Teorija i Istorija

Patriotizam i socijalizam – Drugi deo

I deo | II deo

/Miladin Životić, Patriotizam i socijalizam (Svetozar Marković i Dimitrije Tucović o nacionalnom pitanju), Praxis filozofski dvomjesečnik, br.3-4. 1972, str. 504-519/

U fazi kada izgleda da je patriotizam put ka socijalizmu, a ne obrnuto, kao i kada se istorija začetka socijalističke ideje u Srbiji slabo ili uopšte ne izučava, prenosimo tekst koji prati razvoj ideja naših socijalističkih mislilaca i političara u istorijskom kontekstu.

II

DIMITRIJE TUCOVIĆ (1881—1914)

 

Tucović živi u vreme kad nacionalizam vladajuće građanske klase u Srbiji daje svoje prve plodove u osvajačkim pohodima, u ime „jedinstva srpske nacije“. Tucović je dosledni sledbenik Markovićeve slobodarske misli, on je kao i Svetozar beskompromisni borac protiv građanskog nacionalizma a za proletersko-revolucionarno rešavanje „nacionalnog pitanja“. Zbog toga je on bio žestoko napadan kao izdajnik svoga naroda od strane vođa vladajuće radikalne stranke koja se zaklinjala na vernost Svetozaru Markoviću i istovremeno pripremala za stvaranje Velike Srbije, koja je bila uzor Markovićevih idejnih protivnika.

I u naše vreme vode se sporovi oko uloge koju su srpska socijal-demokratija i Dimitrije Tucović igrali u „nacionalnom pitanju„ svoga vremena.

Tucović je po jednima veoma usko, gotovo sektaški shvatao interese radničke klase i zato nije imao razumevanje za nacionalno oslobodilačke težnje porobljenih slovenskih naroda, po drugima Tucović je slavljen kao nacionalni heroj koji svesno gine za svoju otadžbinu.

Dr. V. Čubrilović u svojoj „Istoriji političke misli u Srbiji XIX veka“ ocenjuje Tucovića ovako: „Zatim kod njega nema ni traga od pokušaja da se u pitanju nacionalno-oslobodilačke borbe nađe osnova za saradnju sa naprednim buržoaskim pokretima. On ovu borbu posmatra ne sa širokog aspekta klasnih odnosa u svetu, kako je to gledao Svetozar Marković sedamdesetih godina XIX veka, a Lenjin i njegova socijalistička škola u Rusiji već u ovo doba, nego sa usko shvaćenih interesa radničke klase onako kako je na to gledala Druga internacionala. Ona, međutim, u nacionalnoj ideji ne vidi stremljenje neoslobođenih naroda da dođu do svoje nezavisnosti kao prvog preduslova svog opšteg progresa, nego u tom zapaža samo usko-klasne interese pojedinih buržoazija i njihovih osvajačkih težnji koje vode ratovima među državama i narodima, a u tim ratovima da je radnička klasa malo zainteresovana“. Tucović, po dr Čubriloviću „na narodno oslobodilačke pokrete balkanskih naroda gleda kao na čisto unutarnju stvar balkanskih buržoazija“ (navedeno delo, str. 397).

Ovakvu ocenu Tucovića ćemo detaljno ispitati.

S druge strane, dr Dušan Nedeljković, slavi Dimitrija Tucovića kao heroja „nacionalno oslobodilačkog rata“ na sledeći način: „Upravo u herojskoj smrti Tucovića, vođe proletarijata i svekolikog radnog naroda Srbije u slavnoj oslobodilačkoj pobedi Srbije na početku Prvog svetskog rata naći ćemo primer da i to, sama smrt proleterskog vođe Tucovića, kao i sve ostalo mora, na svetlosti same ‘nauke socijalizma’ biti politički odvagnuto i predviđeno kao revolucionarno opravdana mogućnost… Dimitrije Tucović je bio takav vođa revolucionarnog proletarijata i radnog naroda Srbije koji je svesno svoj život dao.“ (u knjizi: Srpska socijal-demokratska parlija, Zbornik radova, Beograd, 1965, str. 151).

Kakav je Tucović bio: Klasni sektaš ili čovek koji je „svesno svoj život dao“ u „oslobodilačkom ratu“ i time stekao pravo da se za njega kaže da je na kraju, svojom smrću ipak prevazišao ocene tog rata kao imperijalističkog.

U kakvom je odnosu njegov život i njegova smrt?

Tucović živi u vreme kada je buržoaska ideja nacionalnog ujedinjenja, ideja „Velike Srbije“ dostizala kulminaciju. S tom idejom je građanska klasa vodila sve konzervativniju politiku svojih klasnih interesa. U vreme kada je Evropa, po rečima Tucovića, ličila na prosjački ogrtač, kada su imperijalističke sile prekrajale i krpile kartu sveta u bezobzirnoj trgovini narodima i tajnim ugovorima poklanjale jedna drugoj male narode, Tucović je veoma odgovorno samostalno i trezveno tražio rešenja nacionalnog pitanja za svoj narod. Tražio ga je kao proleterski vođa i socijalist: pitanje oslobođenja naroda od stranih ugnjetača i problem ujedinjenja Tucović, kao ni Svetozar, nikada nije odvajao od pitanja socijalnog, od oslobođenja srpskog naroda od vlastitih gospodara.

Kao ni Marković, ni Tucović nije rešenje nacionalnog pitanja na Balkanu tražio u širenju i jačanju srpske kraljevine, već u demokratizaciji balkanskih državica.

