Elen Meiksins Vud: Povratak Marksu | TC linija
Teorija i Istorija

Povratak Marksu

/Elen Meiksins Vud, transkript predavanja, časopis Monthly Review, jun 1997. Prevod TCL./

Dozvolite mi da započnem predavanje sa provokativnom tvrdnjom, koja je suprotna onome što bismo rekli sa svakodnevnom očiglednošću. Ono što želim da tvrdim je da je ovaj istorijski trenutak, ovaj u kome upravo živimo, najbolji, a ne najgori, najviše, a ne najmanje prikladan momenat da se vratimo Marksu. Čak ću tvrditi da je upravo ovo trenutak kada Marks treba i može potpuno biti svoj po prvi put – ne isključujući istorijski trenutak kada je zapravo živeo.

Iznosim ovu tvrdnju iz jednog prostog razloga: živimo u momentu kada je, po prvi put, kapitalizam postao zaista univerzalan sistem. Univerzalan je ne samo u smislu da je globalan, ne samo u smislu toga da skoro svaki ekonomski činilac u svetu danas operiše poštujući logiku kapitalizma, čak i oni na krajnjoj periferiji kapitalističke ekonomije su, na ovaj ili onaj način, subjekti te logike. Kapitalizam je univerzalan u smislu toga da je njegova logika – logika akumulacije, komodifikacije, maksimiziranja profita, kompeticije – penetrirala skoro svaki aspekat ljudskog života, čak i same prirode, na načine koji nisu postojali čak ni u tzv. razvijenim kapitalističkim državama, do pre svega dve ili tri decenije. Zato je Marks relevantniji više nego ikad, zato što je on, efektivnije od ijednog drugog ljudskog bića, onda ili sada, posvetio svoj život analizi sistemske logike kapitalizma.

U Manifestu komunističke partije postoji upadljiva i proročka slika kapitalizma koji se širi svetom, rušeći sve Kineske zidove, kako su to Marks i Engels slikovito rekli. Ali kada je Marks pisao Kapital on je – ispravno – naglasio specifičnost kapitalizma, kao vrlo posebnog, i u tom trenutku lokalnog fenomena. Naravno, on nije mislio da kapitalizam, već tada nije imao globalne efekte, kroz međunarodno tržište, kolonijalizam itd., ali sam sistem je bio vrlo daleko od univerzalnog. On će se neizbežno proširiti, ali u tom trenutku je bio vrlo lokalizovan – ne samo ograničen na Evropu ili Severnu Ameriku, već, bar u svojoj zreloj industrijskoj formi, poseban na jednom mestu, Engleskoj. Zato se osećao primoranim da objasni Nemcima da će jednog dana oni takođe poći putem Engleske: de te fabula narratur, upozorio ih je. Možete misliti da je ovo priča o Engleskoj, ali znali vi to ili ne, ovo je takođe i priča o vama.

Tako osobena karakteristika Marksovog Kapitala proističe iz ove jednostavno činjenice: u njemu se analizira kapitalistički sistem, kao zatvoren sistem, i govori se o internoj logici tog sistema. Vratiću se ovome za minut, i zašto, paradoksalno, lokalizovan kvalitet Marksove analize je čini više, a ne manje, relevantnom za naše trenutno stanje, iako je, ili upravo zbog toga što je, kapitalizam tako univerzalan. Ali prvo, želim reći neke stvari o razvoju Marksizma nakon Marksa, i takođe o novim formama levog anti-marksizma koje su iz toga proistekle.

Moja glavna teza je sledeća: skoro svaki veći razvoj Marksizma u 20. veku je bio manje o kapitalizmu, a više o onome šta nije kapitalizam. (Objasniću šta mislim pod ovim za sekund.) Ovo je naročito tačno za prvu polovinu 20. veka, ali tvrdim da tendencija o kojoj govorim ovde i dalje ima uticaja na Marksizam. Ono što želim reći je da su svi veliki marksistički teoretičari, kao i Marks, polazili od premise da je kapitalizam daleko od univerzalnog; ali tamo gde je Marks započeo sa najzrelijim primerom i apstrahovao odatle sistemsku logiku kapitalizma, svi veći njegovi naslednici su započeli, takoreći, sa drugog kraja. Oni su uglavnom bili zainteresovani – iz vrlo konkretnih istorijskih i političkih razloga – sa uslovima koji, uzev zajedno, nisu bili kapitalistički.

