Klasne borbe u socijalističkoj Jugoslaviji | TC linija
SFRJ i titoističko pitanje

Klasne borbe u socijalističkoj Jugoslaviji

/Gal Kirn, Klasne borbe u socijalističkoj Jugoslaviji posle tržišne reforme: Beleške o nerazvijenosti, finansijalizaciji i postsocijalizmu.1 /

UVOD: Ka tržišnom socijalizmu

Ovaj članak analiziraće ključnu transformaciju u okviru sistema jugoslovenske „socijalističke samoupravne reprodukcije”, koja se odigrala u periodu posle uvođenja tržišne reforme 1965. U njemu se bavim kako ekonomskim (analiza odnosa rada i kapitala; nerazvijenost; nezaposlenost) tako i političkim aspektom ove pojave (sastav političke klase). Umesto da definiše jugoslovenski socijalizam kao državni kapitalizam, ova analiza polazi od teze da klasno pitanje treba preispitati u sistemu pojmova sa konkretnim odrednicama. Drugim rečima, staviću naglasak pre svega na dve Altiserove teze: kao prvo, poći ću od postulata da je socijalizam = kapitalizam + komunizam (kriza socijalističkog razvoja), a kao drugo, iskoristiću Altiserovu političku tezu da ne postoje klase bez klasne borbe (Althusser, 2006) kako bih govorio o konkretnim borbama.

Tržišna reforma nalagala je tzv. politiku 4D: decentralizaciju, deetatizaciju, depolitizaciju i demokratizaciju. Upravljanje privredom pretrpelo je značajnu promenu u domenu uslova proizvodnje, naročito kada se radi o procesima upravljanja kapitalom i redistribucije kapitala. U prvim decenijama posle rata birokratski državni aparat imao je monopol nad makroekonomskom regulacijom i usmeravanjem tokova investicija („društvenog kapitala”2), dok je tokom šezdesetih godina ovaj ekonomski režim postepeno dopunjavan upravljanjem „nezavisnim kapitalom”. Centralni državni aparat i njegovi savezni fondovi počeli su da gube uporište, dok je njihovu odlučujuću ulogu u razvoju postepeno preuzimao jedan manje napadan činilac: tržište. Tržište je potenciralo ekonomsku moć „nezavisnog kapitala” u okviru postojeće samoupravne zakonske regulative. Ukratko, ta velika promena rezultirala je diversifikacijom „društvenog kapitala”, koji je počeo da koegzistira sa „nezavisnim kapitalom”.

Prihod koji su stvarala preduzeća dolazio je u ruke tehnokrata, inženjera i direktora, koji su posedovali znanje, bili dobro upoznati sa situacijom i uspostavljali su dobre veze sa bankama, opštinskim i drugim lokalnim vlastima. Naravno, ta reforma nije nastala kao plod nekakve zavere nove tehnokratije, već je od samog početka bila inicirana posredstvom zvaničnih kanala Saveza komunista Jugoslavije i uz podršku najužeg kruga rukovodilaca, čime je učinjen legitimnim novi put socijalističkog razvoja. Put ka tržištu odveo je jugoslovenski socijalizam u jednu protokapitalističku konstelaciju, gde su radnici i nerazvijeni postali izloženi novim tržišnim kriterijumima i promenljivoj situaciji na tržištu. Drugim rečima, porast nezaposlenosti i ponovna dominacija kapitala nad radom, sa jedne strane, i preusmeravanje tokova novca od bogatijih ka siromašnijim republikama, sa druge strane, doveli su jugoslovensku privredu u veću zavisnost od stranih kredita i učinili su je ranjivijom na globalne oscilacije. To je, tvrdim, takođe jedan od strukturnih činilaca okretanja postsocijalizmu krajem šezdesetih godina.

PODELA BR.1: Konkurencija među preduzećima i uspostavljanje tržišne discipline

Tranzicija ka „socijalističkoj” tržišnoj privredi i uvođenje ekonomske racionalnosti značili su napuštanje određenih društvenih i egalitarnih kriterijuma. U uslovima opuštenijeg i fleksibilnijeg protoka kredita kroz Narodnu banku, kao i stranih kredita, socijalistička preduzeća ušla su u žestoku konkurenciju, koja je odražavala sve veće međuregionalne razlike. Rastko Močnik dao je udžbenički primer tržišne konkurencije između slovenačkog preduzeća „Gorenje” i crnogorskog „Obodina”, preduzeća specijalizovanih za proizvodnju bele tehnike (frižidera i mašina za pranje veša). Očigledno, ta su preduzeća potekla iz veoma različitih privrednih okruženja: „Gorenje” je posedovalo znatno veći kapacitet za investicije3, a takođe i „izuzetno dobru mrežu servisa širom Jugoslavije” (Močnik, 2010b: 142), što mu je omogućilo da se razvija u uslovima sticanja afirmacije u domaćim, a potom i u međunarodnim okvirima. Komparativne prednosti bile su strukturno uslovljene; bogatiji regioni imali su veći kapacitet za kreditiranje uz podršku regionalnih vlasti, i bili su u mogućnosti da, uz niže nadnice, zapošljavaju radnu snagu koja je dolazila iz siromašnijih regiona. Unutrašnje migracije postale su naglašenije od šezdesetih godina, a bile su praćene raznim vidovima fleksibilnih ugovora o radu, o kojima ću govoriti kasnije. Takođe, proces fleksibilizacije tržišta kredita i radne snage naprosto je značio da su preduzeća u bogatijim republikama mogla da dobiju veći udeo u okviru jugoslovenskog tržišta i kada se radilo o kreditima, a ako su bila izuzetno uspešna, mogla su računati na podršku savezne države pri njihovoj ekspanziji na stranim tržištima.

Ključni prostori političke rasprave nalazili su se na dva nivoa. S jedne strane, na makronivou vođene su velike rasprave o pitanju „jednake” redistribucije nacionalnog proizvoda, o posedovanju deviznih sredstava i raspolaganju njima, bilo u okviru Narodne banke, bilo u republikama, o razvoju strateških industrija za svaku republiku (autarhija ili zajedničko tržište). S druge strane, na mikronivou postojali su fleksibilniji uslovi za formiranje cena proizvoda, i tu su davana veća ovlašćenja kada se radilo o određivanju nivoa prihoda i vrsta ugovora (naročito u privatnom sektoru), uz dodatne mogućnosti kreditiranja. Ta mesta borbe bila su od vitalnog značaja za formiranje tehnokratije, koja je sarađivala sa lokalnim i regionalnim političkim elitama, nasuprot centralizovanim saveznim organima vlasti, koji su se borili da zadrže uticaj u privredi i na opšti razvoj države. Novi klasni kompromis između tehnokratije i birokratije rezultirao je istorijskom promenom u domenu planiranja privrede. Alternativa – tržište ili planiranje, decentralizacija ili centralizacija – sažeta je u ključnom pitanju (re)distribucije nacionalnog proizvoda (reprodukcije društva u celini, odnosno njegovog razvoja). Ovo je bilo interno povezano sa pitanjem organizacije proizvodnje i reprodukcije radne snage, što je uticalo kako na radne ljude tako i na opšte uslove međurepubličkog razvoja. Kontradiktorni proces proizvodnje i reprodukcije društvenog i nezavisnog kapitala u Jugoslaviji ne može se objasniti samo pomoću frakcijske borbe između birokratije i tehnokratije već se mora sagledati i iz perspektive kontradiktornog odnosa između totaliteta svetskog sistema i posebnih lokalnih uslova razvoja ili nerazvijenosti.4

Nesumnjivo, tržišni socijalizam nije doneo potpuno fleksibilno tržište koje bi podržalo privatnu inicijativu. Još uvek su postojala velika ograničenja kada se radilo o investiranju stranog kapitala. Takođe, treba reći da ni cene svih proizvoda ni plate svih zaposlenih nisu bile liberalizovane, a naročito je društveni sektor5, u kome je bilo zaposleno oko 60% radnih ljudi, zadržao važnu regulatornu funkciju. Na primer, iznos zarade bio je određivan kolektivnim pregovaranjem, u kom su učestvovali sindikati, politička birokratija i uprave preduzeća, dok su cene strateških proizvoda, sirovina i energetskih resursa bile u velikoj meri subvencionirane, čime su oni bili dostupni industriji i domaćinstvima po niskoj ceni (Samary, 1988: 79). Ovaj vid investiranja i društvenog subvencioniranja podržavao je razvoj industrije, gde je prioritet imala teška industrija u svim regionima Jugoslavije. Gotovo do sredine šezdesetih godina, što se istorijski poklopilo sa tržišnom reformom, industrijski kapaciteti i proizvodnja razvijali su se po impresivnoj godišnjoj stopi rasta, ali od tada pa nadalje, „nerazvijenost” se počela ispoljavati na više načina.

Valja priznati da se ne može uspostaviti neposredna kauzalna veza između tržišne reforme i nerazvijenosti, budući da je nerazvijenost bila imanentna industrijskom razviju od samog početka socijalističke tranzicije (Kirn: 1982). Međutim, u vreme tržišnog socijalizma počeli su se nagomilavati negativni efekti nerazvijenosti, koji su potom dobili materijalnije oblike: stalno rastući jaz između siromašnih regiona (jug) i bogatijih republika (sever) (Močnik, 2010b: 142–144), strukturna nerazvijenost i zavisnost od stranih kredita. Pored toga što se manifestovao na planu privrede, ovaj jaz poprimio je formu ideologije nadmetanja i nacionalističkih interesa. Politički gledano, tržišna reforma donela je dve značajne institucionalne promene, koje su rezultirale pobedom tehnokratije i bogatijih republika: reformu bankarskog sektora i Investicioni fond.

