Aktuelno

Intervju sa Kostasom Lapavicasom

Prenosimo prevod delova intervjua Sebastiana Badžena sa Kostasom Lapavicasom 12.3.2015 i 9.9.2015, dakle u krucijalnom periodu borbe grčkog naroda. Lapavicas govori o mnogim važnim stvarima kako za Grčku tako i za razvoj evropske levice i njenim greškama u pristupu politici i ekonomiji. Njegov osnovni stav koji razvija u ovom intervjuu jeste izlazak Grčke iz EU. Nakon što je Siriza zauzela kurs ostanka u EU, partija se pocepala a Lapavicas je bio jedan od osnivača nove partije Narodnog jedinstva.

/Sebastian Badžen i Kostas Lapavicas, časopis Jacobin. Prevod TCL./

Kako je izgledala ta promena, za nekog ko dolazi iz tvog društvenog statusa, gde si se našao u sred političke oluje i izabran za člana parlamenta?

Pre svega, sam period izbora, izborna kampanja itd. je za mene izvanredan proces jer sam po prvi put u mom političkom životu došao u kontakt sa onime što bismo nazvali narodom Grčke.

Obratio sam se malim i velikim grupama u selima, gradovima, pojedinačno itd. i primetio da moji pogledi – ali i ja lično!- imaju odjek među ovim ljudima. Za mene je to novo iskustvo jer sam bio aktivan u politici oduvek na strani levice čiji je uticaj bio veoma ograničen. Dakle to je prva stvar.

S obzirom da sada imamo distancu od izbornog procesa, kako komentarišete proces formiranja koalicione vlade i vladu?

Prilično tradicionalno, na mnoge načine. To je bio ravnotežni akt. Ravnotežni akt s obzirom na celo društvo ali i unutrašnju dinamiku Sirize. Vlada je formirana u savezu sa ANEL (Nezavisni Grci, prim. prev.). Suprotno onome što su preneli svetski mediji, ovo nije „crveno-braon koalicija“. ANEL nije blaža verzija Zlatne zore. ANEL je ono što nazivamo narodnom desnicom u Grčkoj koja je tradicionalna državnička, skeptična prema krupnom biznisu i nacionalistička i konzervativna.

Očigledno je da oni nisu prirodni „partner u krevetu“ vlade radikalne levice, međutim u ovakvim uslovima, izbor je bio sasvim jasan. Ili nećete formirati vladu uopšte i imaćete nove izbore i haos itd. ili ćete formirati vladu sa ovim ljudima koji makar imaju konzistentan stav prema merama štednje i prema radnom narodu i sitnim i srednjim preduzećima itd.

Hajde da popričamo malo o Varufakisu, u medijima se dosta vrti priča o njegovoj ličnosti, njegovom stilu, da li je marksista itd. Pre svega, koju ulogu je imao Varufakis na levoj sceni grčke pre izbora Sirize?

Znam da se dosta priča o Varufaiku i njegovom načinu života, stilu, za šta se bori itd, ali ja zaista ne bih to komentarisao. To je na drugima da rade.

Što se tiče da li je marksista, koliko je radikalan itd, ja bih preporučio mnogo pažljiviju upotrebu termina „marksista“, pogotovo ljudima koji prave sebi ime nazivajući se marksistima samo zato što koriste određene reči i pričaju puno o marksizmu, dok je suština njihove analiza najbanalnija ekonomska i politička analiza koja se može zamisliti. Dakle, više odmerenosti u nazivanju ili ne nazivanju nekoga „marksistom“, molim Vas. Ovo više nije fakultetska amfiteatar politika – ovo je stvarna politika.

Dakle, Varufakis; poznajem ga već dugo godina kao ekonomistu, naravno. Mislim da se ne može nazvati čovekom levice u smislu radikala ili revolucionarnog levičara, barem ne u onom smislu koji mi prepoznajemo u ovoj zemlji, ali on svakako jeste čovek koji pripada levlje od centra.

On je uvek bio takav. Uvek je bio heterodoksan i kritičan u ekonomiji. Uvek je bio čovek koji odbija neoklasičnu ekonomiju i neoklasičnu teoriju u svom radu. I uvek je bio spreman da se pojavi sa političkim savetima koji izlaze iz opšte prihvaćenih i spreman da promišlja alternativne puteve.

To su sve plusevi, u mom dnevniku. Međutim, kada pogledate njegov put morate priznati da je on takođe bio savetnik u vladi Jorgo Papandreua, koja je bila prva vlada koja je uvela politiku mera štednji u Grčku i ostao je u saradnji sa njima dugo vremena. Dakle u tom pogledu, ne mislim da je moguće nazvati ga čovekom levice u nekom sistematičnijem smislu.

Varufakis eksplicitno sebe svrstava među kejnzijanski okvir, saveznik je sa ljudima poput Džejmsa Galbrajta koji je otvoreno kejnzijanac.

