SFRJ i titoističko pitanje

Opasan flert sa titoizmom

I deo | II deo

Post-jugoslovenska levica, nažalost, ima svoju ozbiljnu trans-decenijsku ljubavnu aferu sa sistemom koji je instalirao Savez Komunista Jugoslavije, a koju je ostatak kritičke marksističke teorije poznavao pod oznakom „titoizam“.

Suština ovog flerta je zapravo poprilično bizarna, kao očijukanje sa lešom nasilnika sa kojim smo bili u braku i bilo nam je malo lošije nego očekivano, ali opet dosta bolje nego sa potonjim nasilnicima. Ovaj turobni flert, kao i dosta toga, samo još jedan je u seriji aktova nemoći da sudeonici ovog doba intervenišu u i/ili prihvate sadašnji istorijski momenat, pa navrat-nanos izmeštaju sadašnje borbe u vreme kada je to obavljao Sekretarijat državne bezbednosti dok su građani mirno spavali i ujutru se samo spremali za posao itd.

Titoizam, ipak, možemo kritikovati za sve, budući da riba smrdi od glave.

Pitanje od milion dolara, naravno, jeste ovo: „Ako je ljudima bilo tako dobro u tom i takvom socijalizmu, kako je moguće da ga niko nije branio, već naprotiv – ratovalo se protiv njega?“

Ovo pitanje jeste noćna mora većine post-SFRJ aktivista koja se, stoga, vrti u vrzinom kolu cikličnih pitanja i odgovora, namerno previđajući ovo prvo i najvažnije. Logično, jer takvo pitanje, tu vrstu pitanja, je najlakše ignorisati.

Mi na ovom sajtu ga ignorisati nećemo, kao ni bilo koje drugo  pitanje iz presudne istorije KPJ-SKJ pod Josipom Brozom. Zato, uđimo u detaljniju analizu nekih od skandaloznih momenata u istoriji partije nad svim partijama.

/Kolektiv TCL./

Zaverenička politika kao oslonac i UDBA kao njeno savršeno otelotvorenje

Kao najbolji Staljinov učenik vođenja tajne, nasilne i zavereničke politike, Tito je navikao da se oponenata oslobađa brzo i hitro, bez mnogo objašnjenja, kao što su uslovi turbulentnih tridesetih i četrdesetih dozvoljavale. Podsetimo da su u Tito-Staljin režiji nestajali i ubijani: Filip Filipović, Sima Marković, Jovan Mališić, Milan Gorkić, Blagoje Parović, Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović, Arsa Jovanović… ali i hiljade drugih, poslatih u Moskvu na ‘poslednji razgovor’, ubijanih na ratištima Španije, kao i na ratištima bivše SFRJ.

Odbegli poznati general Jugoslovenske armije Pero Popivoda napisao je u jednom kominikeu Informbiroa:

Za vreme rata mnogi partijski rukovodioci, medju njima i članovi CK, ginuli su tajanstveno. Može se sa sigurnošću tvrditi da za našu partiju nema više tajni o stvarnim uzrocima smrti naših najboljih drugova. O ovome najrečitije govori slučaj s Lolom Ribarom. Neposredno pred letenje Lole Ribara avionom u inostranstvo, što je bilo poznato samo Titu, Kardelju, Djilasu, Rankoviću i njihovim engleskim prijateljima iz vojne misije, doleteo je ustaški avion i na zemlji uništio avion kojim je trebao da leti Ribar i ubio samog Ribara.

Još zagonetnije, odmah posle oslobodjenja Beograda, poginuo je clan Politbiroa CK KPJ Ivan Milutinović. CK je saopštio da se Milutinović utopio, ali kako; pod kakvim okolnostima, kuda je išao i s kime, do današnjeg dana ostala je tajna za sve, osim za kliku Tita i Rankovića. To su samo neke činjenice koje ilustruju izdajničku delatnost fašističke bande Tita-Rankovića u prošlosti.

Tito je iz prve ruke, kao moskovski učenik, mogao na primeru KP SSSR da vidi da je jednom socijalističkom zemljom moguće upravljati bez nekog velikog narodnog učešća, uz jak policijski i obaveštajni nadzorni aparat. To, naravno, nije imalo neke velike veze sa teorijsko-političkim tekovinama marksizma-lenjinizma, ali su četrdesetih ta stvari odavno zaboravljene, kao i dužnost prema njima. Svi potezi ekstremne policizacije društva, zaverenička i tajna diplomatija, umnožavanje tajnih službi pravdane su „obimnom i složenom situacijom“, tj. time da je za našu novu ‘socijalističku domovinu’ zainteresovano dosta stranih službi i da mi na to moramo da odgovorimo. Zapravo, KPJ i njene tajne službe maltretirale su, dominantno, svoj soptveni narod, bogateći se njemu pred očima.

Tito, kao možda najuspešniji staljinista, čvrsto je verovao da je mandatiranje i širenje domena uticaja tajnih službi legitimno političko sredstvo, koje kao takvo nije ni u kakvom sukobu sa idejama radničke demokratije. Prema Titovim rečima:

(…) Još u toku rata, sa prvim početcima formiranja nove države, stvorena je Služba bezbjednosti protiv okupatora i njegovih domaćih pomagača, koji su radili na tome da porobe naše narode i unište našu zemlju. Na frontu borbe sa takvim neprijateljem ona je dobila ratno krštenje, očeličila se i prekalila kao organ revolucionarne borbe, koju je neprijatelj osjećao na svojoj koži kao moćnu udarnu snagu naroda.

Nema sumnje da je KPJ, takva kakva je bila, sastavljena pre svega na moskovskom drilu paranoje i svireposti, zaista svoju tajnu policiju videla kao „organ revolucionarne borbe“, toliko revolucionarne da je taj oblak rastao nad partijom i društvom sve dok nije progutao sve ono iz čega je izašao.

I ne samo to, ove tajne službe se nisu podnosile sve vreme, jer sve vreme vlada tihi sukob, petparački i sličan onom iz Holivuda oko netrpeljivosti lokalne, državne i savezne. Kao što se u američkim filmovima CIA i FBI ne vole, na našem terenu imali smo to da marta 1946. od Prvog i Drugog odseka OZNE formirana se pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Uprava državne bezbednosti (UDBA), dok je od Trećeg odseka OZNE pri Ministarstvu narodne odbrane formirana Kontraobaveštajna služba (KOS) Jugoslovenske armije (?!). Dva ogromna aparata, nadasve opasna aparata, vode se i bore oko istog tržišta, ali nema sumnje da je u beskrupuloznosti, sitničavosti i alavosti prevagu odnela „odbegla frakcija“ MUP-a, partijska tajna policija UDBA-e, koja je počela da zapošljava nenormalne količine ljudi u sferi potkazivanja i cinkarenja.

Problem sa ovom koncepcijom i svetonazorom je taj što on mora da stvara iznova neprijatelja kad ga nema, on ne može a da nema neprijatelja – jer na taj način se iz realnosti brišu razlozi da tako nešto moćno i nedostupno kontroli naroda postoji. Ako nije okupator, onda su četnici ili ustaše, ako nisu više ni oni, onda su trockisti, ako ne trockisti, onda ibeovci, ako ne ibeovci, onda „reakcionari“, ako ne oni, onda „unutrašnji elementi“, „anarho-liberali“ i tako u krug, iznova i iznova.

Taj parazitski sistem se, boreći se protiv svog sopstvenog naroda, borio i protiv samog sebe i celo društvo sa sobom vukao u vir. Krajačić konačno 1974. uspeva da progura ideju „federalizacije“ Službe Državne bezbednosti, na taj način čineći je još bližom šovinističkim mahinacijama, pa teritorijalne službe kreću da se okreću jedna protiv druge, u nedostatku važnijih antagonizama. Poduprte od strane partijskih birokratija, SFRJ, zajedno sa svojim masivnim državnim aparatom – kreće da se davi u sopstvenim kontradikcijama.

