Neka objašnjenja pada "realnog socijalizma" | TC linija
SFRJ i titoističko pitanje

Neka objašnjenja pada „realnog socijalizma“

Pristupajući jednom od centralnih problema aktuelne političke konjukture u Srbiji, analizi uslova i uzroka raspada Jugoslavije i sloma „realnog socijalizma“ i potonjih poledica pokušaćemo da predočimo nekoliko različitih perspektiva koje se bave ovim pitanjem.

Drugi u seriji tekstova dolazi od autora koji je deo jedne tendencije povratka humanizma u marksizam, i iako redakcija TCL nije sklona humanističkim stremljenjima unutar marksizma i tzv. argumentu „druge strane“ (tj. ideji da je Kapital samo jedna knjiga pisana iz perspektive kapitala, i da u tom smislu apstrahuje ljudske potrebe (drži ih konstantnim), te da je potrebno doći do punije slike da bi se otvorio prostor za otpor), podržavamo svaki napor da se istorija raspada Jugoslavije objasni dinamikom klasne borbe unutar socijalističkog društva i ovaj tekst predstavlja još jedan doprinos tome.

/Majkl A. Lebovic/

Zašto su „realni socijalizam“, i naročito Sovjetski Savez, propali? Dozvolite mi da pomenem nekoliko ponuđenih objašnjenja. Uz poštovanje prema Sovjetskom Savezu, jedno od ponuđenjih objašnjenja govori da je za sve kriv Mihail Gorbačev; i to ne samo njegove greške, već izdaja. Oni koji zastupaju ovo objašnjenje se oslanjaju na dokument koji je često opisivan kao njegovo priznanje. Početak ovog dokumenta glasi:

„Moja ambicija je bila da likvidiram komunizam, diktaturu nad svim ljudima. U ovom zadatku me je podržavala moja žena, koja je bila tog mišljenja mnogo pre mene. Znao sam da to mogu da uradim samo ako budem vodeći funkcioner. Žena me je podstrekivala da napredujem do samog vrha. Kada sam se zapravo povezao sa Zapadom, moj um se promenio zauvek. Odlučio sam da moram uništiti ceo aparat Komunističke Partije i Sovjetskog Saveza, kao i da moram to učiniti u svim ostalim socijalističkim zemljama. Moj ideal je put socijaldemokratije. Jedino ovaj sistem je u korist svih ljudi. Odlučio sam da ovaj zadatak moram ispuniti.“

Jedna od najinteresantnijih stvari u vezi s ovim dokumentom je da mu se praktično ne može ući u trag. Govori se da potiče iz intervjua u Turskoj, ali je zapravo izvor nepotvrđen i ispada kao da je vođen od strane nekoliko novinara. Dakle, rekao bih da ovaj dokument nema kredibilitet. Zašto ga onda spominjati? Prosto zato što postoje ljudi koji veruju da on postoji i tretiraju ga kao autoritet. Na svoje iznenađenje, to sam otkrio pre par godina na konferenciji o padu Sovjetskog Saveza u Pekingu, gde su ga uporno citirali članovi ruskih i bugarskih komunističkih partija, kao i, što je zanimljivo, kineski naučnici iz državne strukture koji su jasno upozoravali protiv kineskih gorbačova. Zaključak je da je sve bilo u redu sa realnim socijalizmom, ali da je veoma važno držati na oku likvidatore i sabotere.

Drugo objašnjenje koje je preovlađujuće među ekonomistima i reformistima, kako unutar, tako i izvan realnog socijalizma, je da je Sovjetski Savez bio žrtva sopstvenog uspeha. Uspeo je u izgradnji proizvodnih snaga preko partikularnih metoda centralnog planiranja (koristeći administrativno-komandne metode) do tačke gde stari načini organizovanja ekonomije nisu više bili odgovarajući za kompleksniju, industrijalizovanu ekonomiju. Sada su ove stari načini postali okovi razvoju proivodnih snaga, što je rezultiralo krizom. Prema tome, bilo je neophodno promeniti proizvodne odnose i udaljiti se od centralnog planiranja, da bi se fokusiralo na individualno preduzetništvo. Zadatak je, ukratko, bila temeljna restrukturacija i stvaranje novog ekonomskog mehanizma. Međutim, problem je bio u tome što je to zahtevalo previše vremena za promene u ekonomiji koja je već ušla u krizu.

Sledeći argument koji ističe neuspeh da se neophodne reforme sprovedu, naglašava da je problem sa nasleđima prošlosti. Na primer, orijentacija radnika prema egalitarizmu i jednakosti je opisana od strane jugoslovenskog sociologa kao „egalitarni sindrom“ koji je „relikvija tradicionalnih društava“ – „poročno nasleđe“ i samim tim i barijera ka razvitku modernog društva. Sklonost orijentaciji prema jednakosti je često opisivana kao naleđe tradicionalne seljačke kulture i samim tim jasno „ne-proleterska“. Kako je jedan Sovjetski ekonomista rada izjavio, „Marksizam-lenjinizam odlučno odbacuje sitno-buržoasku teoriju izjednačavanja raspodele i potrošnje“, i nastavlja dalje govoreći da su takve ideje „strane proletarijatu“. Ovde takođe stoji argument brzog kretanja ka tržišnoj ekonomiji.

Još jedno objašnjenje propasti realnog socijalizma koje zvuči marksistički je da je bio preuranjeno – da je nivo proizvodnih snaga bio prenizak, i samim tim nedovoljan za uvođenje socijalističkih odnosa proizvodnje. Prema tome, prvenstveno je bilo neophodno izgraditi proizvodne snage (po mogućstvu pod kapitalističkim odnosima). Ovo je bio veoma čest argument kod Menjsevika koji su bili kritični prema sovjetskoj revoluciji; ali je isto značajno što sam to pre nekoliko godina čuo na sastanku partijske škole od vodećih partijskih intelektualaca u vijetnamu.