Nova uloga banaka i rastući strani dug u tržišnom socijalizmu

Narodna banka Jugoslavije zadržala je relativnu autonomiju u odnosu na druge institucije i ostala je ključni akter privredne politike, premda je uspon komercijalnih banaka u ovom periodu najavio nove uslove cirkulisanja novca. Kada je Investicioni fond ukinut, većina novca bila je prebačena direktno bankama (Samary, 1988: 167).Takođe, veliki iznosi novca koji su u sistem unošeni novim stranim kreditima uzetim od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke stalno su se prelivali na račune regionalnih i raznih republičkih banaka, koje su bile u mogućnosti da sklapaju ugovore sa stranim kapitalom. Komercijalnim bankama dodeljena je veća uloga u odobravanju kratkoročnih kredita i investiranju u preduzeća. Samari iznosi da su komercijalne banke uvele skup finansijskih kriterijuma i nametnule tržišnu disciplinu preduzećima, koja su morala da pokažu sposobnost da opstanu na tržištu putem poslovnih planova i potencijalne tražnje proizvoda (Samary, 1988: 197)6. Raniji monopol birokratije zamenjen je novom klasnom koalicijom, koju Samari opisuje na sledeći način: postojala je osmoza direktora preduzeća, banaka i lokalnih vlasti (Samary, 1988: 169). Od ovoga je postao glavni politički činilac koji se zalagao za liberalni razvoj jugoslovenske privrede i pripremao se za ideološki napad na centralni državni aparat. Kada su radnici prestali da učestvuju u donošenju strateških odluka u okviru privrednog sistema koje su direktno uticale ne samo na njihove zarade, i kada je njihov pristup uticaju na opšti društveni razvoj bio ograničen, tada je model samoupravljanja bio istinski ugrožen.

Glavne investicije sastojale su se od kredita uzetih of MMF, i one su bile usmeravane u velike infrastrukturne projekte, od gradnje puteva i unapređivanja postojećih saobraćajnica do izgradnje turističkih objekata.7 To se nazivalo otvaranjem prema Zapadu, pošto je namera bila da se strane investicije i turisti privuku u zemlju koja je neko vreme bila izolovana. Takođe, da bi se vratili dugovi i dobila nova pomoć, jugoslovenski planeri razvoja znali su da moraju uneti u zemlju devizna sredstva. Posle 1965. godine došlo je do delimične liberalizacije cena, posebno vezano za smanjeni nivo protekcionizma u domenu uvoza, što je dovelo do porasta stope inflacije, koja je premašila 14%. 8 Ubacivanje novca u privredu značilo je da sada ima previše novca u odnosu na količinu „domaće” robe na tržištu, i tako je počeo masovni uvoz robe sa Zapada. Mnoga mala preduzeća orijentisala su se na uvozne delatnosti, što je praćeno izgradnjom velikih modernističkih robnih kuća u svim većim gradovima. Ti znaci jugoslovenske (post)modernosti takođe su imali svoju negativnu stranu: nije se tu radilo o uobičajenoj moralističkoj osudi potrošačkih navika jugoslovenskih radnika; što je bilo mnogo važnije, otvaranje ka globalnom tržištu učinilo je jugoslovensku privredu ranjivijom i podložnom oscilacijama, i dovelo ju je u dužničku zavisnost, koja se brzo otela kontroli saveznih vlasti i koju je MMF koristio kao disciplinski mehanizam.

U svojoj knjizi Balkanska tragedija Suzan Vudvord glavnu kritiku upućuje politici Svetske banke i MMF-a, kojom su nametnute mere stroge štednje u vreme teške ekonomske krize. Svetska banka i MMF imali su poseban plan koji je bio usredsređen na liberalizaciju cena i trgovine i koji je iziskivao institucionalne reforme u cilju uspostavljanja monetarne discipline i smanjivanja javne potrošnje (Woodward, 1995a: 49). Restrukturisanje jugoslovenskog tržišnog socijalizma može se analizirati samo kada se uzme u obzir integrisanje Jugoslavije u globalnu privredu u odnosu na internu preraspodelu snaga unutar zemlje i na spoljašnje pritiske koji su se nagomilali tokom sedamdesetih godina. Srečo Kirn ispravno tvrdi kako jugoslovenskoj privredi, umesto da je posmatramo samo kao regionalnu teritorijalnu celinu, treba pristupati iz perspektive svetskog procesa (Kirn, 1982: 53). Zbog rastućeg trgovinskog deficita sa Zapadom počev od ranih sedamdesetih godina i velikih projekata izgradnje puteva i industrijskih postrojenja, jugoslovenska privreda naizgled nije imala drugog izbora osim da nastavi da se zadužuje uz sve nepovoljnije kamatne stope.9 Ta situacija poklopila se sa privrednom recesijom u zemljama Zapada, koja je imala strahovit uticaj na poluperiferne i periferne zemlje. Prema Vudvordovoj, nova ekonomska politika bila je zasnovana na rešenju kojim bi se težilo kratkoročnom pokriću (pomoću kredita MMF), pokušalo sa refinansiranjem duga, drastično smanjio uvoz i promovisao izvoz svih zamislivih roba na tržišta čvrste valute na Zapadu (Woodward, 1995a: 51). Ovaj zahtev bio je u suprotnosti sa opštim trendom deregulacije i decentralizacije jugoslovenske privrede: pošto je vlast u monetarnoj sferi (krediti, devizna sredstva) postajala sve rasparčanija i raspršenija, zbog toga je bilo „nemoguće voditi bilo kakvu delotvornu monetarnu i deviznu politiku, a kamoli delotvornu industrijsku i spoljnotrgovinsku politiku“ (Woodward, 1995a: 59). Ovo je bio period kada su strane intervencije počele da uobličavaju opšti pravac budućih reformi putem ekonomskih pritisaka; MMF je zahtevao da zemlja razmontira sve inovativne elemente sistema samoupravljanja:

Bilateralne ugovore između snabdevača i proizvođača; platne aranžmane posredstvom proizvođačkih kartela koji su racionisali devizna sredstva kako bi se sprečilo stvaranje uskih grla u proizvodnji; korporativne društvene ugovore između preduzeća, vlade i sindikata u cilju regulisanja zarada; i lokalne partijske mreže i mreže organa vlasti koje su uspostavljene od 1960. do 1972. Monetarne nadležnosti treba vratiti Narodnoj banci i ojačati nezavisnost banke, tako da vlada bude u mogućnosti da sprovede u delo pravu makroekonomsku politiku u svrhu regulisanja potražnje (Woodward, 1995a: 59).

Ovo je nagoveštavalo razvojni tok sa očitim političkim planom delovanja koji zadire u unutrašnje stvari jugoslovenskog socijalizma.10 Sprovođenje ove politike u delo podstaklo bi radikalnu reformu sistema samoupravljanja i njegovih srednjih nivoa, čiji su predstavnici radnika i korporativni interesi držali pod kontrolom sile tržišta i savezne vlasti; istovremeno, ovaj kurs iziskivao je snažnu saveznu vlast sa manje političkih sloboda, gde bi radni ljudi bili odgovorni za racionalno odlučivanje na tržištu. Na taj način jaka autokratska vlada i tržišna disciplina predstavljali su recept za rešavanje jugoslovenske krize, što bih ja nazvao politikom „ekonomskog staljinizma”, odnosno, rečeno zvaničnim rečnikom, programom strukturnog prilagođavanja.11 Ideje i zahtevi koji su potekli od MMF-a naišli su na plodno tle u nekim vladinim i saveznim krugovima koji su zastupali koncept recentralizacije, ali to bi takođe značilo manje tržišnih elemenata, odnosno povratak na jedan više kejnzijanski način planiranja (iz perioda pre tržišne reforme), kojim bi upravljala politička birokratija. Paradoksalno je da su pripadnici liberalne struje – zagovornici tržišne reforme koji su, reklo bi se, bili prirodni saveznici MMF-a – u okviru Saveza komunista i republičkih rukovodstava u bogatim republikama (Hrvatska, Slovenija) bili na strani „nezavisnog kapitala”, tehnokratije koja promovisala regionalnu integraciju koja bi zaštitila razvoj domaćeg kapitala. Ova potonja se pak oslanjala na gorepomenute mreže lokalnih političkih elita, tehnokratije i sve prisutnijih banaka. Oni su zagovarali decentralizaciju i više vlasti za politička rukovodstva određenih republika. 12

Situaciju u periodu između 1965. i 1971. komplikovale su neobične koalicije, obeležene usponom tehnokratije, koja je bila prodemokratski i protokapitalististički nosilac „liberalizma”, i održavala se posredstvom novih institucionalnih i manje zvaničnih mreža moći. Istinski antagonizam između saveznih i republičkih vlasti, između tehnokratije i birokratije, ukazivao je na simptom povezan sa jednim značajnim političkoekonomskim problemom koji će opterećivati budućnost Jugoslavije: (ne) razvijenost. Ako je kritika postojećeg modela industrijskog razvoja, kako izgleda, vodila u ekonomsku katastrofu, tada bi se moglo tvrditi da je već situacija sredinom šezdesetih godina ukazivala na postepenu imploziju i iscrpljivanje komunističke politike. Problem kadrova (klijentelizam, oportunizam i karijerizam u okviru Saveza komunista Jugoslavije), uvođenje rešenja sa strane i zavisnost od stranih kredita imali su svoju cenu: uslovljavanje dogledne budućnosti i slabljenje teorijske i političke moći komunističkih snaga. Iznad svega, ono što je u ratnom i posleratnom periodu činilo i produžavalo snažnu vezu između radnih masa i političke organizacije počelo je da se gubi. Liberalni razvoj rezultirao je nejednakom razvijenošću republika i doveo do slabljenja sistema socijalne zaštite.

