Teorija i Istorija

Kosovo i Novi Imperijalizam

/Elen Mejksins Vud, socijalistički magazin Monthly Review, sveska 51, broj 2, jun 1999. Prevod TCL./

 

Ovaj članak objavljujemo povodom 18-e godišnjice bombardovanja SRJ od strane NATO pakta, odavajući pomen žrtvama svih nacionalnosti koje su stradale tokom agresije svetske kapitalističke vojske na našu zemlju.

 

Napomena: ne možemo znati kakav će biti status rata u Jugoslaviji kada ovaj članak dođe do publike. Pre njegovog okončanja, desilo se dosta NATO „grešaka“: napad na kinesku ambasadu, kao i napadi na neke civilne kolone Albanaca. Štagod se desilo u Jugoslaviji, globalne opasnosti koje izazivaju SAD i njihovi dugoročni ciljevi će postojati sve dok imperijalni projekat ove zemlje ostaje nedirnut.

***

Drugi put u nekoliko meseci, mi izlazimo u štampu dok SAD i njihovi saveznici vrše vojnu agresiju, kojom krše međunarodno pravo.

Mi kao mesečni magazin ne možemo, niti pokušavamo, da objavljujemo hitne vesti. Mi pokušavamo da najbolje što umemo analiziramo kontekst – istorijski, politički, ekonomski – u kome se ovi poslednji događaji odvijaju. No, nekad su ti događaji preveliki da bi čekali dubinsku analizu sa hladnije distance nekog odstojanja. Situacija će se svakako izmeniti dok ovaj broj izađe, ali rat u Jugoslaviji ne može dobro da se završi. Njegovi najvidljiviji efekti i neke od dugoročnih posledica primetni su već sada i ništa, sve i da stvari ne idu dalje od ovoga što se već događa, ne može da sanira učinjenu štetu.

Pritom, sve ovo se dešava u vreme kada reči kao „imperijalizam“ počinju da budu sklanjane po strani od strane levice, ili se izgovaraju sa nekom malom sramotom, kao da je ta reč izašla iz mode sa još jednom nepopularnom frazom, a to je „klasna borba“. No, mi sada nemamo na raspolaganju drugi „diskurs“ koji adekvatno može da obuhvati šta se upravo događa na Balkanu.

Novi Imperijalizam: rat radi zabave?

Šta se onda zapravo dešava? Bil Klinton nam je otvoreno rekao: „Ako ćemo imati jaku ekonomsku vezu koja obuhvata našu mogućnost da prodajemo po svetu, Evropa je ključ za to… i o tome se radi na Kosovu.“1

Tako da o tome se radi. Ako imamo u vidu sva gaženja i ignorisanja međunarodnog prava i nedvosmislen cilj američke spoljne politike, da proširi domet demokratije“ i slobodnog tržišta (što je možda i suvišno pisati, jer ovo potonje zapravo jeste suština te „demokratije“) -nije teško razumeti Klintonovu brzu skicu o namerama u Jugoslaviji.

Zaboravimo humanitarne motive, ovo se potpuno tiče ciljeva američke hegemonije. I još više, tiče se uloge NATO pakta kao najžešćeg američkog agenta u Evropi, u periodu kada EU počinje da se razvija kao samostalan igrač svetskog kapitalizma kog SAD mora da kontroliše. Takođe, kao što su naglasili mnogi analitičari, radi se i o Rusiji i geopolitičkom okruženju zemlje koja je i dalje veliki igrač, jedine sile koja stoji između Evrope i Azije. Sa ovim krupnijim ciljevima na pameti, nema ni potrebe da dodajemo sve cevovode i linije snabdevanja, topike koje su često, ne bez razloga, povod svih mogućih američkih vojnih avantura. No, sve ovo treba videti kao deo još šire strategije, koju ću ovde skicirati vrlo kratko.

