Teorija i Istorija

Javno mnjenje ne postoji

/Prevela Frida Filipović, časopis Marksizam u svetu, 1/1989, Izdavački centar Komunist, Beograd (str. 97-108)./

Ja velim da izražavati svoje mišljenje znači govoriti i da se mišljenje sastoji od izričito iskazanog diskursa.

– Platon, Theatetus, 190a.

Hteo bih pre svega da kažem: nemam nameru da na mehanički i površan način optužim ispitivanje mnenja. Ako i nema sumnje da ispitivanje mnenja nisu ono za šta bi hteli da ih proglase, ona nisu ni ono do obično tvrde njihovi navodni demistifikatori.1 Sondaže mogu da budu koristan doprinos društvenoj nauci pod uslovom da se strogo sprovode, to jest uz posebnu predostrožnost. Drugim rečima, ne mislim da dovodim u pitanje ljude koji se bave ispitivanjem mnenja: oni obavljaju određen posao koji se, ako se i ne može svesti na čistu prodaju proizvoda, ipak ne može ni poistovetiti s nekim pravim naučnim istraživanjem.

Tri implicitna postulata

U nastavku izlaganja hteo bih da izložim tri postulata koja treba preispitati da bi se došlo do stroge i temeljite analize ispitivanja mnenja.

To su tri raznovrsna postulata:

– Prvo, svako istraživanje mnenja pretpostavlja da svako može imati neko mišljenje; ili, drukčije rečeno, da je proizvodnja nekog mišljenja svakome dostupna. Svestan da ću verovatno da povredim izvesno naivno demokratsko osećanje, ja ću da osporim taj prvi postulat.

– Drugi postulat: pretpostavlja se da su sva mišljenja jednako vredna; ja mislim da se može dokazati da to nije tačno i da činjenica prikupljanja mišljenja koja uopšte nemaju istu stvarnu snagu dovodi do veoma velikog iskrivljavanja.

– Treći implicitni postulat: u prostoj činjenici da se svakom postavlja isto pitanje implicirana je hipoteza da postoji neki konsenzus o problemima, ili, drukčije rečeno, da postoji neka saglasnost o pitanjima koja zaslužuju da budu postavljena.

Ta tri postulata, čini nam se, sadrže čitav niz iskrivljavanja koja se mogu zapaziti čak i kada su ispunjeni svi uslovi za metodološku strogost u prikupljanju i analizi podataka.

Ispitivanjima mnenja se vrlo često stavljaju tehnički prigovori. Dovodi se na primer u pitanje reprezentativnost uzorka. Ja mislim da pri sadašnjem stanju sredstava koja koriste ustanove za sprovođenje sondaža taj prigovor nije uopšte opravdan. Zamera im se i to da postavljaju zaobilazna pitanja ili, bolje rečeno, da u svojoj formulaciji zaobilaze pitanja: ovo je već tačnije i često se događa da se odgovor sugeriše načinom na koji je pitanje postavljeno. Tako se, na primer, zanemarujući elementarno pravilo u konstruisanju upitnika koje zahteva da se „ostavi mogućnost“ za sve moguće odgovore, često u pitanjima ili predloženim odgovorima izostavlja jedna od mogućih opcija, ili se pod raznim formulacijama predlaže više puta ista opcija. Niko ne može biti sasvim siguran, ako nije izvršio neku pripremnu anketu, da je predvideo ceo skup mogućih odgovora. Može se više puta predvideti i isti odgovor, što, uz igru slučaja, daje više šanse odgovoru koji se više puta predlaže; ili se među predviđenim odgovorima može izostaviti neki posebno važan mogući odgovor i time mu oduzeti mogućnost pojavljivanja.

Obavezne problematike

Mislim, dakle, da postoje skretanja te vrste i da bi bilo zanimljivo ispitati društvene uslove njihovog pojavljivanja. Sociolozi pretpostavljaju da se tu ništa ne zbiva slučajno i da su ta skretanja objašnjiva. Ona su najčešće prozrokovana uslovima u kojima rade ljuđi-proizvodači upitnika. Ali postoje i druge prepreke: činjenica je da su problemi koje uzimaju u obzir instituti za sondažu mnenja potčinjeni izvesnoj potražnji posebne vrste. Upitati se o principima na kojima se temelje te problematike znači upitati se ko može da sebi plati jedno ispitivanje mnenja.

Pošto smo se bavili analizom jedne velike nacionalne ankete o mišljenju Francuza u vezi s nastavnim sistemom, i imali pred sobom jedan slučajni uzorak odgovora datih na upitnik objavljen u celokupnoj francuskoj štampi, hteli smo da proverimo validnost našeg uzorka. U arhivama izvesnog broja biroa za proučavanje, medu kojima su bili I.F.O.P., SOFRES, itd., izdvojili smo sva pitanja u vezi sa školstvom. Tako smo ustanovili da je od maja 1968, bilo postavljeno više od dve stotine pitanja o školskom sistemu, dok ih je između 1960 i 1963, postavljalo manje od dvadeset. To znači da su problematike koje se nameću tom tipu organizacija duboko vezane za konjukturu i potčinjene izvesnoj vrsti društvene potražnje. Drugim rečima problemi koji se postavljaju su problemi koji se nameću kao politički problemi. Pitanje školstva na primer može da postavi neki institut za javno mnjenje jedino kada ono postane politički problem. Odmah se vidi razlika koja odvaja te institucije od istraživačkih centara koji svoje problematike začinju, ako ne na nekom čistom nebu, onda u svakom slučaju s mnogo većom distancom prema društvenom zahtevu u njegovom neposrednom i trenutnom obliku.

