Aktuelno

Osnove socijalističkog pisanja

/Mark Nowak i Vijay Prashad, Osnove socijalističkog pisanja, Jacobin Magazin. Prevod kolektiv TCL./

 

Levičarsko pisanje je često karikaturno opisano na dva načina. Kao nepristupačno žargonsko pisanje opterećeno marksističkim jezikom za koji niko nema vremena da sluša, ili kao isuviše pojednostavljena propaganda.

Naravno nečija politika nikada ne isključuje da neko bude nepristupačan, lenj ili prosto loš pisac. Međutim istorija levice je puna autora koji su se prihvatili olovke jer su imali važne poruke da prenesu i oni su radili naporno kako bi bili sigurni da je poruka shvaćena što šire i dublje moguće.

Štaviše, retko se diskutuje o tome kako su ciljevi socijalističkih pisaca i metodi potrebni da se oni dostignu različiti od kapitalističkih ili apolitičnih autora. Kako bismo ovo saznali Jakobin je razgovarao sa autorom LeftWord Books i glavnim urednikom Vijay Prashadom o ulozi pisanja u socijalističkoj politici.

***

Kao što znaš ja radim na novoj knjizi koja je probno nazvana „Socijalno pesništvo“. Kada sam čuo za tvoju poslednju radionicu na Prvomajskoj knjižari Kafe u Nju Delhiju i tvoju diskusiju o razlici između kapitalističkog pisanja i socijalističkog pisanja želeo sam da čujem više stvari o tome. Šta su za tebe centralne razlike između kapitalističkog pisanja i socijalističkog pisanja?

Moj kolega iz LeftWord Books Sudhanva Deshpande predložio mi je da napravim radionicu o nefikcijskom pisanju. To je bio prvi put da pravim takvu radionicu. Zaista nisam imao ideju kako da je strukturno postavim. Postojale su neke opšte teme poput kako sklopiti priču, o značajnosti skiciranja, o apsolutno kardinalnom pravilu da se piše rukom, da ne postoji loše pisanje već samo nepotpuno razmišljanje i tako dalje. Ali mislio sam da ipak postoji nešto više što se ovde može dobiti nego u tipičnim radionicama a to je razgovor o politici i pisanju.

Antonio Gramši je u svojim „Pismima iz zatvora“ imao teoriju elaboracije, za koju mislim da je veoma važna. Gramši je tvrdio da ljudi u kapitalističkom sistemu prihvataju ideje iz različitih izvora – porodice, obrazovanja, medija, radnih mesta – i da  totalitet ovih pojmova oblikuje ono što on naziva „zdravim razumom“. Ovaj zdrav razum je koristan jer on objašnjava u velikoj meri kakav svet zaista jeste i kako se on pojavljuje. Međutim postoje fundamentalni elementi sveta koji ostaju teški da se potpuno razumeju. Postoje protivrečnosti koje nemaju nikakvog smisla.

Gramši kaže da narodne mase doživljavaju stvarnost kroz protivrečnu svest. On tvrdi da komunista ili socijalista ide među narod, ostvaruje odnos sa njime i pažljivo služa njihov zdrav razum. Zatim komunistički aktivista ili novinar kritički elaborira njihov zdrav razum, uzima ovaj protivrečni zdrav razum i elaborira ga u „dobar smisao“ ili filozofiju. Dobro socijalističko nefikcijsko pisanje ne pretpostavlja da ono nastaje iz genija pisca ili inspiracije već ono dolazi iz toga što je prihvaćeno od zdravog razuma oko nas, i od iskrenog elaborisanja u filozofiju dobrog smisla.

Ili da dođemo do ovoga iz drugog ugla: socijalističko pisanje se tiče demokratije, toga da gledamo čitaoce kao deo procesa a ne kao potrošače koji moraju da kupe robu koju mi proizvodimo. Socijalističko pisanje bi trebalo da bude razgovor.

Naravno u kapitalističkom sistemu pisac mora da proda svoje pisanje kako bi preživeo. Međutim naši proizvodi su ideje razvijene u našem odnosu sa svetom i proizvedene kako bi osigurale još takvih odnosa. Idealno, u kontekstu gde postoji aktivna socijalistička politika, naše interakcije treba da idu u smeru prema aktivnosti, praksi – zbog čega je Gramši marksizam nazivao „filozofijom prakse“ (bez sumnje kako bi izbegao zatvorsku cenzuru, ali i zbog toga što je to stvarno mislio!).