Ono što radi Klintonov režim, koliko god ludo se to činilo, je potpuno konzistentno sa sada dobro utvrđenom linijom američke spoljne politike. Linijom koja je tako dobro organizovana i utvrđena da mogu da je prate i neodgovorni predsednik i njegov ludak od državnog sekretara, ako treba i vezanih očiju, bez plana ili promišljanja. Američki ratovi su već dugo vremena u vezi pre svega jedne stvari: demonstracije činjenice da SAD mogu da izmeste svoju ratnu mašineriju bilo gde bilo kad, sa ili bez uverljivih razloga, ciljeva ili strategije. Ovo je na prvi pogled iracionalna upotreba vojnih kapaciteta koji naizgled nemaju jasan cilj,  čak ni neki nedvosmislen kao što je uspostavljanje vlasti na novoj teritoriji ili koloniji.

Možda nam treba potpuno novi rečnik za ovu vrstu militarizma, ali za sada mi nemamo drugu reč za ovo osim – imperijalizam. Da budemo jasniji, ipak, treba da pratimo promene u prirodi imperijalizma. Kapitalistički imperijalizam, kao što je Hari Magdof često isticao, je drugačiji u biti od ranijih formi imperijalizma, jer su njegovi ciljevi isključivo kapitalistički. Oni nisu, naprimer, kao ciljevi robovlasničkog Rimskog carstva, već su ciljevi koji se tiču ekspanzije kapitala, potražnjom za tržištima i resursima u trci kapitalističke samo-ekspanzije. Reći ćemo još nešto o načinima na koje se kapitalistički imperijalizam izmenio.

U staro vreme, kapitalistički imperijalizam je bio zasnovan na podeli između kapitalističkog i ne-kapitalističkog sveta. Imperijalne sile su obično osvajale kolonijalne teritorije ili koristile najogoljeniju vojnu silu da bi ih kontrolisale. Na taj način, naravno, imperijalističke države su se takmičile oko tih teritorija, uglavnom na vojne načine. Dakle, iako su ciljevi i osnovna logika bile drugačije od pre-kapitalističkih imperijalizama, imperijalizam kapitala u svojim ranijim danima nije možda bio tako drugačiji od starijih oblika u svojim metodama i sredstvima, modalitetima teritorijalnog osvajanja ili kontrole ili u oblicima među-imperijalnih rivalstava.

Međutim, danas je drugačija priča. Danas, imperijalizam se ne tiče toliko odnosa između kapitalističkog i ne-kapitalističkog sveta. Više se tiče odnosa unutar svetskog kapitalističkog sistema. U našem dobu se imperijalizam odvija unutar konteksta koji bi mogli da nazovemo „univerzalizacija kapitalizma“ o danas se imperijalizam trudi da obezbedi vladavinu kapitalističkog tržišta u svakom delu sveta, kao i da kontroliše sile tog tržišta u onom smeru u kome bi odgovaralo najmoćnijim svetskim silama, a posebno SAD.

Nije više u pitanju kontrola ili osvajanje neke teritorije, koliko je u pitanju kontrolisanje cele svetske ekonomije i svetskih tržišta, svuda i u svako doba. Ovo se odvija ne samo kroz direktnu eksploataciju jeftinog rada kroz transnacionalne kompanije, čak se više odvija kroz pojmove kao što su „dug“ ili „podešavanje valute“. Među-imperijalistička rivalstva su se promenila, isto. Ona su još uvek tu, ali na manje direktan, manje jasne vojne oblike, u svim kontradiktornim procesima kapitalističkog nadmetanja.

Ove promene u prirodi kapitalizma su, među ostalim stvarima, pojačale kontradikcije i nestabilnosti unutar kapitalizma i ovo može da otvori nove mogućnosti antikapitalističke i anti-imperijalističke borbe. Postoje još neke stvari. Ako današnji imperijalizam ne pokazuje sebe obično kroz vojnu dominaciju nad kolonijama, ovo ne znači da je on manje „vojni“ u bilo kom smislu od starijih tipova. Ne radi se o tome da je svet mirniji jer su stari običaji vojnog pokoravanja ustupili mesto manje nasilnim sredstvima trgovine i finansijske dominacije. Naprotiv, vojna snaga je još uvek u centru imperijalističkog projekta, na nekim mestima čak više nego ikad. Ali sada se mora koristiti na različite načine i sa drugačijim neposrednim ciljevima.