Na čuvenoj IV sednici CK SKJ, kada je razrešen Leka Ranković, Titov ‘Srbin’, Tito je održao sledeći govor:

Usledile su uvodne napomene predsedavajućeg u vezi s prvom tačkom:

(…) Mi smo, drugovi, pogrešili što smo našu državnu bezbednost u toku dvadeset i više godina njenog postojanja prepustili takoreći samoj sebi, i glavni rukovodilac je bio drug Ranković (ne više drug Marko). Vi znate da je u toku rata i prvih godina posle rata naša državna bezbednost odigrala ogromnu ulogu, u čemu, razume se, jedan veliki deo zasluga ima i drug Ranković i ostali drugovi koji su bili pod njegovim rukovodstvom. No, upravo zbog tog ogromnog poverenja koje smo imali i prema drugu Rankoviću i prema službi državne bezbednosti, mi na našim sednicama nijedanput nismo imali pitanje ove službe. A mogu li se bilo koja organizacija ili bilo kakvi organi tako dugo pustiti bez kontrole Partije, bez kontrole rukovodstva naše Partije. Razume se da je to naša krivica.

Eto, tako se titoizam odnosio prema članovima Partije i članovima društva – eto, dragi ljudi, mi smo imali previše poverenja u tajnu policiju, morali smo da joj damo prevelika ovlašćenja jer nam sto neprijatelja preti i eto, 20 godina se niko nije bavio time. Ali zato danas drugovi, danas konačno otvaramo tu temu i konstatujemo da je naša krivica i zato ćemo danas par ljudi da razrešimo. Nije nego; stvar je bila u tome da su ostali delovi partijskog aparata (a podela je uglavnom bila hrvatski i slovenački deo protiv ‘ostatka sveta’) odlučili da Titovu policijsku desnu ruku odseku, jer je Ranković bio prepreka na putu daljim federalizacijama i rascepkavanju državne moći centra federacije, što svakako nije odgovaralo tendencijama među partijskim drugovima Zagreba i Ljubljane. Titov lični krvnik, „drug Marko“, koji je hiljade svojih drugova poslao na Goli Otok, sada je prolazio njihovu sudbinu, lažno optužen da je srpska UDB-a pod njegovim nadzorom prisluškivala SKJ. U još jednom staljinističkom lupingu, stolovi su se okrenuli.

Ako se konstatovalo da drugovi Ranković i Stefanović nisu do kraja iskreni, onda to isto je važilo i za Broza. Kad kaže da mu se „vršljalo“ po rezidenciji, da je sva bila „prekopana“, nije govorio istinu. Da Broz, i supruga mu Jovanka nisu bili fizički obezbeđeni, mogli su da zaključe naivni i neupućeni. U njihovu blizinu nije ni ptica mogla da zaluta bez posledica. Od 155 članova CK u raspravi je učestvovalo njih 21. Prijavilo se još, ali je zaključeno da to više nema svrhe, da se usvoje odluke, pa na vikend. Govorili su drugovi iz svih republika, ali ne i najvažniji. Pre okončanja sednice i razlaza, usvojene su odluke plenuma. Poslate su dve preporuke odgovarajućim organima šta im je činiti u ‘demontiranju UDB-e’ i još uz to:

– da se drug Svetislav – Ćeća Stefanović isključi iz CK SKJ i iz SK, kao i preporuka da se razreši članstva u SIV.

– da se prihvati ostavka druga Aleksandra Rankovića na funkciju u CK SKJ (člana i sekretara) i prihvata se da podnese ostavku na funkciju podpredsednika Republike. Ostaje među drugovima, u SK.

Ta Brozova ekspeditivnost oborila je Rankovića, doživeo je infarkt. Hitno je avionom prebačen u Beograd.

Prisećao se tog događaja Svetozar Durutović, tadašnji izvršni sekretar u CK SKJ:

Te večeri bio sam dežurni federacije. Da nije bilo teleksa sa Briona, vikend bi protekao mirno. U toj poruci je pisalo da se na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu Aleksandru Rankoviću obezbedi tretman, kao da je potpredsednik Republike, što je zvanično još i bio. Bio je to zahtev Josipa Broza Tita

Uz slavodobitnika Broza, mirisom Briona „okadilo“ se i više njegovih vernih drugova, naročito Srba iz Srbije kojima su bila obećana unapređenja u partijskoj aždaji koja je bdela nad narodom. Rankovićevim razrešenjem, važnih funkcija domogli su se – Mijalko Todorović, na mestu sekretara Izvršnog komiteta CK SKJ, a vinuo se večiti džoker Koča Popović na mestu potpredsednika Republike.

Nisu u Srbiji posle Briona odstreljeni samo visoki funkcioneri UDB-e i partije, velika čistka je obavljena na svim nivoima. Oko 60 odsto svih njenih kadrova odstranjeno je, uglavnom penzionisano. Dugo su im otkrivani i osuđivani brojni grehovi koje su počinili, uglavnom fiktivni i nakarikani.

Kako je jugo-birokratija gradila svoje odnose sa javnošću; „Nesvrstani“ kao rešenje dvostrukog zagrljaja

Nesvrstanima je trebala Jugoslavija a Titu su trebali nesvrstani.
Tito i KPJ bili su u konstantnoj neprilici: bilo im je jasno da ukoliko ostane u zagrljaju Zapada gube vlast, a ukoliko se vrati u zagrljaj SSSR-a mogu postati sledeća meta. Taj strah Tita neće napustiti do smrti. Istorija će mu, međutim, još jednom priskočiti u pomoć: na međunarodnoj sceni se u to vreme pojavila nova grupa zemalja koja se nije svrstavala ni uz Zapad ni u Istok, zbog čega ih je Mao Cedung nazvao trećim svetom.

Kinezi i Indusi su 1954. godine u indonežanskom letovalištu Bandung organizovali Konferenciju novooslobođenih afričkih i azijskih naroda, na kojoj su Ču Enlaj i Nehru napisali Principe miroljubive i aktivne koegzistencije. Tito je rešio da prihvati savete svog ambasadora u Nju Delhiju Josipa Đerđe, koji mu je još od 1952. godine slao Nehruova pisma.

Među njima je bio siguran i od Amerikanaca i od Sovjeta, dok se njegova zemlja sve do svog tragičnog kraja osećala udobno u ulozi strateške tampon zone između SAD i SSSR i lidera trećeg sveta. Tito će 1956. godine, na Brionima, primiti Nehrua i egipatskog vođu Gamala Abdela Nasera i dogovoriti se o stvaranju pokreta Nesvrstanih. Nova epoha je bila na pomolu. Zahvaljujući Nesvrstanima i parama tih država, Jugoslavija će početkom sedamdesetih čak postati jedna od pet najmoćnijih zemalja u UN.

Na ovaj način, pored američkih dotacija, KPJ sebi obezbeđuje još veći priliv novca, a to su novci nerazvijenih zemalja ‘Trećeg sveta’ kojim te zemlje plaćaju jugoslovenske tehničke patente, vojne patente, inžinjere, radnike – čitave vojske ljude zaposlenih u instituciji promocije ‘mira i prijateljstva’. 

Vremenom je i zapadni NATO blok razumeo da je ova „proširena svetska Jugoslavija“ dobra garancija da taj pojas zemalja neće vremenom otići pod direktnu kontrolu Moskve, iako su se u početku neki delovi NATO zemlja jako bunili oko pokreta Nesvrstanih.

