Aktuelno

Potreba za političkom rekontaminacijom

/Kolektiv TCL./

Beograd (2017) – Petrograd (1917)

 Počeli bi smo od nečega što svako dete zna — socijalističke politike u Srbiji nema, niti bilo kakve vidljive, ljudima dostupne ‘leve političke opcije’;

–  nema, prvo radi sloma socijalizma 1991., koji je stavio tačku na 5 decenija realno-postojećeg (državnog) socijalizma na ovim prostorima; iz te činjenice sledi jedna paradoksalna situacija: ma koliko ljuti i ogorčeni bili na restauraciju kapitalizma, ljudi su u isto vreme podozrivi i prema socijalističkim idejama i to je istočnoevropski paradoks u kojem živimo. Žižek navodi da ovaj sentiment poprima i oblik paranoje: „zašto se živi  loše ako je kapitalizam bolji od socijalizma?“ – „pa zato što zapravo nismo ni imali prilike da živimo u kapitalizmu, jer su na vlasti i dalje ‘Komunisti’, samo u drugom ruhu itd.“

– nema je jer je partija naslednica SKS, Socijalistička partija Srbije, sebe dokazala kao oportunu, politički nesposobnu, korumpiranu i zbunjenu da bi  mogla da se bori za ‘leve ideje’.

– nema je jer se potencijalni novi teoretičari ne bave socijalističkom teorijom u onom obimu u kome bi to bilo neophodno u uslovima potpuno porušene socijalističke teorijske infrastrukture.

– nema je jer su ‘levo’ orijentisani intelektualci u Srbiji učaureni u grupe istomišljenika koje, iz njima znanih različitih razloga, ne pretenduju na masovnu politiku.

– nema je jer je levica odstupila od temeljnih principa klasne borbe na periferiji kapitalizma: narodne suverenosti i antiimperijalizma.

Da bismo se lakše kretali kroz ove topike, navešćemo citate koje na ove teme možemo naći na internetu, a zatim ćemo ih tumačiti. Poslužićemo se citatima kako naših intelektualaca, novinara, aktivista tako i anonimnih korisnika sa interneta i pokušati da analiziramo mišljenja i stavove koji na ovaj ili onaj način preovladavaju u društvenim domenima.

I O pitanju ideološke hegemonije

Citat prvi: trenutno najpominjaniji domaći levičarski intelektualac, Jovo Bakić, izjavio je za članak koji je izašao na sajtu Dojče Vele: „Desničari su nametnuli ideološku hegemoniju i teme o kojima vredi razgovarati…“. Na drugom mestu, Bakić dodaje „Dakle, desničarski potencijal postoji, mi smo izgubili ratove za jugoslovensko nasleđe i kao gubitnici vrlo smo podložni takvoj vrsti demagogije koja traži osvetu. Nismo po tome jedinstveni, imaju to i Bošnjaci, imaju i drugi, ali sve u svemu to značajan deo društva ovde čini podložnim radikalno-desničarskom usmerenju i na neki način je sreća što su 2008. Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, uz malu pomoć prijatelja, odlučili da promene stranu.“

Ovo je tačno, ali kako je došlo do ovoga? Gde je bila ideološka hegemonija levice i levičara? Zašto značajan deo društva u Srbiji nije podložan levičarskom usmerenju? To su pitanja na koja se morati imati barem vizija odgovora da bi se na njih počelo odgovarati.

To što je dominantna podela javnog diskursa u Srbiji na „desno-nacionalni“ i „liberalno-evropski“ krivica je velikim delom (ako ne i isključiva) naših, barem nominalnih, političkih prethodnika iz vremena KPJ-SKJ. Kao što znamo, pod skutima ove partije razvijale su se oba ova pravca ideja dok na kraju nisu toliko porasle da su usisale sve ostalo i napravile vakuum.

Socijalističke ideje ovde su za 30 godina stradale dva puta, prvi put u slomu SFRJ-a i drugi put u slomu „mini-Jugoslavije“, koju je vodio kadar Saveza Komunista Srbije, Slobodan Milošević. „Bando crvena“ mogli smo da čujemo na protestima sve od 1990. do 2000. i taj bes je svakako bio opravdan, niti SFRJ niti SRJ nisu bile države vredne spašavanja, niti su se kao takve mogle spasiti, jer su se, između ostalog,  ugušile u sopstvenim kontradikcijama, ali sa njima odnele i nepovratan deo društvenog kapitala u ime „socijalizma“. Sada kada treba taj kapital vraćati i vaditi fleke prošlosti, niko ne želi, izgleda, toga da se prihvati. Doduše, to i jeste razumljivo.

