O nama

Nema kraljevskog puta koji vodi u nauku, i samo oni imaju izgleda da će se ispeti na njene svetle visove koji se ne plaše umora pri penjanju njenim strmim stazama.

– Karl Marks, Kapital, Tom I, Kultura, Beograd, 1947. (Preveli Moše Pijade i Rodoljub Čolaković.)

Da, imamo prava da govorimo o neporecivom i nezabilaznom naučnom jezgru marksizma – Istorijskom materijalizmu – da bi smo povukli suštinsku, jasnu, nedvosmislenu graničnu liniju (čak i ako treba – a treba – na tome neprestano „raditi“, da bi se izbegao pad u pozitivizam i u spekulaciju) između: s jedne strane proletera kojima su potrebna objektivna, proverena i proverljiva, jednom rečju naučna saznanja da bi, ne na rečima, već na delu nadvladali svoje klasne neprijatelje, i, s druge strane, ne samo buržuja koji, razume se, osporavaju marksizmu svaku naučnost – nego isto tako i onih koji se zadovoljavaju nekom ličnom ili nasumičnom „teorijom“, koju izmešetari njihova uobrazilja ili njihova malograđanska „želja“, ili pak odbacuju svaku ideju naučne teorije, čak i samu reč nauka ili pak teorija, pod izgovorom da navodno svaka nauka, ili čak svaka teorija, suštinski vodi „reifikaciji“ i otuđenju, te je prema tome buržoaska.

– Luj Altiser, Elementi Samokritike, Nolit, Beograd, 1975. (Prevod Mladena Kozomare sa francuskog originala iz 1974.)

 ★

Tanka Crvena Linija je blog nastao iz teorijske (političke) potrebe za revitalizacijom naučne socijalističke teorije istorije (Istorijskog materijalizma) u savremenoj fazi klasne borbe.

Svakako, ni prva ni poslednja u ovoj branši, TCL će propagirati ideje ‘paraakademske teorije‘, tj. pokušati da se približi, koliko god je to moguće, ideji gerilskog (klasnog) rata u teoriji.

Šta ovo znači u praksi?

Istorijski gledano, socijalizam je doživeo konačni slom krajem osamdesetih i padom Berlinskog zida, trpeći od tada poraz za porazom, kako na teorijskom, tako i na praktičnom planu (iako ovi planovi idu ruku pod ruku).

Pad Istočnog bloka simbolizovan padom Berlinskog zida ipak je samo poraz iza koga stoji čitava serija poraza radničkog pokreta u teoriji i praksi; preduslovi 1989-e nalaze se u 1977-oj, 1968-oj, 1956-oj itd. Kao što se grade pobednički nizovi grade se i gubitnički nizovi.

Zašto i kako socijalistički pokret i marksistička teorija nakon 1945. doživljavaju poraz za porazom, ne uspevamo da saznamo i pored ogromnih sredstava koje je akademska struktura savremenog sveta uložila u tečajeve, kurseve, konferencije, susrete itd. Stoga, stičemo utisak da makar deo odgovornosti za ovaj debakl moraju da snose profesionalni teoretičari koji su, kao po nalogu, predavali poziciju po poziciju, povlačili se sve dublje ili su ulazili u sumnjive saveze. Na taj način, mutili su vidike generacijama koje dolaze, generacijama kojima pripadamo i mi sada koji ovo radimo.

Teorijska kultura preispitivanja, zdrave sumnje, naučnog odnosa, istrajnosti u analizi itd. zamenjeni su uprošćenim analizama, opisnim tekstovima, nasleđenim ideološkim zabludama i okoštalim poštapalicama koje se prenose decenijama. Nema sumnje, ovo je ideološki efekat par ekselans, i on vodi do kratkovidosti većine onih koji plediraju na mesto ‘levičarskih autora’.

Ne želeći da ponavljamo lažne dileme ili da se trudimo da baštinimo tradiciju pogrešnih pitanja, nas zanimaju (između ostalog) one tradicije socijalističke teorije koje su postale stvar slučajnog previda sa namernim ciljem, kao i ona ‘neprijatna pitanja’ koja su se, tokom decenija gajenja samodovoljnosti, prenebregavala. Svi veliki teoretičari materijalizma znaju da postoje čitave regije nedotaknute doslednim istraživanjima, uvidima, da postoji radikalan nedostatak dubinskih tekstova koji omogućuju pravilno anagažovanje i pristup. Stoga, konačno, posle više decenija, treba razbiti samoskrivljenu naviku idenja linijom manjeg otpora, naviku koja je žestoko usađena posebnom sloju akademski orijentisanih autora, usko specijalizovanih za pitanja i teme koje nikud ne vode.

