Teorija i Istorija

O ratu protiv Srbije: Ko koga napada danas u svetu?

/Alen Badju, Polemics, Verso, London, 2006. (str. 62-72). Prevod TCL./

Možemo postaviti pitanje koje sam iskoristio u naslovu u vezi sa NATO ratom protiv Srbije. To je važno kao i u slučaju sankcija i vazdušnih napada na Irak; masovnih ubistava u Africi; metodi koje izraelska država koristi protiv Palestinaca; u pitanju ruskog kolonijalnog rata protiv Čečena; ili represivnih operacija kineske države na marginama svoje teritorije u Tibetu i Sinkiangu. To je pitanje rata u svetu danas nakon Hladnog rata. Ipak, u onome što se naziva „konflikt na Kosovu“, pojam rata se izbegava, kao i to ko je u ratu. Na primer, da li je Francuska, čiji avionu su bombardovali Beograd, u ratu sa Srbijom? Vlada bi se zaklela da nije. Ovo je dokaz da u ovom slučaju moramo da posmatramo veoma pažljivo jezik koji se koristi.

Za početak, hajde da pregledamo konsenzusni pogled na rat protiv Srbije u časopisima svih političkih ubeđenja; ili opšte pojmove koji podržavaju ovu viziju, za koju je NATO intervencija samo primer.

Totalitarni sistemi, diktatori žedni vlasti, novi Hitleri, životinjski napadi na nemoćne žrtve, kršenje ljudskih prava. Iako zapadne sile, jedine koje su suštinski demokratske i humanitarne, bivaju zasute ovim hororskim zločinima kroz novinske reportaže one idalje pate od inercije vezane za rezon države i oklevaju da čine bilo šta. Srećom, javno mnjenje vrši uporan pritisak, predstavljeno u Francuskoj od strane filozofa-novinara koji su pozvani da pričaju o pravima. Popustljivo prema tom neodoljivom moralnom pritisku, savezničke demokratije i humanitarne armije neumorno bombarduju Zveri. Moralni rat udara srca posmatračke publike, ali pravda mora biti zadovoljena. Ima tu nekim imoralnih propusta. Prema generalskim saopštenjima (kao i obično u ratu, drugih i nema), takvih propusta nema. Praktično ništa. Konačno, vojska ljudskih prava okupira sporne teritorije, gde god da su. Oni postavljaju prokonzula čija moralnost je neupitna. Trupe će biti tamo možda 30 ili 40 godina, ali ne marite puno: javno mnjenje nema potrebe više da brine, humanitarna oluja je gotova.

Iskoristio bih semantičku metodu da procenim ovu montažu. Hteo bih da ispitam imena koja godinama bivaju korišćena kako bi strukturisala situaciju u bivšoj Jugoslaviji, i koja su je strukturisala trilogiju oko kriminala, žrtve i humanitarne intervencije, to jest, o oslobodiocu pravo sa prelepog Zapada. Ova imena su osmišljena da bi ljudi poverovali, ljudi koji nemaju ni najmanji interes za ove daleke krajeve, da je proces raspada SFRJ zakuvao ovu „moralnu“ trilogiju. I u terminima ove trilogije, ove nominalne strukture, svako mora da razume situaciju i pozove da se u nju interveniše.

Kako ovaj lanac imena funkcioniše, i šta on označava?

Prvo, pogledajmo stvari sa strane kriminalca i njegovog zločina. Kriminalac ne može biti demokrata, budući – pogotovo u Francuskoj gde je intelektualna kontrarevolucija bila napravljena oko ovih termina od kraja 1970-ih – da se cela drama igra u prikazu opozicije između demokratije i totalitarizma, između slobode i diktature. S obzirom da je Milošević predstavljen kao poslednji tiranin Balkana u folkloru usvojenom iz Tintina (Skeptar kralja Otokarova): tu je i zlikovačka gospođa Milošević koja vuče konce iza kulisa, zlato skriveno u Švajcarskoj, okrutna glupost vladara, tajna služba, neodlučna zavera pukovnika i tako dalje.