Poenta je ovde vrlo jednostavna: postoji velika razlika između, sa jedne strane, uspostavljanja suvereniteta nad jednom teritorijom – nekoj teritoriji koja je jasna i sa poznatim granicama – i sa druge strane, uspostavljanjem suvereniteta nad anarhičnim svetskim tržištom. Onda kada imamo tu distinkciju jasnu u glavi, neke nerazjašnjene stvari počinju da dobijaju na smislu, recimo kao američke intervencije koje se dešavaju ad hok, ne uspevaju da ispune svoje ciljeve i čak pogoršavaju same stvari koje navodno žele da isprave. Takođe na umu trebamo da imamo da se ova univerzalizacija kapitalizma dešava u svetu nacionalnih država – tako da se projekat uspostavljanja kontrole vrši od strane nacionalnih država, a pre svega od strane jedne nacionalne države.

Pitanje je kako ova vrsta neograničene hegemonije, ova ‘suverenost bez teritorije’, može da se realizuje. Ne tako davno, u pismu urednika Monthly Review-a, izneli smo sledeću poentu: kad se sve ogoli i kada u vidu imamo sve opšte i posebne interese, stvari dolaze do proste demonstracije sile, baš u ime toga, u ime potvrde američke hegemonije. Zveckanje oružjem je naravno oduvek bilo deo imperijalne strategije, ali ove masivne, obimne demonstracije sile sada dobijaju novu ulogu.

To se videlo kroz ‘razmenu ideja’ između Kolina Pauela i Medlin Olbrajt pre nekoliko godina. Pauel je tada bio na mestu načelnika štaba američke armije, a Olbrajtova na mestu ambasadora SAD pri UN. Olbrajtova je u to vreme jasno pitala Pauela – „čemu sva ta vojna moć ako mi ne možemo da je koristimo?“.2 Očigledno je u vreme Klintonove administracije odobrena ideja da se vojska treba tretirati malo fleksibilnije, čak i tamo gde nema jasne ili dokučive, logične strategije izlaska. Drugim rečima, možda su SAD počele da koriste svoju vojnu moć jer prosto mogu.

Koje god posebne, odvojene strategije jure Klinton i Olbrajt, čini se da ovi rezoni Olbrajtove nalaze svoje mesto u okviru novog imperijalizma. Čini se kao da je namera da se svetu dokaže i pokaže da američka vojna moć može da se sruši na bilo koga bilo kada. Po citatu Henrija Kisindžera, deo te strategije je nepredvidivost – neki bi rekli do tačke iracionalnosti.

Humanitarni imperijalizam?

Gde su onda desetine i čak stotine hiljada onih koji su protestovali protiv SAD imperijalizma u Vijetnamu ili Centralnoj Americi? Pre svega, gde je levica? Jesu li ljudi prestali da brinu ili je moguće da ljudi ne prepoznaju imperijalizam kada ga vide? Uzimajući u obzir očiglednu iracionalnost novog imperijalizma, može biti razumljivo zašto toliko ljudi, čak i oni sa levice sa jakim anti-imperijalističkim ubeđenjima, imaju problema da ga primete. Nasumična upotreba vojnih snaga je sigurno teže razumljiva od nepravednog zauzimanja teritorija i eksploatisanja kolonija, i svakako bi mnogo ljudi pomislilo da ne može biti istina da bilo koja normalna osoba ili vlada koristi vojnu silu na ovakav način, ubijajući i uništavajući bez definisanih ciljeva.