Citat drugi: dok analizira nepostojanje domaće levice na sajtu Peščanik, sociolog V. Ilić nam kaže sledeće:

„Zemlja je mala. Bez tesne intelektualne saradnje sa Zagrebom, Ljubljanom i Sarajevom ne može biti neophodne mere stvaralačkog potencijala. Srbija kupuje, a ne proizvodi niti prodaje, na planu političkih ideja, kao i na drugim područjima (…) Tempo društvenog života je suštinski ubrzan, a njegov ritam iscepkan. Ovo važi i za procese intelektualnog formiranja. Nema uslova za studiranje, za izučavanje, za intelektualno formiranje. Juri se nešto što se zove bodovi, a ne znanje. Todor Kuljić, vodeći levo orijentisani mislilac naših godina u Srbiji, prima studente i zalutale levičare utorkom od 13 do 15 časova. Za dva sata teško da uspeva da kaže bilo šta. Sluša izlaganja studenata, alternativaca, neobaveštenih, pa time svim vrstama rizika podložnijih radikala. Koliko znam, ne dolazi do reči. (…) Bilo je drugačije. Praksis filozofija bila je priznata u svetu. Njeni derivati, od Šuvarovog shvatanja kontra-klase do Lazićeve zamisli kolektivno-vlasničke klase, u osnovi ukorenjeni u kritici birokratije i (uz sva ovde načinjena namerna uprošćavanja) dihotomnom viđenju društvene strukture, preživljavali su, a i danas preživljavaju, pre svega zbog svojih saznajnih domašaja. Ali, bio je potreban i drugi nužan uslov za dostizanje svetskog nivoa jugoslovenske leve misli: Titova Jugoslavija i njen ugled u svetu. Kuljić je dobro zapazio da komunistička vlast nije samo proganjala praksisovce, nego da je i omogućila probojnost njihovim idejama u svetskim razmerama, sve u istom paketu.“

Normalno, pošto je profesor Ilić liberalni cinik, ovaj ton mu i priliči, ali ne greši svuda.

Činjenica jeste da Srbija nema autonomnu proizvodnju nove socijalističke teorije. Zagreb je ima i Ljubljana je ima, a Beograd je uvozi. To nikako ne može da bude dobro, ma koliko ovdašnji aktivisti verovali da im zapadni drugovi štede trud. Beograd je prvo mislio da je kraj teorije, a onda je video da ipak nije, ali da ipak, možda, ima izvesne prečice. Uvozom teorija iz drugih zemalja se ne štedi neki ‘nepotreban trud’, nego se aktivisti štedi njegovo sopstveno znanje i uloženi rad, koji je neminovan. Činjenica je takođe da  srpska intelektualna scena, nažalost, ne proizvodi više leve intelektualce u smislu ljudi koji su spremni da posvećeno razumeju i obuhvate staru socijalističku teoriju i shodno tome, proizvode novu. Ali činjenica je i da u SFRJ nije bilo puno bolje, za razliku od onoga što Ilić kaže. Jugoslovenska „Praksis“ filozofija bila je državno sponzorisani projekat fingirane opozicije, jeftina idealistička filozofija koja je u svojim poslednjim promenadama branila povratak na tržište i legitimisala ideološki sistem ‘ljudskih prava’. To što je titoistička birokratija sponzorisala Praksis imalo je veze sa idejom da ‘jugoslovenski put u socijalizam’ mora imati i svoj teorijski pokret, a pošto to svakako nisu mogle da budu sistemske figure partijske aparature, onda se iskoristio horizont filozofskog levog disidenstva oličenog u Praksisu. Na polju doprinosa svetskom marksizmu, Praksis je i tada, posebno sada, poslednja rupa na svirali. Samim tim, razlozi za nepostojanje jasne niti socijalističke teorije na ovim prostorima jesu dublji i dalekosežniji. Živa, kritična, hrabra teorija nestaje još u vreme SFRJ, kada je jedini ozbiljan političko-teorijski časopis bio Marksizam u svetu. Kao i u svim zemljama socijalističkog bloka, praksa još iz doba staljinizma tridesetih bila je da se dela i filozofi forsiraju od strane države jedino pod uslovom da nisu u sukobu sa nekim od aspekata državne politike. To je nažalost od filozofskih tradicija marksizma u Istočnoj Evropi stvorilo farsu, a od teorijskih radnika slepe pse državne politike socijalističkih birokratija.