Ekonomske mahinacije – „samoupravljanje“ kao titoistička lozinka za eksploataciju

Tekst Dragana Drače kojim on vrlo sažeto i precizno raskrinkava dimnu zavesu jugo-samoupravljanja smo već preneli na našem sajtu, ali nije zgoreg iznova utvrditi te poente. Sveta krava i teorijski oslonac jugoslovenskog puta u socijalizam, nekakvo Titovo ‘samoupravljanje’ bilo je teorijski nepostojeći koncept klike oko Kardelja, Đilasa i Popovića kojim bi se, u svetskim očima, nekako povlačile razlike između okoštalog staljinizma Istočnog bloka predvođenog Moskvom i, eto, naše domaće varijante koja je bliža tradicijama klasičnog marksizma. Naravno, u pitanju je ordinarna laž i čista glupost.

Kako navodi D. Drača:

Tako je, u glavama jugoslovenskih ekonomista, socijalistička privreda pedesetih godina trebalo da bude centralistički dirigovana od strane države i planskih institucija, šezdesetih tržišno regulisana, sedamdesetih dogovorna, da bi na kraju potpuna ideološka kapitulacija birokratije našla svoj izraz u ekonomskoj teoriji u vidu teza o mešovitoj privredi i kompletnom povratku u kapitalizam. Apsurdnost tvrdnje da su takvi teorijski skokovi bili izraz logičnih faza u „izgradnji socijalizma“ i u skladu sa promenama u nivou razvoja proizvodnih snaga u zemlji, koja je decenijama služila da opravda svaku novu inkonzistentnost ili potpunu kontradiktornost nove teorije u odnosu na prethodnu, pokazuje sama činjenica da je poslednji element tog „logičnog niza“ zagovaranje restoracije kapitalizma. (…)

Međutim, već u drugoj polovini pedesetih godina, naizgled paradoksalno, sve veći značaj dobija teza da robna proizvodnja nije inkompatibilna sa socijalizmom i na kraju se razvija u tvrdnju da je robna proizvodnja nužna u socijalizmu. Samo naizgled paradoksalno zbog toga što je to bilo nužno uzrokovano birokratizacijom. Birokratija otuđena od realnih uslova života većine u društvu, nesposobna je da uspešno izrađuje detaljne planove procesa društvene reprodukcije, pa joj i ne preostaje ništa drugo nego da stvari koje su već izmakle kontroli pre ili kasnije proglasi za „objektivno kretanje“ privrede i istu prepusti samu sebi tako što će ponovo uvesti neki oblik tržišnog mehanizma. Ili kako je to Vladimir Bakarić izrekao na Petom kongresu SSRNH: „Mi smo odavna priznali da i u našoj ekonomiji vlada zakon vrednosti.

Nije za džabe Če Gevara, pri poseti SFRJ 1959. rekao da je SFRJ eksperiment koji se možda neće dobro završiti. On je primljen u Titovu vilu na Brionima i bio u poseti fabrikama u Rijeci i Puli izneo sledeće ocene:

(…) mislim da ovaj sistem navodi fabrike i njihove radnike da se takmiče jedni protiv drugih, slično kao u kapitalizmu (…) ovaj sistem samoupravljanja može da stvori velike razlike u platama među radnicima, u zavisnosti od sektora u kome rade i fabrike u kojoj se nalaze.

Naravno, nije uopšte pogrešio.

To što je Tito bio u ratu sa liberalima“ unutar partijskih struktura, nije bilo iz razloga jer je Broz, eto, jedan veliki lenjinistički revolucionar – razlozi su bili krajnje pragmatični. Ekonomske liberalizacije su, naravno, krajnje opasni i rizični poduhvati za sve društvene sisteme baziranje na zajedničkom vlasništvu i tu je trebalo koračati oprezno.

Krajem šezdesetih godina nešto slično je pokušao Jevsej Liberman u SSSR i Reže Njerš u Mađarskoj, u Kini je Čen Jun pokušao isto sredinom pedesetih. Mao Cedung je Čen Junove ideje o tržištu zamenio Velikim skokom napred“ (zbog koga su milioni seljaka umrli od gladi), a ni Tito se nije ustručavao da se, krajem šezdesetih godina, otarasi liberala“, barem onog krila koje je bilo glasno u svojoj kritici insistiranja na uskoumnom socijalizmu“. U sva tri slučaja motivi obračuna s reformatorima bili su slični: liberalizacija u privredi pretila je partijskom monopolu u politici.

Međutim, u praksi se jugoslovensko samoupravljanje“ svelo na sve ono što je Če Gevaru zaprepastilo krajem pedesetih i gde je brže bolje odmaglio put Angole. Tito je kritikovao liberale“, ali je titoizam diskretno nemilosrdno ‘liberalizovao’ uvek kada je mogao.

Jugoslavija je, iz geopolitičkih razloga, već krajem četrdesetih prešla iz sovjetske u američku orbitu, određena liberalizacija je počela krajem pedesetih, zbog sukoba sa Staljinom Jugosloveni su morali da smisle treći put“ između staljinizma i revizionističke“ evropske socijaldemokratije i neizbežni Kardelj se setio da bi to mogao da bude samoupravni socijalizam“ o kome su maštali pariski komunari. Otvaranje prema Zapadu pedesetih i šezdesetih godina donelo je neke sveže ideje i, pre svega, mnogo svežih kredita i to je učinilo da njena privreda, ali i društvo u to vreme krenu s mrtve tačke. Veliki privredni sistemi – lokomotive razvoja“ nastali sredinom šezdesetih po uzoru na američke korporacije (Geneks, Ineks i sl.) biće sve do kraja kičma jugoslovenske privrede, a ono što je u Beogradu izgrađeno posle rata nastalo je uglavnom u to vreme pod uticajem srpskih liberala”. Službenici Geneksa, Ineksa, Centrotekstila, kao i inžinjeri CIP-a, Energoprojekta i drugih firmi – imitiraju svoje kolege sa zapada i prave male finansijske i poslovne imperije. Logično, njihovi klasni interesi nemaju puno veze sa rudarima i industrijalnim radnicima SFRJ. KPJ na ovo nema nikakav logičan odgovor. Počinje da prvi put u javnosti bude reči o pripadnicima menadžerskog sloja“, onog koji će zakopati jugoslovenski eksperiment.

U Sloveniji i Hrvatskoj, ali i u Srbiji i ostalim republikama šezdesete godine su bile godine privrednog napretka i brzog rasta životnog standarda, Jugosloveni su počeli da kupuju Vespe, pa fiće“ a imućniji i tristaće“, koje je Zastava pravila na osnovu prve Fijatove licence na Istoku Evrope. Prosečni jugoslovenski radnik je sa svojom platom mogao u to vreme svojoj porodici da priušti svake godine letovanje na Jadranu, a kasnije i neizbežni šoping u Trstu. Za razliku od ostalih istočnih Evropljana, Jugosloveni su pasoše dobili već krajem pedesetih. To je bila važna titoistička legitimacija – nismo kao ostali, ostali su sirotinja“. Nastaju čuveni mitovi o iživljavanju finansijama Jugoslovena u Bukureštu i Sofiji i pranju nogu u lavorima šampanjca, a Albanci masovno dolaze da rade na Kosovu za sitne nadnice. Upravo u ovim momentima treba tražiti korene modernog ‘kosovskog problema’.

Novi vetrovi počeli su da duvaju i u jugoslovenskom filmu, pozorištu, medijima, nauci i društvu u celini. Ovo su na zapadu nazvali koka-kola socijalizmom“, analizirajući jako prisustvo američke kupovne simbolike u jednoj socijalističkoj zemlji.