I u Tucovićevo vreme postojala su dva shvatanja nacionalnog pitanja — buržoasko i shvatanje srpske socijal-demokratije, koje Tucović formuliše ovako: samo narod koji se bori za vlastitu slobodu i napredak može da stvara uslove za pravo i trajno jedinstvo ravnopravnih i demokratskih balkanskih naroda. „Nije srpska Vlada ta, nisu srpski bajoneti ti koji će izvršiti ujedinjenje jugoslavenstva“ (D. Tucović, Izcibrani Spisi, Prosveta, Beograd, 1950, knj. II, str. 25).

Sve postojeće dinastije na Balkanu bile su spremne da sklapaju zavere sa neprijateljima slobode i nezavisnosti vlastitih jiaroda ako i kada je ugrožena njihova vlast nad narodom. Njihova ideologija ujedinjenja nacija je ideologija osvajanja i širenja vlasti; Srpska socijal-demokratska partija je hrabro i dosledno branila princip da jedinstvo mora da počiva na demokratskom opredeljenju naroda, a uslov tog opredeljenja je borba protiv svakog ugnjetavanja i neslobode. Nacionalna emancipacija moguća je samo preko socijalne emancipacije preko socijalne revolucije kojom se stvara slobodna ljudska zajednica.

Nasuprot ovoj koncepciji rešavanja nacionalnog pitanja stajao je nacionalizam srpske buržoazije, i njeni interesi koji su najpotpunije došli do izražaja u II balkanskom ratu u leto 1913. i u pohodu srpske vojske na Albaniju.

Shvatanje „nacionalnog pitanja“ vladajuće buržoazije najbolje su izrazili prvaci njenih vladajućih stranaka radikal Stojan Protić i liberal dr Vladan Đorđević.

Velikosrpska buržoazija koja je vodila politiku predavanja zemlje u kamatno ropstvo inostranstvu, velikim silama, da bi dobila sredstva za održavanje svoje vladavine tražila je izlaz iz ekonomske krize u širenju svoje države, i u izlasku Srbije na more. Izlazak na more bio je san i mdra vladajućeg građanstva u Srbiji. U vreme dinastičkih borbi srpske i crnogorske monarhije veliko-srpski nacionalisti taj problem su hteli da reše porobljavanjem slabijeg od sebe. Njihovu logiku najpotpunije izražava nekadanji idejni protivnik Svetozara Markovića ministar kralja Milana, dr Vladan Đorđević, čuvenim predlogom: „Evropa bi trebala da s najvećom gotovošću prihvati ovu priliku, te da podeli ove nedisciplinovane ljude (Albance) između Srbije, Grčke i Crne Gore. Arnauti bi se napušteni od Carigrada, koji ili je uvek mazio i saterani u granicama razuma vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način njihovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih gospodara. Albansko pitanje iseckano na nekoliko komada i smanjeno, prestalo bi da uznemiruje Evropu“ (dr Vladan Đorđević, Arnauti i velike sile, 1913, str. 160).

Sa ovom ideologijom „vladanovštine“, ideologijom „čvrste ruke“, vladajuća građanska klasa u Srbiji započela je svoju zavojevačku politiku. Kao i svaka zavojevačka politika, ona je bila usmerena na porobljavanje slabijeg od sebe. „Otkud taj izuzetak i ta privilegija za Arbanase da oni ne mogu i ne smeju doći pod vlast Srba“, pitao se glavni teoretičar vladajuće radikalne stranke i jedan od njenih vođa Stojan Protić („Arbanaski problem i Srbija i Austrougarska, 1913, str. 62).

Kako je na ovaj nacionalizam reagovao Tucović? U delu u kojem se obračunava sa ovim velikosrpskim idejama rešavanja nacionalnog pitanja, u „Srbiji i Arbaniji“ Tucović piše: „. . . Balkanicus (Stojan Protić) i dr. Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa očitom željom da smožde ovaj bedni arbanski narod i dokažu njegovu nesposobnost za kulturan i nacionalni život… U kapitalističkim zemljama ta književnost je stara koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkib klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnog zarobljavanja, književnu pijacu je otpočela da plavi književnost a la Balkanikusa i dr Vladana“ … Njihovi argumenti o prirodnoj nesposobnosti i zaostalosti Albanaca su, kaže Tucović „drsko pljuvanje u lice zakonu razvitka u čiju je moć buržoaska nauka bezuslovno verovala i na kome je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom“ … (D. Tucović, Srbija i Arbanija, Kultura, Beograd, 1945, str. 44—45).

Nacionalizam velikosrpske buržoazije se javio kao ideologija sile i veličine države srpske, ideologija vlasnika koji sanjaju o cvetanju i širenju svoje moći i hoće silama da dave slabijeg od sebe. Ova ideologija nije imala ničeg zajedničkog sa potisnutom i gušenom demokratskom svešću jednog slobodarskog naroda koji se borio za svoje oslobođenje i koji je sve više postajao sredstvo brutalnih osporavanja prava drugim narodima da žive u slobodi. Kao i svaki nacionalizam i ovaj velikosrpski, u Tucovićevo vreme, sadržavao je u sebi, kao svoj bitni sastavni deo ne Ijubav prema vlastitom narodu i njegovoj slobodi i snazi, već mržnju prema drugim narodima. Velikosrpski nacionalisti primitivizam Arbanasa nisu objašnjavali nepovoljnim istorijskim prilikama za njihov razvoj već prirodnom, naslednom inferiornošću. Oni ne posmatraju Arbanase „kao člana plemena, kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za autonomiju i kao radnika nanjivi“ (Tucović, Srbija i Arbanija, nav. izdanje, str. 54), oni ga posmatraju kao nižu rasu.