Primera radi, NKVD je za račun frakcijskih borbi u KPJ pobila čitavo dotadašnje rukuvodstvo partije, na kraju tridesetih godina. Procenjuje se da je ubijeno oko 800 tadašnjih članova KPJ, među njima dosta teoretičara, pod optužbom za „trockizam“ i saradnju sa „neprijateljskim elementima“. Jednom kada se KPJ ustoličila nakon II sv. rata, nazad više nije bilo, teorija je zauvek nestala na Staljinovim moskovskim procesima. Zatvaranjem i progonom trockističkih aktivista sedamdesetih godina u Jugoslaviji, te razbijanjem studentskog pokreta, propuštena je poslednja šansa za revitalizaciju i reinstalaciju projekta oživljavanja marksističke teorije na ovim prostorima. Od tada, dakle 4 decenije naovamo, marksistička teorija kod nas je u defanzivi do te mere da je došlo dotle da levi autori čak ni ne koriste rečnik istorijskog materijalizma, a kamoli nešto više. Desila se potpuna kodifikacija rečnika, uglavnom prema liberalno-postmodernom političkom žargonu.

Citat treći: takođe Jovo Bakić, iz nedeljnika Vreme:

„… S druge strane, komuniste danas gotovo da i nemate, a ključno pitanje za levicu jeste na koji način će ona u budućnosti da gradi sistem koji neće biti autoritaran, koji će dozvoljavati slobodu, a imati one prednosti (zdravstvo, obrazovanje) koje je socijalizam nesumnjivo imao nad kapitalizmom.“

Ovde dolazimo na potpuno neuralgično pitanje domaće, ali ne samo domaće levice. Savremena levica ima, čini se, paničan strah od tzv. ‘totalitarnih, autoritarnih, diktatorskih itd.’ režima, i nikako ne želi da bude identifikovana sa njima ili sa njihovim liderima. Teret realnog socijalizma i teret optužbi za staljinističke zločine ovde izgleda mnoge drugove i drugarice tera u politički ćorsokak gde je prihvatanje liberalizma i njegovih načela jedino što može da te opravda kao socijalistu. Naša konstatacija je da je tu levica upala u veliku zamku neophodnosti da se legitimiše pred liberalnom ideologijom, da pred liberalnom ideologijom pokaže da je čista, tj. da nije ekstremistička, fundamentalistička, totalitarna itd. Međutim, kako je to objašnjavao Sartr, levica ne može da se odrekne od pojma totaliteta, ali to je druga tema.

Shodno tome, postoji paničan strah od svake eventualne taktičke saradnje sa desnicom, što je parališuće u zemlji gde, kako navodi Bakić, značajan deo ljudi jeste nacionalno i anti-evropski opredeljen. Ne bi li bilo moguće da se recimo Dveri, kao umereno desna partija, udruži sa levim pokretima (koji pretenduju da budu ta nova, ‘prava’ levica), bar po pitanju odbijanja saradnje sa MMF-om? Ali to neće ići, zato što su u levicu ugradili „čip“,  ideju da su desničari automatski „fašisti“ i sl. Koliko god moralne panike ovo može da izazove kod naših komšija na levici – kao što nisu svi levičari, nažalost, komunisti tako, na sreću, nisu ni svi desničari fašisti. Ne bismo sad dužili na tu temu, ali taj tzv. anti-fašizam levice nema veze sa istorijskim anti-fašizmom i, zapravo, se svodi na borbu protiv diskriminacije, tj. protiv kršenja ljudskih prava, što nema veze sa socijalizmom ili istorijskim materijalizmom, to je pojam potpuno stran rečniku marksizma. To je još jedno „kidnapovanje“ ideologije socijalizma – čiji je anti-fašizam bio narodno-oslobodilački i revolucionarni – od strane liberalne ideologije, čiji se anti-fašizam svodi na ideologiju ljudskih prava i nema nikakve veze ni sa slobodom naroda od imperijalnog i kolonijalnog tlačenja, a ni sa ukidanjem ekonomskom tlačenja u vidu kapitalizma (ili kako to Žižek kaže: vladajuća ideologija često puta je samo levičarski Ego-ideal).

Veliki i odsudni problem današnjih levičarskih aktivista jeste taj što oni ne mogu da se psihički i taktički suoče sa dominantno konzervativnom atmosferom u srpskom društvu, posebno nakon 5. oktobra i „proevropskog kursa“ zemlje. Bakić navodi:

„… Uzroci su duboki, slom evropskog socijalizma je čitav ideološko-politički spektar pomerio u desno, a socijal-demokratska partija koja je bila levičarska partija početkom 20. veka, izgubila je poverenje građana, jer je krajem tog veka izgubila levičarska svojstva i postala liberalna. U sadašnjoj situaciji socijal-demokrate će se ili vratiti svojim korenima ili će sasvim nestati, i tako i treba da bude, jer su izneverili ono zbog čega su postojali. Nastali su kao partija koja štiti prava radnika, a onda se tokom vremena sve više pomerali prvo ka srednjim pa višim slojevima, i tako su izneverili radnike koje je onda preuzela desnica.“