(NE)RAZVIJENOST U JUGOSLAVIJI: KOSOVO RELOADED

Zbog heterogenosti ekonomskih dispariteta u Jugoslaviji, jedan od najvažnijih posleratnih ciljeva bio je da se osnuje Investicioni fond koji bi promovisao solidarnost i doprinosio smanjivanju ekonomskog jaza. Savezne vlasti, zajedno sa Narodnom bankom, Biroom za cene i Investicionim fondom, sprovodile su skup monetarnih i fiskalnih politika koje su imale za cilj ravnomerniju razvijenost. Naročito je Investicioni fond vršio redistribuciju nacionalnog proizvoda od bogatih ka siromašnima i realizovao velike industrijske projekte u siromašnijim regionima, što je naročito koristilo razvoju Bosne i Hercegovine i Crne Gore u periodu od 1947. to 1956. Jedna studija Koste Mihailovića ubedljivo je pokazala da će se rezultati ovog pravednije raspoređenog razvoja videti tek na duže staze; tu ne može biti nikakvog ekonomskog čuda, naglasio je on, dodajući da bi razvoj trebalo da se usredsredi u većoj meri na nove mogućnosti zapošljavanja i stvaranje boljih uslova za poslovanje preduzeća. Kao što se može videti iz statističkih podataka, Fond nije sprečio ponovnu pojavu nejednakosti, barem među nekim regionima.13 Razlike u visini nacionalnog proizvoda dodatno su ojačale postojeće društvene strukture, u okviru kojih su siromašni regioni akumulirali različite vidove zaostajanja, počev od demografije, nedostatne infrastrukture, pa do niže kvalifikovanosti i manje plodnog zemljišta.

Veoma česta kritika koja je dolazila od liberalno nastrojenih stručnjaka bila je usmerena na neefikasnost postojećih institucija, naročito Investicionog fonda. Nema nikakve sumnje u to da je deo tog novca usmeravan u lokalnu klijentelističku mrežu republičkih birokrata i preduzeća (Močnik, 2010b), budući da su obe strane štitile svoje privilegije i osiguravale nastavljanje velikih industrijskih projekata. Verujem, međutim, da je od veće koristi proceniti patpoziciju u okviru modela industrijalizacije, koji je bio jedini mogući put razvoja. Taj je model do sredine šezdesetih godina zapao u ozbiljnu krizu.14

Treba se podsetiti činjenice da je već pre tržišne reforme reprodukovanje nejednakosti u odnosima među republikama i regionima postojalo u okviru industrijalističkog modela. Posebno zanimljivo bilo je otkrivanje slepe mrlje u „sistemu diferenciranih cena”, koji je favorizovao određene industrijske grane. Razvijenije republike proizvodile su finalne proizvode (skuplje, u većoj meri tržišno orijentisane), dok su siromašniji regioni proizvodili sirovine i snabdevali bogatije republike energijom. Samari tvrdi da su ti procesi svi bili centralno (državno) regulisani, a da su cene zadržavane na niskim nivoima (Samary, 1988: 129):

Pokazalo se da kontrola cena sirovina i energije, koja je uspostavljena 1954. i kojom je rast cena sirovina i energije držan na nivou u proseku 30% nižem od prosečne zarade, išla ruku pod ruku sa Fondom za razvoj, kao i da je favorizovala energiju i sirovine koji su dostupni na Kosovu (Samary, 1988: 79).

Kada se uzmu u obzir struktura industrijskog kapitala i visoke tehnologije na međurepubličkom nivou, kao i sistem „diferenciranih cena”, onda postaje jasno koji su regioni funkcionisali kao zemlje „trećeg sveta” u Jugoslaviji: Kosovo, Bosna i Hercegovina, kao i neki drugi siromašni regioni. Oni su davali jeftine sirovine i energetske resurse, koji su činili jezgro njihove „ekstenzivne akumulacije”, a imali su višu stopu nezaposlenosti i veći udeo seoskog stanovništva koje je migriralo prema razvijenijim centrima bogatijih regiona. S druge strane, postojali su razvijeni delovi Federacije, koji su investirali u „intenzivnu akumulaciju”, gde su preduzeća koristila svoje komparativne prednosti na tržištu. Politička strategija manje razvijenih regiona i republika se tako jedino mogla osloniti na centralni politički aparat i tražiti od njega stalni priliv sredstava iz Investicionog fonda, dok su na ekonomskom planu one bile primorane da drže niske cene za bogate republike. Pre nego što se pozabavimo pitanjem korupcije u okviru Fonda, trebalo bi razmotriti strukturne probleme koji su bili upisani u samu perspektivu privrede u celini, a ne samo u pojedine njene delove.

Nova liberalna orijentacija išla je u prilog bogatijim republikama, koje su postale autonomnije u smislu ekonomskog suvereniteta. Liberalna argumentacija koju su popularisale tehnokrate i republička rukovodstva u bogatim republikama procenjivala je da njihove republike plaćaju nesrazmerno visok procenat ukupnog budžeta Fonda, a primaju mnogo manje sredstava. Uzimajući u obzir statističke podatke, taj je argument bio tačan. Međutim, valja zapaziti kontradikciju sadržanu u samoj srži ove tvrdnje: kako se može kriterijum ekonomske racionalnosti nametati Fondu kada je njegova središnja uloga upravo da doprinese smanjenju nejednakosti? Drugim rečima, uzimati od bogatijih republika u cilju promovisanja i stvaranja ravnopravnijih uslova za sve postalo je veoma problematično. Ovaj argument je takođe bio ekonomski iracionalan, i ja se ovde u potpunosti slažem sa analizom koju je sproveo Močnik, koji zastupa tezu da su bogatije republike imale koristi od razvoja siromašnijih republika. Ko bi još kupovao proizvode preduzeća sa severa Jugoslavije da ona nisu imala osnovnu infrastrukturu i dovoljno novca unutar svojih privreda? Ako je argument o korupciji i klijentelizmu bio do određene mere opravdan, ukidanjem Fonda znatno je pogoršan položaj siromašnih regiona, koji su postali u većoj meri zavisni od pomoći centralne vlasti i promenljivih uslova tržišta. Ovde se može dodati i to da je liberalni pristup bio destruktivan i za bogatije delove Jugoslavije, koji zbog nerazvijenosti siromašnijih delova više nisu tako lako mogli da prodaju svoje proizvode.

Kada se radi o pitanju Investicionog fonda, pobedu su odnele liberalne snage: taj Fond je ukinut i zamenjen Fondom za razvoj, koji je imao znatno manje važnu ulogu, a i raspolagao je manjim finansijskim sredstvima. U novoj situaciji bilo je teže delotvorno sprovoditi u delo zakonsku regulativu i imati jasan uvid u privrede republika i planiranje u okviru države. Ako je Fond bio kritikovan kao ostatak državnog socijalizma, njegova sve manja prisutnost u vreme ekonomske krize samo je pogoršala situaciju. U tom trenutku Fond je bio u mogućnosti da delotvorno usmerava procese društvene reprodukcije. I tako, čak i ako ste naklonjeni decentralizaciji u svrhu omogućavanja šireg demokratskog učešća radnih ljudi, velike institucionalne promene koje su pokrenute prelaskom na tržišni socijalizam došle su u trenutku kada su planiranje i državna regulacija bili najpotrebniji. Umesto toga, glavni mehanizam regulacije tokova kapitala (krediti, investicije) bio je u rukama banaka, koje su postale važni činioci nove (ne)razvijenosti.

Tržišna reforma pokazala se u pravom svetlu u najmanje razvijenom regionu, na Kosovu, gde su se društvenoekonomske i političke tenzije sastavile u periodu duboke ekonomske krize.15 Uprkos nekim impresivnim dostignućima u razvoju ovog regiona, bilo bi uzaludno naprosto porediti indekse industrijskog razvoja ukoliko ne objasnimo zašto je na kraju priče produktivnost i iskorišćenost kapaciteta ostala na niskom nivou.16 Kosovo je postalo neslavni primer „lošeg razvoja”17, i od šezdesetih godina pa nadalje preobrazilo se u poprište ideološke borbe republičkih i saveznih vlasti oko decentralizacije ili recentralizacije. U toj situaciji, regionalna birokratija na Kosovu nije investirala u „društvenu moć koja bi omogućila veću stopu zaposlenosti” (Bavčar, 1984: XIV), već je pitanje ekonomske nerazvijenosti pretvorila u nacionalno pitanje koje je podsticalo nacionalistička osećanja. Ta borba za moć predstavljala je „pomeranje klasnog antagonizma u drugi plan, što je dodatno radikalizovano u vreme krize” (Kirn, 1982: 80)18, a ovome bi se moglo dodati to da je sama suština kosovskog pitanja ostala bez odgovora. Nasuprot projektu Jugoslavije kao „nedovršene države” koja traži stalnu emancipaciju naroda i posvećena je ideji „odumiranja države”, nedovršeni karakter Kosova predstavlja drugu stranu „modernizacije” Jugoslavije; Kosovo je postalo „najslabija karika” socijalističke Jugoslavije koja je na paradoksalan način doprinela „odumiranju” države.

PODELA BR.2 U OKVIRU PREDUZEĆA: Tehnokratija protiv radnika

Socijalistička preduzeća nisu bila neutralni prostori regulisani pridržavanjem samoupravne zakonske regulative. Preduzeća su bila mesta visokih političkih i ideoloških ulaganja: prema definiciji sadržanoj u njenom Ustavu, Jugoslavija je bila država radnih ljudi i morala je da legitimizira svoj drugačiji, nesovjetski pristup narodnoj demokratiji. Savez komunista Jugoslavije nesumnjivo je i dalje bio važan činilac koji je usmeravao razvoj; međutim, odveć generalizovana osuda Mastnaka zapada u probleme ako želimo da bolje shvatimo posebnu dinamiku i internu transformaciju regulatornog delovanja kapitala i radne snage u tržišnom socijalizmu.