Iza užarene nacionalne romantike, iza izliva ljubavi prema vlastitom narodu krila se težnja za porobljavanjem tuđih naroda. Srbija je ovu nacionalističku ideologiju krvavo platila velikim žrtvama u vreme vojničkih pohoda srpske buržoazije na Albaniju. Teorija o nesposobnosti Albanaca za vlastiti razvitak završena je istorijskom tragi-komedijom: nesposobnost za vođenje osvajačke politike je pokazala vladajuća klasa Srbije. Srpska osvajanja završena su porazom srpske vojske, a Albanija je postala plen od Srbije većih i jačih evropskih sila. Iza ove „istorijske ironije“ Tucović je otkrivao lažno, grabljivo i sebično lice građanskog nacionalizma koje je zatim pašićevskim lukavstvima htelo da nadoknadi poraze i odsustvo širokih demokratskih političkih vidika.

Sta je ovoj politici „rešavanja nacionalnog pitanja na Balkanu“ protivstavio Tucović?

I za njega je, kao i za Svetozara, borba za- slobodnu svoju otadžbinu uslov borbe i protiv tuđeg porobljivača. „Nas, pisao je on, ni malo ne plaši što će [buržoaski]. . . patrioti prosipati za nama klevete da su socijal-demokrati tuđi agenti i izdajnici otadžbine. Naš patriotizam i nije patriotizam vladajućih klasa koji hoće i što veću vojsku i što veći zajam za naoružanje, ali ne pristaje da se ti tereti pravedno raspodele prema imućnosti i da se siromašnom delu naroda ne opterećava i ne oduzima ono što mu je za opstanak neophodno“. (D. Tucović, Sabrani spisi, knj. II, str. 186).

„Unatoč grupisanoj buržoaziji istaći grupisani proletarijat“ (Isto, knj. II, str. 188) to je bio cilj Tucovićeve politike.

„Političarima Vladanovog kova, pisao je Tucović, ne pada ni na kraj pameti da je sudbina jedne nacije u političkoj i ekonomskoj moći širokih slojeva naroda i da se bez potpunije saradnje tih slojeva, bez demokratije i opštih narodnih pokreta ne mogu nacionalne borbe uspešno da vode“ (Isto, knj. II, str. 190). Kada se Vladan, bivši lični sekretar kralja Milana i ministar javlja kao branilac interesa srpske nacije — treba biti oprezan u najvišem stepenu. Tucović podseća da je još Svetozar Marković u mladome dr Vladanu video „jedno podobije božje koje ima ćef da mu trešti ime na sve strane sveta“ … (Isto, knj. II, str. 190). Nacionalizmu vladanovštine, osvajačkoj ideologiji srpske buržoazije Tucović protivstavlja program stvaranja balkanske federacije slobodnih i demokratskih naroda.

Kada su mu na Prvoj balkanskoj socijalističkoj konferenciji delegati iz Hrvatske i Slovenačke socijal-demokratske partije (Juraj Demetrović, Vladimir Korać, dr Hajnrih Tuma) prebacivali da vodi računa jedino o Srbiji i Bugarskoj, a ne i o slovenskim narodima pod Austro-Ugarskom, jer se ne zalaže za to da se konferencija izjasni za jedinstveni jugoslovenski narod, bez obzira na postojeće državne granice Tucović odgovara: nisu nacionalna osećanja osnova za rešenje problema ujedinjavanja, tek preko podsticanja borbe za socijalnu emancipaciju treba da se stvore uslovi za ravnopravno ujedinjenje svih naroda na federalističkoj osnovi. Iz klasnih suprotnosti, „potiču sve krize, potresi i događaji koje evropska diplomatija i njeni monarhističko-reakcionarni režimi na Balkanu upotrebljavaju kao pretekst za održavanje politike mešanja, tutorisanja, osvajanja i reakcije“ pisao je on u Rezoluciji I konferencije balkanskih socijal-demokratskih partija.

U ovakvom odnosu prema nacionalnim težnjama porobljenih naroda Tucović se bitno razlikovao od stavova desnice u II internacionali. Jer nije cela II internacionala stajala na stanovištu čak ni „usko shvaćenih“ interesa radničke klase.

Postoje po Tucoviću dva puta ka ujedinjenju: jedan je put militarizma, drugi je put „narodnih pokreta“ za političku i socijalnu emancipaciju preko kojeg se stvara osnova za ujedinjenje oslobođenih slovenskih nacija.

Narodni pokreti po Tucoviću ne nose u sebi samo zahtev za nacionalnom slobodom. Oni su uvek borba protiv tiranije i porobljavanja i tek u okviru toga oni su borba i protiv nacionalnog porobljavanja. Borbu samo za nacionalno oslobođenje vodi po Tucoviću samo buržoazija bez naroda. Narođni pokreti su uvek okrenuti protiv porobljivača i tek u tom okviru je moguće tražiti i osnove i puteve za rešenje nacionalnog pitanja.

Narodni pokreti, prema tome: nisu po Tucoviću nikada čisto nacionalni, oni uvek prevazilaze buržoaski nacionalni horizont shvatanja slobode i jedinstva. Narodni pokreti su pokreti obespravljene sirotinje i u njima se težnja za nacionalnom slobodom ne može izdvojiti i izolovati od težnje za socijalnim oslobođenjem. Tucović nikada nije bio protiv ovakvih narodnih pokreta.

Srpska socijal-demokratija glasa protiv ratnih kredita u vreme aneksije Bosne i Hercegovine, ona se bori protiv militariza cije Srbije, ali izjavljuje da ako dođe do otpora naroda u Bosni i Hercegovini da ona ne može taj pokret ignorisati. Treba, govorio je on, jačati otpornu moć naroda prema zavojevačkoj politici evropskog kapitalizma. Tek iz nje može izrasti Savez slobodnih balkanskih naroda. „Balkanske državice mogu uticati na povoljan tok eventualnih promena na Balkanu, samo pod uslovom udruženja svih snaga u jednu demokratsku zajednicu svih slobodnih balkanskih naroda“ (časopis „Borba“, knj. III, str. 59). Narodni pokreti za koje se Tucović borio tokom cele svoje mladosti nose u sebi te demokratske uslove rešavanja „nacionalnog pitanja“. Ne mogu postojeće klasne države da svojom politikom ostvare to demokratsko jedinstvo ravnopravnih naroda. To je smisao Tucovićeve kritike buržoasko-nacionalnih htenja i buržoaskog programa nacionalnog jedinstva.