Ovo pitanje povratka narodnim i radničkim korenima je odsudno pitanje kako evropske, tako i balkanske levice gde postoji poseban otpor prema tome što ljudi „ne poseduju dovoljno svesti“. Sada se slična pitanja konačno otvaraju i u anglo-saksonskim zemljama, pobedama konzervativnih kandidata o kojima je već bilo dovoljno reči. Da li će socijalistički aktivisti uspeti da dovoljno brzo rezimiraju i nauče na svojim greškama?

Neki komentator, u vezi ovih i sličnih pitanja, negde na srpskim socijalnim mrežama rekao je: „Kvalitativna razlika između pokreta male grupe levičara i široke narodne mase je ta što je masa sačinjena od političkih neistomišljenika. Oni mogu da se okupe oko istog problema ali problem je što za taj problem imaju drugačija rešenja. Stvar se svodi na pitanje metode mobilisanja nelevičara, što je baš zeznuto.“

I ovo je upravo tačno i za ovu vrstu dijagnoze, barem za nju, potrebna je samo mala doza zdravog razuma – kako u dominantno anti-komunistički opredeljenom stanovništvu, retradicionalizovanom stanovništvu, mobilisati ne-levičare (a ovde bi valjao podsetiti na citat Burdijea: „Ukratko, propozicija: „Široke narodne mase su represivne“ nije ni tačna ni pogrešna. Ona je tačna utoliko što narodne mase o svakom skupu problema, kao što su to moralni problemi odnosa između roditelja i dece ili između polova, najčešće imaju mnogo rigorozniju, mnogo autoritarniju predstavu od drugih društvenih klasa. Kad je reč o problemima političke strukture, koji postavljaju pitanje očuvanja ili preobražaja društvenog poretka, a ne samo očuvanja ili preobražaja odnosa među pojedincima, široke mase su mnogo više sklone nekoj inovaciji, to jest nekom preobražaju društvenih struktura.)? Međutim, ono što pretenduje da se bavi ‘srpskom levicom’ odbija da se bavi ovim suštim pitanjem – a to je pitanje lenjinizma prvog reda; na kom fonu se odvija organizacija, agitacija i propaganda?

Citat četvrti: Stefan Aleksić iz inicijative Ne davimo Beograd navodi takođe u članku koji izlazi na sajtu Dojče Vele: „Na globalnom nivou i kod nas postoje kritična masa nezadovoljnika, a trenutno nju kupi desna demagogija – Tramp, Vučić, Erdogan… Takvoj praksi se mora suprotstaviti tako što razvijaju alternativne političke institucije u vidu građanskih pokreta.“

A zašto ne stara, dobra radnička partija, partija većine naroda? Zašto „alternativna politička institucija“ i šta uopšte znači „građanski pokret“? Pokret za građanska prava? Pa nije problem kapitalizma neko građansko pravo, nego je problem dominacija klase nad klasom i eksploatacija.

 II O pitanju populizma i antiimperijalizma

 Kada pričamo o često pominjanoj „dominaciji desne demagogije“, populizam se često koristi kao politička uvreda koja označava demagoški poziv na anti-elitizam i to možda jeste tačno za oznaku nekog oblika političkog diskursa, ali teško za oznaku neke koherentne ideologije.

Vidimo kako sad i ‘levica’ i liberali optužuju desničare tipa Faradž, Tramp, Marin Le Pen i sl. za populizam? Opet su liberali našli jedan ideološki buzzword, ideološku lozinku i uvalili ga levici i levičari bez trunke distance lansiraju istu kritiku, istim terminima – opet smo na tome da je dominantni ideološki diskurs, diskurs vladajuće klase zavladao levim diskursom. Ideologem populizma koristi se da bi se, pre svega, diskvalifikovali neki istinski aspekti kritike sistema i to na dva načina:

– za one koji su već ubeđeni antikomunisti, dovoljno je te desne diskurse povezati sa levim teorijskim elementima jer su za ubeđene liberalne antikomuniste leve ideje po sebi lažne.

– za one koji nisu ubeđeni antikomunisti, i koji su više skloni da misle ‘komunizam je ok u teoriji, ali nije u praksi’ (ili je čak poguban u praksi) – populizam treba da označi upravo ideje koje su lepe u nekoj mašti (dopadaju se narodu), ali nisu realistične, pa čak ni racionalne.

