Teorija i Istorija

Patriotizam i socijalizam – Prvi deo

I deo | II deo

/Miladin Životić, Patriotizam i socijalizam (Svetozar Marković i Dimitrije Tucović o nacionalnom pitanju), Praxis filozofski dvomjesečnik, br.3-4. 1972, str. 487-504/

U fazi kada izgleda da je patriotizam put ka socijalizmu, a ne obrnuto, kao i kada se istorija začetka socijalističke ideje u Srbiji slabo ili uopšte ne izučava, prenosimo tekst koji prati razvoj ideja naših socijalističkih mislilaca i političara u istorijskom kontekstu.

I

SVETOZAR MARKOVIC (1846—1875)

Prevazilazi li misao Svetozara Markovića granice doba Srbije sedamdesetih godina prošlog veka, ima li ta misao samo značaj početka socijalističkih ideja u Srbiji, ima li ona neki dubIji značaj za nas, danas, pomaže li nam ona da razumevamo naše doba i naše probleme?

O Markoviću se mnogo pisalo. Ali i oni najoštroumniji, čak i kad sa simpatijama govore o njemu, predstavljaju nam jednog mladića koga treba poštovati pre svega zato što zaorava najtežu, prvu brazdu socijalističke misli kod nas. Veselin Masleša kaže: „Pri oceni Svetozara treba se uvek čuvati da se ne upadne u njegovu grešku, da se problemi ne posmatraju neistorijski. Svetozareva shvatanja danas su većim delom prevaziđena. Mnoge njegove postavke su potpuno odbačene, mnoge su dalje razvijene i produbljene. Ali, ono što je u njima trajno i što nikakvo vreme i nikakvi novi razvoj nauke neće moći da poništi ili umanji, jeste njihov istorijski značaj koji se može sažeti u rečenici da je Svetozar bio prvi čovek u Srbiji koji je pristupio jednom teškom i mučnom i napomom radu za preobražaj društva, borbi za ostvarenje socijalizma“ (V. Masleša, Svetozar Marković, Kultura, Beograd, 1946, str. 83—84). Da li Svetozar Marković ima za nas samo ovaj ili pre svega ovaj istorijski značaj mučnih početaka socijalizma?

Građanski teoretičari i istoričari su posebno insistirali na „neoriginalnosti“ Svetozareve misli, tražeći svakoj njegovoj ideji poreklo kod Černiševskog, Bakunjina, Proudhona ili Marxa.

Oni su mnogo truda ulagali da pokažu kako su prilike u Srbiji toga doba tako svojevrsne da je ta misao najčešće promašivala u oceni prilika i htenjima. Među ovim teoretičarima prednjači, nesumnjivo, Slobodan Jovanović.

Da li je Svetozar razumevao Srbiju svoga doba? Snagu i veličinu Markovićevih ideja ne možemo ocenjivati otkidanjem od njihovog tla. U kritici „srpskih obmana“ ona niče, na kritici srpskog apsolutizma i građanskog liberalizma Marković gradi sve svoje ideje o budućnosti. On tu kritiku vrši sa stanovišta jedne radikalno otvorene vizije budućnosti koja mu jedino i omogućava da sagleda istinu o svom vremenu i najdublje, osnovne granice Srbije svoga doba.

Misao Svetozara Markovića je revolucionarna utopija koja svojom istinom o svetu i čoveku daleko prevazilazi svoje vreme. Snage te misli i njena istinitost ne može se meriti time koliko je ona bila u to vreme ostvarljiva kao politički program. Vrednost te vizije, njena istinitost se ne može osporavati bednim stanjem postojećeg. Istorijsku vrednost revolucionama istina i pokazuje kad se njeni ciljevi ne iscrpe brzo kad njen program nije kratkog daha, kada istine koje izriče prevazilaze vreme koje za njih i nije sazrelo. Vrednost te utopije i leži u tome što ona radikalnije od svake druge svesti prodire u budućnost i zato dublje i radikalnije razumeva ograničenost postojeće stvarnosti.

Ovakvu revolucionarnu utopijsku misao koja izriče istine i o našim vlastitim humanističkim granicama i mogućnostima nalazimo u delu Svetozara Markovića. Njegova misao je ne samo najradikalnija „kritika svega postojećeg“ u Srbiji 70-tih godina 19 veka, već je i veoma aktuelna za naše vreme, za vreme u kojem se, na specifičan način vodi bitka koju je vodio i Svetozar — bitka između liberalizma i demokratije, birokratije i slobode, nacionalizma i internacionalizma, uma bez vlasti i vlasti koja se ne oslanja na umne snage naroda. Gotovo sve Markovićeve misli i ideje koje ćemo ovde izložiti imaju svoju aktuelnu vrednost zato što izviru iz onog radikalizma, iz one revolucionarne utopije koja se nije iscrpela, koja nije ukinuta zato što bi bila ostvarena.

Pravi Marković nije u detaljima političkog programa, već u osnovnom humanističkom sadržaju filozofsko-utopijske vizije Srbije na istoku, vizije koja sobom nosi neke bitne pretpostavke istine o slobodi, bez kojih ne može da se uspešno vodi ni naša današnja borba za humanije društvo i slobodnog čoveka. Markovićev program narodne samouprave je jedna revolucionama utopija koja ne računa na brzo ostvarenje, koja se ne gradi sa realpolitičkim smislom za praktičnu borbu. Njoj je više stalo do istine nego do respektovanja zaostalih prilika u Srbiji, njoj je više stalo do snage kritike nego do izgrađivanja strategije i taktike borbe za ciljeve koje ističe. Njegova misao nije čisto politička misao svoga vremena, svojom filozofskom utopijskom osnovom ona postaje neprikladna da se uklopi u borbu političkih stranaka Srbije za vlast; politički program radikalne stranke koja se zakiinjala na vernost Markoviću sa njegovim istinama nije imao nikakve veze.

Marković i nije bio zainteresovan za izgrađivanje strategije i taktike stranačke političke borbe za vlast, već je bio sav okrenut mukotrpnoj borbi za samoosvešćivanje obespravljene sirotinje, hteo je da bude pre svega čuvar i govornik istine o njenim pravima.

Snaga Svetozareve misli je u njenoj bitnoj karakteristici — u njenoj filozofsko-utopijskoj dimenziji. Time se može objasniti kako je taj prvi orač i prvi vesnik proleterskih buna mogao toliko mnogo istina i obmana da otkrije. Time se može objasniti i fenomen na koji ovde hoćemo da skrenemo pažnju — da je njegova misao i danas veoma aktuelna i značajna.

Kritika srpskog liberalizma predstavlja jedan od najznačajnijih elemenata Markovićeve borbe i njegovih ideja.

Doba u kojem Marković živi i deluje zlatno je doba uspomena srpskog liberalizma, ideologije nastupajuće građanske klase koja preko svoje školovane mladeži ističe zahteve za modernim uređenjem građanske države i zahtev za nacionalnim ujedinjenjem celokupnog srpstva. Liberalna inteligencija, izrasla iz sredine uglednih domaćina i gazda, ekonomski najrazvijenijih delova srpske države vodila je bitku protiv monarhističkog apsolutizma, a za parlamentarno uređeno, na tekovinama evropskog građanskog prava postavljeno društvo.