Već u prvoj fazi svoga razvoja, jugoslovenska socijalistička privreda razlikovala se od krutog državnog planiranja, i pre bi se mogla definisati kao hibrid, nešto između državno regulisanog plana i određenog pristupa radničkom samoupravljanju. Kada stignemo do sredine šezdesetih godina i postepenog prelaza na tržišnu (de)regulaciju, stvari se komplikuju. Tržišna reforma stvorila je povoljne uslove za jačanje organa uprave (tehnokratije) u okviru preduzeća i podrivala je ulogu političke birokratije (a time i ulogu SKJ) kao jedinog činioca koji „zastupa” kapital. Sa disperzijom moći i pojavom nezavisnog kapitala (u vidu komercijalnih banaka), izvršna i upravna vlast nad društvenim i nezavisnim kapitalom bila je podeljena u okviru vladajuće klase. Čak i ako je SKJ i dalje bio vodeći činilac kada se radilo o političkim pitanjima, ekonomskom politikom je u mnogo većoj meri upravljala tehnokratija. „Demokratizacija” i veća prava za radničko samoupravljanje valjalo je garantovati zakonskim temeljima ograničenim promenama odnosa moći u proizvodnim jedinicama. Tu je tehnokratija dominirala i stekla – makar ne i brojčanu – političku većinu u svim radničkim savetima. Zakonom je većina biračkog tela u okviru radničkih saveta bila zagarantovana radnicima, ali „spontano” su iznikle manje ili više formalne mreže moći sa lokalnim i regionalnim političkim centrima i bankama. Profesionalizacija i depolitizacija bile su parole nove liberalne ideologije, ali iza tih fraza dešavao se stvarni prenos (političke) moći na „depolitizovane” stručnjake. Tokom šezdesetih godina neki autori su već govorili o ekonomskom monopolu na moć i o ideološkoj hegemoniji.19

Cilj radničke kontrole u okviru proizvodnog procesa ostao je nerealizovan; umesto toga, uprava je odnela prevagu u svim procesima donošenja odluka. Ekonomska racionalnost i drugi kriterijumi usmereni na profit zamenili su društvenu korist i druge socijalističke ideale. Ovo je rezultiralo povećanom eksploatacijom u okviru proizvodnje i pojačalo je klasno raslojavanje, što je pokrenulo niz štrajkova. Izlišno je napominjati da su vodeći birokrati i tehnokrati uživali skup (klasnih) privilegija20 koji se ogledao u višim platama i penzijama, boljim odmaralištima i lakšem dolaženju do kredita za gradnju kuća. Čak i ako je privatna svojina ukinuta, to nije sprečavalo akumulaciju lične svojine u okviru vladajuće klase.

Bez obzira na velike promene u sferi ekonomije, dominantna ideologija još uvek je promovisala „egalitarne” ideale i integraciju kapitala i rada pod kontrolom radnika. Mnogi zagovornici tržišne reforme verovali su da se taj zadatak može ispuniti samo decentralizacijom i disperzijom političke moći. U tom pogledu bili su u pravu kada su kritikovali politički monopol na vlast (kritika SKJ i državne birokratije) iz „levičarske” perspektive.21 Nadali su se da će u okviru novih, decentralizovanih uslova privrede direktori i radnici formirati jednu novu klasnu koaliciju koja će dovesti do jedne nove organizacione forme, odnosno, pružiti nov podsticaj komunističkoj politici. Ova politička računica bila je zasnovana na spontanoj ekonomskoj tezi da bi svi radnici u okviru proizvodnog procesa mogli konstruisati kolektivne forme radničke demokratije. Ekonomski govoreći, tehnokrate su takođe bile i radnici, i oni po zakonu nisu imali vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. I tako, ako su uslovi za radnike sazreli i vlast se preda u ruke radnicima, iz toga sledi da će to biti istinska radnička demokratija. Za nevolju, ova politička računica krenula je u sasvim drugom pravcu; umesto da radnici imaju kontrolu nad radom i kapitalom, došlo je do dezintegracije preduzeća kroz dalju specijalizaciju i podelu rada. Ovo je za rezultat imalo „nepomirljivu kontradikciju koja je otelotvorena u radničkoj klasi i radnim ljudima, s jedne strane, i tehnokratiji i birokratiji, sa druge strane” (Kapital i rad u SFRJ: 66). Tehnokratska frakcija odnela je pobedu u borbi za moć u domenu proizvodnje, čime je izneta na videlo diskrepancija između rada i kapitala kao kardinalna kontradikcija u vremenu tržišnog socijalizma: „socijalističko samoupravljanje je vid kontrole i upravljanja kapitalom posle rada”(Kapital i rad u SFRJ: 48).

Dakle, treba podjednako naglasiti obe dominantne podele koje su se zaoštrile u periodu posle tržišne reforme: prva, između proizvodnih jedinica (tržišni mehanizam; nerazvijenost), i druga, unutar proizvodnih jedinica (borba između uprave i birokratije, s jedne strane, i radnika, sa druge). Fundamentalna podela u okviru kapitalističkog načina proizvodnje, ona na proizvodna sredstva i radnike, u socijalističkom kontekstu je pomerena na pitanje aproprijacije viška vrednosti i njegove redistribucije između raznih regiona/republika i investiranja u društvenu infrastrukturu samoupravnih zajednica. To su bila središnja mesta koja nam omogućuju da dođemo do strateškog čvorišta proizvodnje i distribucije tržišnog socijalizma, posebnog vida eksploatacije, koje otkriva iskustva radničke politike.22

RADNIČKA POLITIKA: Između tehničke strukture kapitala i štrajkova van okrilja sindikata

Usredsredio sam se na stranu kapitala i njegove uloge u restrukturisanju nove klasne koalicije kroz borbe koje su vođene unutar samoupravnih institucija. Takođe je neophodno postaviti pitanje šta se desilo na radničkoj strani te borbe. Da li su radnici naprosto bili zadovoljni svojom političkom situacijom i svojim predstavnicima u ekonomskoj i političkoj sferi? Rastko Močnik daje dobru procenu situacije:

“Uprava preduzeća tada je predstavljala društvenu prirodu rada za radnike na osnovu činjenice da je poprimila formu institucije društvene svojine: realnost ovog „samoupravnog“ odnosa rezultirala je manipulisanjem radnika od strane uprave preduzeća i otporom radnika izvan okvira mehanizma samoupravljanja (Močnik, 2010a).”

Radnici nisu bili odvojeni samo od sredstava za proizvodnju, uvođenje „društvene svojine”23 učinilo je ovo odvajanje validnim za sve; veći problem predstavljalo je njihovo odvajanje od organizacije proizvodnog procesa i od odlučivanja o svim strateškim pitanjima na radnom mestu. Radnici se se našli odvojeni od procesa „aproprijacije” viška vrednosti (distribucije), a takođe i od eventualnih pregovora o kreditima (investicijama). Čak i ako je višak vrednosti u socijalističkom preduzeću bio u većoj meri „podruštvljen” i pravednije raspoređen nego u kapitalističkoj korporaciji, nije bilo naročito jasno kako radnici mogu kontrolisati i usmeravati proces aproprijacije. Po zakonu, radnici su imali mogućnost da utiču na odluke, čak i da direktno pregovaraju o platama, ali oni ili nisu bili dovoljno informisani o toj novoj situaciji ili se najvećim delom nisu ni bavili novom političkom situacijom.

U toj novoj situaciji glavna antagonistička sila postala je mreža tehnokrata, opštinskih vlasti i banaka, koja je u određenoj meri zaobilazila zvanične institucije, ali je često iznutra dominirala postojećim radničkim savetima. Radnici su preneli odgovornost na stručnjake i njihove razrađene planove koji će sačuvati ili unaprediti proizvodne uslove u preduzeću. Radnici su se povremeno oslanjali na dobre namere direktora ili su se nadali da će se „država” postarati za njih. Prepuštena im je simbolična ceremonijalna funkcija da potvrđuju odluke koje su doneli drugi. Ovo je – u jednom više filozofskom smislu – ukazivalo na zadržanu podelu rada u vremenu zrelog samoupravljanja; podela rada na manuelni i kognitivni očito je bila upisana i reprodukovana u okviru preduzeća, što je odražavalo neostvareno obećanje socijalističkog razvoja i što takođe donekle može objasniti zašto su radnici imali poteškoća kada je trebalo da se organizuju; to je svakako takođe bilo povezano sa manjkom (neophodnog) vremena za to.24 Ova podela rada u proizvodnji, gde je radnike predstavljala tehnokratija, bila je osnažena političkom ulogom SKJ i političkog aparata koji je predstavljao interese radnih ljudi. I jedni i drugi predstavnici radnika promovisali su politiku radnika u ime radnika.25 Dospelo se u pat poziciju:

U svom statičkom aspektu, sistem samoupravljanja […] blokirao je političko konstituisanje radnika kao radničke klase, budući da je politička dimenzija već bila zauzeta mehanizmima samoupravljanja, gde su društvenu svojinu predstavljali izvršni direktori preduzeća. U dinamičkom aspektu sistema pojedinačni nosioci moći radne snage bili su integrisani kao individualni potrošači, dok je politička dimenzija ponovo bila uzurpirana, ovog puta od strane državno-partijskog aparata, koji je, predstavljajući radničku klasu uopšte, vršio aproprijaciju upravljanja društvenom svojinom uopšte (Močnik, 2010a).