 

Tucovićeva borba protiv militarizacije Srbije

Jačanje militarizma u Srbiji bilo je, po Tucoviću, jedno od glavnih sredstava klasne vladavine buržoazije nad narodom.

Tucović se borio protiv jačanja srpske državne vojne sile u vreme oslobodilačkih težnji porobljenih naroda koji trpe pod jarmom tuđinske vlasti i to mu nisu mnogi „patrioti“ oprostili. Kako se on bori protiv jačanja državne vojne sile? Čovek koji stoji na stanovištu da nacionalnog oslobođenja nema bez socijalne pravde smatra da Srbija može da igra oslobodilačku ulogu u to vreme samo ako „stajaću vojsku“ zameni sistemom opšte-narodne odbrane.

Patriotizam Srpske socijal-demokratske stranke i Dimitrija Tucovića bili su stavljeni na probu naročito u vreme kada je srpska kraljevina bila ugrožavana od strane velikih imperijalističkih sila, u vreme aneksione krize 1908. i početkom Prvog svetskog rata 1914. godine. Nije li Tucović tu ispoljio svoje usko, sektaško shvatanje interesa radničke klase kada je pod njegovim rukovodstvom Srpska socijal-demokratska partija glasala protiv ratnih kredita? Gde je odgovornost prema narodu kad treba braniti od imperijalista nanadnutu otadžbinu?

Tucović će tu otadžbinu braniti, ali ni tada neće prestati da demaskira lažni patriotizam srpske buržoazije, on će je braniti na svoj demokratski način. Kada se SSDP 1914. izjasnila protiv rata, Pašić je, prema svedočanstvu Dušana Popovića, proglasio srpske socijaliste za veleizdajnike. (vidi D. Popović, Izabram spisi, Beograd, 1951, str. 437). Tucović je imao pravo da kritikuje osvajačke težnje srpske buržoazije, da kritikuje obračune država balkanskog saveza oko podele Makedonije, krvavo plaćene žrtvama na Bregalnici 1913., da kritikuje još krvavije plaćeni osvajački pohod na Albaniju 1913., ali zar ima pravo da se suprotstavlja jačanju vojne snage Srbije 1908. i 1914. godine?

Ne, on se ne protivstavlja snaženju obrambene snage naroda, već samo militarizaciji srpske buržoaske države. A to građanski patrioti nikako nisu mogli da shvate.

U vreme aneksione krize Tucović je pisao: „Od događaja i pobune narodnih masa za vreme aneksione krize treba dvojiti ratnu larmu buržoazije koja je, kao što je poznato završena teškom kapitulacijom pred protivnikom spolja, ali odlično iskorišćena da se uravni put za konsolidovanje klasne vladine buržoazije unutra“ (Isto, knj. II, str. 205). Ža vreme aneksione krize „profesionalni patrioti“ su osuli žestoku paljbu na SSDP i Tucovića koji su tražili slobodno opredeljenje naroda Bosne i Hercegovine za uslove i oblike zajednice u kojoj će živeti i tražili jačanje otporne snage naroda preko organizovanja opštenarodne odbrane.

A šta je za to vreme činila srpska patriotska kraljevska vlada? Ona je nacionalizmom narkotizirala narod ali mu nije dala „nikakvu sliku njegovog stvarnog položaja i stvarnih dužnosti“… (Isto, str. 208). Srpska vlada je javno propovedala rat protiv osvajača a diplomatskom notom kojom odgovara na aneksiju Bosne i Hercegovine ona traži da — ako se već ne ispunjava Berlinski ugovor „da se Srbiji dosudi odgovarajuća naknada“, ona traži da joj se da prelazni put do Dubrovnika. „Srbija traži, pisao je Tucović, okupaciju Bosne i Hercegovine: u krajnjem slučaju ona pristaje da nacionalnu nezavisnost ovih dveju srpskih zemalja trampi. Za Srpsku vladu, govorio je Tucović, nisu bile u pitanju nacionalna nezavisnost, sloboda i egzistencija srpskog plemena nego samo ćar. „Tako može da radi ona klasa, kaže Tucović, koja mesto da sve stavi na kocku, u ovako otsudnom momentu kaže: ‘Bolje išta nego ništa’. Nota srpske vlade pokazuje narn da se patriotizam vladajuće buržoazije sastoji samo i jedino u štićenju i čuvanju njenih privilegija“ („Radničke novine“ od 27. IX 1908).

Militarizovana birokratska Srbija nije bila u stanju da izvrši dela nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja i pored sve patriotske galame vladajućih krugova. Aneksija je samo ojačala militarizam i vlast buržoazije u Srbiji. Zvanična nacionalna politika sadržavala je u sebi stalno nesrazmeru između realnih mogućnosti i htenja, između snage zemlje i političkih planova. Na ovoj nesrazmeri učvršćivala je buržoazija svoju moć nad vlastitim narodom. Tucović je to vrlo dobro video i zato je toj militarizaciji

Srbije protivstavio zahtev za organizacijom sistema narodne odbrane. Pašićeva vlada je postavila kao „istorijski zadatak Srbije“ jačanje stajaće vojske. Tucović na ovaj zahtev odgovara — to je nacionalna obmana, samo oružani narod može uspešno da brani svoju zemlju.