Dalje, tu je i argument Borisa Kidriča iz Jugoslavije iz 1950 (podržavan od strane mnogih u vođstvu partije), koji je opisivao reali socijalizam kao državni socijalizam koji „neizbezno vodi ka porastu osnaživanja privilegovane buržoazije kao društvenog parazita, ka potiskivanju … socijalističke demokratije, i ka opštoj degeneraciji sistema u…državni kapitalizam“. Ovo je bio argument da „realni socijalizam“ nije imao socijalističke odnose proizvodnje i da se ne može izgraditi socijalizam bez radničkog upravljanja – pozicija kasnije usvojena od strane venecuelanskoh predsednika Čaveza. Implicitna premisa ovog argumenta je da je neuspeh uspostavljanja novih socijalističkih odnosa proizvodnje izvor neuspeha realnog socijalizma.

Protivrečna reprodukcija u „realnom socijalizmu“

Dok se u principu slažem da je karakteristika realnog socijalizma bila nedostatak socijalističkih odnosa proizvodnje, samo po sebi to je nedovoljno da objasni partikularni pravac realnog socijalizma koji se konsolidovao u periodu od 1950ih do 1980ih. Nasuprot mnogim pristupima koji posmatraju „realni socijalizam“ kao partikularni sistem, ja sam raspravio u Protivrečnostima realnog socijalizma: dirigent i dirigovani, da ga moramo razmotriti kao konkretan fenomen koji je u sebi sadržao nekoliko različitih proizvodnih odnosa , tj. da je neophodno prepoznati postojanje protivrečne reprodukcije između razlikujućih logika. Ukratko, naglasio bih važnost fokusiranja na klasnu borbu.

Dosledno Marksovoj metodologiji, iz mojih istraživanja pojedinačnih konkretnih fenomena kao što su nestašica i očigledna ponašanja aktera u realnom socijalizmu, izdvojio sam prost koncept iz kojeg se logično razvija unutrašnja povezanost sistema i razumevanje konkretne celine. Ta logična startna pozicija je avangardna partija koja je ključna za razumevanje avangardnih odnosa proizvodnje (dominantan odnos između avangardne partije i radničke klase u realnom socijalizmu). U knjizi sam izdvojio tri principa ili doktrine karakteristika logike avangardne partije:

1. Cilj promene sistema: apsolutna posvećenost zameni kapitalizma socijalizmom i izgradnji komunističkog društva (koji za premisu podrazumeva odgovarajući nivo razvoja proizvodnih snaga)

2. Potreba za političkim sredstvom: da bi se postigao ovaj cilj potrebna je partija sa zadatkom i odgovornošću organizovanja, vođenja i orijentisanja radničke klase, radnog naroda i društvenih organizacija.

3. Nužni karakter avangardne partije: borba protiv neprijatelja radničke klase zahteva disciplinovanu, centralizovanu i ujedinjenu revolucionarnu partiju – našu partiju.

Razmotrite ove tri tačke. Cilj promene sistema razdvaja koncept avangardne partije od organa birokrata vođenih ličnim interesom koji bi želeli da budu kapitalisti. Ono počinje jasnim odbijanjem kapitalizma kao sistema i verovanjem u nužnost socijalizma. Uzimajući u obzir taj suštinski cilj, pitanje je – šta da se radi? Karakteristika pristalica avangardne partije jeste ubeđenje da se ovaj cilj neće desiti spontano i da samim time zahteva vođstvo. Ukratko, orkestru je potreban dirigent. Budući da dirigent vidi sliku u celini, tu nema prostora sa spontanost i improvizaciju. Disciplina i hijerarhija su suštinske. Unutar radnog mesta ili zajednice, jedino je odgovarajuće da svi delovi, svi instrumenti prati predodređeni plan avangardne partije. Socijalizam iz ove perspektive predstavlja poklon svima „odozdo“ od onih iznad koji znaju kako da naprave socijalizam.

Međutim, karakteristika „realnog socijalizma“ nije bila samo logika avangarde (logika koju možemo videti u mnogima koji bi hteli da budu dirigenti). Ključno je bilo da je radnička klasa prihvatila vođstvo avangardne partije. I ona je to uradila zbog toga što joj je to omogućavalo da postigne željene ciljeve. U „realnom socijalizmu“ je postojao društveni ugovor (koji je Boris Kagarlicki opisao kao obavezni ili asimetrični društeni ugovor), i suštinski deo tog ugovora za radnike bila je zaštita od nezaposlenosti, održavanje njihovih radnih prava (što je značilo da njihovi poslovi nisu mogli biti promenjeni u smeru za koje bi radnici smatrali da smanjuju njihovo individualno blagostanje), niska dužina i intenzitet radnog dana, očekivanja porasta prihoda vremenom, subvencionisane neophodne namirnice i relativna jednakost. U zamenu za ove realne koristi, radnici su prihvatili vlast avangardne partije i sopstvenu nemoćnost i subordinaciju u svim aspektima društva.

Implicitno se nalazi u logici avangarde nužnost da avangarda kontroliše državu, da sredstva za proizvodnju budu u vlasništvu države i da država kontroliše pravac ekonomije kroz centralno planiranje. Ovo nisu apstraktne karakteristike. U svakoj dijalektičnoj prezentaciji, svi kasniji momenti su implicitni u startnoj tački. Prema tome, u realnom socijalizmu, ove institucije su ukorenile hijerarhiju inherentnu u ovakvoj koncepciji avangarde. To su avangardni oblik države, avangardni oblik državnog vlasništva i avangardni oblik planiranja i posebno avangardni način proizvodnje. Dalje, postojale su specifične tendencije, zakoni kretanja inherentni ovoj vezi. Sa radnim pravima osiguranim u društvenom ugovoru, na primer, proširena reprodukcija kroz intenzivni razvoj (npr. uvođenje novih mašina i tehnika u već postojeće proizvodne centre) bila je teška. Prema tome, razvoj je nametao izgradnju novih proizvodnih centara , zatim privlačenje radnika na te bolje radne uslove, plate i beneficije. Inherentno u ovoj tendenciji za ekstenzivnim razvojem bilo je stvaranje, pre ili kasnije, nestašice rada i resursa i samim time potencijalne krize.