Sumarna statistička analiza postavljenih pitanja otkrila nam je da je većina njih bila neposredno vezana za političke preokupacije „političkih kadrova“. Kad bismo se sad zabavili igrom ceduljica i kad bih vam rekao da napišete pet pitanja koja vam se čine najvažnijim u vezi sa školstvom, svakako bismo dobili spisak veoma različit od onog dobijenog izdvajanjem pitanja stvarno postavljenih u anketama javnog mnenja. Pitanje: „Treba li uvesti politiku u srednje škole?“ (ili njegove varijante) bilo je često postavljeno, dok je pitanje: „Treba li menjati program?“ ili „Treba li menjati način prenošenja sadržaja?“ bilo postavljeno samo veoma retko. Isto važi za pitanje: „Treba li usavršavati nastavnike?“ Sve su to, međutim, veoma važna pitanja, bar iz jedne druge perspektive.

Funkcije sondaže

Problematike koje se predlažu u ispitivanju javnog mnenja jesu zainteresovane problematike. Svaka je problematika zainteresovana, ali su interesi na kojima su te problematike zasnovane u posebnom slučaju politički interesi, i to u isti mah veoma snažno utiče na značenje odgovora i na značenje koje se pridaje objavljivanju tih odgovora. Ispitivanje javnog mnenja je u današnjoj situaciji instrument političke akcije; njegova se najvažnija funkcija možda sastoji u tome da nametne iluziju o postojanju nekog javnog mnenja kao ukupnog zbira čisto individualnih mišljenja; da nametne ideju kako, na primer, u prostoriji kao što jc ova postoji neko javno mnenje, nešto što bi bilo kao prosek mišljenja ili prosečno mišljenje. „Javno mnenje“ koje je izraženo na prvim stranama novina u obliku procenata (60% Francuza su za…), to javno mišljenje je prost artefakt čija jc funkcija da prikrije da stanje mišljenja u nekom datom vremenskom trenutku predstavlja izvestan sistem snaga, tenzija, i da nema ničeg nepodesnijeg da bi se predstavilo stanje mišljenja od procenta.

Zna se da se odnosi snaga nikad ne svode na odnose snaga: svako primenjivanje snage praćeno je nekim diskursom koji treba da ozakoni snagu onog koje primenjuje; može se čak reći da je svojstvo svakog odnosa snaga da se prikriva kao odnos snaga i da poseduje svu svoju snagu samo u onoj meri u kojoj se skriva kao takav. Ukratko, da to jasnije izrazimo, politički čovek je onaj koji kaže: „Bog je s nama.“ Ekvivalent tog „Bog je s nama“ danas je „javno mnenje je s nama“.

To je osnovni efekat ispitivanja javnog mnenja: stvara se ideja da postoji neko jednoglasno javno mnenje, da bi se ozakonila izvesna politika i ojačali oni odnosi snaga na kojima se ona temelji ili koji je omogućavaju.

Ne-odgovori

Pošto sam na početku rekao ono što sam hteo da kažem na kraju, pokušaću da ukratko opišem kojim se operacijama postiže taj efekat konsenzusa. Prva operacija, čija je polazna tačka postulat po kojem svako mora imati neko mišljenje, sastoji se u zanemarivanju ne-odgovora. Od pre izvesnog vremena, umesto da kažu: „50% Francuza su za ukidanje železničkog saobraćaja,“ novine kažu „50% Francuza su za, 40% su protiv, a 10% je neopredeljeno.“ Ali to nije dovoljno. Ako na primer upitate ljude: „Jeste li za Pompidouovu vladu?“ — zabeležićete 30% ne-odgovora, 20% odgovora da, 50% odgovora ne. Onda možete reći: broj ljudi koji su protiv nadmašuje broj onih koji su za, a zatim postoji 30% neopredeljenih. Možete čak i da ponovo izračunate pristalice i protivnike, isključujući neopredeljene. Taj prosti izbor je teorijska operacija od izvanrednog značaja, o kojoj želim da zajedno s vama još razmislim.