Dozvoli mi da budem sasvim jasan po ovom pitanju. Kejnz i kejnzijanizam, nažalost, ostaju najmoćnija sredstva koja imamo, čak i kao marksisti, za bavljenje pitanjima koja susrećemo ovde i sada. Markistička tradicija je veoma snažna za srednjeročna i dugoročna pitanja i razumevanje klasne dimenzije i socijalne dimeznije ekonomije i društva uopšte. Tu joj niko nije ravan.

Ali, za bavljenje politikom ovde i sada, nažalost, Kejnz i kejnzijanizam ostaju da budu veoma važni setovi ideja, pojmova i sredstva čak i za marksiste. To je realnost. Da li pojedini ljudi vole da koriste ideje a da ne priznaju da su kejnzove je nešto sasvim drugo i o tome ne bih sada govorio.

Prema tome ne bih mogao da okrivljujem Varufakisa što je povezan sa kejnzijancima, jer i ja sam takođe otvoreno i eksplicitno povezan sa njima. Ako mi pokažete drugi pristup biću oduševljen. Ali mogu vas uveriti da posle nekoliko decenija rada na marksističkoj ekonomskoj teoriji , u ovom trenutku nema drugog pristupa. Dakle, da, Varufakis je radio sa kejnzijancima, ali to zaista nije neka loša stvar.

Praviš razliku između marksizma kao analitičkog sredstva i kejnzijanizma kao političkog, ali oni imaju različite ciljeve , a Varufakis je ekspliticno rekao da je njegov cilj da sačuva kapitalizam od samoga sebe. Ti ne misliš da je to linija distinkcije?

Naravno, itekako! Kejnz nije Marks i kejnzijanizam nije marksizam. Naravno da postoji rascep između njih. Marksizam je obaranje kapitalizma i kretanje ka socijalizmu. On je uvek to bio i uvek će to ostati. Kejnzijanizam nije, on unapređuje kapitalizam i čak ga spašava od samog sebe.

Međutim, kada dođemo do pitanja poput fiskalne politike, deviznog kursa, bankarstva, itd, dakle do pitanja gde marksistička levica nužno mora zauzeti svoju poziciju ukoliko želi da se bavi ozbiljnom politikom umesto denunciranja sveta iz svojih malih soba, onda morate ubrzano shvatiti, svidelo se to vama ili ne, da pojmovi koje Kejnz koristi i pojmovi kojim radi kejnzijanizam, imaju nezamenljivu ulogu unutar strategije koja ostaje marksistička.

To je poenta koju želim da naglasim. Nažalost, nema drugog puta. I što pre marksisti to prihvate, to će im relevantnija i realističnija pozicija biti.

Hajde da govorimo o pregovorima, koji se odigravaju u nekoliko faza. Mislim da je ispravno reći, ne znam da li se slažeš, da postoje dva spina.

Jedan spin, koji dolazi od strane marksističke kritičke levice i biznis štampe je da su Grci pokušali da igraju poker ali sa lošim kartama, bez ičega što bi poduprlo njihovu strategiju i da su u osnovi poraženi od EU i posebno Nemaca.

Drugi spin koji dolazi od Sirizinog rukovodstva i medija kaže da je pregovaračka igra odigrama izuzetno pametno i da su uspeli da okrenu sto, barem delimično stavljajući Nemce u defanzivnu poziciju i kupovinom vremena i legitimisanjem diskursa o nemogućnosti isplate duga i neefikasnosti mera štednji. Ne znam koliko se slažeš sa ovakvim čitanjem i gde sebe pozicioniraš u interpretaciji šta se zaista desilo?

Slažem se sa većinom stvari koje govoriš. Ne bih želeo da se pozicioniram u odnosu na ova dva široka pristupa, bez da se nužno ne složim sa tobom. Reći ću ti šta mislim, a onda je na čitaocima i ostalima da procene koja strana mi je bliža.

Moja osnovna poenta, i odatle mogu početi, je da je ova vlada ušla u pregovore sa pristupom koji je kako sam već rekao kritičan prema samom obliku dosadašnjih pregovaranja. Sa pristupom da je moguće ući u pregovaračku sobu i tražiti i boriti se za značajne promene, uključujući napuštanja mera štednji i otpisivanja duga, i uporedo ostati sasvim čvrsto unutar granica monetarne unije.

To je ključna tačka. To je ono što sam nazvao pristup „dobrog evra“. Promenom politike, pobedom na izborima, promenom odnosa političkih snaga u Grčkoj i Evropi, uspećemo da ispregovaramo i da promenimo monetarnu uniju i Evropu kao celinu zbog političkih karti koje donosimo na sto. To je način na koji se ušlo. I strategija je time određena.