Suzbijanje militarističkih i nacionalnih obmana Pašićeve vlade nije, piše Tucović, „odricanje od velikih zadaća koje srpski narod na svim stranama ima, već odbacivanje puteva i sredstava koje mu buržoazija preporučuje kao alfu i omegu nacionalne politike i svekolike delatnosti Srbije“. (Sabrani spisi, knj. II, str. 122).

Buržoazija sa svim svojim rodoljubljem nije mogla da obuzda svoju sebičnost ni onda kada je domovina u opasnosti: najveći teret militarizacije zemlje nisu podnosili bogati, već na osnovu njihovih propisa i zakona narodna sirotinja. U vreme kad je narod srpski rešavao od Pašića postavljeni „istorijski zadatak“ jačanja stajaće vojske vojnim kreditima Tucović je pitao: „Zar ne bi bilo patriotski da se oni kojima je otadžbina bila tako naklonjena i dala svega dosta, ostavljajući mase drugih bez najnužnijih sredstava za život, oduže svojoj dragoj otadžbini na taj način što će joj oni dati više da bi bili pošteđeni oni koji nemaju od čega da daju? Pa ipak nikome od tih patriota ni na um ne pada da se u korist otadžbine odreknu bar nekih svojih privilegija“ (Isto, knj. II, str. 186—7).

Od militarizacije zemlje ima koristi samo buržoazija, a ne narod. Militarizam je na Bregalnici podigao sebi spomenik i — sahranio izglede za zajednički život balkanskih naroda. Militarizam je ekonomski ojačao špekulante, trgovce i bankare a „hrabre ratnike“ koji su vojevali za „slavu i veličinu srpsku“ ostavio osakaćene na ulicama. Zato je Tucović pisao: „Hvala vam gospodo patrioti! Vaš i naš patriotizam ne mogu se izmiriti! Sliku vašeg patriotizma viđamo svaki čas na svakoj raskrsnici: tamo stoje ljudi koje ste vi unizili milostinjom i strpali u red bespravnih građana, čim su se osakaćeni vratili sa bojišta“ (Isto, knj. II, str. 187).

Vaše ljutnje na našu „anacionalnost“, odgovarao im je Tucović nisu ništa drugo nego strah za privilegije koje uživate. U vreme kad je otadžbina u opasnosti narod ima najviše prava da traži jednakost, jednako raspoređeni teret odbrane domovine i zato je baš u to vreme Tucović najviše unosio disonantne tonove u nacionalni zanos srpskog građanstva tražeći od njega stvarnu ljubav i stvarnu odanost narodu i domovini. Zar ne bi trebalo pre buržoaski nacionalizam onog vremena optužiti za „usko shvatanje nacionalnih interesa“ a ne Tucovića? U vreme odbrane otadžbine i borbe za njenu nezavisnost narod koji tu odbranu nosi na svojim plećima ima najviše prava da se pita kakva će organizacija te zajednice za koju se borili biti. Zato je klasni momenat (zahtev za socijalnom pravdom) baš u to vreme najaktuelniji. Jer tek taj momenat omogućava pravo opštenarodno jedinstvo. Zato je baš u to vreme Tucović insistirao na interesima radničke klase, da ne bi opet i posle krvavih bitki „zbog ekonomskog mrtvila naši radnici bežali u Beč, Berlin, Hamburg i velike kapitalističke centre“ (Isto, knj. II, str. 173).

Srpska buržoazija sa svojim nacionalizmom, svojim sebičnim rodoljubljem ne može da vodi osiobodilački rat — to je istina koju je Tucović hrabro i dosledno iznosio narodu sve do svoje smrti.

Posebno značajno mesto zauzima u to vreme Tucovićeva borba protiv širenja nacionalističke mržnje prema drugim narodima. Umesto da govori o imperijalizmu kao opasnosti po (srpski) narod buržoaska inteligencija je govorila o germanskoj opasnosti. Na nacionalističku viku na germansku rasu Tucović odgovara trezvenom analizom suštine imperijalizma i povezanosti buržoaskog imperijalizma sa ratovima i kolonijalnim osvajanjima.

Neposredno posle aneksije pojavila se, 1910. godine, knjiga Jovana Skerlića o Svetozaru Markoviću, a zatim i Skerlićev esej „Karl Marx o Srbima“ (u Srpskom književnom glasniku od 18. IV 1910). Marx je tu bio prikazan kao ukleti neprijatelj Južnih Slovena, germanofil i slavofob, koji je doduše, jednom 1853. godine, u dopisu listu New York Tribune, nešto popustio u svojoj slavenofobiji i svom germanskom šovinizmu.

Tucović odgovara Skerliću: Marx je čovek kojem nije ideal Nemačka, već oslobođenje čovečanstva. Kad napada reakcionu ulogu koju je Južnim Slovenima nametao austrougarski režim on to ne čini u interesu Nemačke, već svetske revolucije. On se bori za jaku i nezavisnu Poljsku, kao grudobranu evropske revolucije. Ćak i kad podržava nezavisnu Srbiju on to čini svestan značaja rušenja onemoćale Visoke Porte.

Socijal-demokrati, tvrdio je Tucović, ako hoće da štite interese naroda moraju se uvek u pogledu na nacionalno oslobođenje razlikovati od buržoazije. On je te razlike stalno isticao zahtevom da svi podjednako preuzmu teret borbe protiv imperijalizma. Razlike između svojih interesa i interesa radnika i seljaka na delu je veoma dobro znala i sprovodila sama buržoazija, ali ih isto tako lepo prikrivala nacionalnom romantikom i ideologijom okupljanja svih Srba oko zastave „Velike Srbije“.

