Kriza opštih mesta – moderna i postmoderna | TC linija
Teorija i Istorija

Kriza opštih mesta – moderna i postmoderna

Ivan Leonidov, Skice Grada Sunca (1940-1950).

/Mladen Kozomara, časopis Theoria, 3-4/1986, Filozofsko društvo Srbije, Beograd (str. 9-16)./

 ★

Biti il’ ne biti,

kakvo je to sad pa pitanje?!

U krizu su dospela i sama opšta mesta. Iako je oskudica životni element modernog čoveka, izgledalo je da bar opštih mesta ima u izobilju. Činilo se da se opšta mesta ne mogu potrošiti, budući da su ona, po definiciji, nešto trošno i pohabano, neka vrsta utabanih raskršća od kojih polaze i domaće staze, pustolovni putevi u nepoznato, utrine oko kojih slobodno klijaju i naše evidencije i naša pitanja. Ali kako se habaju opšta mesta, kako iščezavaju te neobične upotrebne vrednosti koje trošenjem obnavljaju svoju vrednost?

Još od juče je, primerice, svaka bluna mogla da parodira hamletovsko pitanje. Ono se sada pojavljuje jedva još kao patetična floskula, a više je relikt koji kao bivše opšte mesto posluži tu i tamo za poneku jevtinu dosetku, jedva prepoznatljivu aluziju, malokrvni kalambur. Ono nije više ni važno ni nevažno, već jednostavno irelevantno. Ali kako se to pohabalo hamletovsko pitanje, kako smo potrošili njegov smisao?

Uskoro neće biti znak dobrog vaspitanja ne samo navika da se o krizi govori u terminima suprotnosti kapitala i rada, buržoazije i proleterijata, eksploatatora i eksploatisanih, elite i mase, bogatih i siromašnih, vladajućih i podvlaščenih, razvijenih i nerazvijcnih, kapitalizma i socijalizma, reforme i revolucije, desnice i levice… nego i samu spremnost da se govori o post-liberalnom kapilalizmu, o post-kejnzijanskoj ekonomiji i državi, o post-revolucionarnim (socljalističkim) društvima, ili, recimo, o post-industrijskom društvu i civilizaciji. Ako iole držite do sebe, predmet vašeg interesovanja može se zvati samo i jedino — Postmoderna. Ma koliko se inače međusobno razlikovaii opisi simptoma ove najnovije epohalne zgode, upućeni dijagostičari aktuelnih (ne)prilika govore o Postmoderni kao o gotovoj stvari. Dinamika Moderne epohe — sa svim njenim civilizacijskim, ekonomskim, političkim, duhovnim i svetonazornim kretanjma, previranjima, ambivalencijama, suprotnostima, protivrečnostima, napetostima, pojmovima, dilemama, sukobima — kanda sc naprasno zaustavila kada je bila u najvećem zamahu. Zamršene niti našeg (modernog) života kao da su se beznadežno zavezale u čvor koji jednostavno više ne vredi rasplitati i koji se još samo eventualno može preseći jednim aleksandrovskim udarcem. Ali kako se zaustavio taj zahuktali pogon Modernih vremena, kako se ta lokomotiva Modernosti našla na sporednom koloseku istorije?

Ćini nam se da sve ovo nisu samo neobavezne esejističke varijacije i isprazna retorička pitanja. Pogledajmo malo pobliže na šta smeraju pitanja o habanju opštih mesta, i pitanja o tome kako Modernost postaje demodirana. Opšta mesta, kao što smo več nabacili, predstavljaju lako prepoznatljive orijentire jedne implicitne topologije koja ocrtava obrise našcg životnog podneblja, neopipljive (unutrašnje) granice naših epohalnih mogućnosti, arhitektoniku našeg istorijskog a priori. Opšta mesta su neka vrsta prečutnih izričitosti, nešto što takoreči prethodi našim sporazumima i nesporazumima, slaganjima i neslaganjima, susretima i razmimoilaženjima. Ona ne predodređuju toliko naša pitanja koliko stilizuju samu našu upitnost. Na njih svako polaže pravo, ali ona sama po sebi nlkome ne daju za pravo. Ona su tu među nama, nezavisno ođ toga da li se o njima izjašnjavamo ili ne, da li na njih obraćamo pažnju ili ne. Njihova prisutnost je posredna, pobočna. Kada ne uspeju da izbegnu suviše indiskretnoj znatiželji, pokazuju se u modusu banalnosti, trivijalnosti, otrcanosti, što je način da se narugaju preteranoj kritičkoj revnosti. Ukratko, opšta mesta su kao ona izlizana sitna para bez koje ne bi bile moguće nesmetane novčane transakcije, koja se obnavlja upravo svojim trošenjem, i tako u izvesnom smislu garantuje glavnicu, efektivnost i reprodukciju kapitala i njegovog prometa. Kao što vidimo, nije tako jednostavno odgovoriti na pitanje kako se habaju i troše opšta mesta. U svim ovim metaforičkim klizanjima pomoću kojih pokušavamo da sledimo njihov bledi trag, opšta mesta se pokazuju kao sama metaforička skliskost od koje živi svaki smisao, kako onaj veliki i sudbonosni tako i onaj mali i efemerni. Opšta mesta su ono što sa retoričkih rubova varljivo zrcali u istini našeg govora.

