Umetnost

Nasleđe moderne

Unité d’habitation, Le Korbizje, Marselj, 1952

Arhitektura nikada u istoriji nije bila toliko autonomna kao u dvadesetom veku. U narednih nekoliko brojeva „Vremena“ profesor Miloš Bobić predstaviće tokove arhitektonskog stvaralaštva u kontekstu društva na pragu novog milenijuma

Ovde prenosimo uvodni članak.

/Miloš Bobić, nedeljnik Vreme, broj 523, 11. januar 2001./

Kraj je veka. Mnoge su stranice ispisane, a jos više će ih biti posvećeno veku koji su, pored svetskih ratova, obeležili automobil, avion, elektronske komunikacije, pornografija i rokenrol. Ipak, sud o veku u kome još živimo ali izgleda kao da ga požurujemo doći će u budućnosti, sa zavidne distance. Sat neumitno kuca.

U dvadesetom veku, kao i u svim prethodnim, zadržale su se konstante koje će pomoći da se bolje i realnije sagledaju njegove vrednosti, doprinosi i padovi. U familiji tih kontinualnih ljudskih delatnosti arhitektura ne zauzima najznačajnije mesto, ali je nezaobilazni činilac, a pre svega beležnik. Arhitektura povezuje tehnološke mogućnosti, ekonomiju, socijalni kontekst i kulturu društva. Ona odražava društveni totalitet, smatraju pre postmoderni teoretičari.

Postoji još jedan, važan razlog za obraćanje pažnje na arhitekturu. U celoj istoriji civilizacije, arhitektura nije bila toliko autonomna. Arhitekti su u odlazećem veku redove zamenili estetskim kodeksima a utopijska tradicija odigrala je ključnu ulogu u njenom razvoju. Broj i usmerenja pokreta nastalih od dvadesetih godina do danas toliko je bogat i raznolik da toj gustini nije moguće naći odgovarajuću u istoriji. Više nego ikada ranije arhitekti su uspeli da utiču na formiranje ukusa i navika svojih investitora i društva. Stvaralačka sloboda i sloboda izražavanja mnjenja arhitekata, međutim, ne može se posmatrati odvojeno od liberalizacije na svim drugim poljima i od ukupnog istorijskog konteksta. Ona iz njih proizlazi.

Već sam naslov serije dvostruko je određen. Prvo, ona obuhvata prikaz desetak kuća s kraja veka. To su građevine koje privlače pažnju nekim od svojih vrednosti, ili predstavljaju neku od tendencija devete decenije. Druga odrednica je metafora koja svoj koren ima u etnologiji. Naime, pripremajući se za zimu zemljoradnici prave nad lejama zemljane humke. One štite plodove da prezime. Ove humke zovu se kućice. Kada se u proleće razgrnu, počne da klija nova biljka koja na kraju ciklusa dâ i plodove. Tako će i savremene konceptualne naznake u sledećem veku postati osnov mišljenja arhitekture.

Namera mi nije da se neposredno bavim istorijom i sumiranjem. Za to treba mnogo više prostora, javnog interesa i distance. Čini se većim izazovom pokušaj anticipacije tokova arhitektonskog stvaralaštva u kontekstu društva na pragu novog milenijuma. Uz taj rizik, smatram neophodnim da formulišem tačku gledišta iz koje je izbor napravljen i ograničenja koja su mu bila pretpostavljena.

Ovaj izbor kuća za kraj XX veka napravljen je iz diskursa moderne. Moderna je neizbežna tema teorijskih radova o arhitekturi, bilo kao teza bilo kao antiteza. To nije pitanje mode. Dvadeseti vek obeležen je modernom. Njena aktivna faza trajala je nešto više od tri decenije (od početka veka do početka Drugog svetskog rata), dovoljno da ga obeleži ali i da stvori armiju sledbenika. Svaki savremeni arhitekta učio je i razvijao se na njenom iskustvu, gradeći svoju radnu filozofiju na podržavanju ili otporu modernoj doktrini. Zato se može reći da je duh moderne vezivo veka. Ipak, oduševljenje izazvano verom u „oslobađanje od fizičkog rada“ ostalo je za nama. Generacije rođene u ovom veku rade naviknute da koriste tehnička sredstva. Od pojave „Vers une Architecture“ 1923, godine, Korbizijeove ode mašini u kontekstu nove arhitekture, pravac nije bitno promenjen. Kompjuteri, lejzeri, novi oblici transporta i komunikacija znaci su napredovanja na istoj razvojnoj liniji. Zato nema preteranog uzbuđenja. Zapravo, nema euforije sa početka veka. Ekran je postao trg, a sajtovi se posećuju kao zgrade. Mašine su stvarnost, a suštinske postavke futurističkih vizija ostale su istorijski dokumenti o veri arhitekata u mogućnost promene sveta.