Ipak, ovo nije bio neposredni izvor krize realnog socijalizma i njegovog disfunkcionalnog i iracionalnog karaktera. Ne postoji ništa u avangardnim odnosima što bi objasnilo takve perverzne fenomene kao što su teški lusteri (denuncirani od Hruščova) ili debeo papir proizveden u industriji papira, nedovršene zgrade jer su preduzeća za izgradnju kreditovana s većom vrednošću u početnim fazama izgradnje nego u kasnijim i prakse kao što je „gold plating“(gde je, na primer, fabrika odeće koristila materijal za proizvodnju kaputa koji je koštao dva puta više od odeće za inostranstvo, i time povećavala vrednost proizvedenih kaputa). Slično tome, razmotrimo rasipničku praksu „storming“ pomoću koje su se dobijali bonusi time što se proizvodila beskorisna i opasna roba( kao što su usisivači koji bi vas udarali strujom), gomilanje proizvodnih materijala i rada individualnih preduzeća i iskrivljeni izveštaji o proizvodnim kapacitetima slani ka gore od preduzeća do planera nisu dosledni sa ciljevima i praksama avangarde.

Ove tendencije su poticale iz izvora izvan društvenog ugovora između avangarde i radničke klase. Zapravo, one su bile rezultat maksimisujućeg ponašanja menadžera preduzeća koji su telotvorili različitu logiku od avangarde. Logika avangarde se fokusira na celinu, na međupovezanost i harmoniju delova. To je logika dirigenta orkestra, koji avangarda posmatra kao suštinsku u osiguranju harmonične kooperacije. Nasuprot tome, kod menadžera nema fokusa na celinu. Ova logika insistira na maksimizaciji svake individualne jedinice i njen implicitni argument jeste da delajući u skladu sa sopstvenim ličnim interesima, svaka jedinica biva vođena od strane nevidljive ruke doprinoseći interesima celine.

Prema tome, za menadžere je bilo veoma racionalno da potcene proizvodnje mogućnosti njihovih preduzeća da bi dobili niske kvote koje bi pojačale njihov potencijal da osiguraju bonuse, uprkos tome što je ovo oduzimalo tačne informacije planerima o ekonomiji. Bilo je racionalno skladištiti zalihe resursa i viška rada iako je to proizvodilo nestašice, kao i proizvoditi inpute koji bi mogli biti nepristupačni zboh nestašica iako bi to stvaralo iracionalno dupliranje u ekonomiji. Dalje, bilo je racionalno interpretirati kvote na takav način da je došlo do rekordnog povećanja autputa(kao što je slućaj sa pozlaćenim proizvodima gde su kvote određivanje prema vrednosti ili teških lustera gde je težina bila kriterijum za postizanje bonusa). Zbir individualnih racionalnih odluka očigledno nužno ne doprinosi ukupnoj društvenoj racionalnosti.

Koja je to alternativna logika? Iako ovi menadžeri nisu posedovali sredstva za proizvodnju, nisu imali moć da privole radnike da proizvedu višak rada, i nisu posedovali robe (kao rezultat procesa rada) koje bi se razmenile u cilju realizovanja viška vrednosti, oni su u sebi sadržali logiku kapitala, kao što su trgovci i zajmodavci kapitalisti sadržali pre nego što je kapital bio uspešan u pretvaranju proizvoda u svoje vlasništvo.

Iako su ograničenja postavljena menadžerima preko regulacija avangarde sprečavala da oni funkcionišu kao kapitalisti, sa nagonima, impulsom, logikom tih menadžera bila je drugačija priča. ipak su se ovi maksimizujući menadžeri, ograničeni kapitalisti, borili da skinu ogranićenja koja su im nametnuta. Na primer, specifični izbori autputa , određivanje nabavljača i mušterija, prisvajanje profita preduzeća, nemogućnost disciplinovanja ili otpuštanja radnika, ili uvođenje potpuno novih metoda proizvodnje, šta je taj nagon ako nije logika kapitala? Izražavanje te logike je mantra – sloboda kapitalu!

Dakle, imamo dve različite logike, logiku avangarde i logiku kapitala. Rezultat njihove interakcije je ono što možemo videti posmatrajući karakteristike „realnog socijalizma“. Kao što je Preobraženski naglasio 1920-ih, ako postoji protivrečna reprodukcija između različitih setova proizvodnih odnosa, interakcije unutar sistema mogu stvoriti krize, neefikasnosti i iracionalnosti koje se ne bi mogle naći ni u jednom sistemu ukoliko bi on funkcionisao bez elemenata drugog sistema. Ovo je neartikulisana priča o „realnom socijalizmu“ – njegove partikularne karakteristike nisu bile rezultat ni logike avangarde ni logike kapitala. Umesto toga, on je bio partikularna kombinacija te dve logike koje su zajedno činile realni socijalizam disfunkcionalnim i deformisanim. Dva sistema i dve logike ne mogu prosto postojati jedan uz drugog. Oni interaktuju. Oni se mešaju. I oni deformišu jedan drugog.

U knjizi istražujem efekte protivrečne reprodukcije u „realnom socijalizmu“. Kombinacija ponašanja menadžera koji pokušavaju da maksimiziraju svoju dobit u svojim preduzećima pod ograničenjima planova i napora planera da prisile menadžere da proizvode što je više moguće (i da odbace ono što su videli kao „prividne poteškoće“ koje su menadžeri stvorili) nastaje partikularan obrazac nestašica u „realnom socijalizmu“. Ipak, ovo je samo jedan aspekat odnosa: postoji znatno više toga od borbe suprotnosti. Uz ozbiljne disfunkcije (zapravo, krize) u ekonomiji kao celini koje su rezultovale iz borbe između ove dve logike, svaka strana je deformisana posredstvom mešanja sa drugom. Tako, na jednoj strani, vidimo menadžere koji su u praksi radije preferirali da traže i lobiraju saveznike u ministarstvima i planerskim telima, nego da isprobaju svoje šanse na tržištu. A na drugoj strani bili su planeri i ministri koji su (slično Hegelovim gospodarima u Fenomenologiji) prepoznali svoju zavisnost od menadžera za uspeh planova unutar njihovih partikularnih jurisdikcija i prema tome ignorisali perverzne posledice menadžerskih ponašanja na ekonomiju u celini.

