Putokazi politike: istorijsko nasleđe Luja Altisera | TC linija
Luj Altiser

Putokazi politike: istorijsko nasleđe Luja Altisera

/TCL/

Sudbina opusa Luja Altisera danas je poprilično unikatna.

Činilo se da joj spasa nema, međutim kao da je iznenadno spasena od propasti izdavanjem njegove autobiografije ‘Budućnost traje zauvek’ („L’avenir dure longtemps“) 1992., koja je od tada je dopunjena sa nekoliko nastavaka neobjavljenih tekstova, kao i sa republikacijom tekstova koji su dugo bili van štampe. Na opšte iznenađenje, zadnjih dvadesetak godina izgleda kao da su se poboljšali uslovi za kritičku reevaluaciju tog političkog filozofa. Međutim, rezultati nisu bili baš zadovoljavajući.

Rezultati su patili radi uglavnom sterilnih polemika koje su se ticale ‘zvaničnog’ i posthumno objavljenog opusa, osetljivim odnosima između biografskog i konceptualnog, o nasleđu istorijskog resentimana prema Altiserovom karakteru, o prenaglašavanju uticaja psihološkog profila na sama dela itd. Treba zaključiti: polje altiserijanskih studija ne postoji, nije sazidano još uvek. Stoga, ne postoji detaljna studija Altiserove pozicije u istoriji marksizma, u filozofiji, u istoriji epistemologije, u istoriji francuske filozofije.

Da bi ona postojala, trebalo bi da postoji obuhvatna pozicija sažetka, makar okvirnog, čemu se priroda Altiserovog opusa dobro opire. Jer, kako neko da pristupi i obuhvati opus koji dosledno minira sam sebe iz epohe u epohu? Kako uhvatiti nešto što je na prvo oko tako razbacano, gde sjajni bljeskovi teorijske preciznosti idu rame uz rame sa šokantnim teorijskim rezovima?

U takvom opusu, teško da može da postoji proces razdvajanja ‘žita od kukolja’. Obzirom da ga je teško nabiti u istorijsku kontinuiranost, ovaj opus je zaista poprilično enigmatičan. Skoro da ne postoji nijedan altiserijanski koncept koji nije našao svoju demontažu upravo od samog Altisera kako je prolazilo vreme. Pokušaćemo da u par ograničenih primera pokažemo da su ove demontaže (u svrhu znanja) skoro osnovni Altiserov gest i da su neraskidivo svezane sa njegovom brilijancijom, kao i svim problemima koji odatle proizilaze.

Ako je Altiserov život zauvek označen pečatom lične tragedije, njegov rad je nepovratno stavljen pod znak paradoksa.

Kad bismo gradirali arhitekturu altiserijanske problematike, možda bi prvo trebalo krenuti od najapstraktnijih, agresivno teorijskih postavki koje su primarno okupirale um Luja Altisera, filozofa koga je zanimala problematika epistemologije, problematika načina na koji dolazimo do saznanja. U tom smislu, Altiserov prvi problem jeste relacija diskurs saznanja-subjekt-objekt saznanja.

Takođe, temeljni momenat Altiserovog političko-filozofskog rada jeste momenat osećanja usamljenosti. Verovatno usamljenosti koja je poticala od nedostatka razumevanja za njegovu ličnu teorijsku ekstremnost, radikalnost i pedanciju. Otuda i Altiserova ljubav i neopisiva vernost figurama kao što su Spinoza, Marks, Niče i Frojd – prema ljudima za koje je verovao da su istorijski bili usamljenici u svojim teorijskim pohodima i tvrdnjama.

Neretko, jaki autobiografski momenti se mogu osetiti u Altiserovom opusu, upravo radi potrebe da se ‘teorijski upiše’ u kanon onih koji su bili pošteni na svom putu intelektualnog razvoja, ne plašeći se javnih dosijea o svojim ‘greškama’. Tekstovi kao što su ‘Frojd i Lakan’ ili još bolje ‘Makijaveli i mi’ puni su autobiografskih momenata.

Njegov rad na tekstu ‘Makijaveli i mi’ počeo je u januaru 1962. usred teške depresije koja ga je odvela na tri meseca u bolnicu. U svojim pismima Franki Madonji iz te godine, Altiser navodi da ga je Makijaveli zainteresovao jer je osetio identifikaciju sa njim, otkrivajući u njegovom radu ono što je osetio kao svoj problem, a to je kako početi od ničega.

‘Kada razmišljam sada o tome, razvijajući Makijavelijeve kontradiktorne zahteve, razmišljao sam o sebi, pričao sam o sebi. Pitanje kojim sam se bavio, kako započeti ni od čega jedno kompletno novo stanje koje je nužno neophodno i koje sadašnja situacija zahteva – upravo je to pitanje koje ja u stvarnosti nisam mogao da rešim, nisam video način da ga ostvarim i zadovoljim.’

