Kako razumeti Evropsku uniju | TC linija
Aktuelno

Kako razumeti Evropsku uniju

 /Katarina Prinćipe za časopis Jacobin. Prevod TCL./

Evropska levica se suočava sa dilemom. Skretanje Sirize od partije koja se suprotstavlja merama štednji ka partiji koja sledi evropske diktate, zatim iznenađujući izborni rezultati u Španiji i Bregzit su nas primorali da ponovo razmotrimo naš odnos prema Evropskoj Uniji.

Janis Varufakis i DiEM25 imaju jedno rešenje: uzdrmati kavez unutar EU i okupiti leve pokrete. Ali njihova analiza ne uspeva da primeti centralnu ulogu koju nacionalne države idalje imaju. Ove države ostaju centri akumulacije kapitala i mesta demokratije – politička strategija i akteri koji hoće da osiguraju suprostavljanje merama štednji mogu biti organizovani samo na lokalnom i nacionalnom nivou.

Zašto su države važne

Uloga nacionalne države u EU je dugo vremena bila sporna. Mnogi su tvrdili da je stvaranje transnacionalnog ekonomskog bloka značilo da nacionalna država više nema bitnu ulogu u organizovanju ekonomije.

Međutim, ova analiza ignoriše istinsku osnovu Evropske Unije, a ta osnova je i nacionalna i nadnacionalna.

Sasvim sigurno, unija je stvorena da bi učinila mogućim učešće transnacionalnog kapitalističkog bloka na svetskom tržištu. Prihvatanje evra je korak u tom smeru. Ipak, nacionalne države, u međusobnoj ekonomskoj konkurenciji, napravile su ovaj blok kao početak. Prema tome nije dovoljno fokusirati se isključivo na transnacionalizaciju kapitala; moramo takođe razumeti ulogu koju igraju nacionalni kapitali.

Evropska integracija je uspostavila dinamiku centar-periferija u kojoj zemlje centra obaraju vrednost rada da bi proizvodile i izvozile jeftina dobra na tržišta periferije gde je ekonomija zasnovana na uvozu i nerazmenljivim robama.

Takozvano „Nemačko čudo“ je pritislo plate i učinilo radne odnose sve više prekarnim, sa jedne strane omogućavajući da više ljudi radi za manje, a sa druge strane da jeftiniji proizvodi dominiraju tržištem. Sasvim suprotna situacija je u zemljama periferije gde je razmontiran proizvodni sektor u zamenu za lakši pristup kreditima.

Zajednička valuta je samo pojačala ove nejednakosti. Kada je Nemačka devalvirala Nemačku Marku uoči stvaranja evra, ona je efektivno potcenila novu valutu u Nemačkoj dok je precenila u zemljama poput Italije ili Grčke. Ovaj kompleksni monetarni proces je učvrstio Nemačku poziciju centra.

Zatim, stvaranje Evropske Centralne Banke – koja čini nemogućim da slabije nacionalne ekonomije devalviraju svoju valutu kao odgovor na ekonomske krize – je samo produbila zavisnost perifernih ekonomija od centra.

Ova analiza ne poriče da je EU omogućila svim nacionalnim buržoazijama da profitiraju od procesa integracije na različite načine. Međutim, pretpostavka da je EU ekskluzivno transnacionalni fenomen poriče centralnu ulogu koju su same države odigrale u njenom strukturisanju.

Procesi globalizacije se nisu odigrali izvan države: naprotiv oni su izvedeni od strane države i primarno se tiču njene reorganizacije. Leo Panitch to naziva internacionalizacijom države. Države nastavljaju da funkcionišu kao organizacione forme kapitala i tržišta tako što omogućavaju proizvodnju, distribuciju, komunikaciju i razmenu između banaka i korporacija.

Ovo je posebno tačno nakon krize 2008. Osnovne politike štednje su masovno izazvale intervencionističke nacionalne programe, ne u smislu da su dekomodifikovale kapital kao što je to bilo tokom decenija kroz strukture socijalne države i regulacijom tržišta rada, već na taj način što su države deregulisale tržište rada, uništile socijalne programe i iznad svega, absorbovale privatne dugove i učinila ih javnim, kao u slućaju spasavanja banaka.

U tom smislu, države sprovode imperijalističke interese kapitala na nacionalnom nivou. Naravno, proces nikada nije jednostran, države su na meti internacionalnih politika koje one same uobličuju.