Očigledno, ni na koji način nije činjenica da je Milošević suštinski različit od Hrvata Tuđmana, Bošnjaka Izetbegovića ili Rusa Jeljcina. Niti u krajnjem slučaju od bilo kog drugog šefa države. On je legalno izabran, što je slučaj za sve njegove kolege nakon pada evropskih „socijalističkih“ partijskih država; kao i oni on se savetuje samo sa najneposrednijom pratnjom (kao svaki šef države) i posebno sa svojom porodicom (što je istina i za Miterana, Niksona, starog Maoa i Klintona i Širaka); poput njih, on steže obruč oko medija; i kao oni, odričući se svih unutrašnjih političkih ciljeva i bivajući uhvaćen u sred kolapsa starog državnog sistema, on pokušava da napravi dobru predstavu nacionalizma. Ali on je (malo) moćniji od svojih hrvatskih, bošnjačkih, crnogorskih, makedonskih i albanskih komšija i rivala… tako da će on moći da uspe, za razliku od ostalih koji su takođe reagovali na iste načine u takvim situacijama, kao označeni kriminalac.

To da je zločin inherentan diktaturama je glavna teza današnje politike, što ne sprečava da je ona potpuno pogrešna. Da se držimo primera Francuske, ne bismo mogli reći ni da su vlade Četvrte republike pod De Golom niti Pete republike bile totalitarne diktature. Ali sve one su počinile užasne zločine u Alžiru – sistematsko mučenje, silovanje, deportacije i paljenja sela, itd. Postoji dovoljno razloga dovesti generale i političare ovog perioda pred takozvani sud za ljudska prava koliko i za Pinočea ili plaćenike u jugoslovenskom građanskom ratu. Da ne pominjemo američke lidere i vojsku koji su uništili Vijetnam.

Bolje je da napravimo razliku između situacija nego režima. Ratovi su uvek okrutni, a kolonijalni ratovi su pogotovo grozni. Nije jasno da li su išta manje grozni kada ih vode parlamenti ili „diktatori“. Jugoslovenski problem je raspad države i krvava podela zemlje na osnovu etniciteta, jezika i religije, a ne zločini totalitarizma.

Nakon kriminalca dolazi zločin. Danas, kod „civilizovanog“ zapadnog stanovništva, nema pravog zločina koji zaslužuje momentalnu vojnu kaznu osim one koja je samerljiva sa suštinskim Zločinom, za bezuslovnim Zločinom: uništenje evropskih Jevreja od nacista. Tako birokratski laktaroš Milošević mora da bude Hitler (kao pre njega Sadam Husein i u dužoj imperijalnoj memoriji, Naser), kako bi obični i strašni masakri civila koji se događaju u svakom građanskom i teritorijalnom ratu (Vijetnam, Bosna) i u svakom kolonijalnom ratu (Alžir, Čečenija, Kosovo) moraju biti rasistički genocid.

Ono što je služilo kao stožer za ovu sintaksnu konverziju je izraz „etničkog čišćenja“, pod čijom zastavom, i skoro nevino, ubice raznih „nacionalnih“ odreda bivše Jugoslavije očistili su neprijatelje sa teritorija koje su zauzeli. Znamo da u nekim slučajevima (tehnike su majstorski koristili Izraelci u Palestini od 1947) u cilju da se oteraju ljudi, strah i desktrukcija moraju biti najavljeni i vidljivi. Ovoga su bili svesni Hrvati, Bošnjaci i Srbi i izvršili su perfektno, svako prema svojim sredstvima: Srbi, većinski kao pobednici na početku su to radili koliko su mogli; Hrvati su to dosta radili; mali Bošnjaci u malim regijama koliko su mogli. Ovo takođe rade, uprkos okupaciji regije i uprkos moralnim objavama prokonzula Kušnera, albanski odredi OVK prema preostalim Srbima i Ciganima. Kako se čini, jedva da je i jedan Cigan ostao u „mirnom“ Kosovu. Nekoliko divljačkih masakra, nekoliko opljačkanih kuća, nekoliko maltretiranih žena i vi bežite. Nije bilo toliko sreće za Cigane. Hitler je zaista odlučio da „očisti“ Evropu od njih.

Zaista je izvanredno da oni koji su kovali svoju moć paljenjem i krvoprolićem čitave planete – Englezi su to radili u Irskoj, Francuzi i Amerikanci robovskim trgovanjem i ratovima u Indokini i Alžir, Španci su počinili genocid nad čitavim narodima (realni genocidi zaista, nema preživelih iz originalnih stanovništva Antila), ne računajući klanice 1914-18 i 1939-45. Sada kad su stekli arogantno prosperitet, oni se ponašaju kao divne duše koje su potpuno zgranute i ogorčene kada vide manje nacije koje idu istim putem nasilja i osvajanja kojim je njihova istorija često išla. Možemo li zaključiti da, budući da su prosperirali iz ratova i carevina, ovi imperijalisti onda moraju da gaze bilo čiju tuđu aspiraciju za moći? To je ono što ja vidim da stoji iza svih moralnih intervencija.