E sad, postoje elementi neiskustva, koji su neizbežni, elementi ličnosti koji su neizbežni i na koje smo aludirali ranije govoreći o Varufakisu, itd. To su važni elementi. Međutim, to nije ključna stvar. Ključna stvar je strategija i to je potrebno dobro da se razume jer se možete izgubiti u argumentima o pokeru, o blefiranju i o ovome i o onome.

Ova vlada je imala strategiju koju sam upravo izložio. A onda se susrela sa realnošču. Realnošću koja je ja mislim takva da je ovog strategiji došao kraj. Ona nije funkcionisala. Da, politički odnos snaga je promenjen u Grkoj, i to veoma dramatično. Ne samo da je ova vlada imala 40% glasova, ona je imala 80% podrške naroda prema istraživanjima. Ali to je igralo veoma malu ulogu u pregovorima.

Zašto? Zato što su granice monetarne unije takve kakve su. One nisu podložne ovakvom načinu argumentacije. To je veoma rigidna institucija sa ukorenjenom idelogijom i pristupima stvarima. Druga strana nije bila spremna da odstupi samo zato što postoji nova leva vlada u maloj zemlji.

Dakle Grci su otišli tamo sa velikim nadama i upali u zamku koju su im ove institucije postavile. I ta zamka je praktično značila a) manjak likvidnosti b) manjak finansiranja vlade. Tako su institucije prevele svoju strukturalnu prednost u odnosu na Grke.

Grci nisu imali izbora. Nisu mogli da se suprotstave ovome. Siriza nije mogla da se suoči sa time jer je prihvatila granice evra. Dok god prihvataš granice evra, nemaš efektivan odgovor. To je razlog zašto je sve na kraju uzelo oblik kakav jeste.

Oni su pokušali, stremili su ka nečemu drugačijem. Druga strana, pre svega Nemci, se ukopala. I do samog kraja pregovora je bilo pitanje dana kada će banke biti zatvorene. U ovakvoj situaciji su Grci prihvatili u osnovi loš kompromis.

Mislim da dosta ljudi izvan Grčke ima problem da razume ideju da je evro pitanje principa ili vere i ideju koja izgleda veoma naivno, da će socijal liberalne vlade ili neoliberalne u slučaju Obame biti objektivni saveznik protiv Nemaca i teške artiljerije EU. Koji je tvoj stav po tom pitanju? Koje je najzahvalnije čitanje analitičkog okvira iz kojeg se prave ovakve strategije?

Mislim da kao marksisti moramo početi od političke ekonomije određene situacije, a ne od odnosa političkih snaga. Nažalost, grčka levica i veći deo evropske levice kreće obrnutim putem od geopolitike i unutrašnje, domaće politike. Odnos političkih snaga, to je nažalost ono na šta je redukovan marksizam. A kada to uradiš, kada kreneš od politike – odnosa snaga bilo u zemlji ili inostranstvu – lako je zapasti u maštanje. Lako je početi sa mišljenjem da je na kraju ipak sve politika i da je prema tome moguće menjati odnose političkih snaga i da je sve moguće postići.

Žao mi je ali to nije slučaj. I to nije marksizam. Kao marksisti, verujemo da je politika u krajnjoj instanci izvedena iz materijalne realnosti ekonomskih i klasnih odnosa. To je veoma, veoma osnovna izjava Karla Marksa, dok god je shvaćena ispravno, odnosno ne mehanički. Krajnji zaključak ove izjave je da nije moguće sve postići putem politike.

I to smo upravo imali priliku da vidimo. Zašto? Zato što je politička ekonomija monetarne unije vrhovna. Svidelo se nama to ili ne, Evropa i Grčka postoje trenutno unutar granica monetarne unije.

Nažalost, dosta marksističkih levičara se pretvaralo da to nije slučaj i pogrešno razumelo važnost novca. I to nije iznenađujuće, jer evropska levica prosto ne razume novac i finansije. Pretvara se da razume, ali ne razume.

Ponavljam, šta je dostižno a šta nije, u krajnosti je određeno političkom ekonomijom monetarne unije. Unutar granica evropskog kapitalizma, kapitalizam je glavna karakteristika. Siriza je tek sada to saznala. I krajnje je vreme da ponovo promisli stvari i počne da oblikuje politiku i svoj političku pristup unutar ovih granica.

Ako želi da postigne nešto drugo politički, ona mora promeniti institucionalni okvir. Nema drugog puta. Da bi promenili taj okvir, mora se ići na prelom, mora se krenuti na razbijanje. Nije moguće reformisati sistem evra. Nije moguće reformisati monetarnu uniju. To je postalo sasvim jasno.

E sad, da li je ovo pozicija koja se svodi na govorenje da se ne može ništa uraditi bez rušenja kapitalizma, o čemu delovi ultra-levice govore? To je potpuno apsurdno ultra-levičarenje. Nije potrebna socijalistička revolucija, nije potrebno rušenje kapitalizma svakog minuta u toku dana da bi se uradile male stvari. Naravno, naš cilj je rušenje kapitalizma i naravno mi želimo da vidimo socijalističku revoluciju. Ali to nije trenutno u ponuđenim kartama.