Privredna reforma je, međutim, otvorila političke probleme. Pošto su dobili vlast u preduzećima, direktori su počeli da traže reč i u politici, pojava prvih „GG preduzeća“ (preduzeća „grupe građana“) je produbila socijalne razlike i korupciju, logika tržišta je da od bogatih pravi još bogatije (prirodno), a od siromašnijih još siromašnije, i u Jugoslaviji su razlike „Sever-Jug” bile sve vidljivije, naročito između razvijene Slovenije na severu i nerazvijenog Kosova i Metohije na jugu.

Na ovom sajtu je već pisano da su se viškovi radne snage koje KPJ nije imao gde da udene – slali u Zapadnu Evropu da restauriraju kapitalizam nakon II sv. rata po sniženoj ceni. Rešavajući u paničnom trku sve probleme na tonućem brodu, KPJ birokratija nije štedela kreativnost i ideje. Sporazum o angažovanju radne snage“ je sa Austrijom potpisan 1966-e, a sa Nemačkom 1968-e.

Tatomir Toroman objašnjava ekonomsku ulogu ovih radnika i radnica.

Sredinom 20. veka u najrazvijenijim zapadnim zemljama bila je velika potreba za radnom snagom i sa siromašnog juga radnici su odlazili na bogati sever. Taj fenomen zahvatio je i SFRJ. Kada su migracije postale masovne, 1969-73, naglo je skočio devizni priliv u zemlji; te tzv. devizne doznake su bile značajna stavka u budžetu.

Prema jugoslovenskom popisu stanovništva iz 1971. godine, na privremenom radu u inostranstvu je bilo 671.000 radnika, a prema statističkim podacima zemalja emigracije taj broj je za 100.000 veći, znači oko 780.000. KPJ je, naravno, namerno smanjivala broj ljudi koji su, manje ili više, sistemski iseljeni jer su bili potencijalna socijalna bomba za red i mir u državi u kojoj su se gomilali problemi, a jedan od njih je svakako bio i nezaposlenost.

Podsetimo, SFRJ je 1965. počela da šalje radnu snagu u Zapadnu Evropu, prvenstveno u Nemačku, Austriju, Švedsku i Francusku. Prvi talas masovne ekonomske emigracije iz SFR Jugoslavije trajao je sve do 1973, kada je došlo do Prvog naftnog šoka“, finansijske krize i zaustavljanja ekonomskog rasta u Zapadnoj Evropi. Kao što i reč gastarbajter“ kaže, Austrija i Nemačka najpre nisu htele da se postave kao klasične imigrantske države, poput SAD i Kanade, već je namera bila da se gastarbajteri vrate svojim kućama kada splasne potražnja za radnom snagom.

KPJ i njena kultura politika nije ništa učinila da se kulturni i socijalni prezir prema ovim ljudima i njihovim navikama ikako saniraju. ‘Gasterbajteri’ su do dan danas, sa svojim navikama i ukusima, meta ismevanja u našim društvima, što dokazuje ovaj komentar sa jednog od novinskih portala u Srbiji.

Trikovi su sadržali i premeštanja industrija i kupovanje socijalnog mira na taj način.

U izveštaju CIA – RDP80 – 00810A008600430009 – 4 (1955.) doslovno stoji da je sve ukaze o premeštaju postrojenja potpisivao Josip Broz.

Naravno, u vezi ovoga su izbili ozbiljni nemiri unutar partije po nacionalnim linijama. Okosnica razdora, uz transfer fabrika iz Srbije u Sloveniju kada stručnjaci za električnu energiju budu na raspolaganju“, bio je i predlog za promenu rute dotadašnje Jadranske pruge“, koja je vodila od Beograda ka Baru, ka poželjnijem pravcu: Beograd – Sušak (danas deo Rijeke).

Ondašnji poznavaoci prilika tvrde da je Fabrika automobila Maribor, poznata po „tamićima“, osnovana odlukom Ministarstva teške industrije, a da je fabrika kamiona iz Industrije motora Rakovica razmontirana i s kompletnom tehničkom dokumentacijom premeštena u Sloveniju.

Sredinom sedamdesetih, izbila je afera unutar SKJ da se elektrana u Krškom gradi od nemačke ratne štete namenjene Bosni i Srbiji, a da su je neplanski prisvojili SK Hrvatske i SK Slovenije da bi gradili prvu nuklearnu elektranu u socijalističkom delu sveta, samim tim krčeći sebi put ka energetskoj samostalnosti od ostatka zemlje.

Prvi znaci neminovnog slabljenja partijskog političkog monopola pustili su iz boce i duhove nacionalizma, a javio se i sukob između Titovih „prvoboraca“ i mlađih generacija koje su tražile svoje mesto pod političkim suncem Jugoslavije. Novine su prvi put posle rata počele bojažljivo da kritikuju „drugove“ na vlasti, a Lola Đukić i Novak Novak su počeli da snimaju prve političke satire na TV. Sredinom šezdesetih godina, bilo je i ideja da bi Tito mogao da ode u zasluženu penziju (doduše, desilo se sasvim suprotno) i da bi SKJ trebalo da dobije neku vrstu opozicije u SSRNJ. Socijalistički Savez Radnog Naroda Jugoslavije bio je KPJ-ov pokušaj da instalira sam sebi lažnu opoziciju i iako je dosta dobrih ideja dato i realizovano preko SSRNJ, ova organizacija je u stvarnosti bila blokirana da bilo kako utiče na bilo kakvu važnu društvenu odluku. Svemu je došao kraj 1968. kada se Tito našao na udaru s različitih strana. U Beogradu su studenti izašli na ulice s idejama pariskih „šezdesetosmaša“ i prvi put su se jugoslovenski „sinovi komunizma“ sukobili s očevima koji nisu dali vlast i odgovorili su pendrecima. Tito je zaključio da je vreme za akciju, poslao policiju na studente, tenkove JNA na Kosovo i Metohiju, naoružao republike (ONO i DSZ). U suštini, dolio ulje na vatru.

Kada je Ričard Nikson došao u Beograd 30. septembra 1970. kolona mercedesa se protegla od Slavije do Terazija. Titovi „bezbednjaci“ čak nisu dozvolili da američke kolege iskrcaju blindirani Ševrolet američkog predsednika, jer je Tito i dalje imao poverenja u svoj blindirani Mercedes. I Nikson je još imao poverenja u Tita.

Kao finalni čin potpunog političkog bankrota, SFRJ se nudi kao organizator godišnjeg skupa Organizacije za evropsku obnovu i razvoj (KEBS-OEBS); imperijalističke političke strukture koja je bila još jedan od hladnoratovskih instrumenata za proturanje ideja privatizacije i „demokratizacije društva“.

„U istoriji Evrope ovo je važan trenutak koji pobuđuje nade u bolje sutra i srećniji život pokolenja, trebalo je da mnoge generacije prođu mnoga iskušenja da bi se Evropa počela oslobađati onoga što je negativno u njenom nasleđu sa licem ka budućnosti“, govorio je tada predsednik SFRJ Josip Broz Tito, kao jedan od prvih EU vizionara Balkana, očigledno. Malter na Centru Sava jedva da se osušio da primi svetske delegacije.

„Ovaj naš zajednički zadatak utoliko je složeniji što postoje mračne strane koje su protivnici detanta, koje se služe svim sredstvima od propagande do raznih pritisaka i terorističkih akcija u nameri da podriju popuštanje međunarodne zategnutosti“, govorio je tada savezni sekretar za inostrane poslove Miloš Minić. Sava centar, koji su zvali i KEBS, decenijama nije menjao izgled. I svetu su ostali slični problemi – iako su reči drugačije. KEBS se danas zove OEBS.