Postojala je još osnovnija razlika: šta god da je Marks mislio o globalnoj ekspanziji kapitalizma, ili o potencijalnim granicama te ekspanzije, to nije bio njegov primarni fokus. Zainteresovan je bio pre svega za internu logiku sistema i njegov specifični kapacitet da se totalizuje, da prožme svaki aspekat života u kome bi se posadio. Kasniji marksisti su, pored toga što su se bavili manje zrelim kapitalizmima, generalno započinjali od premise da će kapitalizam biti nadvladan pre nego što sazri, ili svakako pre nego što postane univerzalan i totalan; njihova glavna briga je bila kako se orjentisati u velikom ne-kapitalističkom svetu.

Razmislite samo o svim velikim dostignućima marksističke teorije u 20. veku. Na primer, velike teorije revolucije su izgrađenje u situaciji gde kapitalizam jedva da je postojao ili je ostao nerazvijen i gde nije bilo razvijenog proleterijata, gde je revolucija morala da se oslanja na saveze između manjine radnika i, naročito, mase pre-kapitalističkih seljaka. Pogotovo su upadljive klasične marksističke teorije imperijalizma. Zapravo, zapanjivo je da su teorije o imperijalizma sa početka 20. veka zamenile ili postale teorije o kapitalizmu. Drugačije rečeno, objekt marksističke ekonomske teorije su postali, ono što bi se moglo nazvati eksternim odnosima kapitalizma, njegove interakcije sa ne-kapitalizmom i interakcije između samih kapitalističkim država u odnosu na ne-kapitalistički svet.

Sva temeljna sporenja, između klasičnih marksističkih teoretičara imperijalizma, su delila jednu fundamentalnu premisu: da imperijalizam ima veze sa lokacijom kapitalizma u svetu koji nije – niti će ikad biti – potpuno, ili čak dominantno, kapitalistički. Uzimo za primer, bazičnu lenjinističku ideju da kapitalizam predstavlja “poslednji stadijum kapitalizma“. Ishodište ove definicije je pretpostavka da je kapitalizam došao do faze gde će glavna osa međunarodnih konfrontacija i vojnih sukoba ići između imperijalističkih država. Ali ta borba je bila, po definiciji, borba oko podele i preaspodele sveta, to jest, većinski ne-kapitalističkog sveta. Što se više kapitalizam širio (nejednakim stopama), to je akutnije postajalo rivalstvo između glavnih imperijalnih sila. U isto vreme bi se susretali sa rastućim otporom. Čitava poenta – i razlog zbog koja je kapitalizam najviši stadium kapitalizma – je da je to bila finalna faza, kapitalizam će nestati pre nego što ćene-kapitalističke žrtve imperijalizma biti konačno i potpuno progutane od strane kapitalizma.

Ovu poentu je najeksplicitnije iznela Roza Luksemburg. Esencija njenog klasičnog dela u političkoj ekonomiji, Akumulacija kapitala, se sastojala u tome da ponudi alternativu samom Marksovom pristupu. Alternativna je upravo trebala da bude u odnosu na Marksovu analizu kapitalizma kao samo-zatvorenog sistema. Njen argument je da je kapitalističkom sistemu potrebno spoljno područje, usled čega kapitalizam nužno povlači sa sobom militarizam i imperijalizam.

