Nemi uzrok: večita tegoba lumpenproleterijata | TC linija
Aktuelno

Nemi uzrok: večita tegoba lumpenproleterijata

/ TCL/

Lumpenproleterijat je jedna od slepih tačaka današnje društvene teorije.

U ranim Marksovim delima on je famozno opisan kao „…nestabilan skup vagabunda, raspuštenih vojnika, zatvorskih ptičica, prevaranata raznih vrsta, džeparoša, kockara, makroa, vlasnika bordela, uličnih zabavljača, prosjaka itd. – beskonačna, razbacana masa uzduž i popreko koju francuska kultura zove la boheme„.

Sumnjamo doduše da bi današnja akademska evropska ili srpska kultura bila ovako velikodušna prema ovom sloju ljudi čiji se broj uvećava iz decenije u deceniju po Evropi kako se ekonomska kriza sve dublje ukorenjuje. Pojam „lumpenproleterijata“ najređe od svih frakcija radnih masa možete da čujete i vidite kao predmet neke javne ili teorijske rasprave, o toj temi se voljno ćuti. Upravo zato, u domaćim uslovima je uvek zanimljivo i indikativno kada se pojave teorije o nekoj ‘vlasti lumpena’, kao o nekom samostalnom društvenom igraču iz senke koji upravlja zakulisanim procesima u Srbiji, često kriv za loše ekonomsko stanje u zemlji.

Lumpenproleterijat („lump“ – prevarant, pokvarenjak) ako imamo originalni Marksov miks u glavi, trebao je da znači onaj deo armije rada koji je otpao iz procesa proizvodnje i, iz ovog ili onog razloga, ne učestvuje u njemu i svoje mesečne prihode u cilju preživljavanja ostvaruje na druge načine. Ovaj deo armije rada je najglasnije tih, tako da kažemo – većina njihovih aktivnosti je vanzakonska i baš zato nam najviše bode oči, a opet ne postoji nijedna organizacija, sindikat ili udruženje preko koje se ovaj sloj oglašava ili zastupa interese. Dakle, imamo pred sobom posve zanimljiv slučaj. Lumpenproleterijat stoga može – i jeste, često da bude idealan dežurni krivac, od moralnih panika najšireg tipa, pa sve do direktnog optuživanja za loš materijalni status građana. Pređimo na stvar.

Direktan (ali ne i jedini) povod za hitan nastanak ovog teksta je citat ministarke državne uprave i lokalne samouprave Ane Brnabić koja je izjavila da je „prioritet Vlade Srbije borba protiv sive ekonomije“. Naravno, „siva ekonomija“ je zapravo šverc, tj. trgovina robom koju država nije oporezovala, još preciznije – legitimno sredstvo preživljavanja u razrušenoj državi. „Siva ekonomija“ ili šverc jeste mesto dešavanja susreta ljudi najrazličitijeg porekla koji pokušavaju da skrpe kraj sa krajem ili da uvećaju neke svoje ušteđevine koje posle ulažu dalje ili troše. Dakle, SNS naravno nastavlja aktivno svoj rat protiv naroda, s tim što oni tako ne bi rekli – za njih su to „paraziti“, a „pošten čovek pošteno radi“, prijavljuje porez itd.

Sa druge strane, postoji zadnjih godina među srpskim liberalnim (čak levoliberalnim) misliocima tendencija da paušalno (no kao i uvek indikativno) tvrde da je „vlast SNSa zapravo vlast lumpena (??)“.