Radi ovog, mnoge leve organizacije širom sveta otvoreno su tada optužile Jugoslaviju da se neskriveno stavlja na pozicije zapadnog imperijalizma i odustaje od ideja socijalističke revolucije i borbe protiv ugnjetavača širom sveta, iako su, efektivno, još ciljevi Nesvrstanih išli u tom smeru, „premoštavajući razlike“ između Istoka i Zapada. Titoizam je, na taj način, bio egzotični istorijski unikat naplaćene multi-kulturalnosti u periodu najintenzivnijeg socijalnog sukoba u ljudskoj istoriji, petodecenijske tenzije između dva svetska bloka.

Fantazam o ‘samoupravljanju’

Koja je dakle bila priroda socijalizma u Jugoslaviji? Šta je on bio?

Savremena socijalistička teorija još uvek, jedinstveno, nije izašla na kraj sa time šta su državno-socijalistički (staljinistički) projekti tog i našeg doba zaista bili. Neosporno se radi o krajnje posebnom vidu mutacija vlasničkih  i unutardruštvenih odnosa. Neki od njih su u svojim mutacijama preživeli, oni koji svojim postojanjem nisu bili vezani za SSSR i KP SSSR – Kina, Kuba, S. Koreja, a Libija i Irak bivaju srušeni početkom XXI veka udarima zapadnog imperijalizma, čini se da se slična sudbina sprema i Venecueli.

Moskovski, staljinistički model je krajem osamdesetih finalno klecnuo pred naletima istorijskih ispita (sa njim i beogradsko-zagrebački model), no mi smo baš tek sada dužni da se tim modelima i njihovim osobenostima bavimo u nastojanjima da potonje događaje (nakon 1991.) razumemo kao neke otiske i ehoe situacija koje su se odvijale daleko pre naših rođenja.

Mi ne možemo o nekoj zemlji, o nekom društvu, suditi po njenim zvaničnim proklamacijama i dokumentima. Ako mi u SFRJ pričamo o platama, razmeni, robnoj proizvodnji, ako pričamo o privilegijama ljudi iz vrha partija i figura u ekonomiji i vojsci – onda teško da pričamo o nekom socijalizmu poželjnog tipa. Možda imovina jeste bila ‘društvena’, ali je višak novca išao ne u redistribuciju, išao je u gornje ešalone društva pozicionirane oko partije. Ako revolucija, rečima Marksa, „ukida sadašnje stanje stvari“, mi možemo da pričamo o emancipaciji žena, industrijalizaciji i povećanju zaposlenja, izradnji kvalitetnog stanovanja i infrastrukture. To svakako nije malo i beznačajno (naprotiv), ali ne možemo da pričamo o komunizmu, jer to je nešto drugo. Marks to izričito kaže u Manifestu Kritici Gostskog progrma: samo je komunizam besklasno društvo –  društvo iz koga je iščezao svaki oblik eksploatacije. Revolucije jeste bilo, ali ona koja je sprovela dominantno kapitalističku transformaciju, tamo gde je ona istorijski falila u lancu svetske modernizacije. Stoga i zato, kada se govori o istoriji poratne Jugoslavije, govori se o istoriji jednog procesa i to istoriji revizionizma.

SFRJ je bila, sada se može tvrditi, jedini način da balkanske zemlje urade doslednu građansku revoluciju, tj. da 100 godina kasnije uđu u cikluse koji su u Zapadnoj Evropi krenuli jedan vek ranije. Zemlje u okviru SFRJ su tad konačno u punom smislu dobile jasne granice, jezik, jedinstveno tržište, mobilnu radnu snagu, glasačko pravo – sve ono što je bilo neizvodljivo pod Karađorđevićima, iz raznih razloga. U tom smislu znači, SFRJ je bila jedna socijaldemokratska, prosvećena jednopartijska diktatura – slična skandinavskom modelu u to vreme, minus parlamentarna demokratija, naravno.

U tom smislu, fetiš jugo-levice na „jugoslovensko samoupravljanje“ pokazuje ceo ideološki bankrot i KPJ birokratije, a i onih koji je nasleđuju i nekritički preslikavaju. ‘Samoupravljanje’, ako ćemo iskreno, ne postoji u nekoj strožijoj marksističkoj tradiciji, ta ideja je vezana ili za anarhizam ili za, u manjoj meri, levi liberalizam, recimo u delima Džona Stjuarta Mila se čak spominju radničke kooperative koje bi jedan dan trebale da naslede one u kojima se individualno odlučuje. Francuski aktivista Žak Kamat (Jacques Camatte), naprimer, je pisao o tome kako ‘radničko samoupravljanje’ nije nikakav niti novi, niti bolji model od svega drugog. Kritičari ‘samoupravljanja’ tvrdili su da kapitalizam nije samo pitanje odlučivanja, već širi odnos društvenog totaliteta na koji ‘samouprava proizvođača’ nikad ne može odsudno da utiče.

Uostalom, vratimo se na KPJ liniju koja priznaje zakon vrednosti i njegovo važenje; ta ista KPJ je sve ekonomske probleme rešavala sa više labavosti u odlučivanju ekonomista i na kraju evo gde je to sve dovelo. Kada je izbila naftna kriza sedamdesetih, SFRJ se ponela kao i svaka druga kapitalistička država pod udarom te krize: otpuštanjima i dodatnom liberalizacijom tržišta.

Takođe, ko se od domaće balkanske levice bavi klasnim borbama u SFRJ? Da li to možda one nisu postojale?

Nakon što je slomila sindikate kao jedinu ostvarivu i čvrstu opciju radničke samo-organizacije, KPJ je mogla da se igra i usmerava sa svakim radničkim nezadovoljstvom u zemlji, i upravo zato su sve društvene bune i nezadovoljstva bile ‘preusmerene’ na druge socijalne arene: studentska pitanja, pitanja međunarodne politike (Kongo, Koreja i Vijetnam), nacionalna pitanja – štrajkovi su bili strogo kontrolisani i satirani u korenu. Ako KPJ kandiduje ljude za funkciju upravljača (menadžera) i ako bira one koji mogu da budu u radničkim većima, o kojoj slobodi funkcionisanja je reč?

Čak i taj tužni i toliko spominjani ‘Praksis’ nikad nije osporio ili ponudio išta drugo osim tog vajnog samoupravljanja, koje se prosto koristilo kao mantra i lozinka za sve, nekakav univerzalni lek svega. Može se reći i da u teorijskim razvalinama jugo-samoupravljanja ima malo i prudonizma – setimo se da je Marks Prudonov sistem ‘slobodne volje ponuđača i kupca’ kritikovao kao zapravo spas građanske ekonomije. Ovo je primetio jedan od praksisovaca, Rudi Supek, kritikujući KPJ da ekonomiju truje elementima tržišne ekonomije.

Titova i Kardeljeva podvala „samoupravljanja„ kao neke dorade lenjinističke doktrine je jedna od najvećih desnih reformacija u istoriji marksističke teorije. Trebamo da razumemo da odgovor na problem kapitala nije pitanje ‘autonomije proizvođača’, već je pitanje klasne borbe i odnosa između interesa rada i kapitala, kao i različitih delova unutar kompleksnog aparata KPJ.

Sve i da je postojala radnička demokratija na invididualnim radnim mestima, postavlja se dalje pitanje sa celokupnim inudstrijskim granama, postavlja se pitanje povlašćenih nacionalnih firmi koje su jele ostale, postavlja se pitanje o dominaciji slovenačkih i hrvatskih firmi nad onim „istočnijim“ (čuveni primer Fruktalove fabrike, koja je od makedonskih seljaka jeftino kupovala voće, a kasnije prodavala svoje proizove po hrvatskoj rivijeri zapadnim turistima višestruko skuplje, okrećući ogroman višak), postavlja se pitanje koncentracije moći u gornjim strukturama partije i, suštinski, nepromenjivosti i nesmenjivosti dvadeset ljudi, postavlja se pitanje sumanutog i paranoičnog stiska tajne policije koja ometa bilo kakvu cirkulaciju ideja itd.