Eliminacija ne-odgovora je ono što se čini u predizbornom ispitivanju u kojem postoje beli ili prazni listići: to znači nametnuti anketiranju javnog mnenja filozofiju svojstvenu izbornoj anketi. Ako ovo bliže razmotrimo, videćemo da je stopa ne-odgovora uglavnom viša kod žena nego kod muškaraca, da je razlika između žena i muškaraca utoliko veća ukoliko su postavljeni problemi više političke prirode, i to do te mere da nam je dovoljno da na nekom spisku raznih pitanja procenimo razliku u ne-odgovorima između muškaraca i žena da bismo utvrdili može li se neko pitanje smatrati političkim ili ne. Drugi pokazatelj: što se neko pitanje više odnosi na probleme znanja, nauke, to je veća razlika između ne-odgovora obrazovanijih i manje obrazovanih ljudi. Još jedno zapažanje: kad se pitanja odnose na etičke probleme, malo je razlika u ne-odgovorima između raznih društvenih klasa (na primer: „treba li prema deci biti strog?“). Drugo zapažanje: što neko pitanje postavlja kontroverznije probleme, koji se odnose na uzroke protivurečnosti (recimo neko pitanje o situaciji u Čehoslovačkoj za ljude koji glasaju za KP), što više pitanja izaziva tenziju u nekoj određenoj kategoriji, to su u njoj češći ne-odgovori. Drugim rečima, prosta statistička analiza ne-odgovora pruža izvesnu informaciju o značenju pitanja, a i o razmatranoj kategoriji, pri čemu je ova definisana koliko njoj pripisanom verovatnošću da ima neko mišljenje, toliko i uslovnom verovatnošću da ima povoljno ili nepovoljno mišljenje.

Nametanje problematike

Naučna analiza ispitivanja javnog mnenja otkriva da praktično ne postoje omnibus-problemi; ne postoji pitanje koje nije reinterpretirano u funkciji interesa ili ne-interesa ljudi kojima je postavljeno; pri čemu je prvi imperativ to na koje su pitanje razne kategorije ispitanika mislile da odgovaraju. Jedan od najopasnijih efekata ankete o javnom mnenju sastoji se upravo u tome što dovodi ljude u situaciju da odgovaraju na pitanja koja sebi nisu postavljali ili da odgovaraju na neko drugo, a ne na postavljeno pitanje, dok tumačenje (ankete) samo registruje nesporazum.

Rekao sam u početku da se sondaže mišljenja mogu ponovo iskoristiti naučno: ali to bi zahtevalo predostrožnosti isključene društvenim uslovima u kojima rade biroi za proučavanje. Novinari koji žele jednostavne stvari uprošćavaju već uprošćene podatke do kojih dolaze, a kada to stigne do publike, iz toga proističe: „Pedeset odsto Francuza su za ukidanje željezničkog saobraćaja.“ Rigorozno tumačenje sondaže mišljenja zahtevalo bi epistemološko ispitivanje postavljenog pitanja, a uz to, i sistema postavljenih pitanja, budući da samo analiza kompletnog sistema odgovora može pružiti odgovor na pitanje — na koje su pitanje ljudi zapravo odgovorili.

Uzmimo pitanja koja se vrte oko problema morala, bilo da je reč o pitanjima u vezi sa strogošću roditelja, o odnosima između nastavnika i đaka, o usmerenoj ili neusmerenoj pedagogiji, itd. — problemima koji se utoliko više smatraju etičkim ukoliko se dublje silazi u društvenu hijerarhiju, ali koji mogu biti i politički problemi za više klase: jedan od efekata iskrivljavanja ankete sastoji se u pretvaranju etičkih odgovora u političke odgovore prostim delovanjem nametanja problematike.

Dva principa proizvođenja mišljenja

U stvari, postoji nekoliko principa na osnovu kojih se može izazvati neki odgovor. Postoji pre svega ono što se može nazvati političkom kompetencijom u odnosu na neku definiciju politike, u isti mah proizvoljna i opravdanu, to jest dominantnu, a skrivenu kao takvu. Ta politička kompetencija nije univerzalno rasprostranjena. Ona grosso modo varira prema nivoa obrazovanja. Drugim rečima, mogućnost posedovanja nekog mišljenja o svim pitanjima koja zahtevaju izvesno političko znanje može se dosta primereno uporediti s mogućnošću pohađanja muzeja; to znači da je ona u funkciji nivoa obrazovanja. Mogu se zapaziti i neke fantastične varijacije: tamo gde neki student, angažovan u nekom levičarskom pokretu, zapaža četrdeset i pet frakcija koje su levo od socijalističke stranke, neki prosečni rukovodilac ne vidi ništa. Prilikom izbora uvek se misli prema političkoj lestvici: krajnja levica, levica, levi centar, centar, desni centar, desnica, krajnja desnica, itd. Jedna od značajnih činjenica koje razotkriva test koji smo mi razradili jeste ta da se sve zbiva kao da razne društvene kategorije vrlo različito koriste tu lestvicu koju ankete „političkih nauka“ koriste kao nešto samo po sebi razumljivo. Izvesne društvene kategorije intenzivno koriste jedan mali ugao krajnje levice; druge koriste isključivo centar, a neke koriste celu lestvicu; izbor je konačno jedna agregacija potpuno različitih prostora; sabiru se ljudi koji mere u centimetrima s ljudima koji mere u kilometrima, ili, bolje rečeno, ljudi koji ocenjuju od 0 do 20 i ljudi koji ocenjuju između 9 i 11. Kompetencija se meri između ostalog po stepenu izoštrenosti zapažanja (ista je stvar u estetici: izvesni ljudi su u stanju da razlikuju pet ili šest uzastopnih manira jednog istog slikara). To se poredenje može i dalje razraditi. Isto kao i u estetskom opažanju, najpre postoji jedan osnovni uslov: potrebno je da ljudi misle o umetničkom delu kao umetničkom delu; zatim, kad su ga shvatili kao umetničko delo, treba da poseduju perceptivne kategorije da bi ga konstruisali, strukturisali, itd.