Ova dvostruka blokada bila je sistemskog karaktera, ali mora se priznati da su u mnogim situacijama kada je nivo eksploatacije bio posebno visok ili kada se dramatično povećavala socijalna nesigurnost, radnici sami počinjali da se organizuju, u rasponu od štrajkova van okrilja sindikata do interne opozicije.26

Radnička opozicija rođena je tokom šezdesetih godina, kada se zaoštrila ekonomska kriza.27 Radničkim protestima i štrajkovima najčešće su postavljani zahtevi za isplatu zaostalih zarada ili za veće zarade, dok su mnogo ređi bili zahtevi da radnici imaju veću ulogu u upravljanju sredstvima za proizvodnju i strategijama investiranja.28 Takođe, većina radničkih štrajkova bila je ograničena na sopstveno preduzeće i radno mesto, što je sprečavalo stvaranje radničkog pokreta širih razmera ili radikalizaciju politike sindikata. Jedan od pozitivnih aspekata tržišne reforme bilo je to što radnicima olakšano, barem zakonski, da u većoj meri utiču na nivo svojih zarada i da se uključe u proces kolektivnog pregovaranja29. Nažalost, iz više razloga kao što su nedostatak vremena, nezainteresovanost, neinformisanost ili naprosto prepuštanje rešavanja tih pitanja stručnjacima, radnici nisu iskoristili prednosti zvaničnih mehanizama i pravnih institucija koji su uspostavljeni.30 Oni su uglavnom organizovali štrajkove, što je postao najuobičajeniji način za njih da izraze svoje nezadovoljstvo.

Koliko god da su radnički štrajkovi bili „reformističkog” karaktera (usredsređeni samo na svoje preduzeće), njima su ipak demonstrirani načini samoorganizovanja koji su sezali dalje od zvaničnih kanala i institucija. Štaviše, ti su štrajkovi bili katalizatori revolucionarnih previranja krajem šezdesetih godina, i ne treba zaboraviti na njih u okviru istorijskih iskustava radničke borbe za jedan drugačiji vidi samoupravljanja. Štrajkovi su takođe bili jasan indikator akumuliranih kontradikcija socijalističke industrijalizacije i promena u strukturi vlasti u okviru tržišnog socijalizma; međutim, oni uglavnom nisu uspevali da dovedu do uspostavljanja dugoročnije radničke kontrole, nasuprot kontroli klase profesionalnih političara i ekonomista. Takođe, valja reći da je čak i u periodu krize tokom šezdesetih godina postojala dosta široka podrška socijalističkom rukovodstvu, a sasvim izuzetno su protesti (na Kosovu, a kasnije Maspok u Hrvatskoj) imali antirežimsku ili antikomunističku političku poruku.

U razvoju socijalističke Jugoslavije (a takođe i u drugim socijalističkim zemljama) bio je prisutan skup zanimljivih paradoksa: ne samo da je bilo teško zamisliti borbu radnika protiv „njihovog sopstvenog” predstavnika, SKJ, ili protiv drugih delegata koji su zastupali interese naroda u okviru samoupravne zajednice već je ova upadljiva dilema socijalizma postajala čak i paradoksalnija kako je vreme odmicalo. U periodu zrelog samoupravljanja bilo je, kako se činilo, sve teže zamisliti model radničkog samoupravljanja u novim uslovima tržišnog socijalizma. Dopustite mi da samo na trenutak razmotrim hipotetičku idealnu situaciju: radnici bi dominirali nad tehnokratijom i birokratijom, a takođe bi sprovodili radničku kontrolu u proizvodnji, koja bi slala delegate na više nivoe i ostala u punoj meri odgovorna radničkim savetima. Ali opet, ne vodi li ovaj maksimalistički zahtev u jedan drugi paradoks? Uspostavljanje kontrole u domenu procesa proizvodnje još uvek ne vodi ukidanju strukturnog odnosa između kapitala i rada. Izgleda da bi, umesto borbe protiv rada za nadnice i kapitala, radnici tada zauzeli strukturnu poziciju kapitaliste. U takvoj konstelaciji snaga radnici bi se borili, poput Don Kihota, protiv sebe, dok bi kapitalističke vetrenjače nastavile da se okreću. Socijalni odnos dominacije nesumnjivo se menja kada radnik zadobije kontrolu nad procesom proizvodnje, ali to ne znači da time eksploatacija naprosto nestaje. Najzad, čak i u mom idealnom slučaju uspešnog samoupravljanja, gde bi radnici bili u mogućnosti da kontrolišu proces vrednovanja i da neposredno odlučuju o aproprijaciji viška vrednosti, oni bi tada sami sebe eksploatisali, što bi dovelo „samo” do egalitarnijih odnosa u proizvodnji i distribuciji.31

Kako bi to rekli autori Kapitala i rada u SFRJ, u stvarnosti je samoupravno preduzeće rezultiralo, umesto radničkom kontrolom, „integracijom kapitala i rada”. Ovaj manje istraživani paradoks položaja radnika u samoupravljanju u stvarnosti je doveo do spontanog razvoja atomiziranih samoupravnih interesa. U svetlu strateškog prelaza sa planske na tržišnu privredu tokom šezdesetih godina, atomizacija i fragmentacija nezavisnog kapitala oslabila je politički kapacitet radnika, tako da su tehnokrate dominirale u klasnoj borbi vođenoj unutar preduzeća, što je rezultiralo njihovom dominacijom nad radnicima. Međutim, procenu radničke borbe i tehnokratske dominacije valja sagledati ne samo iz „autarhijske” perspektive unutar države. Moja analiza naglašava razumevanje konkretnog perioda tržišnog socijalizma iz „svetske” perspektive, uz ukazivanje na integraciju jugoslovenske privrede i njenih radnika u okviru svetskog tržišta kapitala i radne snage. Takođe, možda će biti jasnije zašto „autarhijsko” samoupravljanje unutar jedne (jugoslovenske) države nije moglo ukinuti kapitalističke tendencije koje su i dalje istrajavale u Jugoslaviji i dominirale svetskim sistemom.

POLITIKA ISKLJUČENIH: Nezaposleni i dodatna beleška o novoj tipologiji rada

U prethodnim odeljcima rada pokazano je da se jugoslovenski socijalizam suočavao sa raznim teorijskim i praktičnim kontradikcijama: s jedne strane, vladajuća ideologija najavila je odumiranje države i ostvarivanje zajednice samoupravnih interesa, dok su se, sa druge strane, u društvu množile institucije i zakonski dokumenti. Strukturna kriza socijalističke industrijalizacije bila je praćena talasom radničkih štrajkova, nemirima u narodu i masovnim studentskim protestima, koji su kulminirali tokom i posle maja 1968.32 Istorija studentskih borbi dobro je istražena i čini deo vidljivije perspektive „disidentske politike” onih grupa koje su svakako prepoznali, ili barem privremeno tolerisali, centralna socijalistička vlast i Tito, i kojima su davali pravo da protestuju i izražavaju nezadovoljstvo. Želeo bih da nakratko posvetim pažnju politici isključenih, onih koji su u tišini otišli u dugu noć istorije.

Kad god se pomenu „isključeni”, odmah se pomisli na „marginalizovane” ili „isključene” identitetske grupe koje su ili ugnjetavane, podređene ili bačene na margine društva, idući paralelnom stazom pukog preživljavanja. Međutim, možda je mnogo klišetiraniji prikaz isključenih prisutan u mnogim disidentskim memoarima koji opisuju genijalnost pojedinaca, umetnika i intelektualaca koje je marginalizovao/isključio socijalistički režim. Svako ko se nije uklapao u sivi pejzaž mediokriteta gubio se u prosečnoj uniformnosti pojedinaca. Svako ko nije ušao u Partiju, ili svako ko se nije osećao delom istinske radničke klase, na taj način je bio isključen i nije bio deo brojnog stanja. Iz ove perspektive, jedini spas nalazio se u disidentskim gestovima poput recitovanja pesama i performansa, pisanja kritike „crvene buržoazije”, čime je podrivan totalitarni poredak. Ovakva retrospektivna i romantičarska iluzija o disidentima (koja takođe datira iz osamdesetih godina) nije mogla biti udaljenija od prave borbe radnika, studenata i umetničkih kolektiva koja se odigravala krajem šezdesetih godina. Radikalne kritike koje su dolazile iz kulturnih ili studentskih krugova često su bile upućene na račun jugoslovenskog socijalizma iz perspektive komunizma, i retko su bile antikomunistički i antirežimski intonirane. Socijalističko rukovodstvo, partijski intelektualci, pomno su pratili sve simbolične aktivnosti i proteste, koji su svedočili da se zvanične političke institucije plaše potencijalne opasnosti koja preti od kritičara/kritike političkog poretka, kao i mogućnosti da radikalne ideje stignu do masa. U tom pogledu, rad intelektualaca nije bio isključen, već je praćen i brižljivo prisvajan od strane dominantnog intelektualnog aparata SKJ. Intelektualne aktivnosti su u to vreme imale određenu političku delotvornost.

Umesto iz perspektive (intelektualno) disidentskog ili identitetskog okvira, koji je priželjkivao da bude u većoj meri priznat u socijalističkoj državi, u mnogo većoj meri pozabaviću se pitanjem isključenih uz pomoć Ransijerove političke teorije, koja je hrabro raskinula sa mejnstrim konceptom identitetske politike, koji će biti dodatno kontekstualizovan u cilju ukazivanja na strukturnu slepu mrlju u okviru socijalističke reprodukcije. Tu se postavlja pitanje ko je u jugoslovenskom kontekstu bio stvarni „deo bez delova” i kako je dominantna logika policije koja vrši distribuciju prostora i subjekata neke učinila čujnim i vidljivim, a druge nečujnim i nevidljivim.33

Jedan mogući vid aproprijacije Ransijerove političke teorije jeste da se ozbiljno shvati političko delovanje „stvarnih” nevidljivih i nečujnih, bez romantizovanja njihovog političkog stava. U tom pogledu, tačna je tvrdnja da određene društvene grupe nisu bile valjano zastupljene ili čak priznate od strane zvaničnih socijalističkih institucija. Ovaj vid istraživanja privilegovao bi ili kosovske Albance ili Rome kao građane drugog reda u Jugoslaviji,34 ali bi se odveć lako sveo na model „etničke identifikacije”,35 koji je bio suprotnost otvorenom i multinacionalnom karakteru Jugoslavije. Zahtev za afirmativnom akcijom u korist etničkih grupa zaostajao bi za „zvaničnom” ideologijom državnog aparata i za Ransijerovim pristupom, po kome ovaj deo bez dela treba da se pozove na neku egalitarnu maksimu koja je otvorena svima, a ne samo određenoj identitetskoj grupi u okviru poretka.

