Aktuelno

Povodom presude Ratku Mladiću

/Kolektiv TCL./

Ako novinarstvo ima ikakve veze sa objektivnim informisanjem onda CNN i BBC nemaju veze sa novinarstvom. Ne zato što ne informišu objektivno, nego zato što uopšte ne informišu. Reč je o drugom žanru diskursa. Diskurs pomenutih zapadnih medija nije dokumentarnog tipa. Sekundarno gledano, to je diskurs narativnog tipa. Primarno gledano, to je teološki diskurs.

Tema ovog teksta nije to što se desilo u ratu u Bosni. Tema ovog teksta nije ni Ratko Mladić. Tema ovog teksta je reprezentacija Ratka Mladića u zapadnim medijima kakvi su, na primer, CNN i BBC – kao i uloga te reprezentacije u uspostavljanju i održavanju kolonijalne vlasti nad Srbijom.

Teološki diskurs je baziran na centralnoj opoziciji između dobra i zla. Dobro i zlo su tu shvaćeni u apsolutnom smislu. Nije reč o tome da se neko poslužio nekim zlim sredstvom ili uradio nešto loše kako bi stekao ili postigao nešto što želi. To bi bilo instrumentalno ili relativno zlo. Naprotiv, radi se o tome da subjekt zla želi zlo radi zla. Subjekt zla uživa u zlu. Ne postoji neki dodatni razlog zbog čega onaj koji želi ili čini apsolutno zlo želi to zlo. On naprosto želi zlo i uživa u zlu.

U teološkom diskursu zapadnih medija, Ratko Mladić prikazan je upravo kao to oličenje zla. Nalik nekakvom Ćarlsu Mensonu, on se kezi samozadovoljno u kameru i signalizuje OK uzdignutim palcem, metaforično preseca grlo jedne od Majki Srebrenice i ne pokazuje ni trunke kajanja za zločine koje je počinio. Zapadni mediji ga nazivaju „balkanskim koljačem“, „epifenomenom zla“ i kvalifikuju zločine u kojima je učestvovao kao „najstrašnije zločine počinjene u Evropi posle Drugog svetskog rata“. U skladu sa osnovnim idejama teološke podele na dobro i zlo, Mladić nije radio to što je radio iz patriotizma ili nacionalizma. Mladić nije gajio ideale koji su ga naveli da uradi to što je uradio. Naprotiv, Mladić je postpupio tako kako je postupio zato što je želeo zlo. Uživanje u čistom zlu bio je njegov jedini motiv. Štaviše, kako to vidimo sa fotografija sa suđenja, on i dalje želi to zlo i uživa u tom zlu. Jednom rečju, Mladić je, za zapadne medije, bio i ostao esencija apsolutnog zla, gde se ponavlja sličan postupak koji zapadna istoriografija radi sa nacizmom u Evropi ili nasleđem staljinizma. Ispostavlja se da ti fenomeni nemaju veze sa politikom i istorijom, da su to nekakvi abnormalni ekscesi krvožednih subjekata koji stoje potpuno van društvene realnosti, deformisani u svojoj pakosti. Rečju – apsolutno zlo; njihovi akteri su zveri, a njihovi eventualni podržavaoci su niže od ljudi, antisocijalni devijanti.

Od Deride smo naučili da svaki diskurs koji počiva na binarnoj opoziciji postulira hijerarhiju između članova te opozicije.
Jedna suprotnost je pozitivna, druga je negativna. Sa teološkim diskursom ta hijerarhija eksplicirana je i na nivou samog sadržaja opozita: dobro je pozitivno, zlo je negativno. Prema tome, teološki diskurs dvostruko uvodi hijerarhiju između suprotnosti: na nivou sadržaja i na nivou forme. Znamo ko je predstavnik apsolutnog zla u tako akcentuiranoj podeli na dobro i zlo: Ratko Mladić. Ko je predstavnik apsolutnog dobra? Apsolutno nevine žrtve i zapadne demokratske zemlje, ‘zaštitnice nevinih’.