U tom smislu, promena imena iz Komunistička Partija Jugoslavije u Savez Komunista Jugoslavije nije slučajna, ona je reflektovala ideološki kurs udesno – nestanak jedne singularne partije, dolazak rascepkanih birokratija koje nisu u ‘uniji’ već u ‘savezu’, sama ‘partija’ više nije partija nego upravljački savez individua od moći, koje više nikom ne polažu račune. To je bilo ‘samoupravljanje’ dovedeno do nivoa savršenstva.

Ustavne reforme i nacionalističke tendencije državnih rukovodstava SKJ

Pritom, kao politički i socijalni bonus na sve ove obrte, SKJ sve vreme pati od sukoba centrifugalnih i centripetalnih sila u borbi za uređenje federacije. Po pravilu, srpsko, crnogorsko i bosansko rukovodstvo bili su za jaču unutrašnju organizaciju i „jaku federaciju“, dok su partijski vrhovi zapadnije postavljenih zemalja težili ka „razlabavljivanju federacije“.

Tako i na taj način, promene u strukturi federacije počele su Ustavnim amandmanima 1967. i 1968, a celovit oblik poprimile 1971. godine.

Amandmani su označili početak konkretne primene stavova Osmog kongresa SKJ koji je održan od 7. do 13. decembra 1964. godine. Na njemu je prvi put posle Drugog svetskog rata, javno „otvoreno“ nacionalno pitanje, pokrenuto pitanje ekonomskih uzroka nacionalnih neravnopravnosti, uspostavljena veza birokratskog centralizma, „velikodržavnog hegemonizma“ i nacionalizma. Faktički je otvoren proces menjanja odnosa između savezne države i republika koji je doveo do temeljnog preobražaja federacije. Jugoslavija je izgrađivana kao „federacija ravnoteže“. Monolitni društveni i politički život ustupao je mesto „samoupravnom federalizmu“. Republičke elite počele su razmišljati o Jugoslaviji kao o „tranzitnoj“ tvorevini. Administrativne granice republika (nekadašnje „žilice u mermeru“) postajale su granice samostalnih država, što je za mnoge staroslovne komuniste odgajane u duhu čvrste države bio eksces nad ekscesima. Jugoslovenska država sve više je bila federacija koja „federira“, praktično na putu prema konfederaciji država.

Amandmani su oslabili i ograničili samostalnost federacije i stavili je pod nadzor republičkih i pokrajinskih struktura, a ojačane su republike i autonomne pokrajine. Republike kao „društveno-političke“ zajednice su tretirane kao nacionalne države. Proširen je status autonomnih pokrajina i „suverena prava“ počela su se ostvarivati i u pokrajinama. Dobijena je „federacija na dva nivoa“. Položaj i status Srbije i autonomnih pokrajina u federaciji su u suštini izjednačeni. Ustavne odredbe o tome da su socijalističke autonomne pokrajine sastavni deo SR Srbije bile su deklarativne zato što su one u njoj imale status „teritorijalne i suverene društveno-političke autonomije“. Ustavno menjanje federacije započelo je Amandmanima I-VI koje je 18. aprila 1967. usvojilo Savezno veće.

Protiv ovoga i sa ovim se polemisalo dosta i široko, kako u samoj partiji, tako i van nje. Najpoznatiji slučaj desio se sa Mihailom Đurićem, čovekom koji je bio jedan od najvećih srpskih filozofa i sociologa i profesor Pravnog fakulteta.

Đurić je imao tu nesreću da je, eto, skupio hrabrosti i napisao dva teksta – „Smišljenje smutnje“ (izlaganje na sastanku sekcije udruženja univerzitetskih nastavnika održanom 18. marta 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu) i „Kamen razdora“ (objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu).

U prvom članku Đurić upozorava da je Jugoslavija već praktično razbijena amandmanima od 1971. godine, da je nacionalizam uveliko zahvatio zemlju i da srpski narod ovim razbijanjem ima da izgube naročito mnogo zbog svog prisustva u drugim republikama. Ističući da Jugoslavija postaje samo geografski pojam i da prestaje da bude politički operativna, da se na njenom tlu pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda uspostavlja nekoliko nezavisnih, čak i međusobno suprostavljenih nacionalnih država, Đurić je govorio:

Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali šta da privedemo kraju.

Naravno, SKJ je na ovo morala da reaguje i Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora jula 1972. (sledećeg januara umanjeno na 9 meseci). Toliko o duhu „otvorene debate i drugarske rasprave“. Đurić je tvrdio da, ako se tako nastavi, „ovaj Ustav je sigurno poslednja jugoslovenska raskrsnica.“

Gorući problem sa ove distance, čini se, jeste taj što je pored sveopšteg razjedinjavanja državnog jedinstva, one centrifugalne sile insistiraju da se uvede sistem ‘Teritorijalnih odbrana’, pored žive, zdrave i funkcionalne JNA, pa je svaka država dobila svoju TO koja je bila van striktnog lanca komande JNA. Navodno, TO se krajem šezdesetih pojavila kao ideja u slučaju „napada SSSR-a na SFRJ“ (opet anti-sovjetska paranoja kao paravan za rešavanje unutrašnjeg problema), jer eto „TO bi bio efikasniji sistem odbrane“ itd. Međutim, kao što je pisao Čehov „puška okačena na zidu u prvom činu mora da opali do kraja predstave“, tako da smo na kraju imali Teritorijalne odbrane Slovenije i Hrvatske svrstane na stranu republičkih, secesionističkih vlasti, nasuprod JNA (svoje sopstvene matice) koja se svrstala na stranu federacije.

Povodom svih mogućih problema koji su izbili u funkcionisanju tadašnje srpske socijalističke republike, (faktički izdeljenje na 3 dela: Kosovo, Vojvodinu i ostatak), Predsedništvo Srbije formira radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o svim navedenim problemima sa namerom da u njenoj završnici bude uključen sam Tito. Materijal nazvan „Plava knjiga“ je bio završen i predat 5. januara 1977. godine. Pisan je vrlo obazrivo i u njenim zaključcima se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga i Socijalističke Republike Srbije da – kao i druge republike – ima funkciju nacionalne države srpskog naroda. Tada je napisano:

S obzirom na izražene tendencije dezintegracije republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja.

Rad na ovom ekspertskom materijalu podelio je rukovodstvo u Srbiji.

Protiv „Plave knjige“ su bili Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić, Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović, Mirko Popović, Radovan Vlajković, Nandor Major, Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali, Džavid Nimani… Oni su agresivno nastupili protiv „Plave knjige“, i tražili su odgovornost za pokretače ustavnih promena Dražu Markovića, Dušana Čkrebića, Đorđa Lazića, Ivana Stambolića, koji je tada bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije.

Predstavnici CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova susreli su se sa Titom 27. jula, koji je bio pozvan da arbitrira u ovom sporu republike sa pokrajinama. „Plava knjiga“, posvećena problemima u narodnoj odbrani, planiranju, sudstvu, bezbednosi i kadrovskim pitanjima je odbačen. Strah od otvaranja nečega što će se ubrzo nazvati „srpskim pitanjem“ pežorativno (a zapravo je bilo dosta veće pitanje od toga) je bio veći od blokade funkcionisanja republike. Odbacivanje „Plave knjige“ je kraj drugog dela dramatične završnice koja će nastupiti 1991. godine, ali koja je bila samo finale ovog uvoda.