Dodaje posle:

‘U razvijanju ovog teorijskog problema, kao da sam imao halucinatorni osećaj da razvijam svoj sopstveni delirijum. Kao da su se objektivni delirijum mog razvojnog puta i moj lični delirijum sklopili’.

Verovatno ne može da bude, sa ove distance, jasnije da se ovde radi o identifikaciji Altisera samog sa njegovim teorijskim objektom.

U svojoj autobiografiji, Altiser ipak navodi da mora da postoji razlika u vezi diskursa saznanja prema objektu saznanja sa subjektivnim odnosom autora prema objektu. Jedno i drugo nisu isto. Ipak, stvarnost i rad na terenu su malo drugačiji, nisu tako prosti. Ova subjektivna dimenzija dolazi do izražaja i u ‘Kako čitati Kapital’, kroz teoriju simptomalnog čitanja koja se razvija u uvodu.

‘Mi čitamo Kapital kao filozofi, stoga smo postavili drugačije pitanje. Mi smo postavili pitanje njegovog odnosa prema njegovom objektu, odatle oba pitanja specifičnosti njegovog objekta i specifičnosti odnosa prema tom objektu. Čitati Kapital kao filozof je upravo ispitati specifični objekt specifičnog diskursa, kao i posebnu vezu izmežu diskursa i objekta. Dakle, staviti jedinstvo diskurs-objekt pod pitanje epistemološkog statusa koji može ovo jedinstvo da odvoji od ostalih oblika ovih jedinstava, jedinstava diskursa i objekta’.

Čitava generacija i škola mislilaca bila je fascinirana ovim virtuoznim tekstom, gde Altiser istovremeno ulazi u Marksova čitanja klasične ekonomije svojim čitanjem Marksa, ali i čitanje stvarnosti kroz teorijsku praksu u kojoj sam odnost prema stvarnosti postaje problematizovan. Altiser problematizuje dominantni doživljaj da je Marks pronašao nešto što klasična ekonomija nije videla. Kad bi to bilo tačno, značilo bi da je Marksovo naučno istraživanje podrazumevalo manje ili više jasnu viziju unapred jasnog i zadatog objekta, tj. da je sve ostalo nakarikano kao dokaz unapred jasnog cilja. To bi u praksi značilo da je politička ekonomija videla nešto što je odlučila da sakrije, a da je Marks jasno video šta se to krije. Altiser je rekao da problem onoga što klasična ekonomija prećutkuje nije pitanje onoga što ‘ne vidi’, nego upravo onoga ‘što vidi’, dakle pitanje objekta saznanja. Stoga, ako se nešto ne vidi, ne vidi se jer je uvezano za topikama stare problematike, što ga sprečava da vidi da su se kompletno izmenili uslovi samog problema, ili objekta. Žižek bi kasnije to uprostio opaskom da ‘način na koji gledamo problem uglavnom jeste problem sam’.

Po Altiserovoj interpretaciji, Marks identifikuje u svom radu dotadašnju manjkavu upotrebu termina ‘rad’ kao simptom pređašnjeg diskursa, u tom diskursu termin ‘rada’ je stavljen u previd i isključen. Pitanje o vrednosti radne snage nije ni moglo biti postavljeno, stoga je čitav Marksov napor bio usmeren ka guranju te problematike u prvi plan i stvaranja uslova da se tim pitanjem bavi. U takvim uslovima, ono što se ne vidi ne zavisi od veće ili manje upućenosti subjekta koji saznaje, dakle čoveka.

‘Uvid dakle više nije čin individualnog subjekta, kome je omogućena sposobnost otkrića koju on praktikuje pažljivo ili manje pažljivo, uvid je čin svoje strukturalne uslovljenosti, odnos imanentne refleksije između polja problematike i objekata u polju’.

Nema sumnje da je glavna Altiserova meta u ovom pohodu empirizam, preovladava Altiserovo ubeđenje da je empirizam prodro u sve moguće metode klasičnih nauka i da je upravo empirizam taj koji nas sprečava da stvari vidimo procesno, a ne fiksno kao što je slučaj do sada.

