Redakcija

Nacrt za materijalističku teoriju nacionalizma

/TCL./

I

Ono što svaki marksist zna u Srbiji je – danas je gore nego ikada. Kao što već znate, ova redakcija nije ljubitelj SFRJ i titoizma preterano, ali nema sumnje da je teorijsko-politički život one države bio iskričaviji i življi, da ne pričamo što je ipak dominantni diskurs morao da bude unutar kakvog takvog okvira socijalističke debate.

Biti socijalistom na Balkanu znači uvek i u svakom momentu u torbi imati spremne stavove o nacionalnom pitanju, takva je konfiguracija društvenog terena. Imperijalne pretenzije raznih aktera ostavile su region u ruševinama nacionalizama, bratoubilačkih ratova, mikroimperijalnih narcizama itd. To svakako ne ide na ruku nekome ko bi da se bavi političkim radom koji podrazumeva načela saradnje među narodima i-ili klasama, mi bi voleli da to dovedemo u sinonime, a nije ni daleko.

Ono što bismo mi voleli nije nužno tako jednostavno van naše kuće, pa tako je i pitanje sa nacionalizmom sa kojim socijalisti ovog podneblja biju bitke već dva veka, gde takođe drugovi i drugarice u našim redovima znaju solidno da odmognu odbijanjem da se pitanjima bave na adekvatan način.

Pitanje koje svaki marksista (više nećemo koristiti termin levičar jer on je toliko opširan da ništa ne znači, vreme je za fokusiranje jezika) ili neko ko za sebe misli da je marksista, treba da postavi sebi više puta u životu jeste ovo Da li sam ja spreman da marksizam kao nauka menja mene, ili sam ja spreman da idem protiv principa i prilagođavam marksizam sebi i svojim preferencijama.

Ono što je kod nauke dobro jeste što ako je prihvatite kao sistem, ona menja vas, menja vaše poglede i stavove, shodno tome način na koji radite stvari. Nauka priziva totalitet, obuhvatnost objašnjenja i metoda, tako da tu nema puno mesta za vrdanje i to je najveće blago koje je su nam u amanet ostavili Marks i Engels.

Kad smo ovo rekli, konstatovaćemo da SFRJ i partija koju je vodila (KPJ, zatim SKJ) nisu imali adekvatnu, vladajuću, priznatu teoriju o nacionalizmu i nacionalnom pitanju već se, u starom maniru staljinizma, improvizovalo ad hok i otprilike od krize do krize, a kriza je, hvala bogu, bilo i za izvoz.

Uzmimo za primer jedan ne tako spominjan slučaj, a to je slučaj sarajevskog filozofskog kruga (i političkih radnika) iz turbulencija početka sedamdesetih. Naime, u vreme kada je SKJ vodila opsežan rat protiv nacionalizma, nove levice, liberalizma (onako od oka i đuture), sarajevski eho tih događaja je možda bio na pravom putu, budući da su beogradski i zagrebački Praksis bili u oportunizmu do kolena. A. Tanović, F. Muhić, M. Filipović i drugi bili su krivično gonjeni radi članaka objavljenih u časopisima Pregled i Život jer su imali negatorski pristup prema bosansko-hercegovačkoj stvarnosti i bili skloni obezvređivanju i previđanju pozitivnih rezultata, tvrdnje da u BiH nema demokratije, da se zemlja nalazi u kriznoj situaciji itd. Najviše je na tapetu bio F. Muhić radi rečenice da od Oktobarske revolucije do danas nije izvršena nijedna kritika centralnih komiteta ili njihovih pojedinih članova koja prethodno nije odobrena od članova tih istih komiteta. Koliko god uvaženi F. Muhić od tada revidirao svoja politička uverenja (postavši glasan bosanski liberal), ovoj rečenici tada ne može da se zameri. Titoizam je bio u tolikoj paranoji da je u Bosni organizovao akciju Sadejstvo (?) gde je pod aktivnom prismotrom bilo oko 100 ljudi raznih usmerenja – bivši IB-ovci, birokratsko-etatistički elementi (šifra razumljiva samo titoizmu), trockisti, kao i jedan deo muslimanskih nacionalista. Sedam ljudi je uhapšeno, a za celu stvar se saznalo nakon tragične smrti sudije Okružnog suda, Gojka Đurovića, koji je najverovatnije nateran da se ubije u zatvoru, prethodno razrešen dužnosti bez formalnog objašnjenja.