Propagandom se ponavlja da je ovaj „totalitarni diktator rođeni lažov“, što ja ne sumnjam. Ali šta da kažemo za ljude iz NATO? Zaista je interesantno čitati izveštaje o situaciji, uključujući vojne, sada kada imamo precizno ili makar preciznije informacije. Precizno bombardovanje? Britansko ratno vazduhoplovstvo nam govori danas da je oko 40% bombi na Kosovu i Srbiji pogodilo metu, tako da to nije tako loše. Da li neko molim vas može da nam kaže gde su ostale bombe pale? Da li je bilo genocida nad kosovskim Albancima? Nije moguće naći masovne grobnice koje su tražene svuda, i izveštaji OSCE daju sliku od nekoliko hiljada mrtvih, što znači, ukoliko je bilo ikakvih sumnji: masakri (štaviše jer je OVK vodio gerilski rat), ali ništa što ukazuje na „etničko čišćenje“. I šta je sa čuvenim „likvidacionim planom“ koji su trijumfalno otkrili Nemci kako bi zadržali pacifizam njihovog javnog mnjenja? Ništa, lažne vesti. OSCE istraživanje pokazuje da ništa nije centralizovano niti planirano. Istina je da su srpske trupe u najvećoj meri prepuštene samima sebi (na račun činjenice da su humanitarni saveznici ozbiljno oštetili njihove komunikacione sisteme) i počinili nekoliko nasumičnih masakra za sitno zadovoljstvo, loveći ljude iz sporta. Sada dolazimo do najveće laži, koja se može uporediti sa ispiranjem mozga 1914: sve navedeno je rečeno pre nego što su NATO vazdušni napadi počeli, što je direktno odgovorno za katastrofu. Pre toga, postojao je nekakav tip krvavog građanskog rata, kao u mnogim delovima sveta. Nema nikakve sumnje: serije razloga date kako bi se opravdalo beskrajno i nasilno bombardovanje Srbije i Kosova bili su gomila ogromnih laži.

Tri zvanične NATO izjave su:

  1. Demokratije napadaju totalitarne diktature.
  2. U sećanje na Holokaust, etnički čistači će biti napadnuti.
  3. Vojska Istine napada propagandne laži.

Sve tri su samo delovi jedne retorike zablude, loše skrojena odela koja su trebala da odgovaraju prikrivenim ciljevima, ciljevima kompletno drugačije prirode.

Dalje, sam identitet onih koji su napali je bio neodbranjivo postavljen. Ko su zapravo ovi saveznici čija je principijelna karakteristika Pravo da bombarduju? Hajde da prostudiramo ponovo izmišljena imena. Tvrdi se da je NATO napravio ratno krilo, prvo demokratsko, drugo mišljenja celog sveta („međunarodna zajednica“), treće legitimne pravne moći – one čije su norme postavljene od „filozofije“ ljudskih prava i čiji je policajac uvek spreman da uhapsi krivca a taj policajac je (američka) vojska – i konačno, sud pravde ove pravne moći je bio Međunarodni krivični sud u Hagu.

Sve ovo je skandalozno pretvaranje.

Prvo, odluka da se bombarduje Srbija je sve samo ne demokratska. Bombardovanje je odlučeno tajnim dogovorom, iako je Milošević prihvatio Sporazum u Rambujeu osim klauzula koje bi svaka nacija našla za neprihvatljive (da bude okupirana od NATO-a!), i koji je postojao samo da bi se dovelo do situacije rata. Amerikanci i Britanci su želeli intervenciju po svaku cenu, kao što su hteli da bombarduju Irak neograničeno, bez bilo kakve vrste mandata. Moramo primetiti da su oni zaista dosledni imperijalisti. Ko god ne pristane da im se podredi biće kažnjen, i to je to. Demokratija nema nikakve veze sa time. Štaviše ova politički zasnovana koalicija, to jest NATO, je u principu čisto defanzivna vojna alijansa, i samo pretvaranje nje u sredstvo agresije je znak da treba da nam je vrlo malo stalo do njenih pravila. Konačno, nema „demokratije“ da se primeti nigde u opscenoj paradi moćnih nad slabijim koja je implicirana u doktrini „nula (zapadnih) smrti“ – nula smrti znači koliko god smrti da je neophodno, i dosta preko toga, sa srpske strane. Ovaj aspekat stvari je potvrđen kad nijedan „demokrata“ nije prst podigao za Čečene. To je zato jer ukoliko bi Moskva bila bombardovana, onda je pod sumnjom da bi bilo „nula smrti“. U ovoj ekspediciji, demokratija nam govori da će slabi koji su se usprotivili biti zgaženi, a da će biti potapšani po leđima moćni koji tonu sve dublje u zlodela.