Od Ničea smo naučili da svaki diskurs predstavlja izraz volje za moć.
Svaki diskurs predstavlja jedno oružje za osvajanje vlasti ili otelotvoruje samo vršenje vlasti. U skladu sa tim, treba da se zapitamo o kakvoj se vlasti ovde radi. Drugačije rečeno, zašto, na primer, Velika Britanija insistira na tome da se ono što se desilo u Srebrenici nazove ‘genocidom’, ono što, bar po važećem međunarodnom pravu očigledno nije genocid, a flagrantno ignoriše, na primer, zločine počinjene od strane NATO pakta, zločine koji Srebrenicu daleko prevazilaze po svojoj bestijalnosti i dimenzijama? Upravo u toj asimetriji moramo prepoznati izraz volje za moć o kojoj govori Niče. U našem slučaju radi se o uspostavljanju i vršenju kolonijalne moći.

Nema sumnje, teološki diskurs zapadnih medija deo je sveobuhvatnijeg kolonijalnog projekta koji NATO pakt sprovodi od svojeg formiranja, još od kada Bela kuća plasira kampanju borbe protiv SSSR-a kao ‘borbe protiv Zle Imperije‘. Kolonijalizam sa kojim ovde imamo posla nije neki nus-proizvod internacionalnog ponašanja NATO pakta. Naprotiv, on je namerni i planirani rezultat koji, između ostalog, počiva i na sveobuhvatnoj upotrebi naučnih i ideoloških metoda. Teološki diskurs predstavlja jednu od ključnih komponenti ideološkog aspekta ovakvog poduhvata kolonizacije. Naime, svaki teološki diskurs, budući da počiva na binarnoj opoziciji dobra i zla, uvodi u igru pojam krivice. Funkcija okrivljavanja je u tome da se okrivljeni stavi u podređeni položaj, i to na dvostruki način. Prvo, budući kriv, on je loš po sebi, ima neku „zlu ćud“. Drugo, budući kriv, on se stavlja u poziciju dužnika. On duguje svima, i svojim žrtvama i moralno ispravnim subjektima koji ga okrivljuju. Žrtvama duguje odštetu i izvinjenje. Moralno ispravnim subjektima duguje pokajanje i priznanje, kao i iskreni napor da popravi ili ispravi sebe.

Kolonizovani subjekt, u ovom slučaju Srbija sa teretom dežurnog krivca za „sve loše“ što se odvija, loša je po sebi i ostaće loša sve dok ne „spere sa sebe ljagu krivice“ koje je „u njeno ime“ počinio general Mladić. Srbija mora da se izvini žrtvama jer je ona moralno dužna da ih obešteti. Sa druge strane, Srbija mora da uloži iskreni napor da popravi sebe i svoju ‘zlu ćud’. Ona mora da ispravi sebe i da dokaže moralno ispravnoj Evropi i SAD-u da se pokajala i da je ispravila sebe. Pre svega pred Evropom i zapadnim državama, moralnoj i političkoj policiji sveta u kome retko kad dolazi do bilo kakvih osvajanja, ubistava i progona izgleda.

Kolonijalni diskurs teološkog karaktera tako se javlja kao jedan od instrumenata kolonizacije. On učestvuje u kolonizaciji i stvaranju kolonijalnih subjekata. Naposletku, on kolonizovane održava u stanju kolonizovanosti. ‘Prosvetiteljski’ NATO kolonijalizam mora da ima dežurnog krivca u odsustvu Berlinskog zida, treba mu poziv balkanskih političara da oni ne mogu da se staraju o sebi samima i da nam treba neko da sudi, razdvaja, procenjuje, zavađuje i miri. Stoga se njegova glavna funkcija čak i ne sastoji u tome da se Srbija „očisti od krivice“ i krene dalje, rame uz rame, sa „zapadnim svetom“.

Naprotiv, njegova glavna svrha je stavljanje i održavanje Srbije u podređenom položaju, kao i svih ostalih država na planeti koje su, ovako ili onako, van imperijalnog lanca odlučivanja i, ovako ili onako, osvajane. Sve ove stvari prošli smo i sa socijalističkim državama i Kastrom, onda sa Gadafijem, sa Asadom, sa Homeinijem (Iran doduše još nije napadnut), Huseinom, pa i Bin Ladenom – i nastavićemo da ih prolazimo.

Ako je ono što je Ratko Mladić učinio genocid, šta je onda ono što radi evropska i američka kolonijalna istorija? Koje ‘Ujedinjene Nacije’ će se baviti time?

Ko će Srbiji nadoknaditi ratnu štetu NATO bombardovanja, kao i 700.000 izbeglica proteranih sa raznih krajeva bivše Jugoslavije?

Ili ti ljudi spadaju u logične posledice toga kad nacija nepopravljivo boluje od ‘zle ćudi’?

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.