Ovo je samo primer iz istorije te države koja pokazuje kako se ta država panično, surovo i paranoično ponašala u trenutku svog prvog pravog društvenog izazova, a drugi nije ni stigla da preživi — upravo zato jer je prvi ili rešavala nepotrebnom silom, ili zataškavala ili improvizovala rešenja, najčešće sve ovo u isto vreme.

U tom smislu, deo redakcije jeste veran poukama istorije koje nam dolaze sa strane trockističke tradicije, a to je da za sve poraze komunističke strane prvo pogledamo mangupe u svojim redovima, a zatim gledamo sa strane i van. Staljinizam (kao i titoizam, njegova lokalna varijanta) jeste neprekinuta nit ratova real-socijalističkih birokratija sa svojim narodima vođenim vidljivo reakcionarnim, antinarodnim načelima koja su završila kako su završila. Takvim partijama ne treba teorija kao živi sistem koji treba revidirati i dopunjavati, takvim partijama treba pokriće za oportunističku politiku.

Posle ove kraće digresije, vratimo se temi.

KPJ-SKJ je načinila neoprostiv zločin u istoriji odsustvom unitarne, primenjive teorije o nacionalnom pitanju. Razvaline i ostaci pamfletaškog pristupa kojem su akademci SKJ bili skloni, tokom sedamdesetih postali su lak plen bujajućoj liberalnoj reakciji Srbije predvođenoj Radomirom Konstantinovićem i Danilom Kišom, koji su u svoje kritike nacionalizama upisivali ono što su zaista osećali – mržnju prema tenzijama ispunjenom Balkanu, onom koji su videli kao provincijalan, prljav i mentalno nerazvijen.

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se „izrazi“, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture.

U toj matrici istine su jasne, kao jedan plus jedan – palanka, jer je zatucana, rađa nacionalizam, zatucana je jer palanka ne podnosi jasne, diferencirane individue – a zašto su palančani nespremni na kritiku, pa jer palančani mu nikada neće oprostiti ogledalo koje je stavio pred njihovo lice. Slučaj zatvoren, teorija postavljena.

Katastrofalna je partija od 2 miliona članova, sa preko 20 hiljada profesionalnih političkih radnika koja ne može da ode dalje od ovih prozaičnosti gorecitiranih. Ni u jednoj raspravi nakon 1991. i svih tragičnih događanja, mi nemamo ozbiljne radove na ovu temu koji su potekli sa teritorije bivše Jugoslavije, a da su levo orijentisani. Dakle da rezimiramo: 20 godina nakon raspada SFRJ, nijedna leva organizacija, frakcija, udruženje itd. – nema bar ni nacrt jedinstvene, delujuće, sažete analize procesa i rezultata procesa u toj SFRJ koji su kasnije rezultirali obnovom potpunog kapitalizma i nacionalnim ratovima (!). Tek sada, poslednjih dve godine, ima nekih pomaka na tom planu, recimo kao što je blog Yu-Labour gde tek 2015. počinje da biva reči o radu, nacionalizmu i svakodnevnom životu u poznoj Jugoslaviji. No, mi ovo pozdravljamo velikodušno i kažemo – hvala, bolje ikad nego nikad.

Do sada, u paušalnim analizama pojma nacionalizma, istorije nacionalizma i uticaja nacionalizma na lokalne procese mi smo bili prepušteni sumanutom liberalnom imaginarijumu kome su odsustvo materijalističke analize, jasnog metoda i osvrta na radničku klasu bila i više nego dobrodošla za slobodne aproksimacije.

TCL, kao početni korak svog rada, predlaže sledeće stavove u ovom smeru.