U pogledu pitanja o zastarevanju Moderne, teškoće sa kojima se susrećemo nisu ništa manje. Jer Moderna je pre svega određeno opšte mesto, ili, tačnije, sistem opštih mesta ili retorički režim sa svojim tipičnim ideologemima u koje se zapliće svaki govor o Modernosti. Ali, o čemu je pre svega reč kada govorimo o Modernom svetu i Modernim vremenima? Na prvi pogled reklo bi se da nas naše pitanje upućuje na neko raspitivanje o poreklu, o nekom gde i kada. Ostavimo, ipak, po strani složene probleme datiranja, periodizacije, lociranja. Moderna vremena su, da tako kažemo, fenomen prevashodno hronološkog reda. Naš svet nije moderan prosto po tome što u njemu mi sada živimo, i što nam je on utoliko aktuelniji, bliži i poznatiji nego neka ranija, od nas udaljena, stara vremena. Moderni svet i Modema vremena jesu doduše novi i drugačiji, ali ne prvenstveno u odnosu na neki stari i u svojoj istosti poznati i iščezli svet. Modernost nije puko suprotstavljanje novog tradiciji, nego uspostavljanje svojevrsne tradicije novog. Moderni svet i Moderna vremena su u sebi i za sebe novi i drugačiji, dakle ne tek po svojoj razlici (spram minulih vremena) nego po svome identitetu (spram svoje vlastite aktuelnosti). Patos modernosti ovih Modernih vremena sav se sažima u ovoj (nemogućoj) apsolutnoj ambiciji jednog sveta da bude sopstvena drugost, svoja sopstvena tradicija, sopstvena svetlost i senka ujedno.

Upravo ova shizofrena koincidencija svetlosti i senke razjašnjava sjaj i bedu Modernih vremena — istovetnost njihovog bogatstva i siromaštva, fascinantni utisak njihove karnevalske monotonije, frenetične dosade. Iz istih razloga samo Moderna vremena poznaju eksplozivnu spregu krajnje egzaltirane diferencijacije i isto toliko bezobzirne integracije, spregu razobručenog individualizma i neobuzdane homogenizaoije, delirične slobode i besprimerne represije, liberalizma i totalitarizma, spregu trpeljivosti i isključivosti, produktivnosti i destruktivnosti.

Moderna vremena gutaju sve na što naiđu, od svega čine element svoje vlastite dinamike, medijum svoje samoreprodukcije. Moderni svet živi od sebe sama, njegova ekstremiteti njegova su hrana. Ono što se tu eventualno pojavi kao „strano telo“ ne biva prosto potisnuto na rubove, u neku onostranost, nego čini integralni deo konstitutivne praznine našeg sveta. Tek u kontekstu ove nezajažljive transcendencije-u-imanenciji na pravi nači rezonira humanistička maksima modernog čoveka — „Ništa ljudsko nije mi strano!“ Njen kontrapunkt joj daje pravi smisao kao sveprisutni fon koji potmulo skandira — „Ništa strano ne izmiče mojoj ljudskosti!“ I tako treba razumeti i tumačiti univerzalnost Modernog sveta i njoj korelativnu otvorenost čoveka prema univerzumu. Jer otvorenost je i poziv na osvajanje, pomalo preteće obečanje sveopšteg i konačnog pomirenja. U ekumenskoj reči odvajkada muklo odzvanja krstaški poklič.