Međutim, jedan produktivniji potez u jugoslovenskom kontekstu može premostiti Ransijerovu logiku prebrojavanja napred predloženom klasnom analizom. Nevidljivost i nečujnost posebnog „dela bez dela” tada se ne pojmi samo kao apstraktni efekat logike prebrojavanja i isključivanja, koji čini „deo bez dela” (neposrednim) žrtvama, već umesto toga uključuje u ovaj mehanizam (pogrešnog) prebrojavanja i odnose eksploatacije, koji „normalno” funkcionišu kao nevidljive veze. To podrazumeva malu ispravku Ransijerove pretpostavke o nemim (pasivnim) partnerima u poretku policije, budući da se ne može tvrditi kako odnos eksploatacije uključuje „neme” (ne-) delove, ili da su oni po definiciji odsutni iz političkih institucija. U vremenu socijalizma ti manje vidljivi delovi – radni ljudi – bili su integrisani u okviru eksploatatorskih odnosa i predstavljani su kao aktivni deo društva. U prethodnom odeljku analizirano je kako su radnici, koji je trebalo da budu u najvećoj meri uključeni u socijalistički poredak, zapravo bili odsutni iz mnogih aspekata donošenja odluka i bili izloženi „dvostrukoj blokadi” u okviru proizvodnje (od strane tehnokratije) i generalno uzev u politici (od strane birokratije). S jedne strane, moglo bi se tvrditi da su radnici bili uključeni kroz isključivanje: samoupravljanje je sprovođeno u ime radnih ljudi, dok, sa druge strane, oni su imali ne samo zvanični već i mnogostruko olakšan pristup raznim institucijama, od radnih kolektiva do raznih kulturnih društava i udruženja građana, koja su se oslanjala na uključivanje ljudi. Neki momenti samoorganizacije radnika u okviru radničkih štrajkova nisu doveli do raskida kojim bi se na solidarnost pozvalo sveukupno radništvo u Jugoslaviji.

Sve u svemu, na osnovu relativno stabilnog radnog statusa zaposlenih i sindikalnog pokreta koji je bio u razvoju, premda je uglavnom bio odstranjen iz političkih sfera, nije opravdano govoriti o radniku kao o najviše „isključenom” činiocu samoupravnog socijalizma. Analizirani period tržišnog socijalizma pokazao je postojanje snažne klasne asimetrije između razvijenih i nerazvijenih regiona, ali pravi „deo bez dela”, pravi isključeni, bili su nezaposleni, koji su se suočavali sa sve rizičnijom situacijom pre nego što su bili u mogućnosti da uđu na tržište radne snage. Nije postojala mogućnost ulaska u bilo koji aspekt socijalističke reprodukcije bez ulaska u sferu rada. Izvan sfere rada, život nezaposlenih značio je puko reprodukovanje života. Puna zaposlenost i stambeni smeštaj za sve, temelji posleratne socijalističke politike delovanja, bili su radikalno podrivani tokom šezdesetih godina, naročito posle tržišne reforme. Zvanično, socijalističko rukovodstvo nastavilo je da neguje mit o punoj zaposlenosti i velikim dostignućima, premda su bili svesni da je neophodna strukturna promena kako bi se rešio problem rastućeg nezadovoljstva naroda i eksplozivne tendencije narastajuće „rezervne armije radne snage”.36 Marks je lucidno pokazao da je nezaposlenost strukturalno neophodan deo kapitalističkog sistema eksploatacije, koji ugrožava postojeću radnu snagu, kako u smislu njene sigurnosti zaposlenja tako i time što mu je potrebna „rezervna armija” u svrhu intenziviranja eksploatacije snižavanjem postojećih nadnica. Srečo Kirn umesno je tvrdio da je u Jugoslaviji „porast nezaposlenosti jedna od najradikalnijih manifestacija kako pozicija zarade preuzima poziciju udruženog samoupravljača” (Kirn, 1982: 57). Zvanični stav socijalističkog rukovodstva o nezaposlenima ostao je prilično ciničan; rukovodstvo je to smatralo dobrovoljnim izborom, ali kao privremeno i kratkotrajno iskustvo, do koga se u Jugoslaviji retko dolazi. U zvaničnom rečniku vlasti, nezaposleni su nazivani „interesna zajednica za zapošljavanje”.37

Fenomen nezaposlenosti i pritisak rezervne armije radne snage u periodu zrelog samoupravljanja doveli su do stvaranja čitavog niza novih ugovora.38 Redovni ugovori (koje je definisala država), odnosno regulisana zarada na nivou (industrijske) grane postojala je paralelno sa fleksibilnim ugovorima, koji su postali normalna stvar, posebno za one koji su bili zaposleni izvan društvenog sektora. Ova promena u domenu tipologije odigrala se još tokom pedesetih godina u sferi kulture, gde su prvo institucionalizovani „fleksibilni ugovori o radu”.39 Međutim, ovaj „fleksibilni” i izuzetan status postao je „masovno” stanje za one čija priroda posla nije bila a priori definisana kao „rad na projektu”. Egzodus poljoprivrednog stanovništva40 ka urbanim centrima bio je praćen stagniranjem industrijalizacije i rezultirao je velikim brojem „neredovno zaposlenih radnika”. Darko Suvin procenjuje da je do polovine sedamdesetih godina bilo oko „1,5 miliona honorarnih radnika” i još više „takozvanih poljoprivrednih radnika, koji su spram konjukture fluktuirali između industrije i poljoprivrede, i čiji je broj rastao u apsolutnom zbiru” (Suvin, 2012). Suzan Vudvord je registrovala različite tipove rada koji su se razvijali nezavisno od državne regulacije i kategorisala ih je u tri glavna tipa: 1. nekvalifikovani radnici koji putuju od jednog kratkoročnog ugovora (građevinarstvo) do drugog; 2. nezaposleni koji se okupljaju i čekaju poslodavce ili čekaju u okviru neformalnih tržišta rada na periferijama gradova; takođe, sezonski radnici; i na kraju, 3. veliki broj poljoprivrednih radnika (koji sezonski rade u rudnicima) (Woodward, 1995b: 191–192).

Jugoslovenska statistika nije valjano registrovala razne tipove ugovora, a takođe, (ne)zaposlenost je merena samo u društvenom sektoru. Prema studiji Vudvordove, postaje jasno da je nezaposlenost odlučujuće oblikovala konture krize, a takođe se pokazuje da nezaposlenost više nije predstavljala sporadičnu ili cikličnu pojavu, već je tokom šezdesetih godina poprimila strukturni karakter.41 Poslednji statistički popis stanovništva, sproveden 1981. godine, pokazao je da od 22 miliona ljudi u Jugoslaviji ima oko 13 miliona aktivnog stanovništva, a da je svega sedam miliona njih stalno zaposleno. Od preostalih 6 miliona, 1 milion njih prijavljen je kao nezaposlen, a još milion ljudi privremeno je radilo u inostranstvu u svojstvu takozvanih gastarbajtera. Pošto državna statistika nije pokrivala privatni sektor, može se samo nagađati koliko je ljudi od preostala 4 miliona bilo nezaposleno, neprijavljeno, a koliko ih je radilo u privatnom sektoru.

Premda nije zvanično priznavalo nezaposlenost, socijalističko rukovodstvo pokušavalo je da reši ovaj problem integracijom jugoslovenskih radnika na evropskom tržištu radne snage. Državni sporazumi između Jugoslavije i raznih zemalja Zapadne Evrope potpisivani su tokom šezdesetih godina i kasnije. Suvin nam daje primer jugoslovenskih gastarbajtera u Nemačkoj tokom sedamdesetih godina, koji su tamo živeli „u užasnim okolnostima, ali njihova prosečna mesečna zarada iznosila je 750 zapadnonemačkih maraka, u poređenju sa prosečnom zaradom od oko 210 maraka kod kuće” (Suvin, 2012). To je predstavljalo veliki podsticaj, jer postati gastarbajter značilo je dobiti posao sa relativno visokom platom. Oko 1 milion radnika otišlo je u inostranstvo do kraja sedamdesetih godina, „podstičući egzodus u Zapadnu Evropu”. Na zapošljavanje gastarbajtera može se gledati kao na politiku centralnih državnih vlasti kojom se pokušavalo da se integrišu „isključeni”, ovoga puta sistemskim isključivanjem iz Jugoslavije. Gastarbajteri su se integrisali na evropskom tržištu radne snage i podvrgavali su se posebnim režimima radne discipline, koji su intenzivirali eksploataciju i konkurenciju u kapitalističkim zemljama Zapada. U Jugoslaviji, socijalističko rukovodstvo nastavilo je da favorizuje koncept zapošljavanja u društvenom sektoru, sa stabilnim i redovnim ugovorima, uz obećanje industrijalizacije, čime bi se garantovala puna zaposlenost. Sa odskora urbanizovanom radnom snagom i masom seljaka, pokrenut je čitav dijapazon „samoupravljanja” mimo zakonske regulative, uključujući čak i rad na crno. Većina tih radnika bila je prepuštena sebi izvan svih institucija koje bi zastupale njihove interese, čime su postajali zavisni od nestalnosti tržišta i ad hok zapošljavanja u privatnom sektoru. Tako smo se, s jedne strane, bavili redovnim zapošljavanjem u državno-društvenom sektoru i gastarbajterima kao dominantnim rešenjima države u ovoj sferi, dok su na drugoj strani bili nezaposleni i čitav dijapazon fleksibilnih i sezonskih honorarnih poslova, koji su možda predstavljali neku vrstu spontanog tržišnog samoupravljanja. Nezaposleni su bili ključna slepa mrlja, po Ransijeru, „deo bez dela” u okviru socijalističke reprodukcije. Umesto ulaganja u društvenu moć i infrastrukturu koje bi doprinosilo novom zapošljavanju i snažnijem regulisanju privrede, kojim bi se uspostavile jače veze sa drugim socijalističkim zemljama, tržišni socijalizam se okrenuo Zapadu, stranim kreditima i globalnom tržištu, čime je samo produbljena ekonomska kriza.