Želim da budem jasan ovde. Socijalističko pisanje nije prosto propaganda usmerena na partijske aktivnosti. To je karikutarulan opis.

Umetnost ne može sama da promeni svet. Ona može da obezbedi uvid ili čak „bogojavljenje“ – ali ona ne menja odnose moći u svetu. Za to je potrebna organizaciona moć i borba.

Ali u isto vreme umetnost mora da bude slobodna da se upusti u protivrečnu svest bez predodređenog cilja – ciljeva politike na primer. Ako politička linija gura proces elaboracije, onda ćemo znati odgovor na naše pitanje pre nego što započnemo naša istraživanja među narodom. Kako bismo najbolje razumeli društvene odnose, socijalističko pisanje i umetnost moraju imati slobodu da dođu što bliže protivrečnom zdravom razumu i proizvedu – ponovo u razgovoru sa narodom, sa našim drugovima – dobar smisao našeg vremena.

Veoma mi je drago da si pomenuo Gramscija. U mojoj školi Radnički pisci veoma smo vezani za gramšijev pojam „organskog intelektualca“ ili kako je on pisao da je „svako ljudsko biće intelektualac“. Da li socijalističko pisanje može biti okvir iz kojeg bi pisci direktno nasajali iz „naroda“? Da li bi jedan od ciljeva socijalističkog pisanja bilo suženje (ili ukidanje čak) podele između pisaca i naroda?

Imaš dobru poentu Mark. Naravno, jedan od ciljeva socijalističkog pokreta, a Gramsci je bio deo takvog pokreta, je da se suzi rascep između intelektualaca i naroda. To je upravo ono što sam video u tvojoj školi za Radničke pisce, ali to sam isto video i prethodnih decenija u partijskim školama komunističkog pokreta u Indiji.

Ali želim da upozorim protiv jednostavnog populizma. Ako ovo gledate sa individualne tačke gledišta možete videti da ljudi iz radničke klase ulaze u obrazovne institucije i da nalaze da njihova pripadnost radničkoj klasi nije organski podržana. Institucije kapitala i države razbijaju veze kroz razne metode. Nečija nova klasna pozicija često proizvodi nove klasne instinkte.

Gramsci je u svom radu pisao o dve vrste intelektualaca. Prva su tradicionalni intelektualci poput sveštenika i profesora čiji društveni položaj njih identifikuje kao intelektualce bez obzira na kvalitet njihovog rada. Druga su organski intelektualci poput inženjera u fabrikama i učenih seljaka koji dolaze iz sopstvenih klasnih aktivnosti da bi postali oni koji pomažu protok informacija kako bi stvari nastavile da funkcionišu i razmišljaju kako bolje da se one razvijaju. Ni tradicionalni ni organski intelektualci nisu inherentno konzervativni ili radikalni.

Gramsci je takođe pisao o ideju „novih intelektualaca“. Ovo se veoma malo uzimalo u razmatranje pri čitanju njegovih tekstova. Ovo su intelektualci – fakultetski profesori i seljačke vođe- koji su protiv stvarnog poretka i koji su ukorenjeni u masovne borbe i masovne političke partije, koji ih opremaju kompasom koji orijentiše njihove misli. Ovi novi intelektualci, Gramsci zapaža, su oni koji se bacaju u „aktivno učešće u praktičnom životu kao graditelji, organizatori, večni nagovarači“. Posebno mi se sviđa ideja većnih nagovarača. Moguće da je to lajtmotiv socijalističkog pisanja?

Ja sam takođe bio zaintrigriran komentarom koji si izneo na May Day Bookstore radionici, glede važnosti onoga što si nazvao „detonatorskom rečenicom“. Možeš li objasniti šta misliš pod time, posebno unutar konteksta socijalističkog pisanja nasuprot kapitalističkom pisanju?