Nije potrebna socijalistička revolucija u Grčkoj i nije potrebno rušenje kapitalizma da bi se okončale mere štednje. Zaista nije. Ali sasvim izvesno jeste potrebno rešiti se intitucionalnog okvira evra. Ta jednostavna pozicija nije shvaćena, ili nije široko prihvaćena, unutar Sirize i evropske levice i to je tragedija koja traje godinama.

To je pozicija Antarsije i KKE i to je razlog zbog kojeg nije moguće razumeti ove argumente čak ni na analitičkom niovu među tim levim kritičarima?

To je deo toga. Drugim rečima, mi imamo dugu patologiju na grčkoj levici, a moram reći i u britanskoj, barem u onome što je ostalo od nje, koja je potpuno otrovna na ovom nivou.

Ali postoji jedna dublja stvar ovde, nije to stvar samo patologije. Ovde se radi o tome da postoji strah od vlasti među levicom van Sirize. Oni se sakrivaju iza velikih reči. U slučaju KKE (Komunistička Partija Grčke, prim. prev.), svaka reč je o vlasti radnika. Kod Antarsije (Front Grčke Antikapitalističke Levice, prim. prev.) je svaka rečenica o rušenju kapitalizma i uspostavljanja komunizma. Ono što zapravo ove reči prikrivaju jeste strah od vlasti. Jedan dubok i temeljni strah od vlasti!

I oni misle da narod to ne razume, ali savršeno je jasno da ovi ljudi i ove organizacije osećaju strah duboko u svakoj kosti od bilo kakve mogućnosti odgovornosti i vlasti. Zato one zauzimaju ove ultra-leve pozicije.

Postoji tradicionalna grčka izreka koja kaže da čovek koji ne želi da se oženi stalno iznova biva veren. To je ono što nažalost komunisti rade. Zbog toga što ne žele da se upuste u pitanje suočavanja sa situacijom ovde i sada, oni govore o revoluciji.

Dakle, pošto to radiš, onda ne moraš da se boriš sa pitanjem evra. Pretvaraš se da je ovo pitanje nekako nebitno. Ili čak podigneš stvari na viši nivo: potrebno je izaći iz EU, NATO, izaći odavde, odande i tako dalje. Drugim rečima, ne nudi se nikakav specifičan odgovor, zato što se daje odgovor na sve.

Možda je blagonaklonije čitanje koje kaže da su zabrinuti zbog posledica vlasti na leve vlade zasnovano na istorijskom isksutvu. Manje su u strahu od vlasti po sebi nego od posledica vlasti koje uništavaju autonomije socijalnih pokreta.

Mogu da iskoristim jednu englesku izreku ovde: ako se plašiš vatre, onda izađi iz kuhinje. To je politika. Ona nije teoretizovanje i držanje predavanja u malim sobama itd.

Politika se tiče društva kakvo ono jeste. I grčko društvo hoće odgovore , prave odgovore sada i ovde. Nažalost, samo je Siriza počela to da nudi na svoj način, i to je razlog zašto je tu gde je, a zašto su druge organizacije tamo gde jesu.

Hajde da se vratimo na pitanje strategije, ti si objavio knjigu sa Hajnerom Flazbekom koja prolazi kroz različite korake koji bi bili neophodni za pravljenje alternative trenutnoj strategiji. Imao bih nekoliko pitanja, pa bih počeo pitanjem koje je najurgentnije, a to je pitanje o kontroli kapitala.

Mislim da pre toga postoji jedan korak, reći da je alternativna strategija – naravno biti svestan šta je moguće a šta ne i kako bi trebalo pristupiti – veoma važna za same pregovore.

Čvrsto se držim toga da su pregovori u februaru mogli imati drugi ishod ne samo da je vlada bila svesna zamke nego i bila spremna da postupa tako da u nju ne upadne. Pregovori bi imali drugačiji ishod ukoliko bi druga strana bila svesna da imamo alternativa u svojim rukama i da smo spremni da je sledimo ako treba.

Hoću da budem jasan, a ovo je dobro mesto za to: očigledno rešenje za Grčku, kada posmatram to kao politički ekonomista, optimalno rešenje bi bilo pregovaranje izlaska. Ne nužno osporen izlazak već dogovoran. Mislim da bi Grčka imala solidnu šansu ukoliko bi ušla u pregovore spremna da se bori i prihvati dogovoren izlaz.

Dogovoren izlaz – dogovoren u smislu da druga strana pristane na otpis dugova koje bi monetarna unija morala da prihvati a to je otpisivanje 50% duga. I ono što je ključno, izlazak bi bio zaštićen u smislu da bi Evropska Centralna Banka gledala da devalvacija nove valute ne bi bila viša od 20% i da bi banke preživele.