Pretpostavimo jedno ovako formulisano pitanje: „Jeste li za usmereno ili za neusmereno obrazovanje?“ Ono se može konstituisati kao političko, pri čemu se odnosi roditelji — deca uključuju u jedno sistematsko viđenje društva. Neki mogu da ga konstituišu kao političko; za druge, to je čisto pitanje. U upitniku o kojem sam vam govorio pitali smo ljude: „Je li za vas politika ili nije učestvovati u štrajku, nositi dugu kosu, učestvovati na rok ili pop-festivalima, itd.?“ Pitali smo to da bismo videli kako ljudi koriste tu dihotomiju; zapazili smo, razume se, veoma velike varijacije povezane s pripadnošću raznim društvenim klasama.

Prvenstveni je dakle uslov umeti konstituisati pitanje kao političko; zatim, kad je konstituisano kao političko, umeti na njega primeniti čisto političke kategorije, koje mogu da budu manje ili više adekvatne, manje ili više rafinirane, itd. to su specifični uslovi proizvodnje mišljenja, oni koje ankete mišljenja smatraju univerzalno i jednoobrazno ispunjenim s prvim postulatom po kojem svako može da stvori neko mišljenje.

Drugi princip na osnovu kojeg ljudi mogu da stvore neko mišljenje je ono što ja nazivam „klasnim etosom“ (da ne kažem „klasnom etikom“), to jest izvestan sistem implicitnih vrednosti koje su ljudi interiorizovali od detinjstva i na osnovu kojih stvaraju odgovore na krajnje različite probleme. Uzmimo jedan primer: ja mislim da mišljenja koja ljudi mogu da razmenjuju pri izlasku sa neke fudbalske utakmice provincijskih klubova veliki deo svoje koherentnosti i svoje logike duguju klasnom etosu. Verovatno da mišljenja kao: „Bila je to lepa, ali suviše gruba igra“ ili „Bilo je uspešno, ali ne i lepo“, mišljenja koja liče na one proizvoljne stvari kao što su ukusi i boje, u stvari delimično proističu iz jednog sasvim sistematskog principa, kakav je klasni etos.

Iskrivljavanje smisla

Mnogi odgovori koji se smatraju političkim stvoreni su u stvari na osnovu klasnog etosa, a mogu u isti mah da poprime sasvim različito značenje kad su tumačeni na političkom terenu. Ja ću ovo da ilustrajem, pa ćete videti da ovo što sam rekao nije nimalo apstraktno i nerealno. Moram tu da se pozovem na jednu sociološku tradiciju, raširenu, naročito medu izvesnim sociolozima politike u Sjedinjenim Državama, koji veoma često govore o nekom konzervatizmu i o nekom autoritarizmu širokih slojeva. Te su teze zasnovane na međunarodnom poređenju rezultata anketa ili izbora, koji imaju tendenciju da dokažu sledeće: svaki put kada se ispituju široke mase u bilo kojoj zemlji o problemima koji se tiču autoritarnih odnosa, individualne slobode, slobode štampe itd., one daju autoritarnije odgovore od drugih klasa. Iz toga se globalno zaključuje da postoji sukob između demokratskih vrednosti (kod Lipseta, autora koga imam na umu, reč je o američkim demokratskim vrednostima) i vrednosti koje su usvojili široki slojevi, vrednosti autoritarnog i represivnog tipa. Otud se izvlači neka vrsta eshatološkog viđenja: podignimo životni nivo, podignimo nivo obrazovanja, pa ćemo, budući da su sklonosti represiji, direktivizmu itd., vezane za niske dohotke, za niske nivoe obrazovanja, stvoriti dobre građane američke demokratije; nećemo više imati onakve komunističke partije kakve se mogu naći u Italiji i u Francuskoj. Po mom mišljenju, ovde se radi o značenju odgovora na izvesna pitanja. Uzmimo niz pitanja sledeće vrste: Jeste li pristalica jednakosti među polovima; Jeste li pristalica seksualne slobode bračnih drugova; Jeste li pristalica nerepresivnog vaspitanja? Jeste li pristalica novog društva? itd. Pretpostavimo neka druga pitanja, kao: Treba li profesori da štrajkuju kad je njihov položaj ugrožen? Treba li nastavnici da budu solidarni s drugim službenicima u periodima društvenih sukoba? itd. Ta dva niza pitanja daju odgovore striktno obrnute strukture u pogledu društvene klase: prvi niz pitanja koji se odnosi na izvesnu vrstu inovacije u društvenim odnosima, recimo u simboličnom obliku društvenih veza, izaziva utoliko povoljnije odgovore ukoliko su ispitanici na višem stepenu društvene hijerarhije i hijerarhije nivoa obrazovanja, i obrnuto, pitanja koja se odnose na stvarne preobražaje odnosa snaga između klasa izazivaju sve nepovoljnije odgovore ukoliko su ispitanici na višem nivou u društvenoj hijerarhiji.

