao je uz manjak poverenja u snage radničke klase kao katalizatora promene.’

Ova specifična varijanta „socijalizma odozgo“ oblikovala je bazične koncepcije koje se tiču uloge i forme revolucionarne organizacije. Šoki piše da je ovo naročito važno kod razumevanja orijentisanosti Pantera na „klince iz kraja“–siromašnu i često nezaposlenu crnačku omladinu:

‘Naglasak na organizovanju najdepriviranijih i marginalizovanih–analogno seljaštvu iz kojeg je gerila u Trećem svetu crpela svoju podršku–učinila je organizaciju Pantera nestabilnom…Ova nestabilnost je učinila da infiltracija u partiju bude još lakša. Naglasak na naoružavanju, naročito kada je reč o članovima, omogućavao je vladi SAD da izoluje PCP i stavi ih izvan zakona.’

Panteri su verovatno nadmašili slabosti maoizma više nego mnoge druge revolucionarne organizacije. Na primer, žene su imale vodeću ulogu u Panterima, iako je partija na mnogim nivoima morala da se bori sa pojavama seksizma i nasilja protiv žena.

No, organizaciona forma Pantera kroz celo njihovo postojanje bila je „odozgo na dole“, pre nego „odozdo na gore“. Lideri Pantera su imali vojno-političke činove–Sil, predsednik, Njuton, ministar odbrane, Hiljard šef osoblja i tako dalje. Centralni komitet Pantera se birao od strane vođstva, ne neposredno.

Ovo ne znači da nije bilo prostora za debatu i nesuglasice u organizaciji. Različiti ogranci Pantera pravili su inicijative i razvijali svoje sopstvene prioritete–na primer, čikaški ogranak koga je vodio Fred Hempton naglašavao je važnost stvaranja saveza, u obliku „Koalicije duge“ koja je uključivala uličnu bandu „Mladi lordovi“ (Young Lords) sa uporištem u portorikanskim četvrtima i Organizaciju mladih patriota (Young Patriots Organization) koja je okupljala siromašne belce.

Sve dok su Panteri sledili trend radikalizacije i dok su neposredne reakcije–poput obračuna u Kapitolu Sakramenta–održavale zamah, partija je išla uzlaznom linijom. Ali kada su se Panteri suočili sa težim pitanjima, nepostojanje demokratske strukture koja bi mogla da doprinese napretku čitave organizacije postalo je problem.

– – – – – – – – – – – – – – – –

Dok su Panteri rasli, jedna druga struja „blek pauer” pokreta imala je malo drugačije političke i organizacione zaključke, sa jasnim razlikama u odnosu na orijentisanost Pantera na tzv. „klince iz kraja“.

Najpre u Detroitu a onda i u drugim gradovima, Liga revolucionarnih crnačkih radnika težište je postavila na ekonomsku moć crnačkih radnika pre svega, i radničku klasu uopšte.

Liga je formirana kao nastavljač Revolucionarnog sindikalnog pokreta Dodža (DRUM-a), organizacije crnačkih radnika u fabrici Krajslera u Detroitu koja se suprotstavila kako tiraniji šefova tako i rasizmu birokratizovanog sindikata Ujedinjeni automobilski radnici. Militantni duh DRUM-a je bio nagrađen lojalnim pristalicama, uključujući tu i sekciju belih radnika.

Fokus Lige na radničku klasu uticao je na formiranje Kokusa Crnih pantera u gigantskoj fabrici General Motors-a u Fremontu, u Kaliforniji, na jugu Ouklenda. Kako su se Panteri organizovali povodom radničkih pitanja bliže partijskom štabu, novine ‘Crni panteri’ krenule su redovnije da pokrivaju radničke borbe, u Frimontu i drugde.