TUCOVIĆ I II. INTERNACIONALA

Tucović nije verni sledbenik II internacionale, već je sa SSDP borac u okvirima te internacionale protiv većine njenih prvaka koji su sve niže padali na nivo buržoaskog nacionalizma. U II internacionali su se, u vreme kad se sve jasnije sagledavala budućnost imperijalističkog rata, dešavala sudbonosna razilaženja između proleterske levice i nacionalističke desnice. Tucovićev prilog borbi protiv desnice nije mali. Tucovićeva borba protiv nacionalizma proteže se i na međunarodni radnički pokret. A što se u tom pokretu dešava? Na štutgarskom kongresu Intemacionale 1907. godine već se vode odlučne bitke oko nacionalnog pitanja. Eduard Bemštajn otvoreno brani imperijalističku politiku evropske buržoazije rečima: „Mi se moramo osloboditi utopistlčke ideje koja ide za tim da se kolonije naprosto napuste. Poslednja konsekvenca takvog shvatanja bila bi da se Sjedinjene države vrate Indijancima. Kolonije postoje. S tim se moramo pomiriti. Izvesno tutorstvo kultumih naroda nad nekultumim narodima je jedna nužnost koju bi socijalisti trebalo da priznaju“ (Kongresi Druge Internacionale, Rad, Beograd, 1956, knj. II, str. 161). Desnica predlaže kongresu sledeći stav o kolonijalnoj politici: „Kongres konstatuje da se korist od kolonija, odnosno potreba za kolonijama uopšte, a naročito za radničku klasu preuveličava. On, međutim, ne odbacuje u principu i za sva vremena svaku kolonijalnu politiku koja bi u socijalističkom režimu mogla da deluje kultumo“ (Isto, knj. II, str. 154). Pod pritiskom levice kongres odbacuje ovaj stav i osuđuje svaku kolonijalnu politiku. Ali odmah posle kongresa predstavnik Nemačke socijal-demokratije u Rajhstagu podržava zahtev za naoružavanjem nemačke vojske u ime „odbrane otadžbine“.

Kada je levica u Nemačkoj socijal-demokratskoj partiji na kongresa u Esenu 1907. napala ovo istupanje predstavnika svoje partije Bebel odgovara: . . . „Ja sam već rekao da ćemo braniti otadžbinu kada bude došao trenutak da je odista moramo braniti. Branićemo je jer je ona naša otadžbina, jer nam je ona nužna, kao naše zemljište na kome živimo, čijim jezikom govorimo, po čijim običajima radimo. Branićemo je, jer hoćemo od nje da stvorimo zemlju kojoj nigde u svetu nema slične ni po savršenstvu ni po lepoti“. (Navedeno prema knjizi Nikole Popovića, Dimitrije Tucović, Beograd, 1934, str. 269).

Na sledećem kongresu internaoionale u Kopenhagenu 1910. godine Dimitrije Tucović brani pravo ugnjetenih nacija na samoopredeljenje i, kritikujući zavojevačke planove svoje buržoazije zahteva od Austrougarske partije da takvu istu kritiku uputi vlastitoj buržoaziji. On se zahvaljuje na njihovoj „pomoći“ u vreme aneksije Bosne i Hercegovine koja se sastojala u tome što su i austrougarski socijal-demokrati kritikovali dinastiju i korupciju u Srbiji, ali traži drugačiju pomoć, pomoć koja bi se sastojala u tome, što bi austrougarski socijalisti „najenergičnije ustali protiv kolonijalne politike i porobljavanja naroda koje vladajući faktori Austro-Ugarske vrše“ (Izabrani spisi, knj. I, str. 323—4). On traži od austrougarskih socijalista da osude nasilje i prava jačeg.

Kada je, predstavnik Francuske socijal-demokratije Jaures iz- javio da Bosnu i Hercegovinu treba vratiti Turskoj, jer je to bila njena provincija, Tucović odgovara: „Mi ne zastupamo pravo Srbije, ali što se prava Turske i Berlinskog ugovora tiče, to je krvavo pravo, pravo zasnovano na nasilju, pravo jačeg, i socijalna demokratija ne sme i ne može ga priznavati. Socijalna demokratija mora imati u vidu ne prava koja ističu iz nametnutih ugovora i osvajanja, već pravo svakog naroda na samo-opredeljenje pa i naroda u Bosni i Hercegovini“. (Isto, knj. I, str. 324).

Na Tucovićev govor odgovara austrijski socijal-demokrat Karl Rener: Austrijska socijal-demokratija se borila i bori za interese malih naroda, Bosna i Hercegovina je dobila demokratski ustav posle aneksije zahvaljujući akciji austrijske socijal-demokratije.

Na sledećem, Bazelskom kongresu Internacionale nema predstavnika SSDP. To je 1912. godina, godina I balkanskog rata. Ali Rosa Luxemburg, Karl Libknecht i levica okupljena oko njih izglasavaju rezoluciju zahvalnosti srpskoj socijaldemokratiji za njenu internacionalističku antiratnu politiku. Međutim, to je vreme sve većeg propadanja intemacionalizma i prelaženja najvećeg dela njenih predstavnika u redove za rat spremne nacionalne buržoazije. Nemački car Vilhelm II u to vreme izjavljuje: „Ja ne znam više ni za kakve Partije, ja znam samo još za Nemačko“, a većina nemačkih socijal-demokrata mu aplaudira.

  1. jula 1914. Srbija biva napadnuta. Iste godine Tucović gine. Gine u ratu za koji smatra da je imperijalistički. Ne gine kao proleterski borac koji se svesno žrtvuje za slobodu i socijalnu pravdu već sa svešću o besmislu ovog klanja koji je narodima nametnuo imperijalizam.

