Kad je humanitarizam postao imperijalizam | TC linija
Aktuelno

Kad je humanitarizam postao imperijalizam

/Gregori Afinogenov, časopis Jacobin. Prevod TCL./

U Avganistanu 1980-ih dve svetske sile su se susrele, raspršujući nacionalne granice koje su stajale na njihovom putu. Prva je sovjetska država koja je branila komunistički državni udar iz 1978, koji je prethodno pokušala da spreči. Druga, u još bolnijem paradoksu, je alijansa strano finansiranih džihadista, zapadnih službi i nevladinih organizacija poput Doktora bez granica.

Način na koji danas pamtimo rat u Avganistanu je neki tip prologa. Beležimo da su SAD (zajedno sa Pakistanom i Saudijskom Arabijom) pomogle novcem džihadiste, jer će se na kraju ti pobunjenici okrenuti protiv SAD služeći na taj način kao konačno upozorenje regavonske hladnoratovske politike. Beležimo da Sovjetski savez nije uspeo u Avganistanu i da je to najavilo blato u kojem se danas nalaze Avganistanci. Beležimo da je taj rat napravio Osamu bin Ladena.

Nova knjiga Timotija Nunana, Humanitarna Invazija: Globalni procesi u hladnoratovskom Avganistanu, pokazuje koliko je ova retrospektiva neobjektivna. Iako ne analizira događaje nakon 1990-ih, argumenti koje iznosi krucijalni su za razumevanje savremenog imperijalističkog ratovanja.

Avganistan nije napravio Islamsku državu, ali jeste služio kao laboratorija u kojoj je destrukcija suvereniteta Trećeg sveta došla zajedno sa opravdanjima ukorenjenim u ljudskim pravima i bezdednosti režima – recept za moderne „humanitarne intervencije“.

Suverenost Avganistana je od samog početka uzdrmana, 1893. britanska i avganistanska vlada stvaraju Durand liniju između Pakistana i Avganistana, prolazeći kroz rodne krajeve Paštuna i drugih etničkih grupa koje su tu živele.

Uprkos prihvatanju granice od strane međunarodnih sporazuma, ova linija je postojala samo na papiru, ignorisana je od strane lokalnog stanovništva čije su veze preko granica bile jače nego prema Kabulu ili Islamabadu.

Ipak Durand linija postaje centralna geopolitičkim maštarijama obe države. Pakistan je liniju posmatrao kao amortizer protiv Sovjetskog saveza, kao i šansu da proširi svoj uticaj severno kroz avganistanske Paštune. Avganistanski lideri, najvećim delom Paštuni ili pod uticajem paštunskih elita, pokušali su da iskoriste razvojnu pomoć i od Sovjetskog saveza i od Zapada da stvori čistu etnonacionalnu paštunsku državu oslobođenu pakistanskog uticaja.

Nakon državnog udara 1978, paštunska Halk („mase“ ili „narod“ na paštunskom. – Prim. prev.) frakcija unutar Avganistanske komunističke partije, Narodna demokratska partija Avganistana (PDPA),  ubrzo je razbila svoju rivalnu frakciju Parčam i započela da sledi entičkih nacionalneh ciljeve, dok je Pakistan mobilisao paštunsko i baluhsko stanovništvo na svoju stranu kako bi se borili sa pobunjenicima na severu.

Sukob oko budućnosti „Paštunistana“ i avganistansko prisustvo širom linije postaje takođe i ideološki sukob. Kao što su radili već decenijama, avganistanske vođe pozivale su se na socijalističke vrednosti i internacionalizam kako bi pritisli Sovjetski savez da zadrži svoju podršku Kabulu, dok su saudijski plaćenici (stupaju na scenu u toku naftne krize 1970-ih) napravili od južne pobune svetski islamistički projekat.

Nije teško pretpostaviti zašto je Vašington zgrabio priliku da zada udarac Sovjetskom savezu. Međutim, zašto su im se entuzijastično pridružili idealistični zapadni humanitarci? Kao što već tvrde pojedini autori, moderni međunarodni NVO u Evropi duguje svoje postojanje raspadu Levice nakon 1968.

Nasleđe protivljenja ratu u Vijetnamu u kombinaciji sa nedostatkom revolucionarnog proboja na Zapadu proizvelo je novi tip etosa među evropskim levičarima.  Solidarnost sa propaćenim narodima koji su mete državne represije, bilo to u slučaju desničarske Nigerije tokom Biafrijskog rata ili u novom komunističkom Vijetnamu tokom krize „Brodskih ljudi“, prethodili su davanju podrške sovjetskoj ili kineskoj vlasti. U tom trenutku nastaju Doktori bez granica u Francuskoj i Švedski komitet za Avganistan u Švedskoj.

Obe grupe su se protivile sovjetskoj intervenciji kao imperijalističkoj, i na kraju dale podršku islamističkim pobunjenicima kao iskrenom izrazu narodne volje. Njihovo snažno lobiranje u svojim državama i UN podudaralo se sa prioritetima spoljne politike SAD, rečima Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednosti Zbignjeva Bžežinskog: „pružimo Sovjetima njihov Vijetnamski rat“.  NVO su takođe i direktno pomagale mudžahedine snabdevajući ih industrijskom opremom i davajući im priliku da prenesu svoju poruku blagonaklonjenoj zapadnoj publici.