Drugo, mi znamo da ova ekspedicija nije rezultat želja celog sveta. Izraz „međunarodna zajednica“ je najbolji primer kako moćni predstavljaju sebe kao ovaploćenje onoga što postoji. Kako stoje stvari, UN i ne predstavlja nešto previše bitno, ali napad na Srbiju ipak nije mogao da bude izguran kroz njega! Ova „međunarodna zajednica“ u stvari označava Amerikance i njihove razne sluge. Prema istraživanjima, javno mnjenje je masovno bilo protiv rata. I Rusi i Kinezi su bili protiv kao i Latinska Amerika i dobar deo Evrope, pogotovo Italijani i Grci. Čak i Nemci, pa su ogavni protesti Zelenih i ponavljane ministarske laži bile neophodne da se postigne neprijateljska inercija na neko vreme. Sramotno je predstaviti NATO, njegove vojne lidere i njihove vlade, kao na bilo koji način nekakve predstavnike nekakve „međunarodne zajednice“.

Treće, pravna moć predstavljena Haškim sudom je običan sluga imperijalističkim vojnim namerama. Ovo smo svi videli kada je tokom bombardovanja, čija je jedina greška bila što je trajalo duže nego što je najavljeno, ovaj „sud“ mislio da je pametno ubrzati stvari i optužiti Miloševića.

Ova odluka je u potpunosti determinisana od strane propagandne svrhe NATO vojnih lidera. Kako to da do sada isti ovaj „nepristrasni“ sud nije sanjao, na primer, da optuži Putina? Bilo bi teško pronaći oportunističkiji, poslušničkiji sud pravde.

U istinu, u pogledu pravde, jedina autentična stvar bila bi zahtevati rasformiranje NATO-a – mi smo jasno videli da je neodgovorna međunarodna oružana banda veoma opasna za prava naroda i nacija – i rasformiranje Međunarodnog krivičnog suda – čija autonomija donošenja osuda je očigledno nepostojeća, i koji optužuje i osuđuje samo one ljude za koje Amerikanci misle da je korisno za njihove interese da se oni osude. Ovo će uskoro značiti, možemo biti sigurni u to, da svakoga mogu optužiti ko se bude zalagao za revolucionarne promene. Ne treba sumnjati da neće biti teško prikačiti im tragediju „ljudskih prava“. Zatim bi američki marinci mogli da ih napadnu, doduše ne bez napada na stanovništvo u njihovom okruženju, a onda bi ih sud osudio.
Demokratija obavezna.

Uistinu, mi moramo uznapredovati materijalističku hipotezu da nijedna država nikada nije koristila vojsku u cilju velikih ideala moralnosti i prava. Da se u ovo poveruje je obaveza propagandista i samo propagandista. Moramo priznati da zaista postoje ljudi koji veruju da su Saveznici ušli u rat protiv Hitlera da bi se zaustavio genocid nad Jevrejima, iako je pokazano da Saveznici ni najmanje nisu bili za to zabrinuti ni strateški (pokušali su da zaustave nemački ekspanzionizam, ne nacizam) ni taktički (nisu sproveli nikakve akcije protiv koncentracionih kampova, čije su egzistencije bili svesni). Prema tome, mora biti ljudi koji veruju da je Beograd bombardovan nedeljama kako bi se nametnulo poštovanje prema ljudskim pravima.

Mi sebe u njih ne računamo.

Rat protiv Srbije je koristio kao test srednje razmere odnosa snaga u svetu nakon raspada sovjetskog sistema i kraja Hladnog rata. Amerikanci su hteli ovaj rat da bi ponizili Ruse, ali bez direktne konfrontacije i da bi poslali ozbiljno upozorenje Kinezima (ko idalje veruje da je SAD bombardovao Kinesku ambasadu „greškom“? Kinezi svakako ne). Rat je demonstrirao, odmah nakon puštanja evra, da je evropski odgovor nedovoljan čak i unutar sopstvenog okruženja za bilo kakvu nezavisnu vojnu akciju veće razmere. Kao posledicu rat čini NATO osnovnim vojnim aparatom na planeti, svetskog policajca u službi postojećeg imperijalnog poretka. Primetite da nakon ovog rata, niko nije ništa rizikovao da radi nešto što bi učinilo Amerikance nezadovoljnim. Ceo svet je video impotenciju Rusa, video je vazalne obaveze evropljana, i svedočio ekstreman (privremen?) oprez Kineza.