Zaključak (ili slično tome)

Fokus ovog članka, dakle, jeste čitav sistem kao tehnika vladanja, viđenje politike – a ne fokusiranje na neku ličnost oko Josipa Broza, neka psihologizacija ili personifikacija čitave političke epohe jugoslovenskog staljinizma. Titoizam je, stoga, jako širi pojam od Tita, kao što je i staljinizam nešto što daleko nadmašuje domete čoveka po kojem je dobio ime.

Milentije Pešaković, učesnik revolucije tokom II. sv. rata, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, navodi nam ovu anegdotu iz njegovog vremena.

Za godinu dana dejstvovanja organizacija Saveza komunista u organima federacije u Beogradu nakupilo se par miliona dinara u kasi CK SKJ od ubrane članarine. I onda Izvršni biro naredi Stručnoj službi CK SKJ da od tih para kupi 11 mercedesa, za svakoga člana Izvršnoga biroa nova kola!

Protestvovao sam zašto Izvršni komitet sam nije doneo odluku, nego je naredio Stručnoj službi da tu kupovinu ona „u svoje ime, i za svoj račun“ kupi!?

Bilo mi je onda jasno da su pre svega pare bile u pitanju za osnivanje partijskih organizacija u organima federacije u Beogradu; da se uzmu pare Beogradu i Srbiji, kojima su po statutarnim procedurama pripadali delom od partijske članarine ubranoj na njihovoj teritoriji.

Prigovorio sam Stevanu Doronjskom: „Zašto niste kupili umesto mercedesa kola kragujevačke Zastave, u pravilu državni funkcioneri se služe kolima svoje države, recimo Francuzi citroenima, itd. Što se niste ugledali na primer Miloša Minića, predsednika Narodne skupštine Srbije, koji se vozi fiatom iz kragujevačke Zastave? Doronjski mi je odgovorio: „(…)Pusti Miloša Minića, staroga demagoga! Kako član Izvršnoga biroa da se vozi kolima kragujevačke Zastave, koja nisu tako stabilna i sigurna kao mercedesi…

Svako i sa pola mozga može samom analizom ovih rečenica da vidi i još neke poente osim ove da je partijska birokratija volela Mercedese – pogledajte ove nizove: „izvršni biro“, „stručna služba“, „izvršni komitet“, potpuno je jasno da država čija jedina partija ima 4 ili 5 nivoa prenosa vlasti ne može da bude praktičan i u datim uslovima operativan sistem, posebno u kritičnim situacijama. Na taj način, kada je SFRJ izgubila doživotnog predsednika (!!), SKJ na njenom čelu je zapala u haos koji je mogao da bude rešen samo oružano. Te četiri  decenije političkog i društvenog vakuuma pod Josipom Brozom i njegovom vrhuškom, onemogućili su i JNA i SKJ da proizvedu kadrove.

Ta „smena generacija“ o kojoj je bilo toliko reči tokom kraja šezdesetih i početka sedamdesetih skupo je koštala SFRJ.

U starom maniru staljinističke rutine vlasti, čitave postavke ljudi na položajima su se menjale makar jednom u sedam, osam godina, da ne bi došlo do koncentracije ili restauracije bilo kog jezgra koje bi oponiralo zvaničnim odlukama partija. U takvoj jednoj rutinskoj, SKJ je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih instalirala skoro potpuno nova vođstva i u armiji i u partiji, a bogami i u UDB-i.

JNA se prvi put tada našla u šoku, jer je gurnut prst u oko prilično duboko aparatu koji se nije tako često dirao kao UDB-a i unutrašnji kompozit partije, ali eto – dođe red na JNA i skoro čitava generacija generala i visokih činova stasalih unutar NOB-a i revolucije moralo je u penziju, Titu nije trebao niko za vratom da ga grdi i priča priče o „starom Titu“. Tada na scenu stupaju oni koji su od starije garde JNA činova bili nazvani „salonski generali“, tj. kadar koji nije imao nikakvo ratno i terensko iskustvo, a koji je svoje životne poglede formirao u odnosu na komunikacije sa zapadnim generalima, te su na taj način od SFRJ i njenih poreznika tražili sve što su mogli da dobiju – odmarališta, stanove, stipendije, bolnice. „Salonski generali“ su bili čuveni po tome da su, skoro po pravili, svoju decu slali u inostranstvo na školovanje. Na kraju, kad je konačno došao momenat da se zakletva ispuni i otadžbina brani, 230.000 ljudi u aktivnom sastavu (sa preko 75 hiljada starešina, od čega 10.000 najvišeg ranga) nije umelo da se odazove na „zakletvu koja se jednom daje“. Restauracija kapitalizma i stvaranje novih nacionalnih država činilo se tom sloju ljudi kao bolje rešenje.

Kao ilustracija ludila jednog vremena, navodimo ovo – posle rata i u Generalštabu postojale su „taktičke grupe“, mali ‘trustovi mozgova’ koji su trebali da sa plansko-logističke strane obrađuju scenarije napada na SFRJ: napadnuta je Jugoslavija iz Italije – šta i kako organizovati odbranu, napadnuta je iz Austrije – isto tako – razrada spasonosnih varijanti odbrane. Tu ekipu „mozgova“ u jednom trenutku sačinjavali su pukovnici: Veljko Kadijević, Franjo Tuđman i dr. Dušan Bilandžić. A kako je ona završila? Bilandžić je doktorirao, napustio je Generalštab, Franjo Tuđman je bio komandant vojske HDZ Hrvatske koji je naredio etničko čišćenje Srba, Veljko Kadijević, ministar vojni Jugoslavije koji je odustao od sopstvene funkcije, nedugo nakon što je ušao u sukob sa Tuđmanom.

Paralelno sa tim dešavanjima sedamdesetih u armiji, „menadžerski sloj“ (esencijalan faktor ove male analize) dobija na pravom zamahu. To su ljudi kojima je društvena moć finansijskih struktura oko partije dala tu privilegiju da budu van okvira partije, a da se opet pitaju oko društvenih pitanja. To je onaj sloj ljudi koji je, mahom, tražio što je moguće veće kredite od zapadnih kreditora, gurajući zemlju i narod u njoj u ekonomski bezdan osamdesetih. Pošto je ovih dana aktuelan slučaj oko Agrokora, prisetimo se i tog slučaja.

UDB-ina akcija, poznata kao ‘obračun s tehno-menadžerima’, odigrala se početkom 70-ih godina prošlog veka, kad je procenjeno da se koncentracija kapitala u rukama tehnobirokratske vrhuške otela kontroli i ugrozila monopol SKJ. Uhapšeni su i osuđeni mnogi privrednici, među njima i direktor zagrebačkog Agrokombinata Ante Todorić, otac sad već bivšeg vlasnika Agrokora Ivice Todorića.

Rođen 1927. u Zmijavcima kod Imotskog, Ante Todorić je polovinom prošlog veka bio značajna pojava u upravljanju poljoprivredom Hrvatske. Kao generalni direktor, od Agrokombinata je napravio jednu od najmodernijih poljoprivrednih kompanija, poznatu po sloganu: „Svako jutro jedno jaje organizmu snagu daje“. Polovinom ’60-ih godina održavao je kontakte s grupom nacionalno orijentisanih intelektualaca okupljenih oko Franje Tuđmana, maštao o preduzetničkom razvoju i osnivanju Hrvatske gospodarske banke. Ali ideja nije zaživela, a Todorić je u okviru čistki zagovornika ‘Hrvatskog proljeća’ (pod optužbom da je proneverio šest miliona nemačkih maraka, isisao ih iz Agrokombinata i prosledio Matici hrvatskoj u svrhu kupovine oružja), osuđen na četiri i po godine zatvora.