Prema njemu, glavna odlika empirizma je ta da on ne poznaje razliku između realnog objekta i objekta znanja (načina na koji nauka formira objekat posmatranja). Upravo zato emipirizam svoje znanje o objektu formira kao apstrakciju u pravom smislu: objekt znanja je deo realnog objekta, prema empirističkom metodu. Dakle, postoji samo jedan objekt, koga je znanje o njemu samo deo, ‘prava realnost’ i ‘realnost o realnosti’. U empirizmu je funkcija nauke ta da nam pruži garanciju o mogućnosti ‘ispravnog vida u samu stvar’. Tu nastupa Altiser epistemolog, iz dva pravca:

– odbijajući ideju da može biti jasne garancije

– insistirajući na distinkciji između realnog objekta i objekta nauke, ili realnog predmeta i onoga što je naučni predmet

On tvrdi da nauka ne barata sa realnim objektima, već sa modelima formiranim od strane nauke (objekt nauke, predmet nauke). Objekt nauke, iako formiran iskustvom o realnom objektu, do daljeg je ograničen i stavljen u zagradu. Upravo zato je pogrešno pitati ‘koja je nauka moguća’, već treba istraživati strukturu teorijske prakse, proces nastanka znanja. Ovo je možda Altiserovo ultra-teoreticističko skretanje, momenat gde je izazvao oštre podele u marksističkim debatama svog vremena, a shodno tome – i našeg vremena. Ovde je Altiser zahtevao čistotu teorijskog koncepta (shodno mogućnostima), jer je verovao da je radikalna posebnost Marksovog diskursa ta da je on protivan svakoj formi pragmatizma, ili traženja prečica u radu. Još važnije, da je marksistički metod kraj svake zamisli o znanju kao o pukoj refleksiji datog objekta, nasuprot čemu on nudi koncepciju nauke kao proizvodnog procesa koji ima parametre koji ga navode, ali ne i samorazumljivi, unapred postavljeni cilj. Altiser je to prepustio religijskom učenju.

U tom pogledu, Altiser je, bez obzira na ‘Elemente samokritike’, verovatno zauvek ostao na pozicijama zagovaranja primata Teorije sa velikim ‘T’ nad realnostima političke borbe i sve manjkavosti ovih realnosti nužno pokušavao da preveže na teorijska pitanja, koristeći Lenjinov čuveni odgovor Kauckom i pitanje uloge intelektualaca u radničkom pokretu.

Poziv Altisera jeste poziv na re-evaluaciju marksističkog naučnog rada, ispitivanje metoda istorijskog materijalizma, ispitivanje odnosa prema dijalektici, prema poimanju ideologije itd. I uopšte kada se priča o unošenju teorije preloma u marksizam (razlikovanje teorije mladog i starog Marksa), možda Balibar ima pravo kada kaže da je taj prelom – petostruki prelom: ‘prelom pre preloma’, ‘prelom koji je pronađen i identifikovan’, ‘prelom uopšten’, ‘prelom ‘pročišćen“ i ‘rasuti prelom’. Momenat koji odvaja Marksov levoliberalni opus od opusa Marksa, tvorca metoda istorijskog materijalizma, marksističke nauke o istoriji društvene organizacije – nikad nismo jasno našli jer, po Altiserovim rečima, „sam prelom se nekad ukazuje u suštinsko paradoksalnim okolnostima“. Ransijer, takođe jedan od njegovih učenika, veruje da je Altiser ‘grešio’ jer je tražio kontinuitet u tom prelomu, ali isto tako dodaje da je to moralo da se tako uradi radi same glomaznosti ideje koju je predlagao. Ransijer tako tvrdi da je

‘Altiser manje zainteresovan za sam prelom od toga iz čega on proizilazi – ćak i ako bi morao da radi toga sam prelom prebaci u nepristupačnost. On proizilazi iz fino ispletenih niti dobrih-loših odgovora na postavljena-nepostavljena pitanja unutar nauke, unutar metoda’.

U izvesnom poetskom smislu (a Altiser je šifrovano bio sklon tome), sam koncept preloma čini deo dosta šire teme koja se provlači krot njegov rad, a pomenuta je gore u tekstu – odnos usamljenosti i početaka, dakle usamljenost početaka. U delu ‘Monteskje’ možemo da nađemo ovaj omaž (‘Niko pre njega nije išao u ovu avanturu’, ‘ovaj čovek koji se otisnuo sam i istinski našao nove teritorije u istoriji’). Sve ovo je povezivo sa njegovim rečima o Lenjinu – ‘apsolutno sam, protiv skoro svih, u očigledno naporu koji je bio osuđen na gubitak’. Spomenuli smo da je isto tako pisao o Makijaveliju, kao i o Marksu, kao i o Frojdu. O Marksu je rekao da ‘sam, Marks je tražio oko sebe saradnike i saveznike… što se nas tiče, mi možemo da zahvalimo Marksu za činjenicu da mi danas nismo sami’. Ipak, danas nema nikakve sumnje da je Altiser pišući o ovim samoćama, pisao o sebi i svojim pozicijama. Njegove identifikacije sa pozicijama Makijavelija, Spinoze i naravno Marksa nikad nisu okončane.