Ali Tucović želi da deli sudbinu naroda koji sav teret rata mora da nosi na sebi. To je tragični kraj čoveka koji ne veruje da će njegova žrtva biti od koristi njegovom narodu. Ali je on mora podneti jer je i taj narod podnosi.

 

TUCOVIĆ I LENJIN

Razilazi li se Tucovićevo i Lenjinovo shvatanje značaja nacionalno-oslobodilačkih pokreta ili su ona identična? Na ovo pitanje se kod nas često odgovara sa da ili ne. Kao da su razlike apsolutne ili sličnost potpuna. Nije redak slučaj da se Lenjinova teorija o pravu nacija na samoopredeljenje i otcepljenje u svim njenim pretpostavkama uzima kao merilo jedino ispravnog vrednovanja Tucovićevog stava prema nacionalnom pitanju. Veliki broj dodimih tačaka je tu nesumnjiv. I Tucović i Lenjin se bore za pravo naroda na samoopredeljenje. To pravo je, i po Lenjinu i po Tucoviću, demokratsko pravo, pravo da narod odlučuje a ne da u ime njegovo odlučuju njegovi gospodari. I jedan i drugi su u oceni ratova svoga doba veoma slični. I Lenjin je kao i Tucović smatrao da nacionalni momenat u Austrougarskom ratu 1914. ne menja njegov imperijalistički karakter. I jedan i drugi su za podržavanje pokreta ugnjetenih naroda.

Ali su i razlike bitne. Lenjin u polemici sa Rosom Luxemburg piše: . . . „marksisti ne mogu gubiti iz vida moćne ekonomske faktore koji rađaju tendenciju stvaranja nacionalnih država. To znači da ’samoopredeljenje nacija’ u programu marksista ne može imati, sa istorijsko-ekonomskog gledišta drugog značenja osim — političko samoopredeljenje, državna samostainost, stvaranje nacionalne države“ („O pravu nacija na samoopredeIjenje“, Izabrana dela, Kultura, Beograd, 1949, tom I, str. 245— —6). Kad Lenjin zahteva da marksisti podržavaju ovo pravo nacija na samoopredeljenje jer se sa Kautskim slaže da živimo u vremenu u kojem se odvija buržoasko-demokratska revolucija čije je pravilo i norma stvaranje samostalnih buržoaskih država, onda bi se teško moglo tvrditi da se Tucović i tu slaže sa Lenjinom. Po svemu što je pisao i radio u vezi sa nacionalnim pitanjem, njegovo stanovište je, čini nam se, bliže mišljenju Rose Luxemburg, po kojoj je „najbolja nacionalna država“ samo apstrakcija koja ne odgovara stvamosti.

Tucović nije smatrao da proletarijat treba da se bori za nacionalnu drzavu. On nije mislio da je nacionalno oslobođenje put ili uslov za socijalno, klasno oslobođenje. Čisto nacionalno, odvojeno od klasnog je za Tucovića klasno stanovište burzoazije koje proletarijatu ne daje nikakve garancije veće slobode ili veće šanse u njegovoj borbi za socijalnu pravdu.

Tucovića ne treba meriti po tome koliko se on slagao sa L njinom već po tome koliko je istorija opovrgla ili potvrdila njegove stavove. A stvaranje „svoje, nacionalne države“ radnom čoveku ovog tla, nije donelo socijalne slobode. Ujedinjenje izraslo iz rata u kojem je glavni cilj bio formiranje „nacionalne države“ nije onim od čijeg rada živi dmštvo donelo veću socijalnu pravdu. Borba protiv stranih gospodara i vladara mora biti, po Tucoviću, vođena kao borba protiv svakog gospodara i vladara. Da bi nacionalno oslobođenje bilo oslobođenje naroda a ne samo onih koji nad narodom upravljaju, socijalisti moraju, po Tucoviću, da u narodne pokrete unose demokratsku sadržinu, moraju da nastoje da bude demokratsku svest naroda o svojim pravim interesima u borbi za nacionalno oslobođenje, jer kad to ne čine onda klasnu sadržinu nacionalnim pokretima daje buržoazija u ime „interesa celine nacije“. Jer nije buržoazija ta koja nosi sobom zahtev za demokratskim oblicima ujedinjavanja već na slobodarskim tradicijama vaspitavan ugnjeteni narod.

Oslobodilački karakter narodnim pokretima protiv stranih ugnjetača ne daje buržoazija već porobljeni narod. Buržoazija ume i pod stranim vladarima da se bori za svoj ekonomski prosperitet. Zadatak proleterskog borca je, po Tucoviću, da tom narodu da jasnu svest o ciljevima koje treba da postigne u svojim oslobodilačkim težnjama. A to socijalisti mogu samo ako se bore protiv građanskog shvatanja nacionalnog jedinstva kao jedinstva u okviru burzoaske driave, države u kojoj će nad narodom da upravlja njegova vlastita birokratija i vlastita klasa sopstvenika. Tucovićevo jasno razlikovanje klasnog od nacionalnog u nacionalnom pitanju osnova je njegove borbe za unošenje demokratskih sadržaja, za ostvarivanje narodnih interesa, u oslobodilačkoj borbi protiv stranih zavojevača.

Tucovićevo jasno razlikovanje klasnog i nacionalnog je osnova borbe za unošenje širokih opštečovečanskih sadržaja u nacionalno-oslobodilačke težnje naroda. Jer tek na tim sadržajima je moguće doći do pravog jedinstva oslobođenih demokratskih i ravnopravnih naroda.

Tucović je bio principijelni borac za ujedinjenje Južnih Slovena, veći borac za to jedinstvo nego čitava građanska klasa sa svojim sebičnim klasnim shvatanjem interesa nacije.