Međutim postoji jedan drugi razlog za veliku slabost opozicije prema ovoj novoj formi imperijalizma. Novi imperijalizam koji praktikuje SAD je usvojio veoma efektivnu masku. Prošle godine smo objavili članak pod imenom „Ljudsko-pravaški imperijalizam“ od Uve-Jens Heuera i Gregor Širmera. Ovo je bio proročanski članak, koji bi trebalo ponovo štampati danas kao komentar na rat u Jugoslaviji.3 On jasno pokazuje kako SAD interpretacija ljudskih prava krši bilo kakvu smislenu koncepciju ljudskih prava i uništava same osnove bilo kakve koncepcije kao takve, zamenjujući zajedničke interese čovečanstva sa posebnim interesima i arbitrarnim akcijama SAD.

Pojam „ljudsko-pravaškog imperijalizma“ fino obuhvata mistifikaciju koja je zahvatila dosta ljudi na levici. Reći ovo ne znači potceniti iskrena ubeđenja onih čije su reakcije na događaje u Jugoslaviji bile – „ali mi moramo nešto da uradimo“. Mi moramo da se nosimo sa tom reakcijom, i ne samo u slučaju rata za Kosovo. Štagod da se desi u tom ratu, ovaj ljudsko-pravaški imperijalizam neće nestati, i ukoliko mu se ne suprotstavimo, levica je u opasnosti da izgubi jednu od svojih najkonzistentnijih ubeđenja, otpor imperijalizmu – ubeđenje koje su mnogi ljudi očuvali dugo nakon što su digli ruke od stvari poput klasne borbe.

Iz tog razloga objavljujemo dva članka koja na različite načine stavljaju pod izazov humanitarne tvrdnje koje se koriste kako bi opravdale rat u Jugoslaviji: članak Tarika Alija otkriva protivrečnosti u samoj logici rata, a Gilbert Aškar razmatra ljudsko-pravaški imperijalizam na osnovu svojih samoproglašenih etičkih principa, postavljajući pitanje da li se ovo može nazvati „pravednim ratom“.

Nekoliko stvari bih dodala ovim drugim člancima koji govore o „humanitarnom“ ratu. Za početak, veoma je teško da bilo ko uspe da izdvoji istinu od laži sa svih strana. Imajući u vidu dokaze koji trenutno postoje o zločinima na Kosovu, sve je više dokaza da je NATO krenuo u rat sa iznenađujuće malo potpore za svoje navode o zločinima koji bi na bilo koji način opravdali rat.4 Ali, hajde da krenemo od premise da je postojala „humanitarna“ katastrofa koju bi ljudi dobre volje, ne samo socijalisti, voleli da se zaustavi. Šta njima da kažemo?

Svakako više ne moramo da napominjemo sve dokaze protiv tvrdnje da je ovaj rat zaista vođen iz humanitarnih briga – na primer, svi zločini koje su počinili saveznici SAD nisu izazvali nikakvu reakciju. Najdramatičniji slučaj je naravno sistematsko tlačenje turske vlasti nad kurdskim stanovništvom, koje se nastavlja dok turski avioni lete iznad Beograda.

Ukoliko pretpostavimo da NATO deluje na imperijalističkim motivima, najverovatnije nećemo biti iznenađeni zašto ne pomažu žrtvama, čiji su uslovi postali znatno teži od kad je bombardovanje počelo. Najverovatnije nećemo biti iznenađeni destrukcijom državne infrastrukture koja isto kao u Iraku čini mnogo više štete i na znatno duži period nedužnim građanima nego njihovim tlačiteljima. Najverovatnije nećemo biti iznenađeni desktrukcijom NATO vojne mašine, neposrednim ubijanjem i sakaćenjem građana, dugoročnim ubijanjem i sakaćenjem ove i budućih generacija ekološkom katastrofom – bombardovanjem rafinerija i hemijskih industrija, što nije ništa manje nego biološki rat i koriščenje SAD osiromašenog uranijuma, koje je na granici sa nuklearnim ratom.