UMESTO ZAKLJUČKA

Ovaj članak premostio je prividnu diskrepanciju između „unutrašnjih” kontradikcija i „spoljašnjih” zahteva globalnog sistema, zastupajući tezu da se celokupna dinamika post-tržišne reforme može shvatiti samo putem povezivanja i raščlanjivanja artikulacije između internih dešavanja (tipologije rada, klase i regionalne nejednakosti), političkih momenata (štrajkovi, „ad hok” koalicije, uspon tehnokratije) jugoslovenske političke ekonomije i eksterne „financijalizacije” (komercijalne banke, krediti), to jest, aspekata integracije na globalnom tržištu koje je donelo nove tržišne kriterijume. Upravo period tržišnog socijalizma može dodatno osvetliti događaje iz osamdesetih godina i raspad Jugoslavije te doprineti njihovom razumevanju. Ovaj sklop događaja iz kasnih šezdesetih godina bio je ispred svoga vremena i mogao bi se opravdano nazvati „postsocijalističkom tranzicijom”.

 

Literatura

Althusser, Louis. (2006). The Underground Current of the Materialism of the Encounter. U Philosophy of the Encounter. Later Writings, 1978–1987. London: Verso.

Bajt, Aleksander. (1975). Social Ownership-Collective and Individual. U Branko Horvat, Mihailo Marković and Rudi Supek (ured.). Self-Governing Socialism: A Reader Vol.2. NY: International Arts and Sciences Press, 151–164.

Baškovič, Ciril in drugi. (1982). Študentsko gibanje 1968 – 1972. Ljubljana: KRT.

Bavčar, Igor, Kirn, Srečo i Korsika, Bojan. (1985). Kapital + Delo v SFRJ. Ljubljana: KRT.

Čurćić, Branka. (2011). Kultura po meri čoveka. U Praxis, kritika i humanistički socijalizam. RLS: Beograd, 55–60.

Horvat, Branko. (1976). The Yugoslav Economic Policy. Sharpe.

Kanzleiter, Boris. (2011). 1968 in Jugoslawien : Studentenproteste und kulturelle Avantgarde zwischen 1960 und 1975: Gespräche und Dokumente. Berlin: Dietz.

Kirn, Srečo. (1982). Razvoj nerazvoja: Primer Kosova. Ljubljana: CKZ 51/52, 53–95.

Kirn, Gal. (2012). Conceptualisation of politics and reproduction in the work of Louis Althusser: case of socialist Yugoslavia. Nova Gorica: disertacija.

Klein, Naomi. (2008). Shock Doctrine. London: Penguin Press.

Levi, Pavle. (2007). Disintegration in Frames. Stanford: Stanford University Press.

Marx, Karl and Engels Friedrich. (1975–2005). Marx and Engels Collected Works. (MECW), New York: International Publishers.

Močnik, Rastko. (2010a). Excess memory, objavljeno na internet adresi: http://www.transeuropeennes.eu/en/articles/202/Excess_Memory

Močnik, Rastko. (2010b). Nismo krivi, ali smo odgovorni (intervju). Up and Undergorund 17/18, 139–156.

Rancière, Jacques. (1999). Disagreement: Politics and Philosophy. Minneapolis: University of Minnesota Press.

Samary, Catherine. (1988). Le marché contre l’autogestion: l’expérience yougoslave. Paris: Publisud, Montreuil.

Suvin, Darko. (2012). Predavanje održano u Beogradu: Introduction to Yugoslavia, a singularity: an overview of class relationship in SFRY 1945-75 and their outcome.

Woodward, Susan. (1995a). Balkan Tragedy. Washington DC: The Brookings institution.

Woodward, Susan. (1995b). Socialist Unemployment: The Political Economy of Yugoslavia 1945–90. Princeton: Princeton UP.

Fusnote:

1. Ovo je revidiran i skraćen odlomak preuzet iz sedmog poglavlja moje disertacije (2012), u okviru koje se u velikoj meri oslanjam na izvrsnu studiju Ketrin Samari (1988) i na jedinu kritiku socijalističke političke ekonomije, poteklu od autora Kapitala i rada u SFRJ (1985).

2. Mogla bi se zastupati teza da je socijalistička tranzicija značila u većoj meri regulisanu eksploataciju radnika, koji su uživali veći stepen socijalne zaštite, dok su proces distribucije viška vrednosti i nacionalnog proizvoda bili zasnovani na egalitarnim principima.

3. Gorenje je imalo podršku „Ljubljanske banke”, koja je od 1967. započela privrednu razmenu sa stranim bankama.

4. Za odnos između središta kapitalizma i jugoslovenske privrede videti: Kirn, 1982: 51–53.

5. Društveni sektor u Jugoslaviji nije naprosto finansirala država, on se sastojao od složenih korporativnih, opštinskih i republičkih nivoa, na kojima se raspravljalo i odlučivalo o budžetima iz kojih su se finansirale lokalna infrastruktura, kulturne aktivnosti. Takođe, državni aparat morao je da vodi rasprave sa sindikatima i drugim predstavnicima republika kada su u jednoj sferi privrede uvedeni kolektivni ugovori.

6. Ako je istina da su radnički saveti postojali u bankama, oni nisu imali nikakvu mogućnost da utiču na kreditiranje ili na odluke o ključnim pitanjima. Umesto toga, Komisija za kredite bila je sastavljena od stručnjaka, koji su raspolagali bankarskim fondovima cirkulišući novac-kapital i nadzirući privredu.

7. Mnogo govori detaljnije razmatranje razvoja u sferi urbanizacije, to jest kako je državni projekat turizma išao ruku pod ruku sa arhitektonskim modernizmom i kako je sprovođen u delo u okviru raznih hotelskih infrastrukturnih projekata. Jugoslovenski urbanisti pokušavali su da razviju jedan drugačiji tip turističke infrastrukture, koji će se takođe odraziti na javnu i edukativnu stranu turizma, a koju će dopuniti ona potrošačka strana turizma. Videti naročito knjigu Nedovršena modernizacija, u kojoj se raspravlja o raznim temama vezanim za građevinsku industriju i modernističku arhitekturu u socijalističkoj Jugoslaviji (2012).

8. U 1955. godini stopa inflacije iznosila je 4%, a posle toga je lagano rasla. Za statističke podatke videti: Samary, 1988: 187–189 i Horvat, 1976. Celokupna rasprava u domenu privredne politike dugo vremena je bila posvećena problemu inflacije, koji je do osamdesetih godina postao akutan.

9. Strani dug porastao je od svega 700 miliona dolara, koliko je iznosio 1964. godine, na 2,7 milijardi, a od toga je 90% bilo u stranoj valuti. To je još uvek bilo u normalnim okvirima, pošto je taj dug iznosio 30% BDP 1971. Nešto više zabrinjavajuća bila je činjenica da je Svetska banka bila glavni dugoročni poverilac – za više od 40% duga, a istočne zemlje za samo 14%.

10. Za razne tipove poduhvata zajedničkih ulaganja sa stranim kapitalom videti: Samary, 1988: 201–207, gde autorka opisuje fluidnu zakonsku regulativu i moguće zloupotrebe ekonomske moći kojima bi se podrivala poreska politika ili ekonomska odgovornost.

11. Istovremeno, neoliberalni model u kombinaciji sa autokratijom praktikovan je i isprobavan u Pinočeovom Čileu (Klein, 2008).

12. Suzan Vudvord detaljno analizira glavne ekonomske stavove prisutne krajem sedamdesetih godina (više od jedne decenije posle tržišne reforme) i zastupa tezu da su kejnzijanci i neoliberali bili na suprotnim pozicijama. Ovaj konflikt rezultirao je političkom koalicijom kejnzijanaca i političkih zastupnika Federacije koji su se opredelili za saradnju sa MMF-om, sa jedne strane, dok su na drugoj strani neoliberali zastupali posebne intereste bogatijih republika i malih preduzeća. Zastupnici ekonomskog neoliberalizma suprotstavljali su se centralizovanijoj ulozi federacije sa više vlasti u rukama, a shodno tome i MMF-u (Woodward, 1995a). Videti takođe Močnik, 2010b: 141–143

13. Ako se kao primer uzme odnos između najbogatije republike, Slovenije, i najsiromašnijeg regiona, Kosova, godine 1947. slovenačka privreda imala je vrednost 153 u odnosu na jugoslovenski prosek (100), a region Kosova 50; do 1963. godine, udeo Slovenije porastao je na 177, dok je privreda Kosova stagnirala na 36. Videti tabele prihoda i životnog standarda u: Kapital i rad u SFRJ : 64.

14. Treba imati na umu da je industrijalizacija ostala ključni recept, „sveta krava” jugoslovenskog socijalističkog rukovodstva u čitavom posleratnom periodu do sredine osamdesetih godina.

15. Ekonomska kriza najteže je pogodila najsiromašnije regione, ali tokom osamdesetih godina ekonomska nesigurnost pogodila je i centar Jugoslavije, što se može smatrati jednim od glavnih razloga njenog raspada. Videti sveobuhvatnu studiju Vudvordove (1995a), koja ovo dovodi u vezu sa politikom stezanja kaiša MMF-a i Svetske banke kao „eksternim” razlogom uništenja Jugoslavije.

16. Deagrarizacija, visoko obrazovanje, Univerzitet u Prištini registruje povećanje broja studenata za 500% u periodu od 1964. do 1975. Za analizu ekonomskog i drugih pokazatelja razvoja videti: Kirn, 1982: 64–72.