Ovde vidimo određenu tendenciju da linija između dve suprotnosti postane zamagljena u praksi, to jest, tendenciju za ujedinjenje suprotnosti. Na jednoj strani, menadžeri koji se fokusiraju na lobiranje onih iznad za podršku, a na drugoj planeri koji podržavaju akcije lično-orijentisanih menadžera. Iako spajanje ovih suprotnosti može doneti obostranu sigurnost na neko vreme i može stvoriti vidljivu stabilizaciju unutar „realnog socijalizma“, to jedinstvo je samo vidljivo. Ono što je dominantno je skriveno, otvorena borba ove dve logike, borba oko svojine, to jest oko vlasništva nad sredstvima za proizvodnju.

Kome je paket svojinskih prava nad sredstvima za proizvodnju pripadao u „realnom socijalizmu“? Moramo razdvojiti pravno vlasništvo i realno vlasništvo, pravnu moć i realnu moć nad sredstvima za proizvodnju. Ko je imao pravo da upravlja narodom, da koristi i distribuira višak proizvoda i ostatak prihoda, pravo kontrole sredstava za proizvodnju (uključujući pravo da određuje kontrolu)? Pod avangardnim odnosima proizvodnje, avangardna partija je imala sve osobine vlasnika sredstava za proizvodnju sa izuzetkom mogućnosti prodaje ili otuđenja te imovine. Dokazivanje svog vlasništva je takođe bila mogućnost avangarde pod društvenim ugovorom da dodeljuje radnička prava radnicima, pravo koje je osiguralo svoju vezu u praksi prema specifičnim sredstvima za proizvodnju.

Avangarda kao avangarda, ipak nije posedovala sredstva za proizvodnju. Prateći Čarlsa Betelhajma, beležimo da su specifične jedinice proizvodnje u stvari bile u posedu onih koji su ispunjavali tehničke kapacitete upravljanja i korišćenja sredstava za proizvodnju u radnom procesu. Dok god je vlasnik sredstava za proizvodnju u mogućnosti da kontroliše one koji ih poseduju, to posedovanje ne može biti transformisano u imovinu. U slučaju „realnog socijalizma“, što više je avangarda stavljala sredstva za proizvodnju pod svoju kontrolu i koordinisala a priori različitim jedinicama proizvodnje preko centralnog plana, to su više oni koji su posedovali sredstva za proizvodnju bivali podređeni avangardi kao vlasniku.

Sa druge strane, ukoliko su oni koji poseduju sredstva za proizvodnju bili u mogućnosti da izbegnu kontrolu preko plana i mogli da donose sopstvene odluke oko korišćenja sredstava za proizvodnju koja su posedovali, onda je to proces prenošenja realnih (u suprotnosti sa pravnim) imovinskih prava. Akteri posedovanja postajali su imovinski akteri. Ukratko, ukoliko je to efikasno, centralni plan sprečava preduzeća da transformišu svoje posedovanje u imovinu. Prema Betelhajmu, država reaguje kao vlasnik „na jednoj strani kada državna svojina efektivno dozvoljava državnoj upravi da prisvoji sve ili deo onoga što preduzeće poseduje; i na drugoj strani kada država efektivno dominira korišćenjem koja produzeća čine sa svojim sredstvima za proizvodnju i proizvodima“. U „realnom socijalizmu“, borba oko imovine imala je oblik borbe između plana i tržišta a zamena plana tržištem reprezentovala je transfer imovinskih prava menadžerima preduzeća.

Na kraju je logika kapitala pobedila logiku avangarde u „realnom socijalizmu“. Postoji više razloga zašto se to desilo. Jednim delom, to je bila posledica neuspeha da se učini promena ka intenzivnom razvojnom putu pod postojećim strukturama i postoje veoma jasni znaci da je sovjetska ekonomija propada u nedostatku tih promena (kao što je Gosplan predvideo 1970.). Pod ovim uslovima, argumenti tržišnih reformatora bili su sve više prijemčivi avangardi.

Ideje mogu biti materijalna snaga kada zauzmu umove avangarde. A u borbi ideja, ograničeni kapitalisti su imali snažna oružja. Imali su ekonomiste kao njihove ideološke reprezente. Ti ekonomisti nisu želeli da budu kapitalisti ili nužno bili svesni reprezenti kapitala. Međutim, kao što je Marks govorio o glasnogovornicima sitne buržoazije (u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte): „Ono što njih čini predstavnicima sitne buržoazije jeste to da oni u glavi ne prelaze granice koje sitni buržuj ne prelazi u životu, da oni prema tome u teoriji dolaze do istih zadataka i rešenja na koje sitnu buržoaziju u praksi nagoni materijalni interes i društveni položaj.“

U ovom slučaju, takođe, ekonomisti su bili zaglavljeni unutar svojih klasnih ograničenja. U principu, njihova slepa tačka bila je radnička klasa. Alternativa koju su oni ponudili hijerarhijskoj vladavini avangarde nije ispitivala dominaciju nad radnicima na radnom mestu i u društvu. Umesto toga, ekonomisti su ispitivali ograničenja nad menadžerima. Oni nisu govorili o dinamičnoj neefikasnosti kao posledici razdvajanja mišljenja i rada kod radnika. Umesto toga, ekonomisti su počeli i završili sa neefikasnošću s kojom su se menadžeri suočavali svakodnevno kao posledicom njihovogupravljanja odozgo.