S obzirom da se radikalna socijalistička teorija našla u čitavom sistemu okruženja – socijaldemokratija liberalnih skretanja, podtipovi anarhizma, identitetske politike, akademizam (da navedemo samo neke) – jasno je da je pred nama prilično veliki zadatak. Nas zanima da li i pod kojim uslovima koncepti lenjinizma mogu da prežive u savremenim uslovima, kao i (re)uspostavljanje koncepta ‘organskog intelektualca’ (Gramši) ili – kako se u lenjinističkom žargonu kaže – ‘poštene inteligencije’.

Takođe, jedan od naših ciljeva je da se teorijsko-politički govor podigne na jedan zadovoljavajući nivo – u svakom slučaju, viši od trenutnog. Nužan preduslov svakog teorijskog istraživanja je postojanje određenog stepena marksističke kulture (koja je potpuno nezamenjiva, a koju je u današnjim uslovima potrebno ponovo izgraditi), ali i filozofske kulture uopšte. Kao i sve sekte, tako i one ‘levousmerene’, pate od viška ega i manjka prisebnosti. Prisebnost dolazi uz obrazovanje koje nam pruža pravi uvid u to koliko znamo i koliko ne znamo. Tamo gde znamo, treba da proširimo, tamo gde ne znamo treba da priznamo da ne znamo, da bi ovladali ne samo teorijskim principima, već totalitetom teorije (Altiser), svim njenim sadržajima, analizama i demonstracijama, svim principima i zaključcima u njihovoj neraskidivo naučnoj vezi. Kritike ad hominem tipa, špekulacije o ličnim motivima, izbegavanje kritike same argumentacije su najgora nasleđa građanske komunikacije, i sa tim treba izaći na kraj što brže, jer u suprotnom neće biti moguće izgraditi marksističku teorijsku formaciju kao bazu teorijskog istraživanja koje je osnova svake ideološke borbe.

Na konkretnom domaćem planu u balkanskom okruženju postoje dva suštinska zadatka:

– prvi je dovršavanje i sahrana koncepcija i ideja „druge Srbije“, kao i kritika ideja i pokreta proisteklih iz struktura nevladinih organizacija liberalne i levo-liberalne orijentacije. Ovo je u tesnoj vezi sa revitalizacijom Istorijskog materijalizma kao naučne teorije o zakonima klasne borbe, te razumevanja mesta savremenog proleterijata u društvenoj reprodukciji i političkom procesu transformacije proizvodnih odnosa. Klasni rat u Srbiji je za naše pozicije ostavio jako teške, maltene katastrofalne učinke. To je opterećujuće, ali je i rasterećujuce do neke mere jer možemo pažljivo da razmotrimo taktike prilaza i uključenja u političku debatu u Srbiji. Očigledno je da „nema kraljevskog puta“ u Politiku.

– drugi je analiza istorije borbi domaćeg radničkog pokreta i njegovih ideja, ne iz ljubavi prema istoriji već zbog konkretnih, političkih razloga koji su značajni i danas; sa posebnim naglaskom na, što je i krajnje očekivano, šizofreno iskustvo domaće varijante staljinizma – titoizma. Upisana, kao što jeste, u dominantan sistem odnosa, klasna borba nužno povlači sa sobom greške kao i devijacije, ponekad dramatične i tragične. No, jedina stvar gora od učiniti greške je čutati o istoj. Titoističku devijaciju bi zato konačno trebalo istorijski minirati sa marksističkih pozicija (analizirati njenu realnu istoriju, uslove i uzroke) i otpočeti novu političku i teorijsku sekvencu izgradnje sistema socijalističkih ideja na ne-građanskim osnovama tamo gde su ti osnovi bili pogrešni i oslanjali se na teorije strane marksizmu.

Iako smo usamljeni, nismo sami (komunisti nikad nisu sami), jer tanka crvena linija je istovremeno i putokaz smera i upozorenje na putu punom iskušenja, putu bez garancije.