Zašto se Svetozar, i sam izrastao iz tog uglednog dela srpskog građanstva, sa njima razišao? Zašto je baš njih uzeo za metu svojih najžešćih napada?

Ta inteligencija je bila nosilac borbe protiv birokratskog apsolutizma stvorenog na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine, nosilac borbe protiv ustavobraniteljskog režima pod kojim je osiromašenje naroda dostizalo do najviše tačke, protiv režima koji je izneverio nade jednog od vlastitih knezova izmučenog naroda.

Ali kakvi su rezultati te bitke liberala bili. Oslonjena na nezadovoljstvo naroda liberalna inteligencija istakla je politički program ograničavanja vlasti monarha i zahtev za modernim parlamentamim sistemom, a pod njenim neposrednim uticajem donet je ustav 1869. godine kojim je stvoren jedan parlament koji je mogao samo da služi kao paravan iza kojeg se bolje skrivala samovolja apsolutizma. Marković počinje svoj samostalni misaoni put i razvoj onda kada liberalima baca u lice optužbu — vi ste lakeji apsolutizma. Razilaženje sa liberalnom ideologijom Ujedinjene omladine srpske imalo je svoje duboke korene i motive. Taj razlaz nije izvršio jedan mladi socijalista-doktrinar već čovek koji je počeo najodgovornije da misli o sudbini i budućnosti svoga naroda.

O liberalnom ustavu iz 1869. godine najtačniju ocenu dao je kralj Milan kada je izjavio: “Današnji Ustav koji ja nisam gradio dao je meni vladaocu tri četvrtine prava, a vama narodnim poslanicima jednu četvrtinu… i po tome vi nemate prava da protes- tvujete protiv rada koji je bio logična ustavno-pravna posledica ove tri četvrtine.” Posle ustava od 1869. godine liberali se organizuju kao politička partija koja sa strankom „naprednjaka“ vodi borbu oko toga ko će da vlada narodom. Od 1869. do 1872. na vlasti su liberali. Od 1872. do 1875. na vlasti je partija „naprednjaka“. Jedni (liberali) su branioci interesa uglednih domaćina i hoće red i mir građanskog stanja i sigurnost imovine, drugi (naprednjaci) otvoreno propovedaju neophodnost čvrste ruke apsolutizma i otvoreno služe interesima dvora. Najbolju ocenu ovoga perioda, u kojem se formira Svetozar Marković kao samostalni mislilac i teoretičar, dao je Dimitrije Tucović kad je pisao: „Naprednjake je preporučivala dvoru smelost i gotovost na sve, liberale kakva takva veza sa narodom. Kada je god imao da izvede smelije radnje lični režim je uzimao u službu naprednjake, a otpuštao je njih i prizivao liberale kada je trebalo koliko toliko stišati narodno nezadovoljstvo. Obe su se partije bedno istrošile u naizmeničnoj službi režimu“ (D. Tucović, Izabrani spisi, Prosveta, Beograd, 1949, tom II, str. 269—270).

Srbija Markovićevog vremena je država apsolutne vlasti monarha i birokratije, zemlja na čijoj javnoj političkoj sceni deluju apsolutizmu krajnje uslužni konzervativci i liberali koji se bore za vlast ne protiv apsolutizma, već uz njegov skut, koji se bore za liberalizaciju apsolutizma. U stilu nagodbe sa apsolutizmom, željni da ga obuzdaju, oni su spremni i da mu služe da bi došli ili ostali na vlasti.

Liberali su se pozivali na interese naroda spremni na kom promise sa apsolutizmom. Njihova opozicija režimu lične vlasti nije bila načelna i radikalna opozicija, već sporazumaška nagodbena opozicija. Svetozar Marković je klasnu suštinu ove sporazumaške opozicije duboko i tačno sagledao. Liberali hoće skupštinu koja će ugledne domaćine i njihove građanske interese da štiti pred apsolutizmom, ali oni hoće skupštinu koja će da te interese štiti i od prostog naroda, od anarhije i destruktivnosti golaća. Liberali su bili veći protivnici radikalizma nego apsolutizma, svoje su snage trošili više na borbu protiv „samovolje gomile“, „rušilačkih težnji“ prostog naroda, nego na borbu protiv samovolje apsolutne vlasti. Politički lik njihov tačno pokazuje jedan od liberalnih prvaka toga doba, jedan od tvoraca liberalnog ustava iz 1869. godine, predsednik liberalne vlade Jovan Ristić: „Krajnosti, kaže on, nisu nikada putovi slobode, umerenost je put koji slobodi vodi, umerenost je štit koji slobodu čuva … moje je ubeđenje da je prirodni i organski razvitak ona tiha i plodna kiša koja blagodetno pada na zemlju, pa je duboko natapa, a naprotiv, nagla, bujna kiša to je ona bujica koja se samo po površini zemlje izlije, a nigde u zemlju ne ulazi, ostavIjajući za sobom samo pustoš i ruševinu“ (Dr. D Janković,O političkim strankama u Srbiji XIX veka, Prosveta, Beograd, 1951, str. 185.)

Liberali hoće „Veliku Srbiju“ ali ne Srbiju prostog naroda, već Srbiju obogaćenog građanina. Zato o interesima naroda oni govore samo kao nacional-patrioti, oni se stalno pozivaju na narodne interese, ali misle samo na interese obogaćenih uglednih gazda a ne i na interese zelenašenjem sve siromašnijeg srpskog seljaka, zanatlije i radnika.

Glavni ideolog srpskog liberalizma toga doba Vladimir Jovanović pisao je o srpskom narodu — „o snazi i veličini srpskoj“ u euforičnim slavopojkama. Njegov srpski narod nosi u sebi „čuvstvo lične samostalnosti i časti; uzdanje u sebe; neustrašivost; slobodan i nezavisan duh koji ne gine u slabosti, koji se ne da osvajačem ukrotiti i koji je jači od svoje nesreće; [koji ima] živo uobraženje koje pokreće junačka dela; pravi život duše u saglasnosti sa slobodom umnog razvitka; snagu uma i vrlina koja preteže nad fizičkom silom; pobedonosno čuvstvo istine, poštenja i pravde, nepobedivi nagon narodne slobode i nezavisnosti koji prelazi u svest o jednakosti i bratstvu sviju ljudi“ (V. Jovanović, Osnovi snage i veličine Srbske, Novi Sad, 1870, str. 141.) Takvih užarenih patriotskih izliva o svom narodu nema kod Svetozara, on tako o svom narodu nikada nije govorio.

Ali, ove slavopojke duhu naroda i veličini i snazi srpskoj imale su samo jedan cilj — one su htele kod naroda da razviju potrebu za jačanjem i širenjem države srpske. Liberali su postali glavni nosioci srpskog nacionalizma. Oni su istakli zahtev za obnovom nekadašnje slave i veličine nemanjićke Srbije. Hvaleći narod oni hoće da budu spasioci neoslobođenog srpstva. Dva su osnovna cilja njihove ideologije i politike: preko tihih reformi učvrstiti svoju vlast uz monarha, a zatim širiti okvire svoje države na još neoslobođene krajeve. U ime nepokornog slobodarskog duha srpskog naroda boriti se za širenje postojeće srpske države.