Sve se, dakle, događa tako kao da je osnova Modernog sveta upravo ova sveproždiruća praznina i otvorenost, kao da je imperijalna zgrada Modernog sveta sazdana na nerazorivom temeljima, na zjapeđom bezdanu ovog samoposredovanja, neprestanog samodiferenciranja i samoidentifikacije. Kao da je Moderno vreme jedini dostojan suparnik Modernog vremena, i kao da je u tome suštinski smisao (njegove) Modernosti. Radikalizmu sa kojim ono samo sebe dovodi u pitanje, samo sebe podriva i negira, ravan je jedino radikalizam sa kojim se ono u istom samonegatorskom gestu afirmiše. Zato je načelo Modernog vremena upravo bespoštedna i bezobrzina (samo)kritika svega postojećeg. A kao što znamo, upravo tako glasi načelo revolucije, pa se tako Modernost u svojoj biti ispostavlja kao permanentna revolucija. Totalitet Modernog sveta producira se —  a to uvek, i posebno ovde, znači da se pokazuje i u tom pokazivanju uspostavlja — kao povesna otvorenost na način revolucije, na način uvek već prisutne drugosti u samom temelju modernog svetskog identiteta, na način jednog sve bržeg i uvek istog predrugojačenja i samoprevladavanja.

Moderna vremena kao da pokreće apsolutna strast, neutaživa žudnja koja rastvara svaku neposrednost, svaki samonikli prirodni odnos potrebe i njenog zadovoljenja. U njima prisila „apsolutnog bogaćenja“, prokletstvo „neumornog kretanja dobijanja“ ima svoj strukturni pandan u tipično građanskom ideologemu „prekoračenja nemogućnosti prestanka“, „prisile ponavljanja“, kako se oni javljaju u međusobno inače vrlo ražličitim motivima — od kriminalističke priče (nemoguđnost prekršioca zakona da se zaustavi, prisila vraćanja na mesto zločina), motiva sveproždiruće i neugasive „kockarske strasti“ (igra radi igre, rizik radi rizika, dobijanje radi dobijanja …), motiva neutažive donžuanske erotske žudnje, nezajažljive faustovske znatiželje, prisile na otkrivanje sedmog vela i razbijanje šedmog pečata … pa sve tamo negde do ginisovski groteskne prisile na obaranje najapsurdnijih rekorda, koji su to rekordniji što su apsurdniji.

Ono što se krije iza malograđanske razboritosti. trezvene proračunanosti i račundžijske racionalnosti, ono što floberovski opseda malograđansku uobrazilju, ono što prevertira dućandžijsku libidinalnu ekonomiju, jeste ova sablazan pomahnitalog, maksenetovski otkačenog, nimalo nimalo razboritog i razumnog, vašarki razobručenog, iskeženog, toboganski bezglavog kretanja, sunovratnog srljanja niz spiralu samokretanja i samopobuđivanja koje se ne može smiriti ni u kakvom ispunjenju, ni u kakvom supstancijalnom obličiju — jer za obličje je potrebna granica kao unutrašnji uslov artikulacije. Ovde je, naravno, jedino važna struktuna sličnost prisile bogačenja i prisile prekoračenja svake gradnice, „apsolutna strast“ koju pokreće sva životna ispoljavanja u ovom univerzumu modernog građanstva. Druga je stvar kako se sve može stilizovati i koje sve likove i funkcije može uzeti na sebe ovaj opsesivni motiv građanskog imaginarnog.

U prethodnim redovima lako ćemo prepoznati do ispraznosi opšteg mesta dovedenu karikaturalnu skicu faustovskog motiva koji je konstituivni ideologem Moderne. Zato smo, pored ostalog, insistirali na kondicionalnom načinu, tj. na uslovnosti onog retoričkog kao da koje u diskurzivnom režimu našeg Izlagunja treba da markira mesto našeg aktuelnog, nesvodljivo subjektivnog upisivanja u opis onoga što se ovde naziva modernošću Modernih vremena. Držimo da ova kritička predostražnost nije nikakva isključivo retorička finesa (u smislu u kome se retoričnost govora suprotstavlja njegovoj ozblljnosti i istinltosti), već jedna od odlučujućih zaloga mogučnosti da se pitanjima koja razma-tramo pristupi na primeren način, a to uvek znači — bez letišističkih hipostaza predmeta rasprave i bez unapred donetlh odluka koje u sa-mom toku razmatranja i diskurzivne artikulacije ne mogu blti ni dovedene u pitanje, a kamoli preinačene.