Naravno, u vizuri savremene desne populističke kritike kapitala ima dosta problematičnih tačaka, ali postoji jedan mali lom koji otvara desnica danas i koji se tiče kritike kapitala, i upravo taj lom se liberalizam trudi da popuni što pre. Tu dolazimo do glavnog, po nama, učinka takve upotrebe pojma ‘populizma’; a to je da kao populizam označi sve ono što nije realno, što nije racionalno, a što se, generalno gledano, dopada neobrazovanima, koji usled, je li, nedostatka obrazovanja, „nasedaju na manipulacije populističkih demagoga“. Populizmom se označava nešto nerealno i neracionalno što je ili per se loše (za antikomuniste) ili loše/pogubno u praksi (za neubeđene antikomuniste) plus, to nerealno/neracionalno koje je istovremeno loše/pogubno je predstavljeno kao neka iluzija, te kao neka zamka za budale, tj. za narod shvaćen kao glupu gomilu. 

Dakle, vidimo jaku antinarodnu i antidemokratsku notu u sadašnjim pežorativnim analizama pojma populizma, a pri tome se, takođe, tim pojom podvaljuje i to da su neke „nepopularne mere“ zapravo racionalne i realistične, dobre i poželjne, tj. da su, u poslednjoj liniji zasnovane na nauci, razumu i sl. – čime se implicitno legitimiše neoliberalna ideologija. Kod Pulancasa više o tome:

„Taj pojam, obuhvatajući polje čisto političkog — javnog za razliku od privatnog — ukazuje kroz svoje evolucije na nužnost da „građani“ steknu „racionalno saznanje“ o zakonima funkcionisanja političkog poretka, „veštačkog“ poretka već prema Hobbesu. Reč je o poznavanju uslova njihove specifične „prakse“ — tehne — koju otad predstavlja čisto politička praksa. Politička ideologija, u vidu javnog mnenja, predstavlja se kao zbir praktičnih pravila, kao neko tehničko znanje, kao „prosvećena svest“ građana jedne specifične prakse, i kao „razum“ te prakse. Na toj koncepciji počiva čitav niz političkih sloboda koje se tiču slobode mišljenja, slobode štampe itd. Javno mnenje, faktor neophodan funkcionisanju kapitalističke države i moderan oblik političke saglasnosti, konsenzusa može u stvari da funkcioniše samo u onoj meri u kojoj uspeva da se predstavi i da bude prihvaćeno na način „racionalne“ naučne tehnike, u onoj meri u kojoj se, u svojim principima, konstituiše protiv onog što označava, dodeljujući mu mesto, kao utopiju. Utopija je za nju, u tom smislu, svaka predstava u kojoj je prisutna klasna borba, u bilo kom obliku.“

Na drugom mestu:

Odnos znanje-moć odnosi se samo na ideologiju, a ne preuzima funkciju opravdanja države, iako je osigurava, i to posebno u službenom političkom mišljenju. Razdoblje prelaza iz feudalizma u kapitalizam i razdoblje konkurentskog kapitalizma obilježava konstituiranje buržoaske države i dominacija pravno-političkog područja unutar buržoaske ideologije. To područje (politika, pravo), od Machiavellija do Th. Morusa, pa sve do kasnijih koncepcija, uvek se, s obzirom na oblik naučne tehnike i model apodiktičkih epistema, pokazivalo čuvarem znanja koje se suprotstavlja onome što se naziva utopijom. To prelazi okvire službenog govora i proširuje se na primarne oblike ideologije države koji osiguravaju odnose unutar aparata (unutrašnje samoopravdanje) i opravdavaju njene postupke prema vani: to je opravdanje postupaka države i njezinih pokretačkih snaga kao nosilaca posebnog znanja, s unutrašnjom racionalnošću. Sve se to danas samo učvršćuje u posebnim oblicima odnosa ideologija-znanje-nauka, koji podrazumeva transformaciju pravno-političke ideologije u tehnokratsku ideologiju.

Šta onda zapravo na terenu radi populizam (van ovih liberalnih, pežorativnih ideoloških manevara)? Populizam uokviruje politički/klasni konflikt kroz pojam „Naroda“ (često zbirno i romantizovano uzevši) koji stoji naspram parazitske, korumpirane „Elite“. Nekada, to jeste bio deo socijalističkog folklora. Recimo Bakić opet navodi:

„U SAD i Latinskoj Americi populizam ima pozitivno značenje, za razliku od Evrope. Sam pojam se prvi put javio početkom devedesetih godina 19. veka u SAD, kad je stvorena Narodna partija koja je kritikovala potpuno naopako funkcionisanje tadašnjeg liberalnog sistema u SAD. I kad god bi se neki populista javio u SAD, to je bilo sa ciljem da se sistem približi demokratskom idealu jer se suviše od njega odmakao. Ovo je prvi put da kritika dolazi zdesna i da taj radikalno-desničarski ideološki momenat ima svoj jasan pandan u Evropi.“