Štaviše, različite nacionalne države imaju zajedničku karakteristiku: svaka prilagođava svoju nacionalnu politiku da bi je uskladila dinamici svetske ekonomije. Nejednak razvoj, dugoročna karakteristika kapitalizma, omogućava internacionalnoj konkurenciji da se nastavi, suprotno nekim teorijama globalizacije.

James Meadway predlaže drugačiji razlog važnosti države u organizovanju globalne ekonomije. On tvrdi da je globalizacija dostigla svoj vrhunac i da će se kapital uskoro vratiti svojoj kući. Nacionalne države već imaju ulogu u ovoj reorganizaciji.

U svakom slučaju, jasno je da nema očitih protivrečnosti između procesa reorganizacije globalnog kapitala i kapitala nacionalne države.

A demokratija?

Ne samo da je svet idalje sačinjen od država, ne samo da one oblikuju globalnu ekonomiju, već demokratija – čak i u svojoj nedovoljnoj formi – opstaje u vezi sa kapitalističkom vlasti, ona je ukorenjena u nacionalne i podnacionalne političke strukture. Relativna autonomija države prema kapitalu stvara prostor gde političko sukobljenje sa progresivnim ishodima može zauzeti svoje mesto.

Ovo prosto ne važi za nadnacionalni nivo: strukture EU su od samog starta ispražnjene od demokratije.

Evropski Parlament, iako je izabran direktnim putem na nacionalnim izbornim jedinicama, odgovara jedino strukturama iznad sebe. Iz Evropskog Parlamenta dolazi jedino potreba da se postigne konsenzus na nivou Komisije ili Saveta. U ovom smislu, bilo kakav oblik odgovornosti dolazi samo odozgo.

Takođe, evro je namerno osmišljen tako da bude imun od izbornih pritisaka. Na primer, zabrana devalvacije valute zemljama članicama izoluje monetarnu politiku od glasačke javnosti.

U tom smislu, jedini ostaci strukturalne demokratske odgovornosti postoje samo na nivou nacionalne države. Ne samo da je svet idalje sastavljen od država i da je njihova uloga u oblikovanju globalne ekonomije centralna, već dok god postoji bilo kakva demokratija (makar i nedovoljna) u vezi sa moći kapitalista, ona je ukorenjena u političke strukture koje postoje samo na nacionalnom i podnacionalnom nivou.

Način na koji Varufakis definiše demokratiju – kao koncept koji nije povezan sa aktuelno postojećim politikama i programima – čini demokratiju praznom frazom. Ukoliko govorimo o demokratiji odvojeno od konkretnih i materijalnih društvenih promena, ona može vrlo lako biti kooptirana od ekstremne desnice.

Konkretan primer, ne možemo reći da je Bregzit referendum bio nedemokratski jer je iskvaren ksenofobijom i desničarskim zvucima ugriza. Ono što možemo reći – što je ispravniji i korisniji način oslikavanja problema demokratije – jeste da se demokratija ne odnosi samo na način na koji organizujemo političku participaciju.

Demokratija stvara materijalne uslove za jednakost i participaciju, obuhvatajući obrazovanje, zdravstvo, stambeno pitanje, ekonomsku kontrolu, jednakost i mogućnost da se odlučuje o uslovima koji određuju naš život: realne potrebe na kojima participacija i odlučivanje počivaju. I u tom smislu, spasiti ostatke demokratije gde je strukture idalje odražavaju, mi trebamo borbe na podnacionalnom i nacionalnom nivou.

Čak i DiEM agenda odražava ovu osnovnu činjenicu. Izabrane i progresivne vlade koje oni pozivaju da se suprotstave i eventualno pokažu neposlušnost Evropskim diktatima moraju prvo da osvoje vlast na nacionalnom nivou, tamo gde prostor za politiku idalje postoji.

I to je mesto gde pitanje prioriteta počiva. Kada Varufakis tvrdi da svi nivoi – podnacionalni, nacionalni, nadnacionalni – moraji biti preuzeti simultano, on negira materijalnu činjenicu da se društvena promena i transformacija ne odvijaju podjednako na svim mestima u isto vreme.

To se ne dešava zato što nije poželjno, već zbog konkretnog pozicioniranja svake države u okviru svetskog poretka. Evropska Unija se ne zalaže za jedinstvo potlačenih, već samo za jedinstvo onih koji organizuju to tlačenje.