Njihovo sebično lice skorojevićkih apetita u to vreme vidi samo Svetozar Marković. On piše: Liberali su „matore kaćiperke s lažnim zubima, lažnom kosom, lažnim belilom i rumenilom“, oni hoće slobodu u savezu sa despotskom vlašću, oni hvale narod i kukaju nad još neoslobođenim srpstvom a despota prikazuju kao spasioca otadžbine.

Borba Svetozara Markovića protiv liberalne ideologije i politike predstavlja najviši domet svesti o pravim interesima jednog naroda. Ova borba sadrži u sebi trajne, i za naše vreme značajne vrednosti i podsticaje. Niko pre a ni posle Svetozara nije rekao istinitiju reč o liberalnoj ideologiji na našem tlu. Markovićeva kritika liberalizma usmerena je u dva pravca, ona pogađa dva osnovna temelja ideologije liberala — njihovo shvatanje slobode i socijalne pravde i njihov romantičarski nacionalizam.

Liberalizam je kritika birokratsko-apsolutističke samovolje sa stanovišta borbe građanske klase za vlast. Liberali hoće takve reforme društva po kojima bi apsolutizam bio ograničen, ali vlast ne bi bila pod kontrolom naroda i narodnih interesa. Otuda oni napadaju samo pojedine pojave i ličnosti, žive od parcijalnih kritika pojedinačnih pojava, a da nikada nisu u stanju da pokažu glavne izvore granicama slobode. Liberali su hteli razumniju i umereniju vlast nad narodom, oni su hteli narodnu slobodu kao „narodnu dinastiju“. Oni su hteli svoju dinastiju. Ali umesto da se služe dinastijom kao sredstvom reformi, dinastija se služila njima da bi prikrivala svoje brutalno gaženje sloboda, da bi sebe prikazivala kao predstavnika opšte-narodne volje. Zato su liberali i bili važnija meta Svetozareve kritike nego što je to bila otvoreno sluganska „dvorska stranka“ naprednjaka. Demistifikaciju liberalne ideologije „slobode“ i „narodnih interesa“ Svetozar je smatrao prvim uslovom za sticanje svesti o pravim demokratskim načelima slobode i socijalne pravde. Liberalna partija je bila partija birokratske vlasti. „Ona ne priznaje, kaže Svetozar, da je država društvo organizovano za postizanje slobode ličnosti, već smatra državu za moralno telo sastavljeno od vladara, policije, financije, jurisdikcije, žandarmerije, špijunstva itd., itd., tj. od celog aparata kojim se ‘vrši vlast’…“ Ona „deli narod na dve klase: onu što upravlja, koja je sveta i nepogrešiva i koja nema nikakve celji u životu već da trči po lestvicama intriga, podlog ponižavanja i služenja dok se ne dočepa ‘najvišeg mesta’ gde se uživaju sva blaga; i na drugu čast kojom se upravlja, koja ima samo dužnosti: da plaća poreze, da snosi kuluke i vuče batine i koja mora da smatra kao najveću sreću ako joj se dozvoii da umre ‘za svog gospodara’.“ (Svetozar Marković, Sabrani spisi, Kultura, Beograd, knj. I, str. 159.) Sve reforme koje liberali hoće nisu reforme za narod već „u ime naroda.“ „Sve skupštine koje su se sazivale za poslednjih 10 godina služile su samo zato da ubede narod kako on ništa ne razume u svemu što se nazivlje ‘narod’, ‘država’, ‘vlada’, itd., služile su da mu predstave blesak i veličinu vladara, da mu pokažu premudrost njegovih činovnika, i što je najglavnije, da ga ubede da je najbolje da on ne misli o svojim potrebama, već da to ostavlja sve vladi — činovnicima“ (Isto, knj. I, str. 179.)

Liberalne reforme traži jedan privilegovani sloj društva koji živi od sirotinjske muke da bi se domogao vlasti ili tu vlast učvrstio i osigurao. Zato je borba za te reforme praćena stalnim intrigama i uzajamnim obračunima među birokratijom kojoj ne pada na pamet da se svaka „vlada mora neprestano zasluživati“, da mora neprestano da bude proveravana merilom — koliko ona stvamo zastupa demokratske opšte narodne interese, da bi imala pravo na opstanak.

U Svetozarevo doba jačanja birokratske vlasti u Srbiji različita politička htenja su se sukobljavala više oko toga ko će doći na vlast nego oko sadržine programa koji nude narodu.

Jedini glas koji je prevazilazio ove stranačke borbe za vlast nad narodom i hteo da utvrdi šta su stvarni interesi naroda bio je Svetozarev: „Nama nije ni najmanje stalo, pisao je on, hoće li se vlada dinastije Obrenovića završiti na IV Obrenoviću, na njegovom sinu ili unuku. Ali nama je stalo da se srpskom narodu ujamče svi uslovi za njegov svestrani razvitak; da se svest srpskog naroda razvija neprestano; da se oduzme svaka mogućnost pojedinačnim častoljupcima da prevratima obaraju vlade koje narod uzakoni; jednom rečju da se srpskom narodu dadu sve ustanove koje mu ujamčavaju neprekidni razvitak po pravoj liniji, a ne u kovitlac kao što je dosad išlo“ (Isto, knjiga I, str. 201).

Liberali traže reforme pozivajući se na demokratski javni duh srpskog naroda, a ne vide da je taj duh pridavljen bedom i despotskom vlašću. Na užarene izlive Vladimira Jovanovića o snazi i veličini srpskog duha Svetozar odgovara: „Vi niste predložili nikakvo sredstvo da se spreči raspadanje našeg naroda na proletarijat i bogataše, jer ništa niste znali o tom raspadanju ni o njegovim uzrocima. Sve što ste govorili srpskom narodu o njemu samom počinjalo se i svršavalo zvučnim patriotskim i slobodnjačkim frazama. Povrh svega ste istakli na zastavu ‘dinastiju’. Ja ne umem drugačije da protumačim vašu nameru ili bar vaše nade 1858. godine no da ćete pokraj dinastije Obrenovića zauzeti vlast, tj. ministarske stolice, vi — slobodnjačka partija, i da ćete tada uvesti slobodnjačke reforme u Srbiji.“ (Isto, knj. II, str. 110.) Pokraj apsolutne vlasti uvoditi reforme — to i jeste suština liberala u svake liberalizacije. Ne ići u demokratizaciju, u borbu za ukidanje osnovnog izvora neslobode — apsolutne vlasti jednog čoveka, već održavati u narodu iluzije da njim upravlja mudri vladar, ne buniti se protiv predrasuda, gluposti i patrijarhalnih shvatanja svoga naroda, već pevajući ode demokratskom duhu tog naroda hteti osloboditi zemlju „odozgo“, to je bio cilj liberalnog programa. „Vi ste mislili, kaže Svetozar liberalima, da ’odozgo’ reformišete Srbiju; da iz redova birokratije uništite birokratiju. To je bilo besmisleno, zato ste i propali“ (Na istom mestu).