Uostalom, da tako nekako treba postupati uverava nas i sam način na koji ovim pitanjima pristupaju zastupnici shvatanja o nastupanju Postmoderne. Oni, pre svega, neće da budu kritićari Modernog sveta, i pre su skloni da odbace kao naivnu ideju da je Postmoderna rezultat nekakvog kritičkog prevladavanja protivrečnosti epohe Modernizma. Jedno od simptomatičnlh pomeranja od Moderne ka Postmoderni moglo bi se iščitali iz toga što se karakter savremenih društvenih zbivanja i previranja više ne razumeva polazeći od kategorije protivrečnosti. Ono što je bilo obuhvaćeno kategorijom protivrečnosti, raspada se sada u kaleidoskopski aleatorne konstelacije, u prizmatične interakcije, perspektivističku relativlzaciju (čije je naličje kvazi-prirodna prisila ponavljanja) u ogledalne naspramnosti (ali sada u jednom razbijenom ogledalu), i fragmentarnost, heteroklitnost, polivalentnost, anomiju, decentralizaciju, regionalizaciju, lokalnost.

Iz čitavog tog postmodernog vavilonski košmarnog i veselog mnoštva sukoba i suprotnosti ne možemo se probiti sledeći zamršenu nit logike protivrečenosti i njihovih prevazilaženja, Postmoderna, dakle, odbacuje svaku — optimističku ili pesimističku, otvorenu ili zatvorenu — dijaiektiku. S pravom ili ne, protagonisti Postmodernizma su u dijalektici prepoznali onu tipično Modernu epohalnu realnost na koju ukazuje i stav po kome je „dijaiektika danas (…) možda jedina svetska stvarnost“. Pošto dijalektička dimenzija logike protivrečnsti podrazumeva ili zahteva jedno — makoliko tragički posredovano razdorima, sukobima i borbama — poverenje u mogućnosti (ako ne i nužnost) veze objektivnog i subjektivnog uma, poverenje u mogućnost jedinstvene totalizujuće artikulacije njegove konstitutivne i njegove regulativne upotrebe, poverenje u mogućnost posredovanja (teleološki momenat dijalektike Moderne), produciranja — a to ovde pre sve ga znači uspostavljajućeg pojavljivanja i pojavljujućeg uspostavljanja — jedne supstancijalne subjektivnosti (Supstancija i subjekt — tako glasi osnovni stav dijalektike Moderne), koja nas principijelno otvara prema tipično modernoj perspektivi univerzalizacije, emancipacije i samoostvarenja.

Postmodernisti, kao što vidimo, ne moraju da poriču postojanje suprotnosti i sukoba. Štaviše, oni do estetizacije, do neke vrste zluradog autodestruktivnog saučesništva egzaltiraju disensus nasuprot consensusu, egzaltiraju opštu sukobljenost, opštu razdrtost i pocepanost, neizlečivo rasulo i rasutost, dekodiranost, hiperprodukciju razlika koje se — makar paradoksalno vodile u rastuću nivelaciju, „represivnu toleranciju“, i u krajnoj liniji u opštu indiferenciju — nikako ne mogu totalizovati u sistem. Iz postmodernističke perspektive, velika prosvetiteljska ambicija Moderne, srž dijalektike Moderne, ambicija da se uspostavi sistem slobode, ispostavlja se kao totalitarna himera. Emfaza razlika, sukoba i suprotnosti treba da blokira svaku (jedinstvenu, totalizujuću, sistematsku) artikulaciju logike protivrečnosti, svaku dijalektizaciju zbiljo-razumevanja-prakse.    