Ono što je konzervativna desnica kidnapovala od socijalizma jeste ovaj vid izražavanja, slično kao što je liberalna ideologija kidnapovala pojam „anti-fašizma“. Populističko nasleđe bilo je važan deo američke socijalističke tradicije, jer i Socijalistička Partija Amerike i stari, sindikalistički IWW (Međunarodni radnici sveta) jesu bili duboko ukorenjeni u populističke tradicije Amerike. Pogledajmo samo skorašnji primer, pokret „99%“ koji opet razvija tu ideju većine poštenog naroda protiv nepoštene manjine koja je bila, dobra ili loša, okosnica pokreta Occupy.

Ono što nepostojećoj srpskoj levici, kao početna stepenica, treba jeste razvijanje ideje levog populizma, koji će pokušati da zameni dominantni, rašireni desni populizam, tj. pokušaj masovne i šire regrutacije naroda. Naravno, levi populizam bi morao da bude obazriv po pitanju nacionalizma (što je uvek prisutno kod desnog populizma), ili recimo kod pitanja „dobrih protiv loših kapitalista“, koje je večita klizaljka. To mesto šire rasvetljava Pulancas:

„Ove napomene ne znače da ekonomske protivrečnosti između starog i autohtonog kapitala ne igraju presudnu ulogu u određivanju granica nacionalne buržoazije, ali znače da to nije dovoljno. U stvari, pod nacionalnom buržoazijom se podrazumeva autohtoni deo buržoazije, koji, na osnovu određene vrste i stupnja protivrečnosti između njega i stranog imperijalističkog kapitala, zauzima u ideološkoj i političkoj strukturi relativno autonomno mesto, te tako predstavlja posebnu jedinku. To mesto se tiče strukturalnog klasnog određenja, ali se ne svodi na klasnu poziciju te buržoazije, već deluje na nju: u određenim uslovima antiimperijalističke borbe i borbe za nacionalno oslobođenje, nacionalna buržoazija je sklona da zauzima klasne pozicije koje je svrstavaju u narod, te je prema tome spremna i na izvesnu vrstu saveza sa narodnim masama.“

Pominjući antiimperijalističku borbu valja ukazati na krucijalnu stvar: u polu-kolonijalnim (kolonijalnim) zemljama odnos između glavne protivrečnosti (proletarijat i buržoazija) i ostalih protivurečnosti daje vrlo složenu sliku. Pre nego što nastavimo, prisetićemo se šta Altiser govori o protivurečnosti i nadodređenosti. Ukratko, Altiserov pojam nadodređenja znači sledeće: ono što je nadodređeno nisu stvarni fenomeni, već njihovi odnosi, tj. kontradikcija je ta koja je nadodređena. Na primeru baze i nadgradnje, to bi značilo da je odnos baze i nadgradnje određen nečim što više nije ni samo baza ni samo nadgradnja, već jedna specifična situacija ili tendencija koja ih dovodi u tu i takvu uzajamnu vezu. Ako govorimo o klasnoj suprotnosti, ona u čistom (nemogućem) stanju je uravnotežena, jednostavna suprotnost. Takvo stanje, međutim, ne susrećemo nigde – u savremenom svetu ispresecanom čitavim nizom dodatnih protivurečnosti, između imperijalističkih, polukolonijalnih i kolonijalnih zemalja, klasna suprotnost unutar svake zemlje određena je međunarodnom konjunkturom spomenutih činilaca, umetnuta u jednu borbu tendencija koje je nadilaze.

O tome govori Mao pišući o glavnoj protivurečnosti i glavnoj strani protivurečnosti:

„U slučaju agresivnog rata imperijalista protiv jedne takve zemlje, razne klase te zemlje, izuzev šačice nacionalnih izdajnika, mogu se privremeno složiti radi vođenja nacionalnog rata protiv imperijalista. U tom slučaju protivurečnost između imperijalizma i te zemlje postaje glavna protivurečnost, a sve protivurečnosti između različitih klasa u toj zemlji (uključujući tu i glavnu protivurečnost između feudalnog uređenja i narodnih masa) privremeno se povlače u pazadinu i zauzimaju podređeno mesto. Takva situacija bila je karakteristična za opijumski rat 1840. godine u Kini, kinesko-japanski rat 1894. godine, za rat koji su vodili „bokseri“ 1900. godine i karakteristična je za današnji kinesko-japanski rat.