17. Treba takođe imati u vidu da je prosečna zarada po glavi stanovnika na Kosovu stalno padala, od 52% jugoslovenskog proseka 1947. na 33% 1975. i 28% 1979. godine, a taj trend nastavio se i tokom čitave decenije osamdesetih godina (Kirn, 1982: 73–77).

18. Politička birokratija na Kosovu zavisila je od pomoći spolja, a istovremeno je bila i ključni mehanizam za reprodukciju status kvoa u ovom regionu.

19. Za analizu ideološke dominacije tehnokratije, videti Kapital i rad u SFRJ (1985). Ideološka dominacija tehnokratije nad birokratijom i kompleksna dinamika različitih instanci razotkrivaju pravu prirodu problematične tvrdnje mejnstrim teorija o totalitarizmu koje nastoje da predstave birokratiju kao novu klasu. Ta nova klasa je navodno određivala ekonomsku, političku i ideološku sferu. Promišljati klasu bez klasne borbe nemoguće je.

20. Za rezultate tržišne reforme, videti: Samary, 1988: 170–189.

21. Predsednik sindikata Svetozar Vukmanović Tempo, koji je i sâm potekao iz partizanske borbe i rukovodstva SKJ bliskog Titu, snažno je zagovarao reformu u cilju podsticanja i ponovnog uspostavljanja uslova radničkog samoupravljanja.

22. Kirnova dijagnoza o opadajućem kapacitetu za akumulaciju nacionalne proizvodnje, uz manje regulisanu socijalnu zaštitu radničke klase, proces autarhizacije i dezintegracije proizvodnje, iziskivala je ili naglašenije etatistički pristup ili dalje tehnokratske manipulacije (Kirn, 1982: 57). Kao reagovanje na krizu krajem šezdesetih godina, Edvard Kardelj ponudio je koncept slobodne razmene udruženog rada. Prema Močniku, to je bio „pokušaj postfordističke alternative u uslovima socijalističke države i solidarnosti, to jest, jednakost kao ugaoni kamen zvanične ideologije, a ne kao neoliberalna alternativa fordističkom kapitalizmu koja se uvodi u krizu. Prilično sam siguran da su socijalističke države bile socijalne države na periferiji u uslovima relativnog siromaštva. One su vršile istu funkciju kao i socijal-demokratske države u uslovima većeg prosperiteta, koje su bile locirane u središtu kapitalističkog sistema” (Močnik, 2008).

23. Na društvenu svojinu gledalo se kao na korak napred u odnosu na državnu svojinu, u smislu da i svi imaju i da niko nema svojinu, ali da se samo korišćenjem svojine možemo približiti stvarnom odnosu moći (aproprijaciji vrednosti). Međutim, premda su tehnokrate vladale unutar preduzeća, oni nisu mogli naprosto da prodaju firmu, mašine. Ovo potonje radnički kolektiv uložio je u godine rada. Sav taj rad i napor rezultirao je onim što se nazivalo društvenim bogatstvom.

24. Zašto radnici nisu bili u većoj meri aktivno uključeni u političke procese? To nije bilo zbog njihove niže inteligencije, kako bi nas/njih ubeđivao neki opskurni, elitistički nastrojeni mislilac; takođe, to nije bilo zbog njihove lenjosti; oni su provodili duge sate radnog vremena u fabrikama i na radnim mestima, i često im je ostajalo premalo energije da posvete vreme politici.

25. Nije reč o promovisanju holističke transparentnosti i totalne neposredne demokratije u svakoj prilici; tu je više reč o sledećem pitanju: kakvu vrstu institucija treba uspostaviti da bi se radnici, kao i svi drugi, rotirali i učestvovali u radu tih institucija; kakve se odluke donose i da li je moguća društvena kontrola?

26. Premda je ova analiza veoma kritički nastrojena prema ulozi SKJ zbog toga što Partija nije nastavila svoju revolucionarnu politiku, valja reći da je socijalistički sistem ipak decenijama uspevao da sprovede reorganizaciju radnih odnosa i postigne pravičniju preraspodelu vrednosti, čime je stvorio socijalistički državu sa razvijenim mehanizmima socijalnog staranja, koja je radnim ljudima omogućila da dosegnu impresivan društveni standard, relativnu slobodu kretanja i visoke uslove obrazovanja.

27. Do prvog generalnog štrajka došlo je u Trbovlju, u rudarskom regionu Slovenije, još koliko 1957. godine (Samary, 1988: 152–153). Iste godine održan je prvi Kongres svih radnih kolektiva. Nažalost, ta organizacija svih radnih kolektiva nije nastavila da se razvija i jača.

28. Suvin tačno procenjuje da su štrajkovi obično bili vezani samo za jedno preduzeće i da iz toga nije proistekla organizacija širih razmera (Suvin, 2012).

29. Kolektivno pregovaranje uvek je podrazumevalo tri strane učesnice: preduzeće, sindikat i lokalne organe vlasti.

30. Mehanizam samovrednovanja (određivanja iznosa zarade) zakonski je proširen sedamdesetih godina u okviru preduzeća, kojima je dato novo ime – osnovna organizacija udruženog rada (OOUR), ali većina radnika nije vodila borbu za svoje zarade u okvirima ovih zvaničnih kanala (Samary, 1988: 153).

31. Ovo se može dodatno komplikovati uvođenjem dvaju aspekata društvene svojine: ekonomskog i zakonskog, što je dovelo do izvesne konfuzije u ekonomskoj praksi šezdesetih godina. Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih teoretičara prava, Aleksander Bajt, tvrdio je da „ako se te kontradikcije ne razreše institucionalno, one će biti interiorizovane u svakom radniku” (Bajt, 1975, tom II: 160). Svakom radniku u okviru razvijene forme samoupravljanja bio bi dodeljen dvostruki aspekt: bio bi radnik za nadnicu kada se radi o opštoj društvenoj svojini (svačijoj), i deoničar kada se radi o ekonomskoj svojini. Radnici bi, u idealnom slučaju, svi učestvovali u procesu rada i odlučivali o tome kako da reinvestiraju svoje „deonice”, odnosno, bolje rečeno, svoj pređašnji rad u nove investicione cikluse i u budućnost svog preduzeća.

32. Videti: Kanzleiter, 2011, Baškovič et all, 1982. U svakom slučaju, borbe vođene krajem šezdesetih godina bile su u rasponu od radničkih štrajkova do studentskih demonstracija, koje su na svoj način bile povezane sa opštim političkim okvirom maja 1968. Neki od studentskih zahteva bili su saslušani i dobili su nove političke i kulturne forme: studentske organizacije, radio, izdavačke kuće, dok su drugi bili dočekani represivnim merama.

33. Rekonstrukcija logike policije u: Ransijer, 1999. Prećutna pretpostavka Ransijerove teorije poistovećuje nevidljive/nečujne sa pasivnim elementom, koji deluje u skladu sa naređenjima policije, dok je aktivna sila upravo ona koja raskida sa policijom, sa njenom logikom prebrojavanja, koja neke čini nevidljivim i nečujnim.

34. Valja reći da su kosovski Albanci ne samo bili priznati kao etnička grupa već su takođe činili i većinu u političkim institucijama (ali ne i u policiji!) na Kosovu; takođe, na Univerzitetu u Prištini (osnovanom 1969. godine) nastava je izvođena na dva jezika, albanskom i srpskohrvatskom. Zato nije sasvim opravdano govoriti o isključenosti Albanaca iz zvaničnih institucija.

35. Ovim se ne želi reći da su analize ove vrste kontraproduktivne ili da ne doprinose mnogo većem razumevanju kompleksnih odnosa između različitih nacija i republika. Moglo bi se dalje istraživati u kakvom su odnosu određene identifikacije prema pitanju opšte „identifikacije” – biti Jugosloven. Ono što najviše nedostaje analizi identiteta jeste veza između ove i drugih međusobno povezanih kategorija klase i roda.

36. U I tomu Kapitala, Marks koristi veoma bogat rečnik da bi objasnio ovu pojavu: „Zakon, najzad, koji uvek uravnotežuje relativni višak stanovništva, odnosno, rezervnu armiju industrije, spram razmera i energije akumulacije, taj zakon prikiva radnika za kapital čvršće nego što je Vulkan prikovao Prometeja za stenu. Time se akumulira beda koja odgovara akumulaciji kapitala. Akumulacija bogatstva na jednoj strani, otuda, istovremeno znači akumulaciju bede, paćeničkog rada, ropstva, neznanja, brutalnosti, mentalne degradacije na suprotnoj strani, to jest, na strani klase koja stvara svoj proizvod u formi kapitala” (MECW vol.35: 639–640).

37. Videti naročito poglavlje 6 u kapitalnom delu Suzan Vudvord Socialist Unemployment (1995b), gde je autorka pokrenula širok dijapazon pitanja, koja nažalost nisu mogla sva biti na primeren način obrađena.

38. Ove teme su prvi put kritički obrađene u filmovima takozvanog crnog talasa.

39. Levi je opisao situaciju u filmskoj industriji: „Radnički saveti bili su tako uvedeni kao tela koja donose odluke i nadziru proizvodnju, distribuciju i prikazivanje filmova, dok je kreativni personal angažovan u procesu pravljenja filmova (reditelji, kinematografi, scenaristi) dobio status slobodnih profesionalaca” (Levi, 2007: 15). U svom članku pokušao sam da pokažem neke sličnosti između postfordističkih uslova na Zapadu i u Jugoslaviji, gde će ovakvo ozvaničavanje rada u kulturi biti prvi takav primer u zakonu (2010). Za više detalja, videti: Ćurčić, 2011.

40. Sedamdesetih godina seljaci su još uvek činili oko 40% ukupnog stanovništva.

41. Tokom pedesetih godina stopa nezaposlenosti kretala se od 5% do 8%, dok je sredinom šezdesetih prešla 10%, a kasnije je narasla do 17,5% (Woodward, 1995b: 191).

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.