Kapitalistički militarizam, prošavši kroz razne faze počev od otvorenih pohoda na nove teritorije je sada došao do svoje “finalne“ faze, kao “oružije u kompetitivnoj borbi između kapitalističkih zemalja za oblasti ne-kapitalističkih civilizacija“. Ali jedna od fundamentalnih kontradikcija kapitalizma, predlaže ona, je da “iako teži da postne univerzalan, upravo, na bazi ove tendencije se mora raspasti – zato što je imanentno nesposoban da postane univerzalna forma proizvodnje“. To je prvi ekonomski sistem koji teži da zahvati čitavu planetu, ali takođe i prvi koji ne može da postoji samostalno zato što su mu “potrebni drugi ekonomski sistemi kao medijum i tlo“.1 Zato u ovim teorijama imperijalizma, kapitalizam po definiciji zauzima mesto u ne-kapitalističkom okruženju. U stvari, opstanak kapitalizma zavisi ne samo od postojanja ne-kapitalističkih formacija, već i od, u suštini, pre-kapitalističkih instrumenata “ekstra-ekonomske“ prinude, vojne i geo-političke sile, i od tradicionalnih formi kolonijalnih ratova i teritorijalne ekspanzije.

I ovo se, takođe, ogleda u drugim aspektima marksističke teorije. Trockistički pojam kombinovanog i nejednakog razvoja, koji dovodi do nastanka pojma permanentne revolucije, verovatno implicira da će univerzalizacija kapitalističkog sistema biti prespojena samim padom kapitalizma. Gramši je pisao vrlo svesno u kontekstu manje razvijenog kapitalizma, u kontekstu dominacije pre-kapitalističke seljačke kulture. Ovo sigurno ima veze sa značajem koji je pridavao ideologiji i kulturi, i intelektualcima, jer je bilo potrebno nešto što će gurnuti klasnu borbu van njenih materijalnih litima, bilo je potrebno nešto što će učiniti socijalističku revoluciju mogućom čak i pored odsustva zrelih materijalnih uslova visoko razvijenog kapitaliza i razvijenog proleterijata. Na drugačiji način, isto važi i za Maoa. I tako dalje.

Ono što tvrdim je da ne- ili pre-kapitalističke forme mišljenja prožimaju sve ove teorije o kapitalizmu. Iako svi ovi marksistički teoretičari ukazuju na mnoge značajne stvari u svojim analizima, oni su sa jedne strane svi bili demantovani. Kapitalizam je postao univerzalan. Totalizovao se i u interiornosti i u eksteriornosti. Postao je globalan, i prodire u srce i dušu društvenog života i prirode. Usputno govoreći, to ne znači nestanak nacionalnih država, logika kompeticije se nameće ne samo kapitalističkim firmama, već celim nacionalnim ekonomijama, koje, uz pomoć države, učestvuju u ovoj borbi manje starim “ekstra-ekonomskim“ i vojnim sredstvima a više čisto “ekonomski“ formama. Čak i imperijalizam sada ima novu formu. Narod to zove “globalizacijom“, ali to je u suštini samo lozinka, i to pogrešna kad smo kod toga, za sistem u kome je logika kapitalizma postala manje ili više univerzalna i gde je imperijalizam ostvario svoje ciljeve ne uz pomoć starih formi vojne ekspanzije, već oslobađajući i koristeći se destruktuvnim impulsima kapitalističkog tržišta. U svakom slučaju, iako su kroz ovu univerzalizaciju kapitalizma svakako postale vidljive neke fundamentalne kontradikcije u sistemu i moramo priznati da mu se ne vidi kraj u bližoj budućnosti.

Kakav je bio teorijski odgovor na ovu novu realnost? Pa, za početak, možete reći, da je došlo do istinskog paradoksa: što je više kapitalizam postajao univerzalan, sve više teoretičara se udaljavalo od klasičnog marksizma i njegovih primarnih teorijskih preokupacija. Ovo zasigurno važi za post-marksističke teorije i njihove naslednike, ali pretpostalvjam da se može tvrditi i za neke novije forme marksizma – recimo Franfurtska škola, ili za generalnu tradiciju Zapadnog marksizma. Na primer, čuvena promena fokusa sa tradicionalnih pitanja marksizma o političkoj ekonomiji na pitanja kulture i filozofije u nekim od ovih slučajeva imaju veze sa ubeđenjem da je totalizujući efekat kapitalizma prodro u svaki aspekat života i kulture – i da je za to posledicu imalo radničku klasu koju je potpuno apsorbovana u toj kapitalističkoj kulturi. (Usput rečeno, mislim da možda postoji drugo objašnjenje za ovu promenu fokusa, koja nema veze sa univerzalizacijom kapitalizma, već naprotiv, sa načinom koji pre-kapitalističke forme još preovladavaju u svesti mislilaca kao što su oni iz Frankfurtske škole – ali nemam vremena da u to ulazim ovde, i u svakom slučaju, daleko sam od toga da pružim koherentan argument.)2