Oba ova uslova, zaštita deviznog kursa i zaštita banaka, koštaju skoro ništa. To bi bila ogromna stvar za Grčku sa praktično nikakvim troškovima za monetarnu uniju. Jedini trošak monetarne unije bi bilo otpisivanje dugova.

U tom kontekstu, vidim rezon zbog kojeg bi monetarna unija prihvatila to i stavila tačku na grčki problem. Za mene je to optimalno rešenje trenutno s obzirom da vidim poteškoće u slučaju osporenog izlaza. Sve u svemu, ukoliko bi došlo do njega i on bi bio bolje rešenje nego nastavljanje trenutnog programa.

Ukoliko bi došlo do osporenog izlaza, prva stvar koja bi se desila je zamrzavanje duga i početak restrukturacije duga. Ukoliko Grčka nije unutar monetarne unije, restrukturacija bi se znatno lake odigrala. Veoma, veoma lakše! MMF zna da je dug potrebno restrukturisati. Realna snaga koja to stopira je EU i monetarna unija. Dakle restrukturacija bi bila lakša i izvodljivija ukoliko bi Grčka izašla. To je prva stvar. Dug može da čeka.

Pravi problemi bi bili neposredni problemi. Oni bi zahtevali serije momentalnih akcija. Znamo to iz kiparskog iskustva, EU dozvoljava kontrolu kapitala i sama ih nameće kada je to potrebno. Dakle vlada bi morala momentalno da sprovede kontrolu kapitala, i kontrolu banaka. O tome nema rasprave. Morala bi da uradi ono što je EU uradila u kiparskom slučaju. Koliko bi ta kontrola trajala i koji bi oblik uzela zavisi od toga kako bi se situacija odvijala. Sigurno bi trajala u značajnom vremenskom periodu. A neki oblici kontrole kapitala bi morali da ostanu.

Kontrola banaka bi mogla biti puštena nakon nekoliko meseci ukoliko bi se ispravno regulisala. Država bi morala da interveniše nakon nacionalizacije banaka da bi ih restrukturisala. Potrebna je reorganizacija da bi se videlo koje bankse bi opstale i pod kojim uslovima. To je proces koji zahteva dosta vremena i koji nije uopšte lak.

Ovu nacionalizaciju vidiš kao čisto odozgo nadole proces, ili kao nešto što bi uključilo određen stepen narodne kontrole?

Apsolutno sa više narodne kontrole i radničke participacije! Sindikati zaposlenih u bankama su veoma aktivni i oni žele pozitivan doprinos u ovome što se dešava. Oni bi imali ulogu u upravljanju bankama i njihovoj reorganizaciji naravno. Ne radi se o isključivo odozgo nadole procesu. Ali odozgo nadole je proces koji je neophodan. Morali bismo da postavimo javnog komesara bankarskog sistema, morali bismo da promenimo rukovostvo i započnemo proces restrukturacije banaka da bismo u dugom roku napravili zdrave banke. Zaposlenost i proizvodnja bi porasli.

Sledeća stvar bi bila možda i najteža, suočiti se sa određenim tržištima i uticajima izlaza na njih. Imamo tri ključna tržišta: energetsko, koje u suštini znači naftno, prehrambeno i medicinsko.

Situacija u Grčkoj je znatno bolja sada nego što je bila 2010, jer je država uspela da preokrene neravnotežu u kojoj se nalazila. Znatno lakše može da obezbedi uvod nego 2010. Ali uprkos tome, aktivna intervencija bi bila potrebna u ovim tržištima da bi se osigurale potrebe koje su prioritetne, da narod apsolutno zadovoljava potrebe za hranom i lekovima.

Ovo nije toliko teško koliko ljudi govore. Svakako ne bi bio ugodan period ali je neophodan. U dugom roku, teškoće koje bi trajale nekoliko meseci ne znači skoro ništa. A uz planiranje, troškovi bi mogli značajno da se umanje.

Grčka već prolazi kroz humanitarnu krizu. Već postoji racioniranje hrane, s tim što se ona odigrava putem novčanika. Veliki delovi stanovništa nemaju dovoljno hrane, pre svega oni koji se oslanjaju na narodne kuhinje.

Što se tiče lekova, Grčka izvozi lekove. Ona ima značajne kapacitete za proizvodnju lekova. Problem nije toliko ozbiljan koliko ljudi pričaju. I po pitanju energije imamo velike kapacitete za proizvodnju struje. Skoro smo blizu samodovoljnosti. Manjak bi se dešavao sa transportom i tu bi racioniranje bilo nužno. Racioniranje i sada proživljavamo, kao što sam rekao putem novčanika. Dosta ljudi ne vozi svoje automobile jer ne može da ih plati.