Socijalist mora u svakoj oslobodilačkoj borbi protiv stranih ugnjetača da razlikuje opštečovečansko klasno-proletersko stanovište, stanovište koje zahteva oslobođenje od svakog unjetavanja, od buržoasko-klasnih stanovišta, stanovišta koje pod jedinstvom nacije podrazumeva stvaranje svoje države klasne eksploatacije. Ovo Tucovićevo jasno razlikovanje demokratsko-klasnog narodnog puta ka ujedinjavanju od buržoaski-klasnog nacionalističkog puta kojim se hoće da strani ugnjetač zameni vlastitim ugnjetačem ne može se nikako nazvati usko-klasnim shvatanjem interesa radničke klase. Tucović je hteo samo jedno: da u nacionalno-oslobodilačkoj borbi protiv stranih ugnjetača narod dovede do svesti usko-klasnoj eksploatatorskoj osnovi buržoaskog nacionalizma u Srbiji, nacionalizma koji je hteo da velikoj Austrougarskoj monarhiji protivstavi „Veliku Srbiju“, a ne federaciju slobodnih i ravnopravnih naroda. Takva „Velika Srbija“ je najmanje bila u interesu srpskog naroda i onog u domovini i onog pod tuđom vladavinom.

To što je u to vreme umeo da razlikuje prave interese srpskog naroda od interesa srpske vladajuće buržoazije neprolazna je istorijska zasluga Tucovića. I ne samo istorijska zasluga. Tucovićevo jasno razlikovanje proletersko-klasnog shvatanja težnji naroda za svojom slobodom i buržoasko-klasnog karaktera tih težnji ima danas izuzetno značajnu vrednost.

***

Tucovićeva misao o „nacionalnom pitanju“ ima poseban značaj u naše vreme u kojem se u ime „interesa radničke klase“ hoće da preko procesa jačanja nacionalnih interesa ostvari procese integracije nacija. Ponovo je buržoaska kategorija nacionalnog interesa i nacionalnog jedinstva a ne interesa radnog naroda, ono stanovište kojim se hoće da osiguraju „optimalni uslovi razvoja naroda“, ponovo se javlja stara građanska ideologija podudaranja nacionalnih interesa i interesa radničke klase. Tu ideologiju ne stvara i ne nosi radnička klasa već od nje otuđena birokratija koja nekontrolisano nad narodom vlada i koja u narodu ne vaspitava njegove demokratske slobodarske tradicije koje su osnova za razumevanje drugih naroda i saradnje sa njim, već osnova za šovinističke mržnje, vraćanje na ono što narode razdvaja a ne spaja. Vraćati se ovoj demokratskoj tradiciji ko- ju predstavljaju Svetozar Marković i Dimitrije Tucović znači vraćati se zahtevu za nastavljanjem procesa „opštečovečanske emancipacije“, procesa revolucionarne borbe protiv birokratije koja težnje naroda za slobodom, ravnopravnošću i jednakošću koristi da bi se održala na vlasti, koja nezadovoljstvo naroda zbog neravnopravnosti i eksploatacije okreće prema drugim na- rodima da bi to nezadovoljstvo moglo da mimoiđe nju samu.

Vraćati se Markoviću i Tucoviću znači vraćati se onoj revolucionamoj misli koja zna da je oslobođenje naroda moguće samo u onoj meri u kojoj se ukida eksploatacija, da ni Srbin, ni Makedonac, ni Hrvat ne mogu biti slobodni dok radni čovek ne bude slobodan, dok on ne izbori svoja prava na samoupravu, dok ih od birokratije — ne otme. I Marković i Tucović su se krajnje dosledno držali one istine po kojoj se proleterska partija razlikuje od drugih time što nikada ne ističe nikakve posebne od radničkih interesa nezavisne nacionalne interese već obratno, težnje porobljenih naroda za slobodom dovodi do svesti o pravim interesima naroda, koji se mogu ostvariti samo u borbi protiv klasne eksploatacije.

Ponovo je oživela teorija o jačanju posebnih nacionalnih interesa kao uslovu integracije nacija (koja se služi istom logikom kojom je Staljin zahtevao jačanje države kao put njenog odumiranja). Sa tom „dijalektikom“ jačanja nacionalnih interesa kao uslova integracije slobodnih nacija birokratija i danas manipuliše narodnim interesima i raznim vidovima nagodbi i pogađanja u ime svoje nacije i iza leđa naroda, omogućava jačanje i trajanje svojih sebičnih interesa.

Ovom putu „nacionalne emancipacije“ može se protivstaviti samo put Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića — put borbe radničke klase za svoje interese koji su jedini interesi celine društva, put borbe za samoupravu, put kojim se preko slobode stvara osnova trajnog jedinstva demokratskih i ravnopravnih naroda, put borbe protiv birokratije koja je nosilac separatizma i koja iza nacionalnih euforija krije svoje usko-klasne sebične interese. Pravi putevi ka ravnopravnosti naroda nisu u jačanju nacija, već u rušenju birokratije, u emancipaciji radničke klase u slobodne samoupravljače i duhovno i kulturno razvijenu ličnost.

Pravi proleterski pokret nikada nije postavljao kao cilj formiranje „samostalnih nacija“ u kojima bi po pravilu u ime interesa cele nacije vladali sebični interesi birokratije i građanske klase, nije postavljao stvaranje samostalnih nacionalnih država, već — oslobođenje rada, borbu protiv eksploatacije radnika. A ovaj cilj negira i isključuje buržoasko-klasni nacionalizam.

U ime jedinstva nacije i borbe za „svoju naciju“ uvek su nad narodom vladali i tutorisali ugnjetači. Ova Markovićeva i Tucovićeva istina pokazuje svoju pravu vrednost i danas.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.