„Sloboda menadžerima“ bilo je njihovo rešenje i to pravac kojim su krenule reforme u „realnom socijalizmu“. Došlo je promene posmatranja ekonomije kao celine u korist posmatranja preduzeća kao osnovne jedinice ekonomije. Menadžeri su u tom kontekstu bili uspešni u preuzimanju imovinskih prava od avangarde. Ali prihvatanje preduzeća kao osnovnih jedinica ekonomije bio je samo jedan deo borbe za slobodu menadžera. Drugi aspekt bitke ideja za menadžere i njihove ideološke reprezente bila je neophodnost da se napadne društveni ugovor – određenije, radnička prava, imovinska prava koja su ih dovodila u vezu sa određenim sredstvima za proizvodnju. Ukratko, druga strana Rata Ideja za ekonomiste jeste napad na radničku klasu.

I uz ehoe Margaret Tačer i Ronalda Regana kada je kapital počeo da preokreće tekovine radničke klase, ideološki glasnogovornici kapitala u „realnom socijalizmu“ započeli su totalni napad. „Socijalizam nije filantropija koja automatski garantuje svima zaposlenje nezavisno od njegove ili njene sposobnosti da uradi posao“, rekao je Stanislav Šatalin, koji je izabran od strane Gorbačova da pripremi njegov petstodnevni plan reformi. Slično tome, pridružujući se napada na radna prava i Sovjetskom Savezu, Nikolaj Šmeliov žalio se na „ekonomsku štetu izazvanu parazitskim poverenjem u siguran posao“ i pozvao Vladu da razmotri prednosti koje „komparativno mala rezervna armija rada“ može doneti socijalističkoj političkoj ekonomiji. Problem je bio što je „suvišna puna zaposlenost“ proizvodila „pregršt društvenih bolesti“; dalje je napomenuo „realna opasnost gubljenja posla… je dobar lek za lenjost, alkoholisanost i neodgovornost.“

Zašto je avangardna partija popuštala pred klasnom perspektivom koja je ispitivala avangarde odnose i napadala radničku klasu (koju je avangarda podržala društvenim ugovorom)? Pored rastućeg gubitka poverenja posredstvom krize i njihove slabosti u sukobu sa oružjem „nauke“ (nauka neoklasične ekonomije) posredstvom kapitala, izbor nije bio načinjen od avangarde u čistoj doslednosti prema logici avangarde već pre u pravcu njene interakcije sa logikom kapitala. Ta bolest se proširila čitavom partijom – zarazila je njihove stare članove i prirodu novih regruta. Kapital je konačno pobedio u ratu ideja u „realnom socijalizmu“ zbog uspešne invazije na avangardnu partiju.

Logika radničke klase

Da li zaista nije bilo druge alternative avangardnim odnosima sem restauracije kapitalizma? U svojoj knjizi sam identifikovao treću logiku – logiku radničke klase. Ta logika bila je potisnuta i u realnosti i ideološki (kao izvrtanje marksizma koje ja nazivam razoružavanjem radničke klase od strane avangardnog marksizma). Međutim, u ponašanju i interakcijama radničke klase, postojala je posebna moralna ekonomija radničke klase – osećaj za ono što je ispravno i pravedno. I u toj moralnoj ekonomiji radničke klase „realnog socijalizma“ seme socijalističke alternative bilo je implicitno. U njihovoj orijentaciji prema jednakošću možemo primetiti obrise jedne takve karakteristike – fokus na zajednickom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju (što implicira da kao vlasnici imaju pravo na jednak udeo).

Slično tome, iz individualnog radnog mesta dolazi poseban zdrav razum –osećaj njihove kolektivne moći kao radnika i latentna podrška za radničku kontrolu. Naravno, organizovana kampanja za radničku vlast nije bila moguća u normalnim okolnostima pod uslovima nametnutim od strane avangarde. Međutim, radnici su štitili jedni druge na radnim mestima. Postojao je rasprostranjen konsenzus među radnicima i podrška otporu dominaciji i eksploataciji odozgo, a spontane erupcije radničkih saveta u momentima slabosti u sistemu (npr. Mađarska 1956. i Poljska 1980.) dozvoljavaju nam da zaključimo da je postojao fundamentalni konsenzus među radnicima u cilju radničkog upravljanja.

Ukratko, možemo videti dva latentna elementa u moralnoj ekonomiji radničke klase u „realnom socijalizmu“ – društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i društvena proizvodnja organizovana od strane radnika, dve strane koje ja opisujem u svojoj knjizi „Socijalistička alternativa“, kao socijalizam koji je organski sistem, dve strane koje je predsednik Čavez nazvao „socijalističkim trouglom“. Oni zajedno impliciraju koncept „kooperativnog društva zasnovanog na zajedničkom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju“. Ipak, kooperacija unutar društva podrazumeva više od kooperacije samo u sferi proizvodnje. Ono takođe obuhvata kooperaciju u vezi sa određivanjem svrhe proizvodne delatnosti. U potpunosti razvijeno, takvo društvo se fokusira direktno na društvene potrebe, to jest, na proizvodnju za potrebe i svrhe zajednice – što je treća strana socijalističkog trougla. Ta strana je takođe latentna u moralnoj ekonomiji radničke klase u „realnom socijalizmu“.

Za treću stranu je osnovni pojam solidarnost. U solidarnom društvu, ljudi se ne odnose kao vlasnici, zahtevajući quid pro quo za učešće svoje imovine ili rada. Njihova početna pozicija nije pozicija lično orijentisanih vlasnika, već koncept zajednice. Klica ovih odnosa se pojavila u „realnom socijalizmu“ kada su ljudi pomagali jedni drugima bez zahtevanja ekvivalenta zauzvrat. U suprotnosti od odnosa u kojima otuđene, međusobno indiferentne individue razmenjuju otuđene stvari, postojao je odnos poklanjanja među mrežama ljudi koji imaju vezu, ljudi koji imaju prošlost i nadaju se da će imati budućnost i njihov proizvod je povećanje solidarnosti. Solidarno društvo precizno govoreći je „ekonomija poklanjanja“ – ekonomija u kojoj oni koji daju nisu nagrađeni predviđanjem onoga što mogu dobiti zauzvrat več time što ne davati znaći prekršiti sopstveni osećaj vrline i ponosa.