Za Francusku je glavni značaj prisustva u odredima bombardera njena vidljiva reintegracija u NATO. Sada se može videti kako je de Golova „nezavisnost“ doprinela svetskoj podeli na dva bloka i Hladnom ratu. Srednje i male sile su mogle da uživaju relativnu opciju manevra. Danas se čini da je služništvo „de rigueur“. Kakav bi samo odgovor izazvalo francusko odbijanje da učestvuje u američkim policijskim operacijama širom sveta! Činilo bi se  da bi Španija i Italija osetile da su oslobođene od svojih obaveza, a Grčka bi materijalizovala svoje protivljenje. Nemci bi o tome dvaput razmislili. Trebali bi smo da uputimo Amerikance na beskrajni tête-à-tête sa Englezima. Ali ne nadajte se. Čini se da je Francuskoj potrebna protekcija američke vojske njenim udaljenim preduzećima i kapitalu, i ona će sve više tonuti u servilnost prema NATO-u. Očigledno ne treba da očekujemo ništa vredno od atlantističke tradicije Partije Socijalista, niti od Širakovog odricanja svega vrednog poštovanja u golizmu.

Jedini zaključak koji se može izvući je da uprkos svim pričama o svemoćnoj ekonomiji, imanje jakog vojnog aparata na svom raspolaganju ostaje alfa i omega pri međunarodnim pretenzijama i nacionalnoj nezavisnosti. Evropa će imati nikakav doprinos ukoliko sebe ne opremi (ali ovaj svet zahteva državu koja je ujedinjenija i konstituisanija) vojnim resursima, avio-mornaričkim resursima posebno, koji su nezavisni od američke kontrole. Ovome su Amerikanci jasno dali obaveštenje da će se protiviti de facto vetom.

Rat u Srbiji je bio test moći. Poslužio je kako za konfiguraciju trenutnih moći, tako i za nametanje (kao ranije Homeiniju i Sadamu) apsolutne volje trenutnih imperijalista u sprečavanju nastanka novih regionalnih sila, nešto što je od nastanka vremena impliciralo mogućnost ili realnost rata. Intervencija u Srbiji pokazala je, osim u udaljenim uglovima zemlje gde ljudi mogu ubijati jedni druge bez „moralnosti“ koja se mora aktivirati, da imperijalističke sile vođene od SAD-a i organizovane od NATO-a sa UN-om kao prezrenom podrškom, upravljaju mopolom nad ratom u sledećoj formi: nećemo dozvoliti nikome da pobedi u ratu. Da bi se suprotstavili Iranu, Irak je naoružan. Da bi se suprotstavili Iraku, UN je naoružan. Da bi se suprotstavili Srbiji, NATO je poslat. U svim slučajevima, ono što je bitno je ambicija da se ne uspe. Može se primetiti da su zapadnjaci a pogotovo SAD skovali svoju planetarnu moć pobeđivanjem u ratovima. Veoma ispravno. Sve to govori da je lekcija naučena: nikome ne smemo dozvoliti da postane moćan.

Ta lekcija skriva još jednu. Logika moći nikada nije bila posledica plemenitih principa, iako moćnici žele da se u to poveruje. Ono što nije obavezno jeste da se filozofija podredi ovakvoj propagandi.

Najgora stvar nije da se filozofija poveže sa krvavim i drskim poduhvatima. Jer u tom slučaju ona ostaje, čak i u najvećim greškama, na strani invencije, na strani genija slabih, na strani moći koja dolazi. Najgora stvari je povezati je, čisto i jednostavno, aroganciji i samozadovoljstvu gospodara.

Oduvek je postojala imperijalistička trijada: prvo vojska koja osvoja; drugo trgovina koja otvara tržišta; i treće propovedničko misionarstvo. Nezavisno od toga da li ono uključuje preobraćanje ljudi u Hrista kralja ili propovedanje „ljudskih prava“, nikako ne pristaje filozofiji da zauzme ovu treću poziciju.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.