Liberal-reformist hoće slobodu, a društvo ne može da zamisli bez vlasti nad narodom, bez birokratske hijerarhije i njenog vrhovnog „narodnog vođe“, vrhovnog apsolutnog gospodara. „Eto taj bedem, kaže Svetozar, za koji se vi zalažete kad šurujete sa ministrima i hoćete iz ministarskih kabineta i sa ministarskih stolica da usrećite srpski narod ’slobodom’ — ja taj bedem hoću da porušim. Sve ustanove demokratske idu na sreću i slobodu naroda kada učine nemogućim dinastije. Onaj koji hoće i slobodu i dinastiju ili laže ili ne zna šta govori“ (Na istom mestu).

Nijedna vlast nije narodu dala slobodu, narod tu slobodu mora da otme. Liberalno-birokratska vlada živi od kaišarenja, od lažnih obećanja slobode, i takva vlast je, po Markoviću, gora od one koja „bije pravo u glavu pa veli — ne dam.“ (Isto, knj.II, str. 112). Buđenje demokratske svesti naroda i sirotinje o svojim pravima prvi je uslov slobode. Liberali su lažnim obećanjima, lažnom otvorenošću ka budućnosti i lažnim aktivizmom sitnih popravki apsolutizma uspešno od naroda skrivali svoje posebne birokratske interese i štitili narodu nametnutu birokratsku vladu. Liberali hoće da narod odozgo usreće slobodom. Oni su puni hvale narodnog duha a intimno misle da je narod „stoka“ kojom se mora vladati da ne bi propalo društvo. Marković veoma uspešno otkriva to dvolično lažno pozivanje na narod i njegove interese: … „prilikom omladinske skupštine [Skupštine Ujedinjene omladine srpske u Novom Sadu] čuh u jednoj prilici glavom g. Vladimir Jovanović dokazuje da je srpski narod ‘stoka’… to je izrekao u ozbiljnom razgovoru čovek koji javno u novinama zastupa ‘demokratski duh’ srpskog naroda“ (Isto, knj. II, str. 123).

Liberali hoće slobode i reforme društva „u narodnom interesu“, ali u tom narodu ne vide — sirotinju. Vladimir Jovanović je Markovićevu borbu za zaštitu interesa radničke klase u Srbiji nazivao — don kihotskom. Marković mu na to odgovara: … „osim borbe za tu (radničku) klasu za mene ne postoji nikakva druga politička i društvena borba u Srbiji“ … U svojoj „Poslednjoj reči g. V. Jovanoviću“ Marković piše: „Hoće li u Srbiji vladati ova ili ona dinastija? Hoće li njene političke glave lomiti jedan drugoj vratove na ovaj ili onaj način itd., to je za mene sasvim svejedno“ (Isto, knj. II, str. 133). Pravi interesi najvećeg dela naroda — narodne sirotinje su van tih stranačkih borbi. Marković misli o narodnoj revoluciji kao putu ka slobodi, o revoluciji kao jedinom načinu ostvarivanja prava čovjeka na razvoj svoje ličnosti, na jednakost i na samoupravu. Marković razotkriva liberalistički reformizam kao borbu za vlast nad narodom a ne za interese naroda.

Liberalno-reformistička borba za vlast vođena je uz nacionalističku euforiju kao borba za „nacionalne interese“, za svog nacionalnog gospodara. A Svetozaru Markoviću je svejedno. … „bio u Srbiji kralj Obrenović, Nikola ili Franjo Josip… Ja ne bih, kaže on potrošio ni kap mastila a kamoli kap krvi zato da se jednoj dinastiji uveliča broj podanika“ (Isto, knj. II, str. 134).

Borbu za svoju birokratsku vladavinu nad narodom liberali su vodili sa nacionalističkim parolama o srpstvu, sa nacionali tičkom ideologijom jedinstva svih Srba, ideologijom „buđenja nacionalne samosvesti srpskog naroda.“ Posebno značajno mesto u Markovićevoj kritici liberalne ideologije zauzima njegova kritika liberalističkog nacionalizma. On korenito demistifikuje sebičnu osnovu tog patriotizma kad liberalima kaže: „Vama treba družina da sastavite ministarski kabinet, naše mesto je majstorska radionica i seoska koliba, šta ima solidarnog između jednog i drugog“ (Isto, knj. II, str. 139).

Građanski liberalizam je živeo od „patriotizma“ u kojem nije bilo „radničke pravde“. Patriotizam njihov je propovedao i zahtevao harmonično jedinstvo srpskog seoskog gazde i inokosnog seljaka, gradskog kapitaliste i najamnog radnika, zahtevao je solidarnost gospodara i slugu, u ime opšteg prosperiteta srpske nacije. Taj liberalistički patriotizam je, zatim zahtevao ujedinjenje svih pod tuđinskim jarmom ugnjetenih Srba u jedinstvenu birokratsko-apsolutističku „Veliku Srbiju“.

Liberalizam je isticao nacionalno jedinstvo kao uslov slobode. Svetozar Marković je bio žestoki protivnik ovakvog shvatanja jedinstva. On je žestoko napadao nacionaiističke fraze o solidarnosti gospode i sirotinje i žestoko napadao shvatanje nacionalnog ujedinjavanja svih Srba kao „povećanje broja podanika velikih Obrenovića“ (Islo, knj. I, str. 186). „Narod bi, pisao je on, izašao iz borbe za ‘Veliku Srbiju’ siromašniji i razoreniji no što je sada, a ostao bi opet okružen istim neprijateljima kojim je i sada okružen. Srpski narod van kneževine dobio bi vrlo malo, a narodu u kneževini u ‘Velikoj Srbiji’ bilo bi mnogo gore no što mu je sada u maloj Srbiji“ (knj. I, str. 111).