II

Nacionalizam je ideologija, i kao i svaka ideologija nastaje iz klasne borbe – ovako postavljeno pitanje nacionalizma je pitanje njegovog materijalnog uzroka, a materijalni uzrok nacionalizma u Jugoslaviji je klasna borba, antagonistički odnos klasa kao rezultat materijalnih uslova eksploatacije, prisvajanja viška vrednosti i korišćenja političkih privilegija; nacionalizam (ideologija) mora biti predstavljen kao rezulat objektivnih socijalnih protivrečnosti, u njima se nalazi njegova materijalnost i mobilišući kapacitet gde on može da se učini kao odgovor na društvenu problematiku (vladajuća klasa je materijalno uhvaćena u vladajućoj ideologiji, ona nema natprirodnu moć ‘slobodnog’ izmišljanja i menjanja svoje ideologije kako bi je prilagodila kao instrument više ili manje trajnih i kontradiktornih ‘potreba’ koje zahtevaju okolnosti*).

Specifičnost svakog nacionalizma, tj. ono što mu daje političko meso,  jeste određeno istorijsko nasleđe koje diktira tendencije razvoja i tempo, da li je on agresivan ili blag, ekspanzivan ili oslobodilački itd. Klasna borba, na našu veliku žalost, se nikad ne odvija u čistom obliku Kapital – Rad, u vidu jednostavne hegelijanske protivrečnosti, nego uvek deluje u i kroz specifične istorijske okolnosti koje joj daju ‘meso’ (dinamika odnosa naroda na Balkanu, koja je i sama bila nadodređena međunarodnom konjukturom – stanje u Međunarodnom radničkom pokretu (ili njegovo nepostojanje) geografski položaj, podela naroda, osvajanja, uticaj religijske i kulturne šizme itd.).

Pokušavamo sebi da objasnimo fenomen nacionalizma na prostoru bivše Jugoslavije i počinjemo od ovih propozicija marksizma-lenjinizma koje su osnovni uslov svake materijalisitčke analize:

1. Klasna borba je motor istorije. (Manifest Komunističke Partije)

2. Mase prave istoriju, ne Čovek ili individue. (svest uvek funkcioniše en masse)

3. Nema klasa bez klasne borbe. (primat odnosa nad elementima, primat klasne borbe nad egzistencijom klasa)

4. Ideologija je materijalna, ona ima materijalni, ne idejni uzrok. (to je čak i jedan Kiš razumeo)

5. Ideologija nastaje iz klasne borbe.

6. Ne postoji jednostavna protivrečnost, svaka protivrečnost je kompleksna, dakle nadodređena uvek drugim protivrečnostima i uvek se ispoljava u i kroz specifične nacionalne i internacionalne odnose.

Neka osnovna skica bi išla ovako:

Društvena dinamika na prostoru bivše Jugoslavije se može razumeti jedino kroz prizmu klasne dijalektike u toj društvenoj formaciji. Kao što Državni Ideološki Aparati buržoazije reprodukuju njenu dominaciju po cenu reprodukcije klasne borbe, tako je i proleterski državni aparat, u socijalizmu, reprodukovao dominaciju proleterijata po cenu reprodukcije klasne borbe, stvarajući novu buržoaziju (nema klasa bez klasne borbe), klasna reprodukcija koja je postepeno proizvodila  birokratski i tehnokratski sloj (upravljači nad viškom vrednosti, menadžeri, bankari) u SFRJ naspram radnih masa – konsekvenca toga je tržišna reforma, zaokret ka kapitalizmu federacije pod vođstvom SKJ, zaokret koji će na kraju dovesti do procesa dezintegracije SKJ i SFRJ pod vođstvom lokalnih branši SKJ – političkog sloja u sprezi sa republičkim bankama i upravljačko-menadžerskim kadrom velikih državnih preduzeća. Stoga, nacionalizam se može posmatrati kao jedan idejni refleks klasnog antagonizma, prisvajanja viška vrednosti u specifičnim okolnostima u kojima se odigrava, u okolnostima kroz koje se odigrava. Nacionalizam je uvek moguća, rekli bismo (u toj istorijskoj konjukturi) i nužna tendencija – ne zato što su mase esencijalno nacionalističke, niti zbog neadekvatnog stepena svesti (idealizam), već zbog samog ustrojstva zbilje, načina društvene reprodukcije, jer znamo da ideologija maskira sebe i uzroke sopstvenog nastanaka u službi repodukcije odnosa političke dominacije/subordinacije, kao rezultat netransparentnosti proizvodnih odnosa u bazi društvene proizvodnje. Dakle ako postoji jedna takva tedencija, takva spontana tendencija samog ideološkog aparata da se maskira i da maskira uzroke protivrečnosti iz kojih nastaje – borba protiv nje je jedino kontra-tendencija u vidu proleterske politike, klasna politika na bazi naučnog socijalizma koja pruža objektivno znanje o mehanizmima funkcionisanja kapitalističkog načina proizvodnje, o eksploataciji u proizvodnji, o postojanju klasne borbe, društvenih klasa. Nedostatak takve tendencije u datoj istorijskoj situaciji je rezultirao raspadom federalne Jugoslavije i unutarnacionalnim ratovima. Da je takva (proleterska) politika postojala i da je istorijski bila moguća krajem osamdesetih, verovatno bi postojao organizovaniji napor radnog naroda SFRJ da se ceo proces odvija drugačije, ali takva politika, videli smo, tada nije bila moguća i potrebno je reći zašto.