Citat 1 – „I tu se „sistem“ promenio, skliznuli smo u vođinu (plebiscitarnu) demokratiju. U njoj rasprava i institucije ne postoje. Postoje samo vođa i njegov lumpen-narod koji ga izviče i potvrđuje njegovu volju.“

Citat 2 – „SNS nije partija, to je pokret lumpenproleterijata koji je poleteo na državne jasle. One su male i nisu za sve njih bile dovoljne.“

Citat 3 – „Šešelj je potpuno nevažan marginalizovan lik koga podržavaju izbeglice iz Hrvatske jer im je skoro poklonio parcele u Zemunu pa mu sada iskazuju zahvalnost; ima tu i nekih lumpenproletera i neškolovane sirotinje. I to je to.“

Citat 4 – „Vlast, a posebno njeno prvo oličenje, uvek će pronaći način da javno, namenski, pred licem svojih poklonika i lumpen „navijača iz ćoška“ predstavi sebe u boljem svetlu, cinizmima omalovažavajući drugu stranu kad mu se ona ne sviđa.“

Citat 5 – „Imali smo skoro priliku da vidimo pokušaj protesnih šetnji lumpenproletera…izvinjavam se časnim ljudima među njima koji samo što nisu počeli da pucaju…Intelektualna elita Srbije se po ko zna koji put prodala vlastima prepuštajući bitku sirotinji, a oni će već umeti da se smeste kad se dim raziđe“

Citat 6 – „U redu, svugde postoji jedan (lumpen)sloj stanovništva koji životari na margini i poslednje što mu je na pameti je da izlazi na izbore, ali ovde se ne radi o njima: ne, radi se o normalno socijalizovanim, prosečno i natprosečno obrazovanim osobama koje imaju samo jedan problem: pale su s Marsa..“

Svi ovi citati uzeti su iz raspona od poslednjih 6 godina i jasno je manje ili više na šta upućuju i koju priču nude, ali čisto radi istorijskog pregleda radi evo jednog bonusa od pre 20 godina iz „Volstrit Žurnala“:

„Ne treba zaboraviti da gdin. Milošević još uvek ima moćnu bazu pristalica koju regrutuje primarno iz ruralnih delova zemlje, dobrog dela masivne državne uprave i gradskog lumpenproleterijata“.

Trag srpskog građanskog nesvesnog, stoga, dublji je kada je u pitanju ta anonimna masa zvana „lumpenproleterijat“ spremna da svakog momenta izazove građanski rat, pad standarda (kulturnih i ekonomskih), potruje decu drogom ili nešto slično. Vesna Pešić nepogrešivo napominje u liberalnom Peščaniku:“… I pored nekih poboljšanja posle 5. oktobra, to se stanje nije suštinski promenilo, a sada se ponovo utvrdilo u vlasti Aleksandra Vučića i njegove lumpenske partije.“ Liberalnom vizionu su, dakle, stvari jasne. Postoji jasan lumpen-kontinuitet od Miloševića do Vučića, na lumpen se ne može oslanjati jer je najgora vrsta, dakle sve je crno, ali barem jasno.

Problem kratkog spoja nastaje kada i Aleksandar Vučić, i sam novootkriveni dosledni liberal, okrivi taj isti mučeni „lumpenproleterijat“ i ispostavlja se da je problem uvek u ovom drugom: ‘druga Srbija’ tvrdi da je SNS zapravo „lumpen pokret“, a premijer Vučić jednako prezire taj lumpen i već 5 godina aktivno vodi borbu sa njim.