Iz tih razloga su tri odrednice moderne: angažman, strukturalizam i prosvećivanje, koje je početkom šezdesetih godina, na tradiciji dela Padžina, Raskina i Morisa, definisao teoretičar R. Benam (Banham), merila kojim treba vrednovati i arhitekturu dvadesetog veka. Na taj način se ona može dovesti u vezu sa drugim kulturnim vrednostima, u kontekst vremena, jezika i istorije, a tako i razumeti.

Angažman

U nikada neobjavljenoj anketi o perspektivama devete decenije tvrdio sam da će moralni aspekt imati najveći uticaj na oblike građenog sveta i arhitekture posebno. U ovom tekstu je preovlađivala nada u sazrevanje svesti o neminovnosti promene ponašanja. U kontekstu postmoderne ideologije kojom je otvorena faza pluralizma građenog sveta, činilo se da je pitanje individualne odgovornosti najznačajnije. Drugim rečima, u centar sam stavio pitanje angažmana arhitekata a ne rezultate. Šta se od ovoga ostvarilo?

Socijalni angažman ostao je u drugom planu. Postmoderna filozofija, utemeljena u slobodi izbora i ponašanja pojedinca pretpostavila je proces komercijalizacije i nove ekonomske strategije socijalnoj ideji. Ne treba zaboraviti da je doba socijalne brige bilo najznačajniji podstrek i vreme u kome su se razvijale i proveravale osnovne postavke moderne. Danas je, pak, tržište glavni reper i faktor koji utiče na arhitektonsko stvaralaštvo. Promenjeni način raspodele sve skromnijih državnih budžeta i kultura divelopera glavne su sile prostornog razvoja. U mnogo čemu situacija nalikuje drugoj polovini XIX veka, kada su špekulanti zemljištem odlučivali o izgradnji grada. U Londonu tog vremena novac srednje klase usmeravao je Cubbit, u Beogradu dvadesetog neki Mihajlović. U takvoj situaciji, težište angažmana arhitekata sa socijalnog je prebačeno na ekološki, tehnološki i kulturološki plan arhitekture i građene sredine, a pitanje konzervativizma postalo je osetljivije.

Strukturalizam

Pri opisanoj promeni načina mišljenja pitanje strukturalizma izgleda prevaziđeno. Međutim, postoji znatna razlika između tumačenja strukturalističkog metoda u teorijama poststrukturalizma i dekonstruktivizma i strukturalizma u arhitekturi. Logika strukturnog mišljenja i građenja prostora ugrađeni su u proces rada arhitekata. To je merilo kojim se proverava stabilnost, trajnost, društvena razumnost i ekološka odgovornost arhitekture.

Uopšte uzevši, tehnokratsko usavršavanje, koje podrazumeva ponavljanje postupka, dominira nad eksperimentom. To ne znači da je ono i bez vrednosti. Naprotiv, tehničko i proizvodno savršenstvo stavlja se u prvi plan. Na njemu se baziraju prostorne metafore i ukupna veština pravljenja arhitekture. Izbor mesta primene, kombinovanje i preciznost spajanja materijala i svojstva njih samih daju osnovni ton delima kraja decenije.

Prosvećivanje

Na planu teorije i obrazovanja arhitekata, situacija odaje ambivalentnost vremena. Dok na jednoj strani razvoj teorije očigledno stagnira, čemu je uzrok i opšte stanje društvene svesti a čija je posledica gubitak orijentacije arhitekata, pa i regresira u smislu definisanja njihovih ciljeva i programske određenosti, prestižne škole u svojim curruculumima načelno ističu svoja teorijska polazišta. Teorijska orijentacija postaje obavezan znak prepoznavanja. Njom se spekuliše bez suštinskog doprinosa njoj samoj. Prodaja magle je bitan uslov, ambalaža projekta.