Ukratko, propozicija: „Široke narodne mase su represivne“ nije ni tačna ni pogrešna. Ona je tačna utoliko što narodne mase o svakom skupu problema, kao što su to moralni problemi odnosa između roditelja i dece ili između polova, najčešće imaju mnogo rigorozniju, mnogo autoritarniju predstavu od drugih društvenih klasa. Kad je reč o problemima političke strukture, koji postavljaju pitanje očuvanja ili preobražaja društvenog poretka, a ne samo očuvanja ili preobražaja odnosa među pojedincima, široke mase su mnogo više sklone nekoj inovaciji, to jest nekom preobražaju društvenih struktura. Vidite kako se izvesni problemi postavljeni, često na loš način, maja 1968, u sukobu između komunističke partije i „gošista“ veoma neposredno povezuju s glavnim problemom koji sam pokušao večeras da izložim — problemom prirode odgovora koje ljudi daju na postavljena pitanja, to jest, problemom principa na osnovu kojeg oni proizvode svoje odgovore. Suprotnost koju sam podvukao između onih dveju grupa pitanja svodi se u stvari na suprotnost između dva principa proizvodnje mišljenja: jednog čisto političkog i jednog etičkog principa, s tim što je problem konzervatizma širokih masa proizvod nepoznavanja te razlike. Prema tome, ono što sam nazvao dejstvom nametanja problematike, dejstvom koje viši svako istraživanje mišljenja i svako političko ispitivanje (počev od izbornog) proističe iz činjenice da pitanja postavljena u anketi o mišljenju nisu pitanja koja se stvarno postavljaju svim ispitivanim licima i da odgovori nisu tumačeni u funkciji one problematike u odnosu na koju su razne kategorije anketiranih stvarno odgovorili. Prema tome, u dominantnu problematiku, onu koju izražava spisak pitanja kojim se već dve godine služe istraživački instituti, to jest problematiku koja uglavnom interesuje ljude na vlasti koji žele da budu informisani o organizacionim sredstvima svoje političke akcije, vrlo su nejednako upućene razne društvene klase; a važna je i činjenica da su razne društvene klase više ili manje sposobne da proizvode neku suprotnu problematiku. Povodom televizijske diskusije između Servan-Schreibera i Giscarda d’Estainga jedan je istraživački institut postavio ovakva pitanja: „Da li je uspeh funkcija darovitosti, inteligencije, rada, zasluge?“ Dobijem odgovori nisu otkrili ništa o objektivnoj istini, ali su odgovorili na pitanje: „Do koje mere su razne društvene klase svesne objektivnih zakona po kojima se prenosi kulturni kapital?“ Može se ukratko reći da nedovoljna svest o tim zakonima raste ukoliko se silazi niže u društvenoj hijerarhiji i da su, u današnje doba, široki slojevi naročito mistifikovani školskim sistemom. Zato je razumljivo što je mit o darovitosti, mit o usponu pomoću škole, o školskoj pravdi, o pravilnosti raspoređivanja mesta u funkciji titula, itd., veoma popularan u širokim slojevima. Ne postoji suprotna problematika: ona može da postoji za neke intelektualce, ali nema društvenu snagu, mada su se njom bavile izvesne partije, grupe itd. Široke mase, dakle, nisu svesne istine o mehanizmima i ne mogu da proizvedu tu suprotnu problematiku; svi društveni uslovi onemogućavaju čak njeno širenje. To, uzgred rečeno, znači da nije dovoljno da neka partija u svoj program uključi borbu protiv naslednog prenošenja kulturnog kapitala. „Naučna istina“ podleže istim zakonima difuzije kao i ideologija. Na primer, naučna propozicija: „Naučni kapital prenosi škola i porodica“ ličila bi na papsku bulu o regulaciji rađanja, ona je propoved samo za obraćene. To se širi po izvesnim zakonima; verovatnoća da će biti od nekih prihvaćeno, a od drugih odbačeno može da se sociološki odredi.