Koliko je za ovaj proces ključno sklapanje alternativnih saveza sa državama poput Rusije, Venecuele, Kine i Irana?

Apsolutno je ključan. I postoji razlog da se očekuju dobri odgovori od ovih sila. Ukoliko Grčka krene tim putem…

Po tankoj žici, dakle.

Pa, u sve je u životu na tankoj žici! Ukoliko Grčka krene tim putem i zaobiđe svoje takozvane partnere u EU, onda bi Grčka trebalo da istraži sve opcije slobodno i bez ograničenja. Ukoliko bi sačuvala svoj narod i društvo ovakvim savezima onda bi trebalo da ih postigne.

Hoću da kažem još jednu stvar u tom pogledu, ne toliko geopolitički koliko unutrašnje politički. Jedna od ključnih karakteristika politika meri štednji koje su sprovedene u Grčkoj i drugim zemljama poslednje četiri godine ili pet jeste atomizacija i individualizacija društva.

Ovakve politike sadrže veoma snažne klasne i atomističke elemente. I stav koji oni usađuju u ljude je „svako za sebe, a poslednjeg đavo nek nosi“. Društvo mora da operiše prkoseći samom sebi da bi stvorilo solidarnost, što ono jeste uradilo, ali mora da ode korak dalje protiv dominantne struje koja je inspirisana ovim politikama.

Izlaz uz pomenute mere bi napravio suprotne posledice. Napravio bi sliku čamca za spasavanje. Sliku zajedništva, društvene kohezije, društvenu solidarnost koja bi izgurala sve poteškoće. To naravno podrazumeva da izlazom upravlja levičarska vlada koja otvoreno želi da sprovede izlaz u interesu radnog naroda i siromašnih uopšte.

Ukoliko bi to bio slučaj, slika koja bi odnela prevagu bi bila drugačija od ove koju trenutno imamo i to bi značilo u dužem roku za transformaciju društva, što je naravno naš cilj. Izlazak sam po sebi nije nešto što levica hoće. Mi mislimo da je izlaz neophodan ali nedovoljan korak u društvenoj transformaciji.

Izuzev eksproprijacije i nacionalizacije bankarskog sistema i deprivatizacije korporacija u javnom sektoru, koje još velike firme bi trebalo nacionalizovati/eksproprisati?

Ovo pitanje se još ne pojavljuje. To je veoma dobro pitanje. Ja ne mislim da Siriza treba da izađe sa širokim programom nacionalizacije u ovom trenutku. Ono što je neophodno jeste nacionalizacija banaka i osiguranje da se privatizacija energetike zaustavi, posebno struje. I privatizacija druge imovine. Ključno je dovesti do rasta i strategije oporavka izvan evra, a onda napraviti srednjeročni razvojni plan.

U tom kontekstu treba odrediti koje su zone ekonomije potrebne da dođu pod javnu kontrolu, jer nacionalizacija sama po sebi nije rešenje, ovde govorimo o javnoj kontroli, a ona može uzeti različite oblike.

Ti i tvoji prijatelji ste analizirali odnos uvoza i izvoza dobara i usluga i mere industrijske politike koje bi trebalo sprovesti uz ponovno uspostavljanje drahme?

Mi smo prilično svesni strukture uvoza i izvoza i mogu da kažem da je struktura i proporcija uvoza i izvoza u okviru BDP indikativna za razvojni neuspeh grčkog kapitalizma u poslednjih nekoliko godina. Mi definitivno moramo da smanjimo uslužni sektor. Grčka je dozvolila prekomerno korišćenje uslužnog sektora, dozvolila je kontrakciju primarnog i sekundarnog sektora. Grčka je bazično deindustrijalizovana. Ona se deindustrijalizuje poslednjih 30 godina i dozvoljava da primarni sektor bude neefikasan i mali, dakle to moramo uravnotežiti.

I to vam daje odgovor u vezi trgovine, s obzirom na fokus na uslužnom sektoru Grčka je postala nekonkurentna na internacionalnom nivou, jer usluge nisu poznate kao posebno konkurentne, Britanija zna ponešto o ovom pitanju! Prema tome, favorizovanjem uslužnog sektora je grčka ekonomija proizvela potpuno problematičnu ravnotežu između trgovinskih i netrgovinskih dobara. Srednjeročna strategija bi trebalo da promeni ovu ravnotežu. Grčka mora da ojača primarni i sekundarni sektor i na taj način osnaži svoju integraciju u svetsku ekonomiju proizvodeći više robe za trgovinu. Pitanje kako to treba uraditi je pitanje srednjeročne strategije.