Različite države zauzimaju različite pozicije unutar Evropske Unije i imaju različite kulturne i političke tradicije. Ove konkretne činjenice oblikuju način na koji građani mogu tražiti transformativne politike. Kao rezultat, levica će iskusiti nejednake i ponekad protivrečne razvoje unutar svih progresivnih pokreta. Ove pozicije artikulisane unutar svakog pojedinačnog odnosa snaga – i drugačijih ograničenja i pritisaka koje će svaki iskusiti – će odrediti kako možemo manevrisati i koordinisati strategiju na širem nivou.

To ne znači reći da nadnacionalan nivo mora ostati nedodirnut i nepromišljen. Internacionalizam je zasnovan u većini levičarskih tradicija i ja ne tvrdim da postoje samo eksluzivna nacionalna rešenja kriza. Umesto toga, mi razmatramo koji prostor progresivna politika može da spasi u cilju da akumulira snage i izgradi društvenu većinu i omogući političko delovanje unutar ograničenja koja svako pojedinačno mesto podrazumeva. Ovo počinje na nacionalnom nivou.

Neposlušnost

Neposlušnost ima centralnu ulogu u Varufakisovoj argumentaciji. Ja se generalno slažem sa njegovim predlogom, ali se ne slažem načinom na koji ga je formulisao. Kao i pitanje demokratije, neposlušnost mora biti politizovana.

Da se vratimo na isti primer, možemo reći da su britanske nacionalne snage odbile poslušnost većine ekonomskih i političkih elita vodeći kampanju za Bregzit, ali šta je to donelo za uslove napretka levičarske politike?

Neposlušnost mora biti povezana sa konkretnim razumevanjima njenih posledica, njenih rezultata, problema i na kraju ciljeva. Ona ne može biti šou izveden od strane izabranih predstavnika koji samo govore ne, niti može biti puki retorički instrument. Strategija neposlušnosti mora proisteći iz političkih principa i ideja, i njoj je potrebna podrška većine koja je spremna da podrži bilo koji ishod koji će nastati iz nje.

Mi znamo da je EU sve osim demokratske strukture. Ona nameće nedemokratske politike i mere (sa centralnom ulogom koju igraju države kao što smo videli) demokratski izabranim vladama. Da bi države preokrenule politiku mera štednji u dugom roku – restrukturiranjem javnog duga, odbacivanjem nezakonitih delova, omogućavanjem javne kontrole bankarskog sistema, nacionalizacijom strateških sektora privrede, oporezivanjem bogatih itd. – one bi sasvim sigurno morali da prekrše EU zakone. Ove mere su trenutno ilegalne u okviru EU, budžetskih dogovora i evra.

Ova strategija, za raliku od Varufakisove, ispunjuje neposlušnost jasnim politikama koje moraju pridobiti podršku većine. Kada budemo predlagali definisane političke programe nećemo naći saveznike ni u političkim grupacijama koje su oblikovale EU niti u onima koje ksenofobijom podupiru sopstvenu moć. Neposlušnost treba specifičnu politiku ukoliko se želi iskoristiti za napredak narodnih klasa.

Jedinstvo preko granica

Varufakis nas podseća na Marksov i Engelsov internacionalizam u „Komunističkom manifestu“ gde oni govore „proleteri svih zemalja, ujedinite se.“ Međutim moje viđenje je da njihov internacionalizam ne dolazi od negiranja konkretnih pozicioniranja sa kojim se svaka radnička klasa suočava. Marks i Engels su zapravo razumeli značaj nacionalnih država i da je struktura nacionalne države nezamenljiva u procesu klasne borbe jer su države same nezamenljive u organizaciji procele akumulacije kapitala.