Kada je Marx završio prvi tom „Kapitala“, Engels je bio zabrinut. Da li je knjiga zahtevala veliki napor učenja kako bi se razumela? U pismu Marxu nakon što je pročitao knjigu Engels je napisao da ljudi „čak i učeni“ prosto „nisu naviknuti na ovakav način mišljenja“. On je hteo da Marx učini tekst „što je moguće lakšim za njih“. Marx nije bio zabrinut. On je razotkrio utrobu kapitalističkog sistema. On je pisao što je jasnije moguće. Kasnije je Engels zamerao engleskim prevodima. On je rekao kako prevodioci nisu razumeli da je Marx bio jasan i energičan stilista.

Ovo što je Engels rekao je meni veoma interesantno. On je rekao da se Marxov argument pojavio kao težak je ljudi „nisu naviknuti na ovakav način mišljenja“ – jednom rečju na dijalektiku. Drugim rečima, nije problem samo bio u jeziku već u obliku misli, u samom načinu mišljenja. Debata o žargonu i jasnoći koja se nastavlja kroz decenije promašuje poentu.

Poenta je da ako pišeš u skladu sa zdravim razumom onda je lako razumeti ono što govoriš. Svaka kulturna institucija prihvata tvoj argument – telezivija, školske knjige, internet. Ako ideš izvan zdravog razuma, ako postavljaš tvrdnje koje izvlačiš iz mišljenja koje nije na uobičajenom mestu, onda si u problemu. Teško je da budeš shvaćen. Moraš raditi na svom pisanju da budeš što jasniji.

Ja sam radio kao novinar više od 20 godina, otprilike isto koliko imam doktorat i akademsku karijeru. Sasvim očigledno postoje mnogi oblici pisanja. Ovi različiti oblici imaju svoju publiku i svoj kulturni kod. Postoji socijalističko pisanje koje je visoke tehnike – recimo „Kapital“ – i socijalističko pisanje koje je emotivno – recimo pamfleti i slogani koji treba da informišu i inspirišu. Svaki ima svoj registar. Ništa nije važnije od toga. Sve to ima svoju ulogu.

Ja sam zainteresovan za oblik pisanja koji spaja teorijski tekst i pamflet.

Želim da izvlačim uvide iz teorije koje smatram važnim i da izvlačim emocionalni registar iz političkih slogana a zatim da ispričam priču koja je , nadam se, informativna i inspirativna.

Ali šta dobijam iz slogana? Odatle dolazi detonatorska rečenica. Rano u tekstu treba da bude rečenica koja hvata suštinu tvog argumenta – ne svaki deo argumenta već jezgro.

W.E.B Du Bois u „Souls of Black Folk“ (Duše crnog naroda) postavlja pitanje, „Kako je to osećati se kao problem?“ . To je bila njegova detonatorska rečenica. Ona se provlači kroz celu knjigu. Narod afričkog porekla u SAD je napravljen – kroz ropstvo i Zakone Džima Kroua – da iskusi potčinjeno dostojanstvo. To je bila Du Boisova poenta.

Ja sam dotle došao sa drugog mesta. U mojoj drugoj knjizi „Karma of Brown Folk“ (Karma braon naroda), razvio sam argument u vezi sa rasom u SAD i zašto određene rase streme uspehi a druge streme neuspehu. Ova hijerarhija rasa omogućava belu nadmoć da iznese tvrdnju koja nakon svega nije rasistička.

Južni Azijati posebno, ali takođe i ostali azijski Amerikanci, ušli su u SAD nakon 1965 sa naprednim zvanjima. Njihova priča o uspehu je pisana imigracijskim zakonima, pa tako njihov „genije“ nije postignut kroz „prirodnu selekciju“ već kroz „državnu selekciju“. Pored toga, južni Azijati su bili pozicionirani nasuprot afričkim Amerikancima kao priča o uspehu. Izvlačeći iz Du Boisove detonatorske rečenice postavio sam pitanje, „Kako je to osećati se kao rešenje?“ To pitanje je utemeljilo knjigu.