Na pitanje zbog čega spontana ideologija radnih masa na ovim prostorima nije otišla ulevo npr. u nekakav spontani sindikalizam (iako je bilo sindikalnih štrajkova), kao kontraargument gore iznetim tezama (pozicija liberalnih ideologa kao što je Vesna Pešić, za koje su mase imanentno retrogradne) rekli bismo da je odgovor u činjenici da je Jugoslavija bila, nominalno radnička država (ustav SFRJ: …ujedinili su se u saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorili socijalističku federativnu zajednicu radnih ljudi), država radničke klase, država koja navodno zastupa interese širokih slojeva (ovde mase nisu imale ispred sebe cara, kralja kao figuru eksploatatora). Ako vi u takvoj državi imate problem, ili da se poslužimo jezikom Danila Kiša …ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se ‘izrazi’, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku – odnosno ekonomska, ideološka i politička kriza socijalističkog sistema dovodi do toga da će politički otpor takvoj državi biti desno formulisan, ili kroz liberalizam, ili kroz etnički motivisan konzervativizam, kao što je primer sa svakom državom socijalističke Evrope krajem osamdesetih. To bi značilo da je pojava ideje nacionalizma kao političkog rešenja krize determinisana određenom istorijskom situacijom; mnoštvo faktora (koje treba imenovati i klasifikovati) je naddeterminisalo pojavu nacionalizma i usled odsustva ikakve realne alternative koja bi takva tumačenja obustavila, jedini mogući ishod je bio ovaj koji smo imali.

Raspad SFRJ i SKJ se, dakle, ne mogu posmatrati odvojeno jedno od drugog. Nije se ta država raspala bez raspada partije i ne samo to, raspad te države neodvojiv je od krize marksizma na svetskom i lokalnom nivou, to je momenat kada jedna ‘avangardna organizacija’ sa naizgled spremnim i stručnim političkim rešenjima kreće da kolabira pred naletom novih političkih izazova i predaje svoje pozicije u roku od 4 godine. Odjednom, glomazan i naizgled stabilan partijski sistem kreće da bude nesposoban da razreši jednačinu koju je decenijama komplikovao sam sebi, odbijanjem da se problemima bavi dosledno.

Ako bismo doslednije sledili ovu logiku, mogli bismo da kažemo i sledeće: raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (koji, eto, traje 20 godina), raspad Saveza Komunista Jugoslavije, nacionalni rat, porast nacionalnog konzervativizma među stanovništvom, re-tradicionalizacija jesu fenomeni ispod kojih mora da postoji određena klasna dinamika, dakle sukob klasnih interesa i pokušaj prevladavanja istih. U tom smislu, mi kao dosledni materijalisti, moramo da prestanemo da sledimo logiku liberalne ideologije prema kome je taj raspad bio slepi ples podzemnih sila plemenskih, primordijalnih ostataka balkanskog kolektivizma, neka iracionalna etnonacionalistička orgija – već da se čitav haos, strašni haos tu odigrao kao posledica nečega što je za ove prostore, nakon 1945., predstavljalo prvobitnu akumulaciju kapitala (David Harvi u savremenim neoliberalnim uslovima to naziva ‘accumulation by dispossession‘) koja se odigravala u ratnim ili poluratnim uslovima. To je bila cena restauracije kapitalizma na ovim prostorima, to je bila cena uvođenja tržišta, parlamentarnog sistema, rešavanja nacionalnog pitanja (koje, naravno, nikad nije rešeno) itd. Priče i primeri koji ukazuju na primer razlaza Čeha i Slovaka promašuju sve delikatne i bolne osobenosti istorijskog nasleđa Balkanskog poluostrva (specifičnih okolnostima u kojima se proces klasne borbe odigrava, kroz koje se odigrava).