Motive za ovakav stav postmodernista prema samoj ideji kritičkog prevladavanja protivrečnosti nije teško razumeti ako  respektujemo uvide u bitno samokritički karakter Moderne, koji otkrivaju beznadežnost i iluzornost kritičkog prekoračenja horizonta Modernosti. Zato se može reći da ovi zagovornici Postmoderne zastupaju stav jedne osobene, vrlo sofisticirane, hiperkritički stilizovane, neki put čak hinjene naivnosti. Nije stoga slučajno što među njima ima veliki broj bivših, istovremeno vrlo oštrih i vrlo rafiniranih, kritičara, Modernog sveta. U iskušenju smo da njihov stav protumačimo i kao povratni učinak preimenovanja rezignacije u otkrovenje, mirakuloznog preobražaja intelektualne, političke i ljudske nevolje modernog tzv. levičarskog intelektualca u vrlinu postmodemog mislioca koji je spasao svoju kožu iskačuči iz ove pomahnitale svetske kompozicije koja će i nas i naše krvave dileme i protivrečenosti odvući u ko zna koju noć bez povratka, naravno ako se na vreme ne oslobodimo apokaliptičko-emancipatorskih ambicija sa kojima pristupamo zbilji kakva ona jeste. Bilo kako bilo, tek ovi mislioci Postmodeme iz striktno metodičkih razloga (mada bi se moglo reći da oni moraju iz striktno metodičkih razloga biti skeptični prema svim striktno metodičkim razlozima, pošto je u biti Moderne upravo svojevrsna prevlast metode) odbijaju da svoj poduhvat tumače kao novi oblik nekog kritičkog ili revolucionamog projekta. Umesto svakog kritičko-revolucionarnog predloga, oni, sa mnogo rafinmana ljudi koji su izgubili iluzije, ukazuju na to da ako već treba da bude reči o revoluciji i ako to po svaku cenu hoćemo da nazovemo revolucijom, da se onda revolucija već dogodila. Naravno, to se dogodilo  bez pompe i vatrometa, nenajavljeno i, kao i uvek uostalom kada su u pitanju epohalne zgode, nama iza leđa. Svakako, ovi ljudi nemaju iluzije, mi ćemo još dugo, po zakonu kosmičke gluposti i istorijske inercije, nositi naše stare kostime, izvikivati naše stare lozinke i replike, izvoditi naše naučene scenske kretnje dok nam oni sa strane budu učtivo ukazivali na deplasiranost svega toga i na ćinjenicu da se scenario promenio, i da su sada neka druga vremena, da treba zaigrati neku drugu, ne novu, ne Modernu nego Postmodernu igru.

Kao što vidimo, ako se zanemare neizbežni ućinci intelektualne mode, uiog u raspravi koju su otvorili analitičari i teoretičari Postmoderne takav je da ne može biti veći. Pitanja koja se tu pokreću ne mogu nas ostaviti ravnodušnim. Kako išćezavaju epohe, kako dolazi do pojave nove epohe? Da li su ova epohalna pomeranja i preustrojavanja odgovori na stara pitanja, rešenja starih problema, koja su, kako se to u jednom već izlizanom žargonu kaže, pripremljena u utrobi starog društva prethodne epohe? Ili su ovi prelazi epohalne kataklizme, mutacije koje menjaju pretpostavke kako za probleme tako i za rešenja, ili, ako hoćemo, menjaju topologiju opštih mesta, onaj neuhvatljivi topički režim korelacija između prećutnosti i izričitosti odakle su uopšte moguća pitanja, odgovori, i sva naša sporenja oko njih. Da li su ova epohalna pomeranja revolucije ili nešto što ima malo veze sa revolucijom u njenom izvornom modernom smislu? I šta su uopšte revolucije? O čemu mi uopšte govorimo, na šta ciljamo, i šta je u svemu tome merodavno kada govorimo o revoluciji ili se držimo revolucionarnokontrarevolucionarno…? Da li je revolucija dijalektička figura povesnosti, neko prevazilaženje, istovremeno ukidanje i očuvanje likova prethodne epohe? Ili je ona nečuvena katastrofalna zgoda koja stavlja tačku na povest i povesnost? Ima li uopšte smisla govoriti o revoluciji uopšte, sem kao o imenu za međusobno nesamerljive i uvek povesno specifične zgode? Ili je, možda ono novo pred što nas recimo Postmoderna stavlja zapravo dovođenje u pitanje same povesnosti kao vladajućeg životnog oblika, vladajućeg transempirijskog oblika čovekove životnosti? Da li je sa povesnošću doveden u pitanje i jedan oblik postojanja i samorazumevanja čoveka, modernog čoveka kojl je pretendovao da svoju ljudskost i njeno humanističko samorazumevanje univerzalizuje i uzdigne u rang transcendentalnog horizonta svake ljudskosti, ljudskosti kao takve? U ovom kontekstu nije na odmet skrenuti pažnju na privilegovanu vezu između svesti i povesti, kako je ona posebno iskušana i razrađena u modernoj filozofiji svesti i njoj mnogo bližem no što bi se na prvi pogled reklo povesnom mišljenju. Tipično moderno je u svemu ovome insistiranje na unutrašnjoj vezi istorijske zbilje kao toka vremena i iskustva tog toka. Tek Moderna u ovom smislu otvara samu dimenziju povesnosti kao ovu unutrašnju vezu istorijske zbilje i istorijske svesti, unutar koje se sama svest ispostavlja unutar sebe kao jedna povest, kao samo mesto povesnosti, produciranja povesti. Svest ovde takoreći nije samo refleksivna, nego u svojoj refleksivnosti produktivna. Tek sa Modernom se, ako sledimo ovaj motiv do kraja, uspotavija specdfičan produkcijski sklop kao čista produkuvnost u kojoj su na apsolutan naćin povezani Subjekt i Istorija, subjektivnost i povesnost, i gde je otvoren horizont apsolutne umetnosti. Moderna je tako neka vrsta pokušaja unutrašnje sprege Subjekta, Istorije i Uma. (Naravno, smisao ovde nabačenih stavova i sugestija sasvim je neizvestan i maglovit sve dok se ne pokuša iole čvršće artikulisano i brižljivije izvedeno ispitivanje smisla te unutrašnjosti „unutrašnje veze“, „unutrašnje sprege“, sve dok se ne pokaže u čemu bi mogao biti smisao nesvodljive razlike između veze koja je unutrašnja na naćin koji je određujući za Modemu i drugih veza koje su u smislu ovde naglašenih distinkcija spoljašnje.)