U mojoj drugoj knjizi „The Darker Nations“ (Tamnije nacije) govorim o projektu Trećeg sveta, političkim pokretima unutar bivših kolonijalnih država na svetskoj sceni. Termin „Treći svet“ je postao znak za poniženje – državni neuspeh, korupciju, nasilje. Ali ovo je bio fenomen u 1980-im kada je projekak Trećeg seta, kako sam napisao, bio ubijen. Od 1920-ih do 1980-ih se termin odnosio na tu ogromnu borbu da se proizvede alternativni međudržavni sistem. Dakle detonatorska rečenica za tu knjigu – zapravo prva rečenica – glasila je, „Treći svet nije mesto, već projekat.“ Drugim rečima, ponižavanje – koje se tiče mesta u svetu koja su redukovana oskudicu i beznadežnost –nije moglo da se odnosi na političku borbu – projekat.

Konačno, moja poslednja knjiga „The Death of the Nation and the Future of the Arab Revolution“ (Smrt nacije i budućnost arapske revolucije) govori priču o zapadnim intervencijama u zapadnoj Aziji i severnoj Africi koje podupiru zapadne saveznike kao što je Saudijska arabija, a stavljaju metu na njihove protivnike kao što je sekularni nacionalizam (projekat Trećeg sveta) i komunizam.

Ovo koriščenje masovnog nasilja od Zapada i njihovih saveznika nakon Iraka 1991 je uništilo države i ozbiljno ugrozilo arapski nacionalizam. Čitav skup zemalja je devastiran – Irak, Sirija, Libija i Jemen. Detonatorska rečenica u toj knjizi je „Potrebne su stotine godina da se izgradi država, a samo jedno popodne da se uništi.“ Hteo sam da rečenica zahvati masovno nasilje kao i kavaljersku destrukciju decenija društvenog bogatsva.

Ova definicija detonatorske rečenice je sjajna jer uzima apolitični termin iz kapitalističkog pisanja (teza izjava) i politizuje ga. To me navodi na razmišljanje da li jedan deo socijalističe prakse pisanja treba da bude stvaranje novog rečnika, nove ključne reči kao što je „detonatorska rečenica“. I ovo se možda uklapa u ono što si nazvao „problemom sa pridevima“?

Kao što znaš, Mark, instruktori pisanja imaju alergiju na prideve. Oni sa pravom kažu da su pridevi nezgodni, oni usporavaju narativ.

Međutim ja pravim drugačiju poentu sa pridevima. Interesuju me reči koje su ispražnjene od svog značenja. Zatražio sam od učesnika radionice da naprave listu reči koji ništa ne znače. Došli su sa rečima poput „održiv“, „razvoj“, i druge takve birokratske reči, neke pridevi (održiv) a neke imenice (razvoj). Ove reči u kontekstu mera štednje stoje za aktuelnu analizu i stvaranje puta za budućnost.

Na internetu postoji generator rečenica za „akademske rečenice“ i „postkolonijalne rečenice“. Ovo je zabavno. Podjednako bismo mogli imati „NGO rečenice“ i „UN rečenice“. Ovi tekstovi nisu dosadni zbog njihove sadržine već onoga kako su pisani. Stil ovih tekstova je gotovo osmišljen da spreči čitaoca da bilo šta sazna iz njih. Veruje se da je samo objavljivanje ovih uputstava i izveštaja dovoljno da se dostigne nekakav standard demokratije. Ali ovo što ovakav način pisanja radi jeste odgurivanje ljudi od čitanja. Takvo pisanje je dakle antidemokratsko.

Pisanje treba da bude hrskavo, mada ne za sebe jer sada postoji nova estetizacija pisanja, način gde se piše za svoju dušu.

Pisanje je oblik komunikacije. Poenta pisanja je doseći do nekoga, nešto reći. Ono što ti kažeš je naravno relevantno, ali ne želim da budem dogmatičan. Volim da čitam ljude sa kojima se ne slažem i mogu da ih ocenim na osnovi njihove sposobnosti da mi kažu šta misle. Ovo nije jasnoća već preciznost. Da li je pisanje precizno? Zašto ono mora da bude suvoparno i precizno? Zato što ono mora da probudi nešto kod čitaoca. Čitalac ne treba da beži u zaklon jer je autor ispalio klišee, puškaranje mrtvim rečima. Pisci moraju da posvete posebnu pažnju da probude nešto u čitaocu. Čak i tekstovi o razvoju treba da dosegnu do srca čitaoca, ne da manipulišu njime već da ih zainteresuju.