U moralnoj ekonomiji radničke klase u „realnom socijalizmu“ možemo videti naznake ne samo orijentacije prema društvenom vlasništvu sredstava za proizvodnju i društvenoj proizvodnji od strane radnika već i potrebe zajednice i svrhe kao cilj proizvodne delatnosti – tri strane socijalističkog trougla. Latentan je potencijal za drugačiji tip društva – kooperativno društvo u kojem se ljudi odnose svesno kao članovi zajednice. To je društvo asocijativnih proizvođača, društvo zasnovano na prepoznavanju da slobodan razvoj jednog počiva na slobodnom razvoju svih.

Niko ne može pomešati ovaj impuls sa logikom avangarde kao i, naravno, logikom kapitala. Ovo je logika radničke klase, logika asocijativnih proizvođača. To je logika koja stavlja potpuni ljudski razvoj u srž i insistira da se ljudi razvijaju kroz svoje delatnosti – i prema tome stavlja u svoj centar protagonizam na radnom mestu i zajednici jer uočava bitnost „revolucionarne prakse“ – „slučaj promena uslova i ljudske delatnosti ili sopstvene promene“.

Protivrečna reprodukcija u jugoslovenskom samoupravljanju?

Ništa od toga se nije desilo u „realnom socijalizmu“. Radnici nisu bili u mogućnosti da razviju svoje kapacitete. Taj problem, koji je zaista fundamentalna protivrečnost „realnog socijalizma“, inherentan je avangardnim proizvodnim odnosima. U tom proizvodnom odnosu, dominacija nad radnicima sprečava razvoj njihovih kapaciteta, obezbeđuje njihovu otuđenost od procesa proizvodnje i zadržava razvoj produktivnosti, odnosno, razvoj proizvodnih snaga radnika. To je jedna strana avangardnih odnosa. Druga strana je nagon avangarde da se zalaže za razvoj, proširenu reprodukciju sredstava za proizvodnju, uz eksplicitnu svrhu izgradnje socijalizma.

Avangarda se oslanjala na menadžere da deluju u svom interesu da bi obezbedila dostignuće ovih ciljeva. Ipak, menadžeri, koji imaju partikularan odnos prema sredstvima za proizvodnju (poseduju sredstva za proizvodnju), postajali su sve svesniji svojih partikularnih interesa. Oni deluju prema svojoj logici koja nije identična logiki avangarde. Menadžeri zaista postaju klasa po sebi i njihovi napori da slede svoje interese uzajamno deluju sa pokušajima avangarde da sprovede svoja imovinska prava.

Dakle, borba između avangarde i menadžera zamenjuje odnos između avangarde i radnika kao protivrečnost koja proizvodi specifično kretanje „realnog socijalizma“. Ta protivrečna reprodukcija stvara krizu koja za posledicu ima da je logika kapitala podređena logici avangarde.

Da li postoje uvidi ovog razmatranja „realnog socijalizma“ u odnosu prema iskustvu samoupravljanju u Jugoslaviji. Naravno , mi znamo da su postojale bitne razlike. I pre i posle rata, pojam avangardne partije u Jugoslaviji podudara se sa pojmom „realnog socijalizma“ , ipak postojala je značajna promena oko 1950. Dok se održavalo verovanje u potrebu političkog sredstva i avangardne partije koja je disciplinovana, centralizovana i ujedinjena, nastao je prelom sa konceptom društva koje je stvoreno u Sovjetskom Savezu. Vođe partije su tvrdile da su državno vlasništvo i državno upravljanje nedovoljni za socijalističke odnose proizvodnje i da je ključno uvođenje radničkog upravljanja u cilju izgradnje novog socijalističkog društva.

Kao što znate, neposredni koraci koji su preduzeti su uvođenje novih zakona o radničkom samoupravljanju (koji su upravljanje preduzećem stavili pod odgovornost radničkim savetima) i zakona o planskom upravljanju ekonomijom (koji je zamenio detaljno plansko planiranje proizvodnje instrukcijama osnovnih srazmera investicija). Iako su ovi početni potezi posmatrani kao koraci ka proizvodnji nove celine, ja predlažem da je korisno razmotriti da su oni latentno sadržali unutar sebe dve različite logike – logiku kapitala i logiku radničke klase. Vremenom su ove mere uticale na stvaranje radničkih saveta koji su imali vlast unutar preduzeća, ovo je sigurno bio početak realizacije one strane logike radničke klase koja naglašava proizvodnju organizovanu od strane radnika. Kombinovano sa ranijim svršetkom kapitalističkog vlasništva nad sredstvima proizvodnju, ovo je ukazivalo na proces stvaranja dve strane socijalističkog trougla.

Postojao je i još jedan aspekat ovih promena. Svakako, smanjenje obima centralnog plana (udaljavanje od detaljnih instrukcija „odozgo“) bio je početak promene u imovinskim odnosima, promena koja je opisana kao promena vlasništva od državnog (koje je faktički bilo vlasništvo avangarde) ka društvenom vlasništvu. Subjekti svojine su na ovaj način postali vlasnici imovine. Došlo je do promene vlasništva od države prema grupama radnika. Doduše, uvek moramo praviti razliku između pravnog i realnog vlasništva. Ko su bili ti novonastali vlasnici? Važno je razmišljati unazad o „realnom socijalizmu“ i podsetiti se da su zahtevi za prekidom detaljnog centralnog planiranja i dozvoljavanja individualnom preduzeću da donosi svoje odluke na tržištu bez uplitanja planera bili zahtevi menadžera i da su predstavljali logiku kapitala.

Dakle, šta je bilo drugačije u Jugoslaviji? Očigledno, ono što nas upućuje na mišljenje različitosti jeste uloga koja je dodeljena radničkim savetima u svakom preduzeću. Implicitna je ideja da su sada radnici pravi vlasnici, sa svim pravima vlasništva (tj. čitavog paketa vlasničkih prava) sa izuzetkom mogućnosti prodaje sredstava za proizvodnju. Dakle, pitanje je da li su radnici mogli da upotrebljavaju ta prava i da li je proces dovodio do porasti sposobnosti da ih koriste.