Nije jedinstvo nacije uslov slobode, već je sloboda uslov ujedinjavanja. To je osnovna misao u Markovićevoj kritici liberalno-patriotskog shvatanja oslobođenja srpstva od tuđinske vlasti. Liberalno građanstvo je htelo borbu protiv tuđinske vlasti, borbu za oslobođenje srpstva van domovine, kao borbu za širenje granica svoje birokratsko-apsolutističke države. Zato je njihovo shvatanje nacionalnog jedinstva i bilo tako tesno isprepletano sa pozivanjem na tradiciju, na ustave pisane pre hiljadu godina, na Nemanjino carstvo i vojničku slavu, zato je njihovo buđenje nacionalne samosvesti i bilo tesno povezano sa širenjem mržnje ne prema ugnjetačima, već prema drugim narodima. Svetozar Marković o tome piše: „Mesto borbe protiv gospode upravljača u Beču i Pešti i rđavog društvenog reda stvari javila se narodna borba Srba protiv Nemaca i Mađara, kao da su u samoj stvari radnici u Beču i Pešti neprijatelji srpskom zemljoradniku“ (knj. II, str. 157). U „osnovu srpskog jedinstva treba staviti slobodu, tj. pravo ličnosti da po svojoj volji uređuje svoje odnošaje“ (knj. II, str. 166). „Mi hoćemo da dođemo slobodom do jedinstva, a ne obratno“ (knj. II, str. 165). Ujedinjenje bez slobode je put u nove oblike porobljavanja. Put ka ujedinjenju, ka nacionalnom jedinstvu može biti samo narodna revolucija. Borba za ujedinjenje nije borba protiv tuđeg gospodara za svog gospodara, protiv tude vlade za svoju vladu, protiv tuđih careva za svoga kneza, protiv tuđeg naroda za svoj nacionalni duh i svoje običaje, to je borba protiv — ugnjetača. U toj borbi Marković razlikuje dva puta: put „gospodske pravde“ i put „radničke“, sirotinjske pravde. Tu „radničku pravdu“ Marković ovako formuliše: „svaki je obavezan raditi za društvo a ne grabiti od društva ili deliti mu milostinju“ (knj. III, str. 107). Ogromna je Markovićeva istorijska zasluga što je u vreme nacionalističkih zanosa jednog skorojevićski željnog vlasti i bogaćenja birokratskog građanstva i njegove inteligencije uneo trezvene i prave demokratske, internacionalističke disonantne tonove u to „srpsko jedinstvo“ pokazujući sebičnu suštinu liberalističkog patriotizma. I ta disonancija nema samo istorijsku vrednost.

„Za nas je, pisao je on, mnogo važnije da znamo oblike ujedinjenog srpskog naroda, tj. oblik ‘nove srpske države’“ (knj. II, str. 371). Borba za nacionalno jedinstvo mora da bude vođena kao borba za slobodu naroda. Srpski narod se ne nalazi samo pod pritiskom stranog ugnjetača, njega ugnjetavaju vlastiti vladari i činovnici. Srbija može biti matica ujedinjenja samo kao slobodna zemlja. Njena nacionalna misija je misija narodne revolucije. Liberalni nacionalistički mit ‘Velike Srbije’ i patriotizma „gospodske pravde“ bore se za državno jedinstvo a ne za stvarno oslobođenje srpstva od ugnjetavanja. Pravo jedinstvo je moguće, po Svetozaru, na osnovu narodnog suvereniteta i samouprave. Marković je koncepciji širenja „Velike Srbije“ protivstavio koncepciju ujedinjavanja slovenskih naroda u federalističku zajednicu zasnovanu na slobodi ličnosti i samoupravi (knj. III, str. 13). Polemišući jednom, sa zahtevima Hrvatske narodne stranke za federalizmom pod Austrougarskom Marković kaže da bi takav federalizam pod krunom Habzburške dinastije značio vaskrsnuće onih monarhističkih državica koje su davno iščezle istorijskim razvitkom … On piše: … „vi gospodo možete dobiti vašim pregovorima saveznike u … mađarskoj desnici, ali ćete u isto vreme izgubiti saveznike u svim prijateljima slobode srpskog i hrvatskog naroda, a pre ili posle izgubićete glavnog saveznika, tj. narod srpsko-hrvatski, jer narod traži rad, materijalno blagostanje — slobodu, a ne vladu hrvatsku“ (knj. III, str. 13). Borba za nacionalno oslobođenje nije borba ni za srpsku ni za hrvatsku državno-birokratsku vlast, a protiv drugih nacija. Kada je „Zastava“ list srpskih liberala napala Markovićev „ekskluzivni pravac“ kao pravac koji služi neprijateljima srpskog naroda ona se služila i danas često upotrebljavanim „argumentom“: Markovićev internacionalizam je, po „Zastavi“, „buzdovan kojim se jači narodi služe“ da guše slobodu malih nacija. Marković ih pita: zar vi mislite da se ugnjetačka politika Ugarske zasniva na ideji internacionalizma, na ideji humanizma i čovečnosti?

„Dakle, piše Marković, ako neki Srbi stavljaju kao načelo za državnu organizaciju svoga naroda: ravnopravnost Srba, Hrvata, Bugara, pa i drugih naroda koji bi ušli u slobodni savez slovenski na jugoistoku Evrope — zar ti hoće da unište srpsku narodnost? A šta bi htela „Zastava“? Zar da mi Srbi protiv osvajačke nasilničke politike Mađara i Hrvata (upravo „zagrebačke gospode“) koji hoće da na račun srpske narodnosti šire svoju narodnost, stavimo na suprot osvajačku, nasilničku politiku u interesu svoje ‘narodnosti’“ (knj. IV, str. 11).

Liberalistički patriotizam koji se oslanja na prošlost a ne na budućnost može samo da jača našu balkansku pocepanost verom i tradicijom. Hraneći se nacionalnom pravoslavnom tradicijom mi možemo, kaže Svetozar, da samo održavamo i širimo netrpeljivost, fanatizam i mržnju. „U Srbiji baš nije nužno oživljavati mrtvaca, stavljati trulu građu za temelj nove građevine. Drugim idejama treba oživljavati srpski narod; drugi uzor treba mu staviti za budućnost, i drugi temelj. Neka mirno počivaju hrišćanske vrline naših praotaca. Nama trebaju druge, čovečanske vrline“ (knj. IV, str. 122).

I Marković hoće oslonac na tradiciju, ali sa stanovišta svog proleterskog shvatanja slobode on je vidi na drugom mestu — vidi je u slobodarsko-hajdučkoj seijačkoj borbi, u tradiciji otpora pašama i begovima. Ta slobodarska tradicija je u nacionalističkoj ideologiji liberala-patriota bila potpuno mistifikovana. Na tu hajdučku tradiciju se pozivao Svetozar Marković pozivajući narod da nastavi revoluciju. Liberalni patrioti su oživljavali slavu srpske vlastele, dvorova careva, kalpaka i čelenki, oni su hteli kao znake slave i veličine kao srpske ordene, činove i titule. Do oslobođenja neobrazovane i zaglupljene sirotinje njima nije bilo stalo.

Oni budućnost vide u omladini, ali za njih je ideal birokratski „mudra“, umerena i poslušna mladost, mladost umerenjačkog duha, oduševljena za birokratske uzore koji joj se nameću. Sa ovim uzorima liberali su hteli da vaspitaju patriotska osećanja kod omladine da bi je angažovali u borbi za „Veliku Srbiju“, za širenje srpske kneževine, za osvajanje susednih krajeva. Obnovu srpske slave i veličine videli su oni ne u nastavljanju slobodarskog hajdučkog otpora tiraniji, već u tome da ojačana monarhija Obrenovića preuzme na sebe ulogu i moć Nemanjine carevine. „Osnovati Veliku Srbiju, pisao je Marković, značilo bi preneti… u Bosnu i Ercegovinu srpski ustav i srpsko državno ustrojstvo sa svim njegovim kapetanima, načelnicima, sudskim instancijama, mnogobrojnim kancelarijama i celokupnim birokratskim aparatom“ (knj. III, str. 217).

Markovićeva „Srbija na Istoku“ je potpuna suprotnost ovoj birokratsko-apsolutističkoj državi. Jedini mogući put ka slobodi za njega je revolucija s kojom će nestati samostalnih državica i njenih clinastija, a narod postati „skup odelitih ličnosti“ koje po opštem slobodnom dogovoru osnivaju novi samoupravni poredak.