To takođe znači uhvatiti koren stvari. Čitao sam gomilu uputstava o stvarima poput dimnjaka bez dima i toaleta bez vode. Ovakva uputstva su pisana ozbiljnim tonom pokušavajući da čitalac razume da je to protivotrov za epidemiju žena koje umiru od bolesti pluća i stanovnika straćara koji umiru od dizenterije.

Toliko opterećeni ozbiljnošću ovi tekstovi ne postavljaju fundamentalno pitanje, ukoliko vi  već imate ove sprave zašto ih nema u kućama širom sveta? Zašto ih nema u Nepalu gde žene u alarmantnoj stopi umiru od bolesti pluća? Odgovori bi oživeli uputstva jer ove ideje koliko god bile smislene nisu poduprte od vlasti. One su nemoćne invencije. One su namerene za siromašne koji nemaju moć. Tekstovi od „radi dobro“ tipova o svetskom razvoju su dosadni jer se kriju iza mrtve proze kako bi negirali fundamentalnu stvarnost sveta.

To je moja osnovna poenta o načinu pisanja. Ne jadikovka protiv prideva kao takvih već više centralno jurišanje na mrtav jezik da se umrtvi etika.

Puno smo govorili o socijalističkom pisanju, da li se može postaviti slična klasifikacija za socijalističko čitanje? Ili recimo takođe postoji i polje socijalističkog izdavaštva?

Ja zaista nemam osećaj za konture socijalističkog čitanja. Ali sam dosta razmišljao o socijalističkom izdavaštvu. Skoro dve godine radim kao glavni urednik LeftWord Books u Nju Delhiju koji je osnovan 1999.

Jedan od razloga njegovog nastanka je nestanak sovjetskog izdavaštva. Bili smo oslonjeni na izdavačke kuće poput Progress Publishers i Foreign Language Press (Beijing). Prvi je naravno ugašen padom SSSR, dok je drugi usporio sa izdavanjem knjiga koje su potrebne Indiji.

U starim knjigama Progressa je bila napomena za koju ja mislim da je dosta ohrabrujuća. Zvala se „Zahtevi čitalaca“ i pitala je da li čitaoci imaju neko mišljenje o samoj knjizi, prevodu i dizajnu. Ukoliko biste imali komentara data je adresa Zubovsky Boulevard na koju biste ih slali. Ovo je isti put kojim se kretao sindikat štampe, ministarstvo spoljnih poslova i tako dalje. To je bila pozivnica svojim čitaocima. Ono što sam ja razumeo jeste da je Progress Publishers želeo da napravi zajednicu čitalaca. Oni nisu uzimali svoju zajednicu zdravo za gotovo nego su je posmatrali kao aktivno čitalaštvo a ne tržišnu zajednicu kupaca knjiga kao robe.

Mi želimo da LeftWord bude socijalistički izdavač na taj način. Da gradimo našu zajednicu, slušajući šta zajednica govori i odgovarajući našoj zajednici proizvodnjom knjiga za koju ona misli da bi bila korisna za zajedničku borbu promene sveta.

Na primer, mi izdajemo istoriju komunizma i radikalizma. Ovo je politička odluka. Verujemo da buržoaska istoriografija otpisuje komuniste i radikale iz svojih istorijskih knjiga. Ovo ima dva uticaja: prvi je da je to pogrešno jer negira ulogu koju su odigrali komunisti i podriva tradiciju kojoj mi danas pripadamo; drugi je da postavlja gledište kako su borbe u prošlosti bile čisto spontane, tako da nema potrebe pripremati se za borbu. Ovom brisanju komunizma se mi suprotstavljamo izdavanjem istorije komunističkih borbi, uredili smo seriju „Komunističke istorije“ (prvi deo je objavljen) čime spremamo projekat „Enciklopedije indijskog komunizma“.

Treće, mi smo zainteresovani za izdavanje intervencija u indijsku i svetsku politiku. Postoje kratke knjige koje čitalac može da pređe u jednom danu. Četvrto, izdajemo nekoliko većih knjiga godišnje, knjige koje čitaoci žele da vare duže vreme, diskutuju sa prijateljima, prave čitalačke grupe. Naši čitaoci žele da prave svoje zajednice oko knjiga. Mi želimo da im pružimo priliku da učine to.