Ali u drugoj situaciji protivurečnosti menjaju svoja mesta. Kada imperijalizam ne pribegava oružanom ugnjetavanju, nego upotrebljava umerenije oblike ugnjetavanja: pritisak u političkoj, ekonomskoj, kulturnoj oblasti i drugim, — vladajuća klasa polukolonijalne zemlje može kapitulirati pred imperijalizmom, i  onda oni stvaraju savez radi zajedničkog ugnjetavanja narodnih masa. U tom slučaju, narodne mase često pribegavaju građanskom ratu kao obliku borbe protiv bloka imperijalista i klase feudalaca, a imperijalizam ne pribegavajući neposrednim akcijama, ugnjetavajući narod, koristi često indirektne puteve radi podrške reakcionarnih snaga polukolonijalne zemlje. U tim slučajevima jako se zaoštravaju unutrašnje protivurečnosti. Takva situacija bila je karakteristična za revolucionari rat 1911. godine, za revolucionarni rat 1924—1927. godine, za desetogodšmji revolucionarni agrarni rat posle 1927. godine u Kini. Slično stanje može se zapaziti i za vreme međusobnih ratova između raznih reakcionarnih vladajučih klika u polukolonijama, na primer, za vreme ratova između militarista u Kini.“

U balkanskoj konjukturi, u državama u kolonijalnim ili polu-kolonijalnim odnosima (prisustvo stranih namesnika, stajaće NATO trupe (!)) imperijalizam je političko pitanje od najveće važnosti. Borba za nacionalnu suverenost, a protiv imperijalizma SAD, despota globalnog tržišta i EU, odnosno interesa nemačke države (kao i institucija globalne buržoazije, MMF-a i Svetske banke) mora biti nulta tačka proleterske politike, nešto što ‘levica’, kodirana liberalnom ideologijom kosmopolitizma, pacifizma, anacionalizma (internacionalizam nije anacionalizam), čak i „evropskih integracija“, a odustajući od principa (političkih pozicija) koji su nekada bili njena okosnica – upravo spomenuta borba protiv imperijalnog tlačenja za narodno oslobođenje i nezavisnost – ne uspeva da registruje. Mesta masovne politike, na koju levica pretenduje, a koja bivaju otpisana kao „nacionalistička manipulacija podmetnuta radničkoj klasi“ u vidu izratito jakog anti-EU, anti-NATO sentimenta među eksploatisanim masama kao i spona toga sa nerešenim nacionalnim pitanjima (Kosovo, Crna Gora, R. Srpska, pitanje ‘Oluje’ – koja nisu imaginacije već realne istorijske kontradikcije, čije razrešenje je mamutski zadatak koji stoji pred nama) jesu sporovi čije jedinstvo dovodi do revolucionarnog preloma i osnova ‘leve’, masovne politike. To je Lenjinova poruka o „vanredno originalnoj istorijskoj situaciji“ u kojoj su se „potpuno različiti tokovi, potpuno raznorodni klasni interesi, potpuno suprotne političke i socijalne tendencije spojili (…) spojili neverovatno ‘složno’ (…) “. Zadatak politike je onda u prvom redu  artikulacija, u smislu u kom različiti subjekti dolaze do različitih politika, antiimperijalističke borbe i lokalnih političkih procesa koji bivaju nadodređeni klasnom borbom na planetarnom nivou (odnosi u međunarodnom lancu imperijalnih država). Ako su ova pitanja, kao što krenuli da pokažemo, pitanja klasne borbe (klasna borba je motor istorije), onda postaje jasnije iz čega proizilazi njihov mobilišući kapacitet: protivurečnost između imperijalizma i ove zemlje je glavna protivurečnost koja deluje kao determinatna na sve ostale socijalne antagonizme. Realnosti te borbe beskrajno prevazilaze analize pružene kroz ovakva shematska izlaganja ali je očigledna činjenica da se o EU i NATO imperijalizmu, i uticaju koji on vrši na ekonomskoj, političkoj, ideološkoj ali i teorijskoj instanci (kroz višedecenijski uticaj raznih liberalnih i antiratnih nevladinih organizacija)1, ni ne raspravlja u političkim analizama autora koji pretenduju na leve pozicije. Ako se pominje, pominje se tek uzgredno kao stvar koja će biti rešena ‘nakon što dođe do stvaranja Balkanske federacije’  (koja za prepostavku ima upravo odsustvo istorijskih protiuvrečnosti naroda na Balkanu koje bi trebala da razreši i odustvo jarma imperijalnih država koji bi trebalo da ukine), a to je jasan indeks političkog i teorijskog kraha levice koji je doveo do toga da je imperijalistička dominacija postala praktično drugorazredno pitanje, skoro nevidljiva, kao što je vazduh nama ljudskim bićima, ili voda ribama. Tražiti jednostavno rešenje za balkanske zagonetke i ponavljati stare formule znači zaboraviti Lenjinove reči: „Naše učenje nije dogma, već rukovodstvo za akciju – tako su uvek govorili Marks i Engels, podsmevajući se s pravom učenju napamet i prostom ponavljanju „formula“, koje mogu u najboljem slučaju samo da obeleže opšte zadatke, zadatke koje konkretna ekonomska i politička situacija svake posebne faze istorijskog procesa nužno modifikuje.“ Nešto pre toga, u Aprilskim tezama, Lenjin kaže: „Marksizam zahteva od nas najprecizniju, objektivno proverljivu analizu odnosa klasa i konkretnih osobenosti svakog istorijskog momenta. Mi boljševici uvek smo nastojali da budemo verni tom zahtevu, koji je apsolutno obavezan s gledišta svakog naučnog fundiranja politike.“