U knjizi sa Flesbekom govorite o devalvacije od 50% koja bi duplirala cenu uvoznih dobara. S obzirom da srednjeročni planovi nisu efikasni kratkoročno, pitanje izvoza će biti komplikovano s obzirom na stanje grčke industrije. Dakle pojaviće se problema sa kapitalom. Odakle bi kapital došao s obzirom da su finansijska tržišta spremna da pozajmljuju samo pod određenim uslovima?

Ukoliko bi izlaz bio dogovoren i zaštićen, onda bi bilo potrebno devalvirati između 15% i 20%. Plate moraju rasti, iako se ne bi vratile na početak jer to nije moguće trenutno. Za to je potrebna strategija rasta. Devalvacija od 15 do 20 posto bi bila dovoljna da ubrza zemlju. Ukoliko bi došlo do devalvacije od 50% u slučaju osporenog izlaza, bilo bi dosta više problema oko uvoza, naravno. Ono što mora da se razume jeste ovo; devalvacija ne radi jednostavno ili većinski kroz izvor, ona radi kroz domaće tržište više nego kroz izvoz.

U ovom trenutku, postoje ogromni resursi koji su neiskorišćeni u Grčkoj. Kapital u tom pogledu nije u manjku. Kapital poseduje znatno više od keša u bankama. Moramo misliti kao marksisti ovde. Kapital je odnos. Postoje ogromni neiskorišćeni resursi u zemlji! Mala i srednje preduzeća bi smesta oživela uz devalvaciju. Postoji dovoljno malog kapitala za tako nešto. Oživljavanje ekonomije, povratak potražnje i proizvodnje bi bili veoma brzi.

Ovo je ekvivalent Novoj ekonomskoj politici koju su sproveli Lenjin i boljševici. Imam veoma malo sumnji, a to su i ekonometrijske studije potvrdile, da mala i srednja preduzeća mogu vratiti solidnu proizvodnju u kratkom vremenskom periodu od samo nekoliko godina. To bi takođe stvorilo kapital i štednju u srednjem roku.

Prema tome, pitanja odakle bi došao kapital moraju da se istraže dinamički a ne statički. Postoji kapital u zemlji, ali sedi nezaposlen trenutno. Mi ga moramo mobilizovati, a to se postiže devalvacijom.

Držite se! Lapavicas poziva na buharinovsku strategiju tranzicije!

Nemam problem sa time uopšte. Grčka je toliko uništena trenutno da joj je evidentno potreban NEP. Ako je Buharin bio dovoljno lukav da ubedi Lenjina u NEP koji je i sam bio podržavalac NEPa onda ne vidim zašto bih ja bio protiv. Dakle prvi talas bi se kretao u tim okvirima a to bi nam omogućilo dovoljno oporavka da možemo da odemo jedan korak iza.

Šta misliš o ulozi ljudi izvan Grčke koji blagonaklono gledaju na progresivni izlaz? Bilo je dosta priče da se treba suzdržavati od kritikovanja Sirize, da je lako kritikovai iz fotelje u drugoj zemlji itd. šta misliš koja je pravilna pozicija između nekritičke podrške i pozitivne solidarnosti?

Nekritička podrška Sirizi je besmislena. Ona je ponavljanje najgorih bolesti levice za koju ja mislim da je levica ostavila iza sebe. „Nemoj kritikovati, daj podršku, bla bla bla“, to su stvari koje je levica radila u starim lošim danima. I to je, u razlilitim kontekstima naravno, dozvolilo da se monstrum probudi.

„Podržimo naš tim i nemojmo biti kritični“ nije pogled i stav levice. Naravno podrži, ali i kritikuj. Ukoliko ne kritikujemo, ništa pozitivno se neće desiti. To je tačka u kojoj se nalazimo.

Levica izvan Grčke ima posao i obavezu da kritikuje jer stvari u Grčkoj deluju jasnije iz inostranstva. Spin koji se može sprovesti kod nas je teže sprovesti u inostranstvu. Levica ima obaveza da mačku u džaku nazove mačkom u džaku. Pozitivno i kritički.

U tom mislu, najozbiljnija i najpozitivnija pomoć koju levica može dati jeste da iznese ponude na sto, da počne da promišlja evropsku monetarnu uniju kao celinu. Ne bih mogao da ponovim ovo dovoljno puta. Levica u Evropi je poslednjih godina u jednom ogromnom tripu. Kao da je iskupila kritičku svest. Počela da je mašta kako je proces evropske integracije kroz EU proces stvaranja evropske monetarne unije nekako internacionalizam u smislu u kojem levica shvata internacionalizam.

Žao mi je ali to nije tačno. I ne samo da nije tačno, nego ga nije moguće ni preokrenuti u iskreni internacionalizam promenom malih delova, reformom i unapređivanjem. To je besmislica! Levica mora ponovo pronaći kritički stav i shvatiti da nije sve što prevazilazi granice progresivno. U ovom slučaju su se veoma jasno pokazale EU i monetarna unija šta su.