Liberalistički patriotizam pod borbom za oslobođenje Srba od stranih ugnjetača podrazumeva aneksiju krajeva u kojima živi narod srpske nacionalnosti od strane monarhističko-birokratske države. Kad bi buduća „Velika Srbija“ trebalo tako da izgleda ona se, veli Marković, ne bi ni po čemu razlikovala od Austro-Ugarske. „Je li vredno da se srpski narod bori za takvu besmislicu samo zato što su neki srpski državnici dobili volju da majmunišu Kuvaru ili Bizmarku?“ „Ne! Ne!, odgovara Marković, Srbija ne sme biti žrtvovana interesu jedne porodice, ili bolje — interesima nekoliko vlastoljubaca. Srpski narod nema drugog izlaska do revolucije … koja bi se završila uništenjem sviju država što danas smetaju da ti narodi ne mogu da se ujedine kao slobodni ljudi i ravnopravni radnici“ (knj. III, str. 221).

Kada liberali-patrioti govore o jedinstvu nacije oni podrazumevaju da je „prost narod“ samo materijal stvoren za oblikovanje odozgo, stvoren da se nad njim vlada. Markovićev program ujedinjenja glasi: „Mi hoćemo da dođemo slobodom do jedinstva, a ne obratno. Nama je cilj narodno oslobođenje i narodno jedinstvo koje mora doći kao posledica oslobođenja. Uz to, narodno jedinstvo još nikako ne znači jedinstvo vlade niti jedinstvo kancelarija“ (knj. IV, str. 95).

Zastupajući interese revolucije i sirotinje Marković je u stanju da korenito demistifikuje sebično-vlasničku osnovu liberalističkog patriotizma. Oni kojima je, kaže on, osnovni cilj u životu vlast, ne mogu da budu za stvarno oslobođenje i jedinstvo slobodnog naroda. „On (narod) ne sme više da se oslanja na vlasničko ‘rodoljublje’… on mora uzeti stvar slobode u svoje ruke“ (knj. IV, str. 97). Narod ne može očekivati slobodu od „rodoljubive vlade“ koja pod patriotizmom podrazumeva jačanje svojih interesa i širenje svoje vlasti. Takva nacionalna politika nikada, po Markoviću, ne može da dobije u drugim narodima svoje saveznike. Istorijska misija „Srbije na Istoku“ je njena demokratsko-oslobodilačka borba koja traži radničku revoluciju da bi uspostavila narodnu samoupravu. Ako Srbija treba da bude pijemont na Balkanu onda ona to može da učini samo borbom za slobodu i ravnopravnost svih naroda preko kojeg će se stvoriti pravi uslovi za ujedinjenje.

Liberalno-reformističkoj politici i ideologiji, liberalističkoj opoziciji apsolutističkom režimu Marković suprotstavlja svoju „načelnu opoziciju“. On je veoma jasno formulisao osnovne stavove te svoje „Načelne opozicije“ režimu. Ona je uperena protiv osnova poretka čiji je najpotpuniji izraz apsolutističko-bir kratska vlast. „Upravo mi hoćemo da dokažemo, pisao je on, da je prava načelna opozicija upravljena vazda protiv onog poretka koji u državi ili društvu postoji; i po tome vlada, kojoj je opstanak vezan samo za izvestan državni ili društveni poredak mora biti neprijatelj takvoj opoziciji…“ (knj. II, str. 356).

Načelni opozicionar je onaj koji se bori ne protiv ove ili one pojedinačne pojave neslobode i tiranije, ne protiv ovog ili onog nosioca vlasti, već protiv poretka iz kojeg izviru te pojave. A osnova tog poretka je klasno izrabljivanje. Liberalni opozicionar nije nikada hteo da zna za sukobe interesa vlasnika i interesa radnika. Borba liberala za reforme, zato što je borba za vlast, ništa u strukturi političkog društva radikalno ne menja. Zato se opozicionarstvo liberala režimu apsolutne vlasti i završilo usvajanjem jednog ustava po kojem je apsolutna vlast ostala van kontrole naroda, ustava po kojem skupština nije bila mesto u kojem narodu odgovorni njegovi predstavnici odlučuju o sudbini društva, već bila ustanova koja je imala pravo da zastupa samo one promene koje vladar želi.

Svetozar traži takav poredak u kojem bi „punomoćnici naroda“ preko narodne skupštine određivali zakone i ciljeve društva, a ne branili poredak vlasti nad narodom. Marković traži narodnog tribuna kao predstavnika narodnog interesa, traži predstavnika koji može to da bude samo ako to stalno zaslužuje, a ne liberalnog opozicionara koji se klanja činu i zvaniju, skorojevićki nezajažljivih apetita za vlašću, lakejskog duha koji „puže i uvija „repićem“ pred „siledžijama naroda“. (Uporedi knj. III,  str. 208.)

Osnovno stanovište „načelne opozicije“, radikalne opozicije režimu samovlašća jeste pravo naroda da od onih koji ne vladaju u njegovom interesu tu vlast otme — pravo na revoluciju, koju je srpski narod započeo 1804. godine borbom protiv turskog ugnjetača i koju treba da nastavi borbom protiv svojih ugnjetača.

U svojoj „Srbiji na Istoku“ Marković je pisao: „’Srbija’ — to nije knez, nisu ministri, nisu načelnici i kapetani, sudije i kmetovi, nadležateljstva i kancelarije, Srbija — to je narod srpski što živi u Srbiji, po čijoj volji ili po čijem trpljenju postoje i knez i ministar i nadležateljstvo i sav današnji državni poredak. Ljudi kojima je mozak ukalupljen u birokratskim formama, kad izreknu ‘Srbija’ vazda pod tim imenom zamišljaju onu zvaničnu Srbiju … tj. onaj činovnički alat kojim se upravlja… Ali mi pod imenom Srbija razumemo narod što živi u Srbiji, onaj narod koji je … započeo revoluciju … Zadatak je i dužnost tog naroda da svoju revoluciju produži, pa ma to bilo i protiv volje svih onih kojima je u interesu da se održi današnji poredak u Srbiji.“ Pravo je naroda „da zbaci kneza koji mu zlo radi“ … (knj. III, str. 281). Svetozar je tačno znao šta je pravi interes naroda. U svom odgovoru dr Vladimiru Đorđeviću Marković piše: „O! Ja znam vrlo dobro da bi mnogim ‘velikim i zaslužnim’ ljudima u Srbiji bilo po volji da se govori o slobodi, jednakosti, bratstvu, patriotizmu, moralu, a da se nikada ne govori o radu i plati za rad“ (knj. III, str. 107). Za Markovića je samo ono pozivanje na interese naroda istinito koje razmatra pre svega pitanje materijalnog i duhovnog razvoja onoga od čijeg rada celo društvo živi.