Dozvolite mi da predložim da je zapravo postojala protivrečna reprodukcija između logike kapitala i logike radničke klase u pojedinačnom preduzeću i da je fokus na lični interes i maksimizaciju prihoda unutar pojedinačnog preduzeća ojačavao logiku kapitala i oslabljivao realizaciju logike radničke klase. Kako bismo drugačije objasnili zašto je uprkos Titovom insistiranju 1950ih da bi radnici „trebalo da ovladaju komplikovanim tehnikama upravljanja fabrikama i ostalim preduzećima kroz sam proces upravljanja“ i „samo kroz praksu radnici mogu da uče“, 25 godina kasnije Joze Goričar opisao pukotinu između radnika i menadžera, napominjući da su radnici imali „samo slabu mogućnost za razvoj, obavljanje svojih dužnosti, značajniju količinu slobode mišljenja, imaginacije i inovativnosti“?

Kako bismo drugačije mogli da objasnimo rastuću nejednakost između radnika u istoj industriji, između radnika različitih industrija, između radnika iz različitih regija, između ruralnih i urbanih radnika? Da li treba da govorimo o društvenom vlasništvu sredstava za proizvodnju kada je toliko puno zavisilo od različitih pristupa partikularnim sredstvima za prozvodnju i kad je zaista bilo toliko onih koji su bili odvojeni od svih sredstava za proizvodnju zato što su bili ili nezaposleni ili napustili Jugoslaviju da bi bili gastarbajteri? Dalje, s obzirom na treću stranu socijalističkog trougla, više od solidarnosti i osećaja zajedništva, postojala je odvojenost i ravnodušnost među radnicima iz različitih preduzeća. Zaista, Če Gevara je 1959. bio zabrinut zbog konkurenciju među radnicima koju je uočio, ističući da to može „uneti faktore koji bi izobličili ono što bi socijalističi duh trebao biti“. Bilo bi veoma teško argumentovati da je logika radničke klase bila realizovana.

Baš suprotno, logika kapitala je sve više bila hegemona, što je bilo pokazano uspešnom borbom da se uklone već postojeće regulacije donesene od avangarde i da se smanji oporezovanje preduzeća (prihodi koje je koristila avangardna država da bi otvarala nova preduzeća i izjednačavala regione). Sada je veći deo prihoda ostavljen individualnim preduzećima da odlučuju o njegovoj raspodeli i te odluke bile su predlagane od strane menadžera i njihovih tehničkih eksperta a najčešće odbijane od strane radničkih saveta. Suština ove putanje bila je skroz otkrivena ustavnim amandanima iz 1968. Posebno uklanjanjem regulacija koje su osiguravale učešće manuelnih radnika u radničkim savetima sa pravnom snagom upravljanja preduzećem. Ukratko, u ovom periodu je došlo do kretanja unazad po pitanju društvenog vlasništva i proizvodnje organizovane od strane radnika. Umesto da su radnici bili realni vlasnici, oni koji su pretvorili posedovanje sredstava za proizvodnju u imovinu bili su sve više menadžeri.

Dodajte ovoj slici sve više pozivnica stranim investitorima da otvore firme zajedno sa jugoslovenskim preduzećima i promenu prirode Saveza Komunista, koja je imala sve sve manje i manje manuelnih radnika i bila sve više i više dominirana od menadžera i ekseprata. Oni koji su upravljali proširenom reprodukcijom su bili nosioci logike kapitala i uklanjali su sve prepreke realizacije te logike.

I uprkos tome, logika avangarde i logika radničke klase nisu u potpunosti poražene. Dobro je poznato da je došlo do velike reakcije protiv putanje 1950ih i 1960ih. Kad je Jugoslavija ušla u 1970te, došlo je do porasta protesta, protesta među manuelnim radnicima, protesta iz siromašnijih republika. Govorili su da više nemaju vlast, a nejednakost i nezaposlenost rastu. I kao odgovor ovih pokreta, avangarda je promenila pravac. Sve više i više u partijskoj literaturi mogao se naći argument „Vidi, mi vodimo borbu na dva fronta. Na jednom frontu se borimo protiv državne birokratije, ta birokratska klasa želi da vodi sve „odozgo“. Ali druga bitka, drugi front, je borba protiv kapitalizma. Ali mi smo zaboravili na drugi front.“

U cilju napada na moć kapitala (prezentovanog kao „tehno-birokratija“), bilo je brojnih inicijativa tokom 1970ih. One su sadržale nove pravne promene, „radničke amandmane“ u Ustavu, regulacije koje bi smanjile razlike nadnica kao i nov zakon o planiranju koji bi se fokusirao na planiranje „odozdo“ kroz samoupravne dogovore između radnika različitih preduzeća.

Bez pogovora, nove regulacije i zakoni uveli su ograničenja menadžerima. Oni su uveli proveru logike kapitala koja je odražavala do neke mere logiku avangarde i logiku radničke klase. U Jugoslaviji je bilo protivrečne reprodukcije. Ukratko, predlažem da je pogrešno posmatrati samoupravljanje kao jedan sistem sa partikularnim karakteristikama. Više sam mišljenja da je suština razmatrati iskustvo samoupravljanja u Jugoslaviji kao partikularan konkretni fenomen koji je proizvod interakcije različitih proizvodnih odnosa u procesu protivrečne reprodukcije.

Interakcija različitih logika u jugoslovenskom samoupravljanju

To je ono što sam Vam ponudio – da mislite o pravcima u kojim različite logike avangarde, kapitala i radničke klase interaktuju i stvarajući disfunkcionalnost i deformišu jedna drugu u praksi. Da bih adekvatno pristupio ovom pitanju morao bih da uradim ozbiljno istraživanje (koje obećavam i sebi i drugima da ću početi da radim). Ipak dozvolite mi da predložim neke aspekte ovih interakcija bez posebnog reda.