U vezi sa ovime je Varufakisova izjava o pristalicama Lexit-a:

„Još važnije, naša strategija se zasniva u velikoj meri da li je naša početna tačka Evropa bez granica u kojoj radnici imaju slobodu kretanja ili Evropa ranih 50-ih gde nacionalne države kontrolišu granice i koriste ih da naprave novu kategoriju radnika nazvanih gastarbajterima. Ovo poslednje podvlači opasnost Lexita. S obzirom da je EU uspostavila slobodno kretanje, Lexit podrazumeva pristanak na, ako ne i podršku za ponovno uspostavljanje nacionalnih graničnih kontrola zajedno sa bodljikavom žicom i naoružanim stražarima.“

Međutim radnici ne upražnjavaju slobodu kretanja, pošto realnost migracija unutar EU neće biti obeležena radnicima koji se sele tražeći bolje plate i uslove života. U transnacionalnom bloku sačinjenom od međusobno konkuretnih nacionalnih država sa različitim platama, poreskim sistemom i društvenim strukturama, radnici iz različitih država se ne sele svojevoljno, oni se selem, kao i ogromna većina migranata na globalnom nivou, u potrazi za boljim uslovima života.

Još preciznije, kao što migracije unutar EU pokazuju, radnici iz zemalja periferije migriraju u zemlje centre da bi radili u nisko plaćenim i prekarnim sektorima. Ovo kretanje se intenziviralo od krize 2008. Osim toga, upravo je EU ta koja je postavila bodljikave žice i naoružanu stražu da brani „tvrđavu“ protiv svih onih koji nisu građani Evrope. Evropa je izgradila ovo utvrđenje i pretvorila svoje granice u grobnice.

Međutim nije to nikakav novi fenomen. To je zapravo izraz jedne od kapitalističkih protivrečnosti: procesi akumulacije kapitala zahtevaju pokretljivost radne snage. Tamo gde ove barijere postoje, snaga ekspanzije kapitala teži da ih prevlada.

Ipak, postoje prepreke koje pokazuju protivrečne pozicije unutar kapitalističke klase zarobljene unutar konflikta između ekonomske potrebe za punom pokretljivošću u dugom roku i potrebom održavanja raslojavanja među radnicima i između potrebe za održavanjem političke i ideološke hegemonije nad razdvojenom radničkom klasom u kratkom roku. Ovi procesi konkurencije između fragmentisane radničke klase se dešavaju na sličan način unutar EU.

Imajući ovo u vidu, kako možemo naći praktičan smisao Marksove i Engelsove rečenice? Ona ne može značiti da će se radnička klasa ujediniti kroz puki diskurs, negirajući konkretne društvene i ekonomske pozicije u kojima se ona nalazi. Niti ona znači da će radnici učestvovati u kampanjama ili pokretima koji nemaju jasne ciljeve.

Ona znači da napredovanje klasne borbe gde je moguće znači napredak u klasnoj borbi za sve. Ona takođe znači da je temeljna transformacija moguća samo ako se ceo svet izmeni. Konačno, to znači da dok je solidarnost idalje centralna kategorija klasne borbe, ipak ne možemo ignorisati povlačenja i napredovanja koja ovaj složeni proces od nas zahteva.

Na primer, Sirizina vlada koja je protiv mera štednji je stvorila očekivanja koja su razbuktala strah među vladajućom klasom i nadu među narodnim klasama. Rast ostalih levih partija u usponu Sirize tačno pokazuje domino efekat koji je inspirisao radnike na drugim mestima. Takođe, ako radnici u Nemačkoj uspešno obore pritisak na plate, ovo bi fundamentalno restrukturisalo dinamiku Evropske Unije.

Bregzit i ekstremna desnica

Bregzit takođe govori o protivrečnosti između pokretljivosti i nacionalizma. Neuspeh levice da zauzme vodeće mesto u političkoj borbi uoči referenduma i njeno odbijanje da započne složene analize rezultata pokazuje mogućnosti i opasnosti koje donosi protivljenje članstvu u EU.

Ishod Bregzita – i njegovo prisvajanje od strane nacionalističke desnice – dolaze od dve proste činjenice.

Prvo, glasači su reagovali protiv „razvlaščenja“ sprovedenog od strane EU. Protivljenjem ideji da nedemokratski, nadnacionalni entiteti odlučuju o životu naroda mnogi su glasali za izlazak sa ispravnom idejom da će to vratiti odlučivanje na nacionalni nivo čime će građani imati veću kontrolu.

Drugo, levica nije uspela da sprovede uverljive odgovore u vezi nezaposlenosti, siromaštva i demontiranja socijalne države, dok je desnica uspešno kooptirala ovo nezadovoljstvo i dala uproštenu i pogrešnu analizu : migranti su proizveli poteškoće sa kojima se suočava nacionalna radnička klasa.