Imam još poslednje pitanje. Ove nedelje predajem Orwellovo „Zašto pišem?“. Da bi dao odgovor na ovo „zašto“, Orvel deli motivaciju na četiri kategorije: čist egoizam, estetski entuzijazam, istorijski impuls i politička svrha.

Iako mi se sviđaju ove kategorije, takođe volim i one koje je pomenula Arundati Roy u njenom Okupiraj govoru („Govor Narodnom Univerzitetu“), koji je skoro odštampan u „Kapitalizam: priča o duhovima“. Roy je rekla Okupiraj pokretu da je on uradio tri važne stvari: uveo je „novu imaginaciju“, uveo je „novi politički jezik“ i vratio „pravo na sanarenje u sistemu koji je pokušao svakoga da pretvori u zombija“. Šta bi za tebe bile slične kategorije ovima koje su predstavili Orwell i Roy za socijalističko pisanje?

Da budem iskren, nisam čitao Orwellov esej. Sa druge strane, jesam čitao Arundhatin govor. Veoma je snažan kao i njeni drugi eseji. Mislim da socijalističko pisanje ima važan i veoma težak izazov. Jedna od stvari koje su mi postale jasne je da kada se ljudska bića predaju stvarnosti, ideja o budućnosti je veoma mršava. Postoji samo sadašnjost. Sadašnjost se proteže u beskonačnost. Kada kažemo sutra mislimo samo sutra vremenski, ali ne u epohalnim uslovima. Sutra će biti kao danas. Senzacija beskrajne sadašnjice nas pozdravlja svakog dana. Promena nikad neće doći.

Taj osećaj uzaludnosti je najveća šteta za socijalističku imaginaciju. Socijalističko pisanje, po mom mišljenju, treba da pomogne da se prelomi taj fatalizam i stvori ono što Roy naziva „novom imaginacijom“, imaginacijom različitog tipa sveta, sa drugim prioritetima i drugačijim senzibilitetima.

Proizvesti ovakav način pisanja nije lako. Pogotovo ne u našem vremenu. Postoje borbe svuda oko nas ali tu je i osećaj, ispod njih, velikog očajanja.

Če Gevara je 1966 citirao Jose Martija: „Sada je vreme peći i samo svetlo treba da se vidi“. To je prelepa, lirska rečenica. Ali šta ona znači? Da li znači da je sada vreme akcije? Ili da je toplota akcije jedna stvar, ali svetlo vedrine druga? Da u ovom času akcije samo najjasnije misli treba da se propagiraju? Mislim da znači ovo poslednje.

U našem vremenu se odigravaju akcije, preko stotinu miliona radnika je štrajkovalo u Indiji 2. septembra 2016, dok se milioni studenata od Južne Afrike do Čilea borbe protiv školarina. Postoji borba o kojoj socijalista mora da piše. Postoji takođe razlog zašto ove borbe ne mogu lako proizvesti bolju budućnost, i ove pipke moći socijalisti moraju da rasvetle. Postoje takođe policija i rat, represija koja guši očajanje i proteste, i o tome takođe socijalisti moraju da pišu.

Ali više od svega socijalisti ne treba da pišu unutar registra bola ili čak čistog besa. Sumornost i osuđenost na propast ne pomažu razjašnjenju budućnosti, mogućnosti njenog postojanja.

Ja govorim da je vreme sadašnjice gotovo i da je vreme budućnosti pred nosem. Ovo ne znači da smo mi na pragu proboja, već da menadžeri našeg svetskog poretka nisu u stanju da reše naše probleme. To znači da sadašnjica nema rešenje za nas. Moramo da tražimo naša rešenja od budućnosti, od drugačijeg poretka naših potreba i luksuza, naše neumerenosti i naše oskudice.

Nisu nam potrebni tekstovi iz frustracije i besa, već tekstovi koji predlažu neizbežno, ideju koju imamo u samoj srži da naša sadašnjica nije u stanju da se nosi sa našim problemima nejednakosti, klimatskim katastrofama, ratom i tako dalje i da ne samo što nam je potrebna alternativa, već da je u našim borbama alternativa na pomolu. Drugim rečima, vreme budućnosti postoji u našim borbama. Naše pisanje treba da uhvati to osećanje.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.