Tih godina, transformisana UDB-a, sada SDB, intenzivno se bavila praćenjem neprijatelja koji „podrivaju ekonomske osnove društva“. Služba je tvrdila da se radi mahom o direktorima spoljnotrgovinskih preduzeća i banaka, bliskih liberalnim shvatanjima i povezanih sa ekstremnom emigracijom i stranim obaveštajnim službama.

Nova vrsta neprijatelja dobila je ime ‘tehno-menadžeri’, a najviše ih je bilo u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj. U cilju ličnog bogaćenja, a u dogovoru sa stranim kompanijama, ova su lica vršila reeksport roba sa istoka na zapad i obratno, prikazujući kao da je roba jugoslovenskog porekla, kao i manipulacije s klirinškim kursom, najčešće prikazivanjem robe koja dolazi s konvertibilnog kao da dolazi s klirinškog područja. Iako se time nanosila velika šteta privredi (nepotpuni podaci govore o brojci od 150 milijardi dinara), prema tvrdnjama SDB sudovi su zbog korupcije reagovali sporo, a još gore je bilo stanje na carini, gde je ocenjeno da treba otpustiti 20 odsto kadrova jer je među njima „dosta ibeovaca i drugih obaveštajno interesantnih lica“ (!).

Preduzeta je odlučna akcija tokom koje je iz zemlje emigriralo 186 lica, od čega 36 direktora. Srđan Cvetković navodi da je tokom 1973. pokrenuto 18.176 postupaka za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala, a krivični procesi protiv tehno-menadžera i njihovih pristalica nastavljeni su i narednih godina. Prema podacima Latinke Perović, u tom periodu smenjeno je između 5.000 i 12.000 ljudi, a jedan od smenjenih, advokat Rajko Danilović, govori o brojci od 20.000 liberala i njihovih pristalica koji su posle 1972. pali u nemilost.

Akcija službe bezbednosti dala je rezultate pa je već krajem 1974. SDB kontrolisala oko 100 tehno-menadžera u zemlji i inostranstvu, gde je, prema proceni službe, takođe bilo „kriminogenih i bezbednosno interesantnih lica“, koja su, radeći u nekom od 3.000 naših ino-predstavništava, osnivali svoje firme i s njima poslovali preko rođaka i prijatelja. Na primer: Miroslav Pevec, savetnik u Lesnini, na ime ćerke i drugih rođaka ima firme u Minhenu i Milanu; O. Azucki posluje s Progresom preko svoje tri firme u Lozani; Đ. Gruber iz Todorićevog Agrokombinata u Beču finansijski je pomagao Maspok, a povezan je i sa američkom i engleskom službom, itd. Kao nosioci tehnomenadžerskih pojava, od SDB označeni su Petar Basaraba, bivši generalni direktor Jugoslovenske investicione banke, koji je emigrirao u Švajcarsku, Lazar Vračarić, bivši direktor preduzeća Metalijum iz Zagreba, Đorđe Anđelković, vlasnik firme Sigma komerc iz Beča, Lazar Janičić, bivši generalni direktor Odeljenja za devizno poslovanje Narodne banke Jugoslavije, i kao glavni Slobodan – Bata Todorović, bivši finansijski direktor Progresa, po mišljenju mnogih prvi ‘tajkun’ sa ovih prostora koji se, slično današnjim osobama iz tog miljea, preko noći obogatio uz blagoslov vlasti i službe bezbednosti.

Da je SDB često u sumnjive poslove u korist službe uvlačila mnoge direktore, čime im je bila obezbeđena materijalna korist, ali su zato bili pod kontrolom ako bi pokušali da se osamostale, potvrdio je i državni vrh na sednici oktobra 1974. godine (Predsedništvo SFRJ, ‘Informacija o nekim problemima bezbednosti i radu organa unutrašnjih poslova’).

Iako je povika na tehno-menadžere dobrim delom posledica obračuna konzervativne političke nomenklature s pristalicama slobodnog tržišta, posebno u manjim sredinama, SDB je ovu akciju iskoristila da iz redova saradnika eliminiše one koji joj više nisu odgovarali, prebacujući na njih odgovornost za sopstvene prljave poslove. Slobodan – Bata Todorović samo je najpoznatiji primer čoveka koji je s podrškom službe stekao status i bogatstvo, a onda preko noći poslovno uništen i osuđen. Vremena su se od tada promenila, ali uloga današnjih ‘tajkuna’ ne razlikuje se mnogo od uloge koju su imali u samoupravnom socijalizmu. Mnogi od njih svoje prve poslovne korake napravili su pre 30 i više godina, upravo u firmama koje su stoprocentno bile pod kontrolom službe bezbednosti, a služile za polu-legalnu ekonomsku komunikaciju sa svakim ko je bio spreman da masno naplati jugoslovenske, uglavnom vojno-obaveštajne usluge.

Navedimo samo slučaj saradnje sa Irakom, sa ciframa od kojih se muti u glavi.

Vojno-ekonomska saradnja naše zemlje sa Irakom počinje 1953. godine, ali je pravi bum doživela osamdesetih godina, uoči izbijanja rata sa Iranom i posle njega. Doduše Jugoslavija je na tom tržištu oružja imala veliku konkurenciju zapadnih država i SAD, kao i SSSR-a, ali zbog povoljnih uslova od 1980. godine, Irak je postao najveći kupac našeg naoružanja i vojne opreme.

Prema podacima iz knjige „Vojni poslovi Jugoslavije i svet 20. veka“, autora generala Jovana Matovića, jednog od nekadašnjih direktora Savezne direkcije za uvoz i izvoz naoružanja i vojne opreme (SDRP) vojna ekonomska saradnja sa Irakom od 1953. do 1986. iznosila je hiljadu šesto dvadeset šest miliona dolara. Na početku, bila je to skromna saradnja, da bi od 1974. bila naglo povećana. Tako je od 1974. do 1980. godine naš izvoz iznosio oko petsto dvadeset miliona dolara. Već od 1988. do 1990. godine ugovoreni su poslovi u vrednosti od 435 miliona dolara, ali zbog nemogućnosti kreditiranja, ugovorena vrednost je smanjena na samo trideset i jedan milion dolara. Upravo zbog nemogućnosti da Jugoslavija kreditira izvoz naoružanja i vojne opreme, izvoz oružja u Irak je smanjen od 1986. do 1990. godine na trista miliona dolara, a plaćalo se uglavnom naftom. Ali, u ovu zemlju naglo je povećan izvoz vojnog inženjeringa, koji je u to vreme bio naš glavni izvozni posao. Irak je bio naš najveći partner u oblasti vojnog inženjeringa, sa čak 90 odsto učešća u svim ugovornim poslovima u inostranstvu. Mi smo zapravo samo iskoristili šansu koja nam se ukazala zbog namere Iraka da podigne svoju vojnu industriju. Do 1970. Irak je imao samo fabriku streljačke municije, pa je sigurnog partnera našao u našoj zemlji. Tako su samo od 1974. do 1984. godine sa iračkim investitorom naša SDRP zaključila 135 ugovora u vrednosti od 6,764 milijarde dolara. Svi ugovori su, kako navodi general Matović, zaključeni neposrednom pogodbom, bez raspisivanja međunarodnih licitacija. Počev od 1982. godine vrednost ugovorenih poslova vojnog inženjeringa kretala se od 150 do 200 miliona dolara godišnje. Od vojnog inženjeringa u tom periodu ostvarili smo šest milijardi i dvesta miliona dolara.

Na taj način, UDB-a (SDB) i prigodne strukture uzimale su ogromne pare kojima su se dalje otvarale firme, dok se narod mazao govnima iz medija, borbom protiv nekog ‘tehnomenadžerstva’, ili nekih ‘liberala’.

Istražujmo greške naših prethodnika da kasnije istorija o nama ne bi sudila kao mi o našim prethodnicima.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.