Kada pričamo o klasnim interesima, neko može da pita ok, ali čijih klasnih interesa?.

Tu se otvara pitanje klasne borbe u socijalizmu, tj. u onoj naizgled divnoj i harmoničnoj Jugoslaviji. Ukratko: ne postoji socijalistički način proizvodnje, u svim zemljama gde postoji robna porizvodnja, nadnice itd. i dalje postoji kapitalisticki način proizvodnje, doduše u socijalističkim zemljama u svom specifičnom, transformisanom obliku pod delimičnom kontrolom radnih masa. Dakle, tamo gde postoji proizvodnja viška vrednosti (pre svega iskorištavanje povlašćene društvene uloge od strane birokratije) postoji i (moguća) proizvodnja kapitalističke klase i tu se otvara politički problem socijalizma i pitanje dva puta (Mao): ka komunizmu ili ka kapitalizmu. Ako postoji ova tendencija ka stvaranju nove buržoazije i njene nacionalne države (ili više država), njena kontra-tendencija, rečeno je već, bi bila proleterska klasna borba. Treba znati i treba reći jasno, jer nacionalizam je ideologija nacionalne države a nacionalna država je kapitalistička država. Na terenu dakle, ultimativni ulog ove klasne borbe je kontra-revolucija i restauracija kapitalizma, što smo i imali na ovim prostorima, a to je ono što liberali misle da su mogli da imaju svoje tržište i lične slobode bez prolivene krvi radnika. Prema tome, dok god ne budemo imali materijalističku kritiku jugoslovenskog nasleđa nećemo izaći iz dominantanog okvira i tumačenja raspada SFRJ, ali i dominantanog okvira suočavanja sa posledicama tog čina.