Hoću da naglasim sledeće: postoje, mislim, dva načina da se odgovori na univerzalizaciju kapitalizma. Jedan je da se kaže da ako je, suprotno svim očekivanjima, kapitalizam postao univerzalan a nije suršen pre nego što je uspeo da se totalizuje, ovo je onda zaista kraj. Ovo je finalni trijumf sistema. Vratiću se na drugi mogući odgovor, ali ovaj trijumfalizam, je ono što dominira kod današnje levice.

Ovo je mesto na kojem post-marksističke teorije ulaze u igru – i mislim da bi ih razumeli korisno je razmotriti ih u odnosu na marksističke teorije o kojima sam govorila ovde. Ako pogledate istoriju takozvanog post-marksizma, videće da ona počinje od premise da je kapitalizam postao univerzalan. Zapravo, za post-marksiste univerzalnost kapitalizma je upravo razlog za napuštanje Marksizma. Možete pomisliti da je ovo pomalo čudno, ali ta logika ide ovako nekako: u univerzalni kapitalizam poratnog sveta dominiraju liberalna demokratija i demokratski kozumerizam, i obe ove stvari su otvorile nove prostore demokratske opozicije i borbe, prostore koji su mnogo raznovrsniji od stare klasne borbe. Implicitni – iako ponekad više eksplicitni – zaključak je da ove borbe u istinu ne mogu da budu protiv kapitalizma, s obzirom da je sada tako totalan da zaista ne postoji alternativa – i da je verovatno najbolji od svih mogućih svetova. Zato, u ovom univerzalnom sistema kapitalizma, može biti, može zasita biti samo puno fragmentovanih, partikularnih borbi unutar pukotina kapitalizma.

Post-post-marksističke– ili možda postmoderne – teorije su otišle jedan korak dalje. Pitanje više nije ni o univerzalnosti kapitalizma. Kapitalizam je sada toliko univerzalan da je postao praktično nevidljiv, kao što je vazduh nama ljudskim bićima, ili voda ribama. Možemo se igrati u ovom nevidljivom medijumu, možda čak i stvoriti male enklave, mala utočišta privatnosti, izdvajanja i slobode. Ali ne možemo pobeći – ili čak ni videti – sam medijum u kome se nalazimo.

Da li je ovo onda ispravan zaključak koji se može izvesti iz čijenice univerzalnosti kapitalizma? Pretpostavljam da niko neće biti iznenađen ako kažem da sam ubeđena da je ovo upravo pogrešan zaključak. Mislim da dispozicija ka tom zaključku ima veze sa istorijskim korenima generacije – moram priznati moje generacije – koja je proizvela ov varijete post-marksizma i postmodernizma. Mislim da to ima veze sa činjenicom da su ovi ljudi i dalje ukorenjeni u zlatnim godinama poratnog progresa. Bila sam impresionirana neko vreme činjenicom do koje mere su teoretičari takozvane generacije 60-ih, čak i njihovi studneti čija skora iskustva su vrlo drugačija, oblikovani prepostvaka poslreatnog buma. Drugim rečima, oni nisu načuili da disociraju univerzalnost kapitalizma od kapitalističkog rasta, napretka i uspeha, ili naizgleduspeha, i kako uzimaju zdravo za gotovo njegovu totalnu hegemoniju.