Upravo ovih dana Vučić organizuje konferenciju na nacionalnom nivou „Izlaz iz sive ekonomije“ i poručuje nam „Kod nas ne postoji preduzetnički duh, svi samo čekaju da im neko zvoni na vrata. Svaki dan slušam pitanja zar je moguće da za moju sestru nema posla u ovoj zemlji, a da niko na primer ne pokuša da otvori firmu. Niko nema inicijativu, svi samo čekaju i kukaju da je to teško. A imate klince koji u IT sektoru zarađuju i po tri miliona godišnje, ali rade 365 dana u godini. Svi hoće radno mesto da dobiju, al da im teče staž i plata, al da ne rade„. Uvaženi profesor Ekonomskog fakulteta, Zoran Bogetić, 2013. je napao „balkansku populaciju“, koja „ima jasnu predstavu šta želi u životu, maksimalističkog tipa, a na drugoj strani sa izrazito skromnom vizijom šta treba uložiti za postizanje prethodno definisane ambicije„. Takođe pre 3 godine u liberalnom nedeljniku „Vreme“ izašao je članak „Bande Beograda“ koji se, logično, bavi navijačkim pitanjem i konstatuje: „I, negde pred kraj ove priče sa beogradskih ulica, hajde da pogledamo zbog čega se sve ovo dešava? Tipičan odgovor sociologa bi bio da mlade ljude privlače mesta u kojima mogu da artikulišu svoje nezadovoljstvo i da su kao takvi laka meta onima koji ih regrutuju u „navijačke grupe“. Uđeš u ekipu, imaš drugove, imate šta da radite, provodite se, jaki ste u grupi, a može i nešto da se zaradi. Šta imaju na drugoj strani: nesrećne i nemoćne roditelje, ojađene bolestima i besparicom koji bi takvi trebalo da im objasne da se do uspeha ne dolazi brzo, da je dobro biti vredan, da nije dobro napadati „drugog“ i slično.“

Simpatičan primer, iako možda mnogima ispao iz optike, jeste kad se premijer Vučić naljutio na „one koji ništa ne rade po ceo dan, a imaju pare za kafiće i kritikuju“, pa naredio klip sa proleća ove godine gde je SNS odlučio da rekreira i udari na „beogradski džabalebaroški scenario“; gde dva mlada trenerkaša sede u kafiću u bloku i kritikuju rad države uz tradicionalni espreso i koka-kolicu.

S tim što naravno, obe linije imaju svoje političke specifičnosti, tj. da im bude milo ono što im se snilo – ‘drugoj Srbiji’ lumpenproleterijat muti vodu ‘nacionalizma, autoritarnosti i kolektivizma’, perpetuira ‘nedemokratske vlasti’, dok SNS-u lumpenproleterijat smeta jer je ‘parazitska rupa u državnom budžetu’, neradnički sloj koji kritikuje državne poslove, ‘bez hrabrosti i spremnosti da nađe posao’ itd. Međutim, treba imati u vidu sledeću, veoma važnu stvar. Iako se Vučić ideološki bori protiv lumpena, za razliku od građanske opozicije u belim rukavicama, on se ne libi da taj lumpen iskoristi u svakoj prilici u kojoj to može (indikativni i aktuelni primeri su pretnje sindikatu vojske da će im poslati neke navijače da gase protest ili skoro izvesna povezanost preminulog Aleksandra Stankovića zvanog Mutavi sa SNS-om). Ukoliko te neke ‘lumpene’ neka buduća politička opcija odbaci iz kulturoloških razloga, treba da bude svesna da sa druge strane stoji racionalan političar (premijer recimo, ali i neko deseti) koji će koristiti svaku priliku da ovaj sloj upotrebi protiv nje ili bilo kog drugog političkog aktera koji u lumpenu prvo vidi svog neprijatelja, oseća strah od njega i na kraju organski ne podnosi ideju bilo kog saveza, ne daj bože pokušaj da ga privuče na sopstvenu stranu.

Upravo u ovom prostoru, između čekića i nakovnja političkih borbi oko prava na privilegovana društvena mesta, treba imati sluha i osluškivati šta se dešava na svim poljima sada već jako široke populacije ‘deprivilegovanog naroda’. Ovo prebacivanje kestenja iz ruke u ruku jednog društvenog aktera na drugog samo pokazuje da je u pitanju hronično pitanje čija analiza ne može da se provede paušalno i očas posla.

Treba krenuti od pitanja – šta je u lumpenproleterijatu što srpsko građanstvo ovako navodi na nervni slom, a onda ići dalje, do nekog narednog članka. Ispitivanje kompozicije savremene radničke klase u Srbiji posao je koji je tek pred nama.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.