U tom smislu treba ići konsekventno daleko i hrabro i tvrditi da je jugo-biroktatija (vođena intelektualnim magijama srpskih, hrvatskih i slovenačkih ekonomista) bila ispred vremena i pre svetske ekonomske krize XXI veka počela da priča o „depolitizaciji“ i „profesionalizaciji“ ekonomskog upravljanja, tj. otimanja ekonomskog plana što dalje od ruku države i radničkih saveta na industrijskom nivou. Naravno, bila je to „depolitizacija i profesionalizacija“ ekonomskog odlučivanja koja je dodatno ojadila radni narod SFRJ, a posebno u južnim, nerazvijenijim delovima zemlje. Liberalizam koji nam se uvodio na mala vrata tržišnim reformama, kobajagi u cilju slabljenja uticaja partijske biroktatije na ekonomske tokove i povećanja političke samostalnosti radnih saveta ekonomskih jedinica, zapravo je stvarao poluformalne sprege višerangiranih menadžera, direktora sa lokalnim partijskim funkcionerima koji su imali sluha za otvaranje ka tržištu, a onda svih njih zajedno sa agentima ’nezavisnog kapitala’, tj. sa bankama koje su odlučivale kome idu krediti, a kome ne idu, ili idu pod nepovoljnim uslovima koje su na kraju radnike i njihova preduzeća gurala pred stečaj. To što smo navikli da nam se od raspada te države nude samo šovinistički vihori, a da ne pitamo za uslove njihovih nastanaka ili toga šta ih je motivisalo, samo pokazuje koliko je riba SFRJ smrdela od glave; što na kraju dobro plaćeni jugoslovenski profesori, sociolozi, politikolozi i antropolozi (čast retkim izuzecima) nisu mogli da nam objasne o čemu se radilo i kako je moguće da država za kojom sada, je li, svi žale je tada bila nebranjena i prepuštena sama svojoj smrti. Još jedna bitna stvar o kojoj se ćuti i retko priča u levim kritikama staljinističke Jugoslavije sa titoističkim likom jeste nešto o čemu tek piše Gal Kirn, a to je tretman nezaposlenih ljudi, koje je jedna „radna država“ tretirala kao nevidljive ljude. Ne treba se zavaravati, SFRJ jeste gajila prekarni rad u solidnoj meri, još pre no što je taj izraz bio popularan. Kako Kirn navodi, postojala je ustavna regulativa o „punoj zaposlenosti“, samo je bila stvar što je ona upravo ostala to, jedna stavka u jednom pisanom dokumentu neke države. Na terenu pak, mi smo imali oko 2.5 miliona ljudi praktično nemaštinom oteranih iz svojih sredina na rad po Zapadnoj Evropi i na taj način je, jedan od, birokratija jedne radničke države rešavala svoj društveni problem nezaposlenosti. Poslati na Zapad, jugoslovenski radnici imali su neslavnu ulogu u njihovim kapitalizmima jer su obarali cenu rada tamošnje radničke klase, prihvatajući najteže poslove skoro bez ikakvih garancija i na taj način direktno podrivali (ne svojom voljom naravno) klasnu borbu radnika Nemačke, Austrije, Švajcarske, Švedske itd. Nagrada režimu SFRJ za priliv jeftine i spremne radne snage od strane zapadnih zemalja bila je, naravno, još kredita koji su išli velikim državnim koncernima (tzv. Dobitašima) i uvoz tehnoloških patenata za dalji industrijski razvoj. Rečima Kirna, „… tako smo se, s jedne strane, bavili redovnim zapošljavanjem u državno-društvenom sektoru i gastarbajterima kao dominantnim rešenjima države u ovoj sferi, dok su na drugoj strani bili nezaposleni i čitav dijapazon fleksibilnih i sezonskih honorarnih poslova“. Frapantna je bila slika koja se skoro pojavila na internetu gde u Minhenu 1972. Jozef Štingl, direktor zapadnonemačkog zavoda za zapošljavanje i Vera Rimski, dvomilioniti gastarbajter u Nemačkoj, poziraju za novine, gde ona dobija televizor koji joj poklanja nemačka buržoazija (i cveće naravno), zahvalivši se Jugoslovenki, kao i svim ostalim gastarbajterima „na njihovom značajnom doprinosu nemačkom BDP-u, koji je glavni razlog zbog kog je visok životni standard u Nemačkoj moguć“. I eto nam tu jedne male okrutne igre istorije, gde sve što Treći Rajh nije uspeo ratnim sredstvima četrdesetih, Zapadna Nemačka uspela je u miru, bez metaka, sedamdesetih. Upravo su ovi slojevi, veliki deo gasterbajtera i veliki delovi rizično, nestalno zapošljenih radnika izloženih hirovitostima tržišta (praktično lumpenproletera) bili dominantno mobilizaciono telo nacionalističkih ideja koje su dolazile sa disidentskih, desnih akademskih pozicija tokom sedamdesetih i osamdesetih jednom kada je bilo jasno da SFRJ može da postane lak plen svoje sopstvene oportunosti i neodgovornosti. SKJ se možda, možda i ne, tada pitao gde je to pogrešio, ali tada je već svakako bilo kasno.

Kada smo već kod pitanja „suočavanja“, mora se napomenuti da u polukolonijalnim okolnostima (kao što su balkanske), lokalne nacionalne situacije treba sagledavati kao jedan od elemenata internacionalne situacije, a internacionalnu situaciju kao kompleksan sistem (nejednaka razmena, odnos centar – poluperiferija – periferija). Balkansko tlo je jedno od onih pogodnih za generisanje konflikta jer generisanje unutrašnjih konflikta tj. građanskih ratova radi ekspanzije, tj. osvajanja je jedna od glavnih strategija zapadnog imperijalizma. To se svuda i stalno dešava, a posebno u zadnjih 50ak godina, ta perverznost imperijalizma maskirana u dobre namere liberalnih organizacija gde cela priča o nacionalnom pomirenju služi da se održava nacionalni konflikt, to su stare oprobane strategije. Sama floskula „odgovornost i pomirenje“ dolazi negde iz Afrike kada su mirili neka od plemena koja su skoro u permanentnom ratu dok imperijalizam netremice realizuje svoje interese.

Toga se, takođe, trebamo paziti u analizi.

Fusnote:

*Što ne znači da ne postoji ideološka politika vladajuće klase.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.