Pravedno organizovano društvo je društvo u kojem svi moraju da žive od svoga rada i društvo u kojem ljudi imaju pravo na samoupravu. A sloboda, jednakost prava i samouprave su mogući samo uz „potpuno uništenje birokratske sisteme“ (knj. IV, str. 103). U toj samoupravi sve ustanove od skupštine do sudova nisu oruđa vlasti nad narodom, već alat kojim narod reguliše svoje „društvene odnošaje“; od skupštine do sudova sve su društvene ustanove pod kontrolom javnosti, a u njima su slobodno izabrani i opozivi narodni predstavnici.

Tek tako organizovano društvo može da ostvari osnovni cilj društvenog razvitka koji Marković formuliše ovako: „Razvitak ličnog materijalnog blagostanja nije ni po kakvoj nauci cilj vaspitanja no celokupni telesni, umni i moralni razvitak ličnosti. Ukupna snaga naroda sklapa se iz snage pojedinih ličnosti: što su ove pojedine ličnosti veće tim je i snaga narodna jača. Drukčije ne može da bude. Razvitak opšte narodne snage i razvitak snage pojedinca — to su dve strane jednog predmeta ili upravo dva izraza za jedan isti pojam, jer zaista to se jedno bez drugog ne može da zamisli“ (knj. IV, str. 116).

Sa stanovišta ovako formulisanih principa načelne opozicije režimu samovlašća Marković je mogao liberalističkim frazama o slobodi i nacionalističkoj euforiji da protivstavi prave teme i prave probleme Srbije ovoga doba: problem izrabljivanja radnika, problem sirotinje na selu, problem slobode štampe, problem dvoličnosti liberalne politike, problem lakejske zavisnosti zakonodavne i sudske vlasti od birokratske hijerarhije i njenog vrhovnog gospodara, i tsl.

Markovićeva borba za slobodu misli i štampe, koju je on tragično platio preranom smrću spada u najslavnije strane slobodarske misli Srbije. „Napredak naroda, pisao je on, zavisi jedino od njegovog umnog razvitka, a umni razvitak jedino od mogućnosti svakog pojedinca da upotrebljava svoj um, od slobode i narodne samouprave“ (knj. I, str. 68). Liberali su, međutim, propovedali slobodu, ali bili za umerenu, dirigovanu slobodu, oni su se zalagali za slobodu misli i istovremeno postavljali klopke. Svoje pravo lice pokazuju oni naročito u vremenima buna, u vremenima kada nezadovoljni narod ugrožava njihovu vlast. Tako je bilo u doba širenja „belog terora“ nastalog kao odgovor građanske klase na Parisku komunu. Pred strahom od „razbojnika i palikuća“ i liberalno građanstvo u Srbiji je podsticalo i propovedalo moral „budže i pesnice“.

„Beli teror je, pisao je Marković, svuda video samo zaverenike protiv dinastije“. Uplašeni za svoj imetak „slobodnjaci“ su počeli „narodu da zavrću mozak na šajtov, da mu dokazuju kako je samo ono slobodnjački, pošteno i patriotično što mu oni kazuju“ (knj. II, str. 258). Za njih su komunari bili krvožedne zveri koje hoće da pokolju sve živo, da oskrnave sve sveto da ukaljaju sve uzvišeno.

Ova dreka na crveni teror bila je usmerena na uništenje svakog revolucionarnog duha u narodu, na unošenje straha u ljude, na moralno ubijanje klevetama i lažima svih pojedinaca koji su hteli slobodno da misle. Beli teror je pojačavao nacionalističku usijanost liberala. Protiv „belosvetske“ crvene opasnosti Srbi se moraju ujediniti, svi u kojima kuca srpsko srce, svi koje srpska krv zagreva treba nacionalni moral i sve stare plemenite patrijarhalne vrednosti da protivstave želji komunara da upropaste naše nacionalne vrednosti. Narod kojem inače treba vlast, nad kojim se inače mora gospodariti sada, kada ga treba naoružati protiv bundžija i opasnih probisveta i golaća, postaje zreo, svestan i pametan: on će umeti da očuva svoje tradicije i svoj smisao za redom i mirom.

Marković je umeo da odbrani komunare i objasni javnom mnenju „radničko pitanje“ koje stoji iza pobune pariskih radnika, da nemilosrdno i s prezirom razgolićuje smisao liberalističke dreke na Parisku komunu, i da se hrabro suprotstavi „belom teroru“ koji iza te dreke stoji.

Njegovo shvatanje slobode misli i govora, njegova borba da se preko slobode štampe organizuje celokupna umna snaga radnog naroda i sprema za revolucionarni preobražaj najdublje je pogađala interese i apsolutizma i liberalnog građanstva. „Mi hoćemo slobodnu štampu. Pod slobodnom štampom mi razumemo: da se smeju javno kritikovati sve ustanove i svi zakoni zemaljski, da se smeju slobodno iznositi svaka naučna načela i na osnovu njih izlagati narodu sve moguće popravke i preobražaje u njegovom stanju i življenju; a isto tako da se smeju javno kritikovati svačija dela koja se tiču narodnog života, pa bilo da su to dela privatnog lica ili članova vlade i uprave zemaljske“ (knj. III, str. 254).

Marković zna da se apsolutna vlast oduvek najviše plašila „slobodne misli slobodnog naroda“ (knj. I, str. 161) zato što slobodno javno mnjenje uči narod dostojanstvu, uči ga kako da zameni birokratski poredak novim. I zato što vladajući birokrati nisu mogli nikada da se „odupru moralnom snagom prodiranju novih misli, oni se laćaju sredstva koje im postojeći zakoni daju — naprosto zabranjuju da se slobodno govori“ (lcnj. II, str. 356). Hrabra i umna reč Svetozara 70-tih godina prošloga veka, čula se vrlo kratko, ali njene istine su dosegle i do naših dana.

Markovićeva revolucionarna utopija, njegova vizija slobode preko samoupravnog društva bila je meta žestokih napada građanskog liberalizma i posle Markovićeve smrti.

Jedan od najžešćih protivnika Svetozara Markovića Slobodan Jovanović je pisao: „Markovićeva kritika nacionalnog principa u omladinskom programu može se uzeti kao jedan od najčudnijih primera rezonovanja po lažnoj analogiji“ (Slobodan Jovanović: Sabrana dela, Beograd, knj. II, str. 213).

Marković je, po Slobodanu Jovanoviću, grešio što nije dvojio nacionalizam u unutarnjoj od nacionalizma u spoljnoj politici, što je smatrao da je svaki nacionalizam loš, što nije video da je nacionalno jedinstvo neophodno pred spoljašnjom opasnošću po državu.

Marković je, zatim, po Slobodanu Jovanoviću, umro u zabludi „verujući da je kod nas na dnevnom redu socijalno pitanje, a ne političko“ (Isto, str. 234).

Slobodan Jovanović se često okomljuje na Markovićeve iluzije i lažne analogije sa stanovišta ovako formulisanog svog političkog uverenja: „U svakom društvu koje napreduje mora se intelektualni rad odvojiti od fizičkog; mora se obrazovati jedna klasa koja će biti oslobođena briga za nasušnim hlebom, da bi mogla misliti za celo društvo. Jedno društvo bez takve klase ne bi moglo postojati kao što čovek ne bi mogao postojati bez mozga“ (Isto, str. 243).