U tom smislu, najverovatnije nećemo biti iznenađeni što akcija koji bi navodno trebalo da stabilizuje Balkan rezultira kao destabilizacija i što akcija koja treba da oslabi, ako ne i uništi Miloševića, ga možda osnažava. Svakako nećemo biti iznenađeni upornim koriščenjem vojnih metoda koje su dugo već bile opcija za SAD: visoko tehnološko bombardovanje, koje nikada ni u jednom ratu nije postiglo zadatke koji su postavljeni, ali koje garantuje maksimalnu štetu u kratkom i dugom roku. Sve do najosnovnijih taktičkih elemenata – kao let bombardera na ogromnim visinama kako bi se izbegao rizik za SAD snage, dok to apsolutno garantuje civilne žrtve (među ljudima za koje se tvrdi da će im bombardovanje pomoći) iz razloga što su mete jedva primetne – sve to postaje vrlo jasno i predvidljivo kada prepoznamo skrivene motive.

Mogli bismo naravno naći smisao jednostavno govoreći da su NATO akcije izrazito nepodesne. Nema sumnje da su one zasnovane na pogrešnoj kalkulaciji i da je rat katastrofalan za NATO. Iz razloga što uprkos strepnji prema Rusiji, SAD računa da će Rusija izvući NATO kestenje iz vatre. Nije teško prognozirati da će interesi kosovskih Albanaca, ništa manje od drugih balkanskih naroda, biti još podređeniji nego do sad imperijalnim interesima.

Ipak ove greške jedva da išta znače, ukoliko je cilj demonstriranje vojne snage i gole moći da se uništi sve po volji. U bilo kom smislu, deluje razumno prema dugim i konzistentnim rezultatima SAD napada prihvatiti ono što njeni izvršioci govore o sebi, da su SAD globalni hegemon. Treba primetiti da u svetlu tog zadatka nikakve druge posledice nemaju vrednost.

Iza posledica za Kosovo, za Jugoslaviju, za Balkan i za Evropu, stoje posledice za svet kao celinu. Ne pravite nikakve greške tu. Ovo zaista jeste novi svetski poredak. Niko od nas ne treba da ima iluzije o osećanju sigurnosti nakon dva svetska rata u očuvanje nekakve ravnoteže u međunarodnom poretku. Međutim može se primetiti nezainteresovanost da se takav poredak razmontira – Ujedinjene Nacije su praktično prestale da postoje, a međunarodno pravo je odbačeno. Ukoliko je ikada bilo nade za i najminimalnije efektivnim i pristojnim rešenjima za krize poput ove na Kosovu, sigurno je bilo veće šanse naći ih u institucijama koje služe za takve svrhe nego u sredstvima rata i imperijalizma.

Ali možda velike greške NATOa i sve većim nezadovoljstvom koje se oseća među građanima NATO zemalja, a da ne pominjemo ostatak sveta, pred hororima koje vrši SAD i njihovi saveznici može označiti početak kraja za NATO i jedan ekser u kovčegu SAD imperijalizma.

Fusnote:

1. Citirano u Benjamin Schwartz i Christopher Lane, The Case Against Intervention in Kosovo, The Nation, 19. april, 1999.

2. Eric Schmitt, The Powell Doctrine Is Looking Pretty Good Again, New York Times, 4. april, 1999, str. 5.

3. Monthly Review, mart 1998, sveska. 49, br. 10, str. 5-16.

4. Pogledati, na primer, članak pod nazivom „Failure of Diplomacy“  Rollie-a Keith-a, kanadskog posmatrača Kosovske Verifikacione Misije u okviru OEBS-a (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju) u Prištini, glavnom gradu Kosova. Članak se pojavio 9 maja u The Democrat-u, glasilu Nove Demokratske Partije u Britanskoj Kolumbiji, detaljnom analizom dovodeći u pitanje  izveštaje NATO pakta o humanitarnoj katastori na Kosovu uoči bombardovanja. Može se pogledati na veb sajtu NDP-ovog ogranka u Britanskoj Kolumbiji: www.bc.ndp.ca/welcome-frame.htm. Pogledati i delove dokumenata Ministarstva inostranih poslova Savezne Republike Nemačke o položaju kosovskih Albanaca pre NATO bombarovanja, na sajtu www.jungewelt.de/1999/04-24/011.shtml.

 

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.