Ali ako su ove teorije poverovale kapitalističkom trijumfalizmu, deo razloga za to leži u intelektualnom kontekstu dvadesetovekovnog Marksizma. Imajući u vidu taj kontekst i pretpostavke o limitu kapitalizma, možda je teško zamisliti bilo koju meru uspeha do njegove sposobnosti da se proširi svetom. To je kao da se granice kapitalizma mogu meriti samo limitima njegove geografske ekspanzije. I ako se pokaže sposobnim da probije te geografske limite – kao što se očigledno i pokazao – onda to zasigurno znači da je to neizazovan uspeh.

Ali pretpostavimo da se vratimo Marksu i njegovoj unutrašnjoj analizi kapitalizma kao samo-zatvorenog sistema – za šta nam, a to mislim, sam totalitet kapitalizma daje za pravo. Zaista možemo početi da gledamo na svet ne kao na odnos onoga što je unutra i izvan kapitalizma već kao na rad samih unutrašnjih zakona kretanja kapitalizma. A to nam može olakšati da vidimo da univerzalizacija kapitalizma nije samo indeks uspešnosti već i izvor slabosti. Impuls kapitalizma da se univerzalizuje nije samo prikaz njegove moći. On je bolest, kancerogeni rast. Uništava društveni život kao što uništava društveni život kao što uništava prirodu. On je kontradiktoran proces, kao što je Marks oduvek tvrdio. Stare teorije imperijalizma nisu baš bile tačne kada su tvrdile da kapitalizam ne može postati univerzalan, ali su bile u pravu da ne može biti univerzalan i uspešan. On može samo da univerzalizuje sopstvene kontradikcije, da polarizuje bogate i siromašne, eksploatatore i eksploatisane. Njegovi uspesi su ujedno i njegovi neuspesi.

Sada, kapitalizam više nema ‘‘požarnih izlaza‘‘, nema više sigurnosnih ventila ili korektivnih mehanizma izvan sopstvene logike. Čak i kada nije u ratu, čak i kada se ne koristi starim formama inter-imperijalističkih rivalstava, podvrgnut je konstantnim tenzijama i kontradikcijama kapitalističke kompeticije. Sada, kada je manje ili više došao do svojih geografskih limita i limita prostorne ekspanzije koja je podupirala raniji uspeh, može da se hrani samo na sebi; i što je uspešniji na sopstvenom terenu. drugim rečima, što više maksimizuje profit i takozvani rast – to više guta ljudske i materijalne sirovine. Pa, možda je vreme za levicu da vidi univeralizaciju kapitalizma ne samo kao poraz već kao priliku – pre svega kao novu priliku za jednu ‘‘nepopularnu‘‘ stvar pod imenom klasna borba.

Fusnote:

1. Rosa Luxemburg, The Accumulation of Capital (London: Routledge and Kegan Paul, 1963), p. 467.

2. Za nekolicinu onih čitalaca koje možda dodatno zanima ova teza, izložiću vrlo šturo ideju koju imam na umu. Mislim, na primer, da je Frankfurtska škola više bila zaokupljena buržoaskim društvom negoli kapitalizmom (što za mene nisu iste stvari, kao što tvrdim u eseju “Modernity, Postmodernity, or Capitalism?,” Monthly Review 48 no. 3, July-August 1996). Dakle, poznati pomak od političke ekonomije ka kulturi i filozofije možda nije imao veze sa intelektualnim pomakom od materijalnog ka ideološkom, već sa fokusom na drugačiju materijalnu realnost. On je imao bar malo veze sa pogledom na društvo u kome glavni pravac podele nije bio kapital protiv rada, već ne-kapitalistička buržoazija (pogotovo, u nemačkom modelu, buržoazija od intelektualaca i birokrata) protiv ‘‘masa‘‘. I problem je dalje zakomplikovan činjenicom da su ovi kritičari buržoarskog društva i kulture i sami pripadali posebnoj vrsti buržoazije, uronjeni u njenu kuluturu i (usudim li se reći?), deleći ponekad njen prezir prema masa. Ali ostavimo ovu komplikaciju po strani, teza je da ova forma teorije ne gleda kapitalizam samo iz drugačijeg ugla, već da ima jedno oko fiksirano na drugačiji, pre-kapitalistički društveni svet.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.