Velika je zabluda Svetozara Markovića, kaže S. Jovanović, što narodnu mržnju prema gospodi nije cenio po njenoj pravoj tj. primitivnoj vrednosti, što „nije razumeo da se kod nas vrši ono razlikovanje na više i niže redove koje je prirodna posledica društvenog razvijanja“ (Isto, str. 243). Birokratija („činovnici“) neophodna je, po S. Jovanoviću, da „veže narod u političku celinu“ isto tako kao što su „trgovci neophodni da ga vežu u ekonomsku celinu“ (Isto, str. 126).

Marković je krajnje naivan i čini najveću grešku kad ova dva reda smatra za zlo, kad napada kapetane, pandure i ostalu gospodu bez koje nema društvene zajednice. Misao da narod može sam sobom da vlada čini se S. Jovanoviću ne samo iluzornom, već i reakcionarnom. Za dokaz on priziva u pomoć socijal-demokratu Kautskog koji je u „Agrarnom pitanju“ pisao: „Misao da narod sam sobom vlada u tom smislu što se o javnim poslovima ne bi starali plaćeni činovnici nego ljudi iz naroda, i to besplatno, u svojim slobodnim časovima, jeste jedna utopija i uz to jedna reakcionarna utopija pa ma koliko da su njeni zastupnici nadahnuti demokratskim i revolucionarnim osećanjima“. Tako i liberal i socijaldemokrata kritikuje ideju samouprave. Narodni konvent to je, po njima, društvo u kojem bi se u dokonim časovima ljudi besplatno igrali politike. Sudbina društva mora biti u rukama jednog oslobođenog od rada i odgovornog sloja koji će uprkos narodne mržnje umeti da vlada.

Sa stanovišta ovakvog shvatanja razumno organizovane političke zajednice Jovanović napada i Markovićev program nacionalnog ujedinjenja. Marković je za Slobodana Jovanovića anacionalan, i tu optužbu Jovanović izriče kao najgoru reč koja se o nekome može izreći. Dr Vasa Čubrilović nesumnjivo misli i na Slobodana Jovanovića kad u svojoj „Istoriji političke misli u Srbiji XIX veka“ (na str. 308) piše: „Zaista s pravom su prigovarali neki građanski pisci da kod Markovićeva gledanja na stvari nedostaje ono osećanje za državu koje je karakteristično za građanske političke mislioce kod Srba. Zato za njega u pitanju buduće federacije nije primaran narod kao nosilac nacionalne ideje i težnje za nezavisnošću. Ma da sam tvrdi da je misao nacionalnog oslobođenja koja izbija još za Revolucije 1804. najveća prevratna misao u Srbiji XIX veka, i on se na nju oslanja kad propoveda revolucionarnu akciju protiv Austrije i Turske, ipak ne polazi uvek od nje“.

Markoviću zaista nedostaje osećanje za (birokratsku) državu. On zaista ne polazi od nacionalne ideje (liberala) kad razmišlja o ujedinjenju, ali to su najveće prednosti njegove koncepcije društva i jedinstva naroda. Kad je u pitanju ujedinjenje za njega jeste primaran narod, ali narod shvaćen u demokratsko revolucionarnom smislu, narod koji hoće preko slobode da dođe do jedinstva, narod koji odriče pravo pandurima, kapetanima, ministrima i dinastijama da želju za širenjem svoje vlasti proglašavaju za narodne težnje za nezavisnošću, ujedinjenjem i slobodom. Markovićeva kritika „vlasničkog“, birokratskog rodoljublja se najdublje oslanja na narodne težnje ka nezavisnosti. Svetozar je veoma dobro video i znao da nikakvi liberalistički nacionalni izlivi koji ne vide probleme obespravljenih ne mogu dovesti do ujedinjenja ravnopravnih i slobodnih naroda.

Drugi jedan liberalni teoretičar Srbije hoće da spasava Markovića od optužbi za anacionalnost time što dokazuje njegovo razumevanje za naciju. Jovan Skerlić je u svojoj studiji o Svetozaru Markoviću dokazivao kako se Svetozar okrenuo od Nemaca Marxa, Engelsa, Lassalea i dr. koji su Slovene smatrali nižom rasom, pravdali tursko gospodstvo i ometali nacionalno oslobođenje srpskog naroda, ka Rusima, Bakunjinu i Černiševskom koji su ispoljavali iskrene simpatije za „blagorodni srpski narod“. Skerlić piše: „I Svetozar Marković i u danima kada je bio najvećma zagrejan za internacionalni socijalizam i svetsku socijalnu revoluciju, nije gubio živo nacionalno osećanje i sav njegov socijalizam imao je nacionalni karakter“ (Jovan Skerlić, Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje, Beograd, 1910, str. 196).

Svetozar je, međutim, jasno video da u njegovom narodu ima dve ideologije i dva sveta, svet obespravljenog seljaka i radničke sirotinje i njihovih potreba i svet vlasnika, gazda i njihovih težnji za bogaćenjem i gospodovanjem. On je zato umeo da jasno razlikuje nacionalističku romantiku vladajućih slojeva i njihovu glad za dobrim starim vremenima moćne vlastele od narodne gladi za ravnopravnošću i slobodom. Marković nikada nije hteo da bude Srbin u smislu u kojem je to bilo imućno građanstvo sa svojom liberalističkom nacionalnom romantikom. On se nikada nije okrenuo od I internacionale i njenih mislilaca jer u njima nije video, kao Skerlić, mržnju prema slavenskim narodima, već je u Marxu video revolucionara koji sa stanovišta interesa proleterske revolucije kritikuje reakcionarnu ulogu koju je 1848. nekim slovenskim narodima nametao apsolutizam pod kojim su živeli.

Za Markovića je socijalizam (shvaćen kao samoupravno organizovano društvo) bio jedino rešenje nacionalnog pitanja, nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja. On nacionalno pitanje nije rešavao drugačije nego kao socijalno pitanje. Zato se on nikada u ovom slislu nije razilazio sa Marxom. Kada je to i činio činio je sa stanovišta zahteva istorijski zakasnelih nacija za socijalizam, sa stanovišta prava da o socijalizmu misli i da ga traži i u zaostalim društvenim prilikama odbacujući teoriju po kojoj se kapitalizam kao nužna faza društvenog razvoja ne može preskakati. A kako bi o socijalizmu u to vreme u Srbiji mogao i da razmišlja? Neprolazna i izuzetna vrednost Markovićeva je u tome što je umeo da otkrije sebičnu suštinu građanskog rodoIjublja, liberalističkog patriotizma. Marković je tvrdio da narod koji živi u okovima može samo revolucijom da ide ka ujedinjavanju sa drugim narodima, on je znao da svaki drugi put vodi ka tome da u ime srpskog naroda birokratska vlast nameće svoju pijemontsku ulogu porobljavajući drugi narod.

Markovićeva kritika nacionalističke romantike srpskog građanstva 70-tih godina prošlog veka bila je jedna od glavnih uporišta srpske socijaldemokratije i Dimitrija Tucovića u njihovoj borbi protiv nacionalističke porobljivačke politike srpske buržoazije početkom XX veka.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.