Altiser je pasionirano želeo da počne ‘sam’, ‘čisto’, ali se ovo posle ukazalo nemogućim vrlo brzo i verovatno je to jedan od bitnijih razloga njegovih konstantnih depresija i nemogućnosti da se probije kroz ulogu koju je unapred namenio sebi. U tom smislu, Altiser skoro čitavu marksističku tradiciju trpa u ‘prazninu’ (termin koji je razvijao kasnije u svom radu) i preoznaje samo par bastiona: Marksa, Lenjina, kasnije uvodi Maoa i Gramšija. Upravo zato, tekstovi Altiserovog marksizma puni su citata sa drugih strana, a same strogo marksističke reference, da kažemo, nedorečene bile su tu da bi potrekpljivale njegov lični napor redefinicije materijalizma tamo gde je Altiser verovao da on manjka.

Ono što je važno potcrtati jeste to da Luj Altiser, iako vođen snažnim teoreticističkim impulsima kroz ceo svoj rad, jeste tražio proizvodnju političkih efekata, u svakodnevnom smislu, u dnevno-političkoj borbi. Ako je potrebno sve preurediti teorijski to je zato što se sve mora preurediti politički i njemu je ova veza bila jasna kao nikada nakon Lenjinovog rada. Ipak, u praksi burnih šezdesetih i sedamdesetih, periodu finalne krize marksizma iz koje se nikad nismo izvukli, teorijske želje o čistoći koncepta i dnevni zadaci klasne borbe na političkim zadacima često nisu mogle da se izmire među sobom, ostajući razapete između težnje za novom ontologijom radničkog pokreta koji kreće ‘od nule’, i konjukture koja je svakodnevno štancovala nova pitanja i nove podele unutar koje se treba opredeljivati.

Večito razapet između zvaničnog radničkog pokreta (sistema tadašnjih komunističkih partija) i svojih kritika tom sistemu, Altiser je jednom polujavno pripadnicima svog kruga učenika rekao da ‘oni koji su u partiji, treba da ostanu tu – oni koji nisu da nikako ne ulaze’. U konkretnim političkim borbama tog doba (a i našeg doba, samo drugačije naslovljenim), Altiser je pokušavao da nađe prefinjeni balans izbegavanja bivanjem staljinistom ili socijaldemokratom, što je video kao dva loša ishodišta marksističkog humanizma. Međutim, nakon 1968. i njenog sloma on je bio optužen od različitih maoističkih grupa za ‘restoratora staljinizma’. Iako u početku, kao član partije, vođen idejom o Staljinu kao značajnom teoretičaru socijalističke ideje, Altiser je vrlo brzo postavio zadatak ‘leve kritike staljinizma’ – u odnosu na socijaldemokratski pokret, koji je video kao desno krilo kritike. U tom smislu, i staljinizam i socijaldemokratska devijacija predstavljaju pad u teorijski dogmatizam, što je bio Altiserov najveći strah. Staljinizam je bio mašina marksističkog samorazumljivog empirizma, dok je njegov zli blizanac socijaldemokratija bila mašina reformizma koja je iza parole ‘kritike jednoumlja’ unosila nazad anti-radikalne pozicije.

U jednom članku iz 1966. Altiser je u svom stilu rekao:

“Pošto ne može biti ijednog drugog vodiča osim dijalektičkog materijalizma, možemo da razumemo zašto je Lenjin pripisao karakter istinitog političkog partizanstva gestu zauzimanja naučne pozicije u filozofiji. Možemo da razumemo da, ako je posvećen svojoj svrsi, dijalektički materijalizam zahteva najvišu svest, rigoroznost, teorijsku nemilosrdnost – jer je u teorijskom domenu, u krajnjoj instanci, on poslednje utočište ljudi koji sebe smatraju marksistima. Ljudi koji su konačno pobegli od mitova božanske prisutnosti današnje sekularne religije – dogmatizma.“

I ovde naravno vidimo hod po tankoj žici Altiserovih veštih verbalnih konstrukcija – tražeći beg od dogmatizma, on instistira na rigoru i teorijskoj nemilosrdnosti.

U svetlu svega navedenog, nameće se određena nužnost „lenjinizacije Altisera“, tj. dovođenja Altisera (30 godina kasnije) u nužnost konsekventnog dijaloga sa samim sobom, u dijalog u kome ‘ontologija praznine’ može da komunicira sa ‘ontologijom partijskog sastanka’. Ransijer je možda u pravu kada tvrdi da je jedan tako glomazan teorijski predlog morao da bude iznet na suštinski kontradiktoran način u to vreme, ali ovo vreme od nas zahteva upravo to da Altisera podvrgnemo altiserijanskom tretmanu, tražeći ‘rigoroznost i teorijsku nemilosrdnost’. Kao što je on sa Marksom išao dalje od Marksa, mora postojati način da se, u ime kontinenta istorijskog materijalizma, sa Altiserom ide dalje od Altisera. Konačno dokazati da ‘budućnost ne traje zauvek’.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.