Na primer, razmotrimo radničku orijentaciju prema zajedničkom vlasništvu sredstava za proizvodnju. Oblik u kojem se to odigralo u Jugoslaviji je bio odbijanje nejednakosti koja je proistekla iz različitih pristupa pojedinačnim sredstvima za proizvodnju. Radnici iz manje profitabilnih preduzeća su očekivali da im plate rastu kao i onima iz profitabilnijih preduzeća. Posledica je bila smanjenje likvidnosti slabijih preduzeća i prisiljavanje da se okrenu prema bankama da bi osigurali finansiranje ne samo za proširenu reprodukciju već da bi uopšte ispunili zahteve ličnih dohodaka radnika.

Naravno, ovo je bilo u potpunosti suprotno zvaničnoj perspektivi o „socijalističkoj robnoj proizvodnji“ gde su lični dohoci bili rezultati prodaje robe a ne bankarskih pozajmica. Slična posledica na likvidnost preduzeća jeste da, za razliku od kapitalističkih firmi, usporavanje u prodaji nije značilo da će članovi kolektiva biti otupšteni, štaviše, koncept radničkog kolektiva značio je da u takvim vremenima preduzeća nastavljaju da proizvode zarad proizvodnje za skladištenje. Dodatak ovim posledicama bila je pozicija avangarde (što je reflektovano u argumentima predstavnika opštinskim vlada o bankama) da preduzeća ne treba pustiti da propadnu jer bi to stvorilo nezaposlenost, ostavljajući opštinskim vladama da se bore sa tim problemom. Ukratko, mi vidimo ovde osnove za meko budžetsko ograničenje iz istog razloga kao i u Mađarskoj i takođe unutrašnju tendenciju stvaranje značajne inflacije kao rezultat bankarskih pozajmica.

Logika radničke klase (podržana od avangarde) mešala se na više načina sa sposobnošću menadžera da upravljaju preduzeća na način koji je smatran efikasnim. Odvajanje vremena za učestvovanje u radničkim savetima menadžeri su posmatrali kao gubljenje vremena, ali ih je avangarda prinudila na to. Slično tome, nametanje samoupravnih dogovora kao osnove za plan „odozdo“ predstavljao je faktor koji je onemogućavao individualna preduzeća da funkcionišu u ekonomiji kako žele. Neiznenađujući, menadžeri su izgubili malo vremena razbijajući samoupravne dogovore kada su se uslovi promenili što je suprotno individualnom blagostanju njihovih preduzeća.

Dok je avangarda ograničavala logiku kapitala i podržavala elemente već ranije pomenute koji su dosledni logici radničke klase (npr. razvoj plana „odozdo“, radnički saveti, zaštita preduzeća od bankrota), istovremeno je osujećivala realizaciju logike radničke klase svojim nepopustljivim insistiranjem prevlasti ličnog interesa. Argumenti koji su predlagali da se ljudi postavljaju jedni prema drugima na bilo koji drugi način bili su napadani (na primer od Kardelja) kao ekstremno levičarenje, voluntarizam, anarhizam – kao što su bile kritike da su menadžeri postali novi klasa koja ima vlast nad radnicima.

Umesto fokusiranja na izgradnju alternative zasnovane na solidarnosti i kooperaciji naroda unutar zajednice, umesto izgradnje osnove moralne ekonomije radničke klase i pokušaja osnaživanja logike radničke klase, premisa avangarde bila je ohrabrenje radnika da sarađuju ili tvrdnja da će zaraditi više novca tim putem.

Iako su koristili termin „solidarnost“, u praksi je to značilo „solidarnost je izgrađena od strane radnika koji su prepoznali da će zajedničkim radom napraviti više novca i bolji uspeh“. Postojale su i teorijske i klasne osnove ove pozicije. Teorijski, u osnovi te premise je ista pozicija na kojoj se nalazi avangarda u „realnom socijalizmu“ – avangardni marksizam koji je krivotvorio Marksa da bi argumentovao nužnost dve odvojene faze gde je prva faza zasnovana na socijalističkom principu „svakome prema zaslugama“. U praksi, u osnovi te premise je logika kapitala i moć robno-proizvođačkih preduzeća čiji su vlasnici svojine bili menadžeri.

U svojoj knjizi argumentujem da je avangardni marksizam jednostrani marksizam. On gleda radnike samo kao radnike. Drugim rečima, on ne posmatra radnike kao ljudska bića koja imaju druge strane, kao ljudska bića unutar društva. To je tačka koju je Marks dokučio jasno u svojoj kritici formule „svakom prema zaslugama“ u svojoj Kritici Gotskog programa. To je bila kritika fokusiranja na materijalne interese – ili kako je to shvatio Če Gevara u svojoj refleksiji da je „maštarija da je moguće dostići socijalizam glupim sredstvima nasleđenim iz kapitalizma; npr. roba kao ekonomska ćelija, individualni materijalni interes kao poluga, itd. vas mogu odvesti u slepu ulicu u kojoj ste završili nakon dugog putovanja sa mnogim raskrsnicama gde je veoma teško shvatiti gde ste pogrešno skrenuli.“

Jugoslovensko samoupravljanje je završilo u slepoj ulici. Neuspeh izgradnje logike radničke klase i kontinuirana interakcija različitih logika proizvela je ćorsokak u kojem je logika kapitala bila dominantna ali ograničena, deformisana i disfunkcionalna. Ipak, na kraju je taj ćorsokak razrešen spoljnim silama – uslovljavanje Međunarodnog Monetarnog Fonda koji je omogućio pobornicima kapitala da načine logičan korak 1988. zakonom o preduzećima koji je zamenio pravna ograničenja donošenja odluka od strane radničkih saveta sa akcionarima.

Kao što sam nagovestio ranije, moja namera u ovoj kratkoj skici jugoslovenskog iskustva bila je da vas ohrabrim da istražujete ovu istoriju kao posledicu partikularnih procesa protivrečne reprodukcije. Mada, priznajem da se nadam da sam preneo još jednu poruku – nije poenta interpretirati istoriju drugačije, već je stvarati.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.