Mobilisano javno mnenje

Ideja o objektivnosti neke ankete o javnom mnenju vezuje se s činjenicom da se pitanje postavlja u najneutralnijim terminima kako bi se dala mogućnost svim mogućim odgovorima. U stvari, moglo bi se postaviti pitanje ne bi li savršeno rigorozna anketa javnog mišljena bila ona koja bi najpotpunije zanemarila imperative neutralnosti i naučne objektivnosti, koja bi, na primer, umesto da kaže: „Postoje pristalice regulisanja rađanja, postoje i protivnici tog regulisanja; a vi?…“; takvo bi pitanje izrazilo niz eksplicitnih stavova grupa pozvanih da konstituišu mišljenja i da ih dalje šire, tako da bi ljudi mogli da se ne suočavaju s nekim pitanjem na koje treba da izmisle ne samo odgovor već i problematiku, nego sa već konstituisanim problematikama i odgovorima. Drugim rećima, anketa o javnom mnenju bila bi bliža stvarnosti kada bi se potpuno prenebregla pravila objektivnosti i kad bi se ljudima pružila mogućnost da se postave onako kako sc stvarno postavljaju u stvarnoj praksi, to jest u odnosu na već formulisana mišljenja. Pretpostavljam da su, u nekom datom trenutku, o nekom problemu kao što je problem nastave, svi potezi već predviđeni. To znači da se analizom sadržaja sindikalne čtampe, političke štampe itd. moglo doći do neke vrste spiska predviđenih stavova. Smatraće sc da je neko ko predlaže stav koji nije tim spiskom predviđen eklektičar ili inkoherentan čovek. Svako je mišljenje objektivno situirano u odnosu na niz već obeleženih stavova. Obično se kaže: „zauzimanje stava“; to treba doslovno shvatiti: postoje stavovi koji su već predviđeni i oni se zauzimaju. Ali ne zauzimaju se slučajno. Ljudi zauzimaju stavove kojima su unapred skloni u funkciji mesta koje zauzimaju na izvesnom polju. Na primer, na intelektualnom polju se u izvesnom trenutku može reći da je svaki pojedinac vezan za izvesnu mogućnost da zauzme pre ovaj nego onaj stav. Razume se, postoji izvesna margina slobode, ali postoje stavovi koji se nude, s manje ili više urgentnosti, a rigorozna analiza ideologije nastoji da objasni odnose između strukture stavova koje treba zauzeti i strukture polja objektivno zauzetih stavova.

Tako smo dospeli do problema o pretskazivačkoj vrednosti sondaža javnog mnenja. Poznato je da ankete o javnom mnenju, izuzev u nekim slučajevima, kao što je to bila engleska kampanja, itd., imaju veliku moć predviđanja kada se radi o predizbomim konsultovanjima, ali je takođe poznato da su ankete o javnom mnenju izgleda promašile ako uporedimo ono što su govorile s onim što se dogodilo, kada je u međuvremenu došlo do neke krize. Drugim rečima, ankete o javnom mnenju su dosta dobro sagledale strukturu mišljenja u jednom datom trenutku, u uravnoteženoj situaciji, ali veoma loše shvataju virtuelna stanja mišljenja i, tačnije rečeno, kretanja mišljenja; jer one shvataju mišljenja u jednoj situaciji koja nije ona stvarna po kojoj se mišljenja konstituišu i razumeju samo mišljenja, a ne i one trajne dispozicije čiji su proizvod. U stvari, postoji znatno odstupanje između mišljenja koje ljudi proizvode u nekoj veštačkoj situaciji, poput one anketarne, i mišljenja koje proizvode u situaciji bližoj situacijama svakodnevnog života u kojima se sučeljavaju i potvrđuju mišljenja kao što su to ćaskanja među ljudima iste sredine, itd. Na primer u takvom se psihološkom pokusu prikupljaju iskazi izvesnog broja ljudi o upoređenoj dužini dveju jednakih gvozdenih šipki. Pritegne se devet do deset osoba, pa se od njih traži da kažu kako šipke nisu sasvim jednake. Pri ponovnom ispitivanju deseti počinje da govori da su mu u početku izgledale jednake, ali da u stvari nisu sasvim jednake, itd. Situacija u kojoj se konstituiše mišljenje, naročito u kriznim situacijama, te je vrste; to znači da se ljudi nalaze pred konstruisanim mišljenjima, mišljenjima koje podržavaju grupe, mišljenjima između kojih valja neko odabrati jer treba odabrati jednu od grupa. Takav je princip efekta politizacije koji proizvodi kriza: treba odabrati jednu od grupa koje se definišu politički i sve više definisati zauzimanje stavova u funkciji izrazito političkih principa. U stvari, meni se čim da je važno što se anketa o javnom mnjenju ponaša prema tom javnom mnjenju kao prema prostom zbiru individualnih mišljenja prikupljenih u jednoj situaciji koja je u suštini situacija biračke kabine, u kojoj je pojedinac skriven od snaga, a odnosi mišljenja su sukobi snaga. Zauzeti stav o ovom ili onom problemu znači odabrati između stvarnih grupa, a samim tim je treći postulat, to jest da su sva mišljenja jednako vredna, sasvim lišen osnove.

Još se jedan zakona može izvući iz naših analiza: postoji utoliko više mišljenja o nekom problemu ukoliko su ljudi za njega više zainteresovani. Na primer, stopa odgovora o problemu školstva je tesno vezana za stepen bliskosti s tim sistemom pojedinaca, bilo kao njegovih činilaca, profesora, itd., bilo kao đačkih roditelja, bilo kao bivših đaka ili poslodavaca, a mogućnost da se ima neko mišljenje varira u funkciji mogućnosti da se može delovati na to povodom čega se ima neko mišljenje. Mobilisano mišljenje, to je mišljenje ljudi čije mišljenje, kao što se kaže, nešto znači. Kad bi neki ministar za nacionalno obrazovanje delovao u funkciji neke sondaže javnog mišljenja (ili bar na osnovu površno pročitanih rezultata te sondaže) on ne bi činio to što čini kada stvarno dejstvuje kao političar, to jest na osnovu onoga što saznaje putem telefona, ili prilikom posete nekog direktora više pedagoške škole ili nekog dekana itd. U stvari, on mnogo vise dejstvuje u funkciji tih snaga stvarno konstituisanih mišljenja, koja dospevaju do njegove percepcije samo u onoj meri u kojoj poseduju snagu, i u kojoj poseduju snagu jer su mobilisana.