Ovde smo samo nabacili pitanja i sugestije koje mogu biti od značaja za razumevanje bar nekih dimenzija, mogućnosti i implikacija diskusije o Moderni i Postmoderni. Nismo ni pokušavali da ovde makar i naznačimo u kom pravcu bi se mogu tražiti odgovori na njih, i kakva bi pritom mogla ili morala da bude naša strategija. Reč strategija ovde nije šasvim slučajno upotrebljena. Jer, ako treba bar nagovestiti u kom pravcu bi išao naš interes za ovde nabačena pitanja, onda nam se čini da razgovor o Moderni i Postmoderni zahteva upravo strateška razmatranja. I to iz dva međusobno unutrašnje povezana razloga. Prvo, zato što rasprava o odnosu između dve epohalne i smisaone paradigme, pogotovo kada ima smisao pitanja o tome kako se možemo orijentisati na prelazu između dve epohe, podrazumeva strateške implikacije predmeta rasprave u odnosu na učesnike u njoj, i obrnuto. Tumačenje smisla epohalne situacije i samo je na nesvodljiv način njen konstitutivni moment. Svaki iskaz o njoj je svojevrsno saučesništvo, svaki stav svojevrsno držanje, intervencija koja podleže njenim uslovnostima i prinudama. Drugim rečima, bez uzajamne artikulacije svojih informativnih i perfomativnih aspekata, govor o epohalnoj situaciji je doslovno bespredmetan. I drugo, zato što je Moderna epoha jedan, ako se tako može reći, u sebi, dakle u eminentnom smislu, strateški postav, tj. što Moderna, u smislu prethodnih naznaka, predstavlja neku vrstu do (samo)svesti dovedenog lukavstva uma, kojim se svako oponiranje i svaki opohent u ovoj epohalnoj raspravi unapred uračunava u totalizujući pogon samouspostavljanja Modernog sveta. Ovaj eminentno strateški postav Moderne zato neizmerno komplikuje i otežava svaki pokušaj da se razume ili profilira nekakva postmodemistička altenativa koja bi izmakla strateškim učinicima modernističkog postava. Pogotovo se pred teškoćama nalaze pokušaji da se reflektuje, programski artikuliše i do samosvesti dovede nekakvo postmodernističko kretanje ukoliko uopšte dopuštamo mogućnost da se ono kao takvo već navešćuje ili zbiva uprkos prividnoj vladavini principa Moderne. Pred ovom pretnjom strateškog uma, Postmoderna rizikuje da se pojavi kao pseudo-pojam, a postmodernizam kao varljiva perspektiva ili pak kao još jedna taktička diverzija Modernosti same.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.