I upravo tu se na Peščaniku javlja matrijarh leve liberalštine Srbije, Vesna Pešić koja, ako ništa drugo, suštinski izražava sumnju u svaku mogućnost da eksploatisane mase u Srbiji budu te „koje stvaraju istoriju“. Evo šta ona kaže:

„Još je više takvo insistiranje da je baš radikalno leva stranka hitno potrebna Srbiji. Zašto tako mislim? Zbog toga što se takve organizacije ne prizivaju, već nastaju od dole, jer im je potrebna masovna baza iz koje bi nastale. Ovaj uslov priznaju i radikalni levičari, što se može videti na sajtu Levi samit Srbije. U Srbiji se ovaj uslov sudara s činjenicom da su niži slojevi u Srbiji duboko autoritarni i patrijarhalni, te svetlosnim godinama vrednosno udaljeni od bilo kakve progresivne i prosvećene levice. Oni su do sada bili verno biračko telo SRS i SPS, a sada Vučića i SNS. Pretendovati na to da oni budu predstavljeni na radikalno levoj platformi stvarno je nadmeno i patronizirajuće. Pa kod njih će Palma, Krka, Mrka i Velja uvek biti popularniji od Borka Stefanovića, Jove Bakića i sličnih. Ti slojevi ne mogu da budu agens bilo kakvih promena, već eventualno tihi saveznik, kad im baš dogori do nokata, kao kad je srušen Milošević.“

Pohvala za Pešićevu ipak ide ovom prilikom, jer ima petlju da stvari naziva precizno onakvim kakvim joj se čine iz njene liberalne vizure. Ona nema šta da uvija i zavija i otvoreno sumnja u narod (ili kako ona kaže „niži slojevi“) u Srbiji i u njegove političke kapacitete. Njoj je naravno, kao i svakom liberalu, sve jasno – levica je prosvećena, fina i progresivna, niži slojevi su nazadni, agresivni i primitivni; ergo – leve ideje nemaju šta da traže u narodu. Samim tim, pošto je čak i njoj jasno da takve ideje idu „od dole“, dakle da je potrebno veliko učešće narodnih masa, ona odustaje od projekta bilo kakve ozbiljne leve partije itd. itd.

Problem nije kad Vesna Pešić ovo piše, problem je kad većina ‘radikalnih levičara’ ovo isto misli i oseća, ali zna da bi bilo previše „glupo u društvu“ kad bi ovo rekli ovim terminima. A situacija je jasna: ili idemo Vesninim koracima i odustajemo od naroda, ili sa narodom (eksploatisane mase, tj. eksploatisane klase, socijalni slojevi i kategorije okupljene oko one eksploatisane klase koja je sposobna da ih ujedini i pokrene protiv vladajućih klasa koje imaju državnu vlast) i uz njega pokušavamo da odemo i dalje od nas samih, socijalističkih aktivista, i od samog naroda („od masa ka politici, a ne od politike ka masama“, rečima Luja Altisera).

 Fusnote:

1. Već je pomenut podređen (kolonijalni?) položaj Beograda u odnosu na teorijsku produkciju Zagreba i Ljubljane, a uz to valja spomenuti da se na čelu najvećeg levičarskog NGO-a u Srbiji nalazi jedan Nemac (što da ne?) i da se taj NGO finansira sredstvima nemačke vlade. U analizama koje slede prodobnije ćemo se pozabaviti  NGO sektorom kao državnim ideološkim apratom par ekselans i njegovom funkcijom u sprovođenju imperijalnih politika na Balkanu.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.