Danas SAD i njihovi NATO saveznici rutinski instrumentalizuju ljudska prava u službi imperije. Pre rata u Avganistanu takva razmatranja su bila sekundarna, iako su antikomunisti uvek naglašavali zločine koje su činile komunističke vlade to je bio samo jedan od razloga da se podrži desničarski diktator ili vojna hunta.

Avganistan je fundamentalno preokrenuo ovu logiku. Narodne pobune su jedno vreme podrazumevane da su naklonjene levici, sada zapadne intervencije gotovo uvek podržavaju rušenje država u ime naroda, od Kontrasa u Hondurasu do OVK na Kosovu.

Ideološki argumenti više nisu u modi. Kada je u pitanju državna represija, ne očekuje se od nas da kopamo suviše duboko u politiku Ahmeda Čalabija u Iraku ili Nacionalno tranziciono veće u Libiji, dok je post-avganistansko iskustvo zahtevalo da takve grupe barem nominalno budu označene kao „umerene“.

Umesto toga, ono što opravdava intervenciju je solidarnost između ljudskih bića kao propaćenih žrtava represije, povod tako moćan i univerzalan da je u stanju da pretekne svaku priču o efikasnosti prethodnih intervencija ili plana šta se dešava nakon što je režim svrgnut.

Nije slučajnost da je odsustvo takvog plana definišuća karakteristika zapadnih intervencija od avganistanske. Od početka je cilj antisovjetske pobune bio uzdrmati avganistanski suverenitet nad Durand linijom. O tome su se slagali Pakistanci, Saudijci i Amerikanci, Pakistanci jer su tako širili svoju moć u regionu, Saudijci jer su mogli da finansiraju još jedan transnacionalni islamistički pokret u svom interesu i Amerikanci jer su mogli da oslabe i destabilizuju Sovjetski savez.

Ideologije koje su naglašavale prekograničnu, antivladinu solidarnost, bilo on islamistička ili humanitarna, bile su idealni za ovakav projekat. Međutim kada su se Sovjeti povukli, strategija koja je preostala na ovom mestu je bila propala država. Ovi užasi su vodili laganom odlasku zapadnjaka koji su ovo na prvom mestu i izazvali i to je situacija koja se dešava širom Bliskog istoka i u samom Avganistanu danas.

Alternativa koju je nudio Sovjetski savez transnacionalnoj NGO i islamističkoj ideologiji bio je autoritaran socijalizam u zemlji Trećeg sveta, u ovom slučaju u kabulskoj vladi. Međutim i ta ponuda nije bila baš čista o čemu govori učešće Sovjeta u zločinima koji je činila paštunska vlada.

Dobar primer je kada je Sovjetska granična vojska efektivno pomerila sovjetsku granicu južno 100 kilometara u teritoriju Avganistana, stvarajući zonu ilegalnih ubistava u novostvorenoj regiji. Iako su Sovjeti govorili o suverenitetu, cilj je bio uništiti slab teritorijalni integritet avganistanske države.

Ako je transnacionalna solidarnost bila osnova za zapadne intervencije nakon Avganistana, logika sovjetske alternative je reprodukovana od strane mnogih levičarskih odgovara na ove intervencije, bez obzira da li režimi koji su u pitanju imaju nekakvu vezu sa socijalizmom.

Kao ekstremni primer argumenta da mi moramo da podržimo svaki režim koji se suprotstavlja američkom imperijalizmu, bez obzira koliko je autoritaran ili neoliberalan nije uobičajeno, ali često se poziva da se stane u solidarnost sa Asadom i Janukovičem. Tu se čuje eho perverznosti sovjetskog stava, odbrana suvereniteta se koristi za teritorijalnu aneksiju, učešće mirovne vojske i masovno ubijanje civila.

Ako želimo da prevaziđemo nasleđe sovjetskog rata u Avganistanu više se ne možemo pretvarati da su PDPA i sovjetska okupaciona vojska bile prihvatljive alternative mudžahedinima. Jedina politika koja predlaže izlaz iz dileme savremene suverenosti Trećeg sveta je internacionalizam koji prepoznaje da su njegovi subjekti politički akteri, ne samo subjekti koji pate. Koji prepoznaje da represija koju vodi borba sekularnih režima podriva sekularizam i poziva intervenciju. Koji prepoznaje da se „profiteri“ zapadnih intervencija nalaze u Moskvi, Rijadu, Arlingtonu i Islamabadu a ne Homsu i Bengaziju. I da je borba globalne izbegličke dijaspore koegzistira borbom matičnih političkih zajednica iz kojih su bili primorani da odu.

Politika koja zahteva od nas da razmislimo o interesima i ishodima pre nego što dozvolimo da budemo pritisnuti na akciju moralnim apelima bi stvorila politiku protivnu dugo postojećem depolitizujućem diskursu patnje. Ona bi takođe značila pažnju prema onome ko je adresiran. Demonstracija protiv sirijske intervencije nije fundamentalno o Siriji, ona je o tome šta naša domaća bezbedonosna država planira tamo da uradi.

Taj rascep između internacionalizma i nacionalne politike šezdesetosmaši nisu uvideli pokušavajući da sprovedu svoj san o solidarnosti u praksu u Avganistanu. O toj teškoj priči Humanitarna invazija veoma malo govori i događajima u prethodne dve decenije, ali je ključna za razumevanje kako je došlo do svega toga.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.