Dispozicija i mišljenje

Kad je, na primer, reč o tome šta će da bude s univerzitetom za sledećih deset godina, mislim da je bitno mobilisano mišljenje: ali izvesna vrsta tumačenja anketa o javnom mišljenju u isti mah dozvoljava da se otkrije nešto što još ne postoji u obliku mišljenja, a što može naglo da iskrsne u krizi. Nešto što ne postoji kao mišljenje ako se pod tim podrazumeva skup propozicija koje se formulišu u nekom diskursu s pretenzijom na koherentnost. Da li ljudi koji ne odgovaraju ili kažu da nemaju određeno mišljenje stvarno nemaju mišljenje? Mislim da uzimati ozbiljno ne-odgovore znaci uzimati ozbiljno činjenicu da dispozicije izvesnih kategorija ne mogu da dostignu status mišljenja, to jest konstituisanih diskursa s pretenzijom na koherentnost, s pretenzijom da budu saslušani, s pretenzijom da se nametnu, itd. U kriznim situacijama u kojima će se manifestovati konstituisana mišljenja ljudi koji nisu imali nikakvo mišljenje neće se opredeljivati nasumice: ako je za njih problem konstituisan politički (problem plata, radnog vremena za radnike), oni će se opredeljivati u terminima političke kompetencije; ako je reć o problemu koji za njih nije politički konstituisan (represivnost u odnosima unutar preduzeća) ili ako je na putu da se konstituiše, oni će se opredeliti u ime jednog principa koji se naziva klasnim instinktom, ali koji nema nikakve veze s instinktom: to je jedan sistem duboko nesvesnih dispozicija koji je princip mnogih opredeljenja u krajnje različitim oblastima, počev od estetike, pa do dnevnih ekonomskih odluka. Tradicionalna anketa o javnom mnenju proizvodi tu čudnu posledicu da istovremeno poništava proučavanje grupa koje vrše pritisak na javno mnenje i, s druge strane, proučavanje virtuelnih dispozicija koje mogu da se ne izraze u obliku eksplicitnog diskursa. Zato je anketa o javnom mišljenju u onom obliku u kojem se danas primenjuje nesposobna da dovede do bilo kog razumnog predviđanja onog što bi se dogodilo u kriznoj situaciji.

Sondaža i izbor

Uzmimo neki problem kao na primer onaj u vezi sa školskim sistemom. Može se postaviti pitanje: „šta vi mislite o politici Edgara Faurca?“ To je pitanje veoma srodno s predizbornom anketom, u smislu noći, kada su sve krave crne: ceo svet se uglavnom slaže, ne znajući u čemu se slaže; zna se šta je značio jednoglasno izglasan Faureov zakon u Narodnoj skupštini. Zatim se postavlja pitanje: „Jeste li za uvođenje politike u srednje škole?“. Tu se može zapaziti veoma jasna podela; ali uprkos svemu u okviru viših društvenih klasa, stvar je složenija; intelektualne frakcije tih klasa su manje-više za uvođenje politike, uz neke eventualne rezerve. Uzmimo zatim neko pitanje kao „Mogu li profesori da štrajkuju?“ — tu se odgovori grubo razilaze. U nižim, širokim slojevima postoji kao neki transfer specifične političke kompetencije i zna se šta treba odgovoriti. Može se još postaviti pitanje: „Treba li menjati programe? Jeste li za stalnu kontrolu? Jeste li za uključivanje đačkih roditelja u nastavničke savete? Jeste li za ukidanje agregacije2?“ Pitanje „Jeste li za Edgara Faurea?“ podrazumevalo je sva ta pitanja i ljudi su odjednom zauzimali stav o onome što bi neki dobar anketni formular mogao da obuhvati jedino upotrebivši bar šezdeset pitanja, u kojima bi vodio računa o svim mogućim varijacijama. U jednom bi slučaju odgovori bili pozitivno vezani za položaj u društvenoj hijerarhiji, u drugom, negativno, a u trećim nešto malo, ili do izvesne mete, ili čak nikako. Kada se dakle postavi pitanje kao: „Jeste li za Edgara Faurea?“ – sabiraju se fenomeni koji su različito vezani za društvenu klasu. Zanimljivo je šta su stručnjaci za političku sociologiju ustanovili: da je odnos koji se obično zapaža u gotovo svim oblastima društvene prakse između društvene klase i praksi javnog mnenja itd. veoma slab kada se radi o izbornim fenomenima. Neki čak nisu oklevali da zaključe kako ne postoji nikakva veza između društvene klase i činjenice glasanja za desnicu ili za levicu.