Poništavanje ili pomeranje granica između oblasti, najznačajniji pomak koji je usledio iz Fukoove filozofije, omogućilo je kompleksnije sagledavanje sveta, posebno u graničnim oblastima, što arhitektura po definiciji i jeste. Danas se svaki oblik apstrakcije uvrštava u domen teorije. Takav pristup ne može doneti stvaran napredak u razumevanju pojava i tokova. U „teoriji savremene prakse“, čiji su najznačajniji predstavnici Kolhas (Koolhaas) i Ajzeman (Eizeman) recikliraju se izvorne teorije, tumače se i stvaraju se hibridne teorije upriličene novom/promenjenom kontekstu. Iako Sintija Dejvidson zapaža da će postojeći maćehinski odnos društva i arhitekata prema teoriji biti skupo plaćen u budućnosti, točak se još uvek okreće. Blato se čini bezbedno daleko.

Teme

Postmoderno je doba. Stepen slobode delanja arhitekata je povećan, a privid mogućnosti dosezanja novih horizonata neograničen. Postmoderna ideologija, uostalom, zasnovana je na ideji oslobađanja individue. Njen fokus u arhitekturi bio je na rušenju doktrine moderne. Pogođeni su isključivo loši derivati osnovnog učenja. Njen produkt je manje važan od filozofskog polazišta. Opšte posledice su pluralizam različitih životnih stilova i bogatstvo oblika. Na kraju veka dostignuto je „šizofreno stanje“ formalne slobode koja se ogleda u pokušajima da se pobedi kontinuitet, da se uradi dosad neoprobano, da se ode iza horizonta. Možda će neko u budućnosti da se pozabavi uslovljenošću pojave postmoderne arhitekture, filozofije i geografije i jačanja političkog konzervativizma u Evropi. Sloboda nadohvat ruke nije uvek i sloboda sama. Slobodno je ono što je istovremeno i odgovorno prema sebi i prema sredini.

Kantovu filozofiju centrizma u drugi plan je potisnuo princip relativnosti. To je nesumnjivo najvredniji teorijski pomak koji je postmoderno mišljenje napravilo. Međutim, taj novi stepen oslobađanja individue u praksi ima različita tumačenja, često oprečna teorijskim osnovama. Jasno je da osnovni princip postmodernog mišljenja potcrtava pitanje svesti i odgovornosti u tri tačke: socijalnoj odgovornosti, ekološkom balansu i korišćenju tehnologije. Ovi aspekti, svaki na svoj način, postaju merila i istovremeno centralne tačke ka kojima se usredsređuje napor i delanje arhitekata. Socijalni kompleks svoj značaj potcrtava stvaranjem novih relacija, sistema mreže i političke ideologije koja socijalnu strategiju pravedne raspodele zamenjuje principom „svako ima šansu“. To istovremeno podrazumeva da nju neko nikada neće ni steći. Ekološki aspekt je pod pritiskom proizvodnog buma, dinamike i karaktera urbanizacije, odslikanog u raspršenim suburbanim aglomeracijama male gustine, pratećeg razvoja megainfrastrukture i ukrupnjavanja proizvodnih sistema. Najzad, tehnologija, shvaćena u najširem smislu značenja, odslikava kako proizvodne procese i način trošenja resursa tako i kulturu proizvodnje, potrošnje i upotrebe dobara.

U prostornoj pojavnosti arhitekture zalaganje za tri rečena aspekta nagoveštava se temama konteksta, stalnosti, označavanja, ekologije, obnavljanja, haj-teka, mikropejzaža, minimuma, senzualnosti i metabolizma, kojima su preokupirani stvaraoci u poslednjoj deceniji veka. Ovih deset tema su, po mom uverenju, ‘kućice’ koje ostavlja ovaj vek. One su proizašle iz mišljenja i iskustva moderne i trasiraju tokove arhitekture po prelasku praga novog milenijuma.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.