U aprilu 1969, Džon Votson i Liga revolucionarnih crnačkih radnika došli su u Ouklend da sa liderima Pantera učestvuju u konferenciji za koju je u novinama Panter izražena nada da će biti „istorijski proboj na kojem smo radili: savez crnačke zajednice sa radnicima.“

Konferencija je pokazala kako se orijentisanost na crnačke radničke borbe savršeno uklapa u klasnu politiku po kojoj su se Panteri izdvajali od početka. Ali ova tendencija unutar Pantera nikada nije postala središnja–jer se kosila sa drugim prioritetima partije.

Naglaskom Lige na radničkoj borbi ponuđen je način da se u radikalnu politiku uključe širi slojevi ljudi iz radničke klase, na osnovu njihovih zajedničkih interesa kao radnika. Taj potencijal je u jasnom kontrastu sa organizacionim modelom Pantera, sa svojim jezgrom revolucionara koji su sebe videli kao nekoga ko deluje u ime šire crnačke zajednice, bilo praćenjem policije ili obezbeđivanjem usluga ili nečim drugim.

– – – – – – – – – – – – – – – –

Ima mnogo više da se kaže o politici Pantera i istoriji ove organizacije. Srećom, mnoge knjige i studije su dostupne–na primer Život u gradu: Migracije, edukacija i uspon Partije crnih pantera u Ouklendu (Living for the City: Migration, Education and the Rise of the Black Panther Party in Oakland) Done Marč–za one koje žele da saznaju više.

Ono što je na neki način zadivljujuće je to koliko revolucionarnih iskustava i lekcija je inkorporirano u kratku istoriju Pantera. Negde do 1972, Panteri su već patili od krize organizacije–izazvane direktno divljačkom državnom represijom, ali dodatno pogoršanom političkom dizorijentacijom i konfuzijom.

Kada je počelo da se osipa centralno jezgro revolucionara čija je vizija definisala Pantere i držalo organizaciju na okupu, partija je počela da se raspada takođe.

Delujući u egzilu, Eldridž Kliver je naglašavao oružanu borbu sve više i više. Bobi Sil je krenuo u suprotnom pravcu–do 1972, on je odstupio s mesta u Panterima da bi se kandidovao za gradonačelnika Ouklenda, dok su Panteri podržali kampanju Širli Čizholm za predsedničku nominaciju u Demokratskoj stranci.

I pre i nakon njegovog izlaska iz zatvora 1970, Hjui Njuton je napravio neke vitalne doprinose ali i promene–on će kasnije objaviti isključenje Klivera, Sila i Hiljarda. Iako su Panteri nastavili da postoje na papiru, organizacija se u stvari urušila do 1973.

Naravno, nasleđe Partije crnih pantera ne može biti svedeno na ovaj period njenog pada. Ona ostaje uzvišeni primer za današnju levicu kao najznačajnija otvoreno revolucionarna organizacija u SAD tokom perioda nakon Drugog svetskog rata. Socijalisti i militanti sada mogu preko ovog iskustva da prošire svoje vidike, posebno kada je u pitanju rad sa slojevima koji su tradicionalno, ovako ili onako, prenebregnuti unutar klasične topike agitacije. Lumpenproleterijat, omladinske bande i ostali slojevi van proizvodnje bili su prva agitatorska meta Crnih pantera i dokaz da ovi slojevi mogu i žele da učestvuju u odlučivanju o svojim životima.

Čak i tokom represije, Panteri su ostvarili značajne uspehe, od samoodbrane crnačkih zajednica do masa koje su privlačili i oblikovali. Ali takođe je važno videti kako su Panteri napredovali kao deo šire levice koja se radikalizovala, uključujući tu antiratnu akciju, ženski pokret, borbe američkih starosedeoca, pokret za gej oslobođenje i pobune unutar sindikata.

Ista pitanja sa kojima su se Panteri suočavali sa nama su danas, zajedno sa istom potrebom da se preduzme akcija koja bi promenila ovaj svet. Sećanje na Pantere i rasprava o njihovim iskustvima 50 godina kasnije može nam pomoći da pronađemo put ka takvom cilju.

 

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.