U stvari, ako imate na umu ono što sam maločas rekao, naime da predizborno konsultovanje postavlja u samo jednom sinkretičkom pitanju ono što bi razumno moglo da obuhvati samo dve stotine pitanja; ako imate na umu da jedni mere u centimetrima, drugi u kilometrima, kao i tolike druge teškoće, zaključićete da je čin glasanja osuđen na slučajnost i da možda treba obrnuto postaviti tradicionalno pitanje veze između glasanja i društvene klase: kako to da ipak postoji neka veza, čak i slaba? Kako to da ne postoji naprosto neka zvonasta krivulja? Vrlo je velika gipkost izbornih mišljenja: mišljenje koje se izražava prilikom glasanja obično je definisano na negativan način; postoje prepreke, to jest pragovi koji se ne mogu prekoračiti, ali u dosta određenim granicama glasovi šetaju. Do ovog dolazi utoliko više što se strategija izbornih kampanja sastoji u tome da se loše postavljaju pitanja i da se maksimalno polaže na prikrivanje podela kako bi se pridobili kolebljivi glasači. Sve nas to dovodi i do pitanja koja je funkcija izbornog sistema i koja je funkcija ankete o javnom mnenju, koja ima ista svojstva kao i izborni sistem. Da se vrlo grubo izrazim: mislim da je izborni sistem instrument koji po samoj svojoj logici naginje da ublaži konflikte i podele i koji usled toga prirodno teži da služi konzervaciji. Možemo se upitati šta čine oni koji pristaju da se služe tim instrumentom. Iz toga se na primer može izvući zaključak da se nije znalo da je on tako dobar, da se i dalje treba njim služiti, itd. Neka revolucionarna partija koja želi da poveća svoju snagu u odnosu prema drugima, može, polazeći od te analize, da usvoji kao glavnu strategiju stvaranje protuproblematike, da se sistematski služi postupkom koji instinktivno koriste već mnoge generacije (to jest, protustrategijom kao odbijanjem problematike). Problem za neku partiju koja je odredila svoje ciljeve nije u tome da pruži odgovore, nego da ljudima obezbedi sredstva da ne budu proizvođači svojih odgovora, nego svojih pitanja, i da u isto vreme budu proizvođači instrumenata odbrane protiv pitanja koja im se nameću naprosto usled činjenice da oni ne raspolažu drugim pitanjima.

Iz jedne druge perspektive moglo bi se zaključiti isto kao što bi ljude — da bismo ih poslali u muzeje — trebalo u školi naučiti izvesnom broju stvari, tako — ako bismo želeli da izborna igra bude manje apsurdna — treba i da raskorak između implicitnih principa izbornog sistema i stvarnosti bude što je moguće manji. Drugim rećima, trebalo bi na primer da ubuduće ljudi raspolažu sredstvima za proizvodnju mišljenja; biće, dakle, potrebno omogućiti im da ih usvoje. A to znači da im već od osnovne škole treba omogućiti pravo političko vaspitanje.

Može se reći i ovo: Neću da učestvujem u izbornoj igri, jer pri sadašnjem stanju društvene strukture, pri sadašnjem stanju raspodele kulturnog kapitala, o kojem sam maločas rekao da je jedan od određujućih faktora za sposobnost proizvodnje mišljenja, itd., potpuno je iluzorno da bi se moglo doći do jednakosti pred glasačkom kutijom. Iz toga se može zaključiti da su samo aktivne manjine kadre da mobilišu mišljenje. Iz toga se mogu izvesti svi zaključci, koji su veoma različiti, a pri tom ipak nisu isključivi. Izvesno je, međutim, da čovek može, proučavajući funkcionisanje sondaže javnog mnjenja, steći predstavu o načinu na koji funkcioniše taj posebni tip anketiranja, izborni, i o efektu do kojeg ta anketa dovodi.

***

Ukratko, ja sam zaista hteo reći da javno mnenje ne postoji, u svakom slučaju bar u onom obliku, koji mu pripisuju oni kojima je u interesu da afirmišu njegovo postojanje. Rekao sam da, s jedne strane, postoje mobilisana mišljenja, konstituisana mišljenja, grupe pritiska mobilisane oko određenog interesnog sistema; a da, s druge strane, postoje dispozicije, to jest mišljenje u implicitnom stanju koje, po definiciji, nije opcija, ako se pod tim podrazumeva nešto što se može formulisati kao diskurs s izvesnom pretenzijom na koherentnost. Definicija mišljenja kojom sam se ja tu bavio, to je ona definicija koja se u implicitnom stanju primenjuje u anketama javnog mnenja. To nije moje mišljenje o mišljenju. To je naprosto objašnjenje definicije mišljenja koje primenjuju ljudi u proizvodnji sondaža javnog mnenja, tražeći od (drugih) ljudi da formulišu svoja mišljenja ili da zauzmu stav prema formulisanim mišljenjima. Ja naprosto tvrdim da ne postoji mišljenje u smislu implicitno prihvaćene društvene definicije od strane onih koji vrše sondaže mišljenja ili onih koji koriste rezultate tih sondaža.

Fusnote:

1. Predavanje koje je autor održao u Noarou januara 1972.

2. Agrégation označava sticanje diplome za profesora srednje škole i nekih fakulteta. Ti profesori imaju titulu agrégé. – Prim. prev.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.