Moramo podvući ovu poentu: rast ekstremne desnice ne pada sa neba, već se on dešava zbog hiper neoliberalizma koji nameću nacionalne vlade po naredbi EU. Ekstremna desnica koristi pogrešan okvir kojima odgovara na stvarnu i ozbiljnu krizu savremene radničke klase.

Nadalje, moramo zapamtiti da rasizam i ksenofobija ne pripadaju eksluzivno desničarskoj politici: oni su strukturalni delovi kapitalizma. Moramo obratiti pažnju kako se EU nosi sa izbegličkim pitanjem da bismo znali šta ovo znači.

U tom smislu, ideja da će rasformiranje EU samo po sebi ubrzati nezaustavljivi rast ekstremne desnice ili čak fašizma, negira način na koji borba i promene uvek bivaju određene idejama koje u aktuelnim trenucima osvajaju većinsku podršku. Nema garancije da bi u post-EU kontekstu ekstremna desnica odnela pobedu. U isto vreme, ovo raspirivanje straha potiskuje levičarska rešenja za probleme koje je članstvo EU uzrokovalo narodima širom kontinenta.

Levičarska strategija

Ishod Bregzita je proizveo novu hegemonu ideju da je izlazak iz EU jedino u interesu ekstremne desnice. Zbog ovoga, levica mora da se postavlja veoma pažljivo na svakom referendumu, posebno na onima koji napuštanje EU shvataju kao centralnu strategiju i cilj samo po sebi. Ne samo da je ova ideja postala povezana sa desnicom, uz možda izuzetak južnoevropskih zemalja, već zbog toga što izlazak stvara strah i nesigurnost u večini glasačkog tela.

Međutim, ove brige ne smeju primorati levicu da stavi sa strane svoju kritiku EU ili da se pravi da se promene -ili razmontiranje- evropskog projekta ne odvijaju.

Politika koja obrće mere štednje u dugom roku, kao što je ranije rečeno: restrukturacija i otpisivanje duga, nacionalizacija finansijskih i strateških ekonomskih sektora, oporezivanje bogatih – ne može biti implementirana unutar postojećih struktura EU i evra. Promovisanje ovakvih mera – iako ono znači izražavanje neposlušnosti vladajućim klasama EU – je jedini korak napred.

Ovo politizuje inače prazne fraze poput demokratije i neposlušnosti. Dalje, pošto ove politike nisu samo moguće već i popularne na mnogim mestima, ova strategija preuzima teritoriju od rastuće ekstremne desnice dajući jedine odgovore koje zaista mogu transformisati uslove u kojima narod može živeti bolje. Levica može napraviti široku podršku koja je potrebna da bi se suprostavili nadnacionalnim formama eksploatacije i tlačenja.

U ovom smislu, suverenitet može biti jedno sredstvo spašavanja onoga što je levo u demokratiji i stvoriti prostor koji je neophodan da se sprovodi politika koja če poboljšati uslove radnika. Ovo ne isključuje internacionalnu političku koordinaciju niti umanjuje teškoće zadatka koji se nalazi ispred nas.

Međutim, skorašnja istorija nam pokazuje da je ovaj posao već urađen. Pokušaji poput Blockupy, Narod ujedinjen protiv Troike, međudržavni generalni štrajk novembra 2012., solidarnost pokreta naroda Grčke, internacionalne kampanje protiv TTIP i CETA i borba protiv Monsanta su važni primeri internacionalnog rada i koordinacije koji su stvorili nadnacionalno iskustvo demokratije odozdo i promovisali internacionalnu solidarnost.

Potrebne su nam organizacije koje omogućuju iskustva samoupravljanja na podnacionalnom nivou, političke partije i pokreti koje osporavaju mere štednji i kapitalizam na nacionalnom nivou i pokreti na nadnacionalnom nivou koji nastaju iz susreta svih ovih političkih subjekata.

Pitanja sa kojim se danas suočava levica nisu laka. Ali da bi pridobili većinu društva moramo se suočiti sa konkretnim problemima u različitim kontekstima. Preko potrebna rešenja evropske krize neće doći iz pukih retoričkih fraza poput „demokratije“ i „neposlušnosti“, niti će se desiti ignorisanjem idalje centralnog značaja nacionalne države kao strukture koja organizuje kapital, ali idalje ostaje mesto demokratske participacije.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.