Levica bi morala da postavlja na sto ideje o iskrenom internacionalizmu u Evropi koji odbacuje oblik kapitalističke integracije. Ne da ga unapređuje. Da ga odbaci. To je realan radikalan pogled levice, i ona to treba da radi.

I još jedna stvar. Moram je reći mada ne znam koliki će uticaj imati. Marksistička levica je poslednjih nekoliko decenija nažalost regresirala u sposobnosti da analizira političku ekonomiju modernog kapitalizma. Ona se povukla u neku vrstu drugorazredne ekonomije koja u suštini misli i veruje da je marksizam i marksistička analiza kapitalizma kondenzovana u tendenciju pada profitne stope.

Marksistička politička ekonomija se većim delom oslanja na interpretaciju svega preko proporcije profita, ili onoga što se meri kao profit. Taj odnos je za neke ljude dovoljan da znaju sve o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti kapitalizma.

Naravno, to nije Karl Marks, i to nije ono što su radili veliki marksisti. Takav pristup ne služi nikakvoj svrsi. To nikome ne pomaže.

Grčka nije u krizi zbog tendencije pada profitne stope. Ta tendencija jeste važna ali ono što se ovde dešava nije periodična kriza uzrokovana padom profitne stope.

Dakle levica, ono što je od nje ostalo, mora početi ponovno istraživanje elemenata kreativnog marksizma klasičnog perioda, pomalo od Lenjina, pomalo od Hilferdinga, Buharina, pomalo od velikih nemačkih marksista i da započnu da interpretiraju moderan kapitalizam na složen, bogat i uravnotežen način.

Tendencija pada profitne stope je važna, ali je ona loša ekonomija i fetiš. Ne možete sve svoditi na nju. To je loš marksizam i loša ekonomija.

I poslednje pitanje je u vezi odnosa teorije i prakse, kakva vrsta pripreme i praktične upotrebe ima tvoj rad o finansijalizaciji, novcu i kreditu u trenutnoj situaciji Grčke?

Ukoliko pristupimo krizi evrozone kao čisto monetarnoj stvari, iz perspektive monetarne teorije, ona se može rešiti za nekoliko minuta. To je savršeno očigledno, savršeno prosto. Zapravo je trivijalno. Radi se o tome da je monetarna unija loše strukturirana i da se razvijala loše sve vreme i da je neodrživa. A to, nekome ko je učen u okviru monetarne teorije i ko razume novac i finansije, bi trebalo da bude jasnije i lakše da vidi nego drugima koji su se bavili ekonomijom i političkom ekonomijom.

Moj rad je bio veoma koristan u tom pogledu. Kada je kriza eksplodirala 2010 bilo mi je jasno da su u odnosu na dati monetarni sistem a)mere štednje najizvesniji ishod i da bi one bile katastrofalne b) izlaz bi ostao kao opcija na stolu permanentno s obzirom na strukturu monetarne unije, što se i dešava već 5 godina pričamo o tome c) ideja o dobrom evru je smešna, što se i ispostavilo.

Postoji i još jedna stvar do koje sam došao svojim radom. Potrebno je novac posmatrati kao širu društvenu kategoriju. Ne-ekonomska društvena dimenzija novca i finansija je ono što mene bazično zanima. Kriza pokazuje da je novac mnogo više od ekonomskog fenomena. Fundamentalno on jeste ekonomski fenomen, naravno. Ali on je i mnogo više od toga. On sadrži mnogo društvenih dimenzija, a jedna ključna je identitet.

Novac je, iz razloga o kojim ne bih sada pričao ali možete čitati u mojim radovima, povezan sa verovanjima, izgledom, ideologijom, običajima i identitetom. Novac postaje identitet više od kapitalizma. A evro je postao identitet u perifernim državama na izvanredan način, nigde više nego u Grčkoj.

Pitanje izlaza i straha koji on stvara među Grcima nema samo ekonomske implikacije. Ono je takođe pitanje identiteta. Ljudi bi trebalo da razumeju da je za Grke ulazak u monetarnu uniju i korišćenje istog novca kao u ostatku zapadne Evrope bio korak građenja identiteta. U narodnoj svesti i datoj istoriji Grčke, evro je omogućio da Grci misle da su postali „pravi Evropljani“. U maloj zemlji na jugu Balkana koja je imala turbulentnu istoriju od Otomanskog carstva pa nadale, to je bila važna stvar. Njen značaj se pokazao poslednjih godina. Što je kriza bila dublja i apsurdnije članstvo u monetarnoj uniji, to je bila jača veza za evro u nekim delovima stanovništva. Razlog je identitet. Ljudi žele da ostanu u kontaktu sa idejom Evrope, idejom da nisu deo Bliskog Istoka.

Da su belci?

Da, to je veoma bitno. I ne treba ga potceniti. I za nas levičare u Grčloj ali i levici u Evropi, alternativni narativ je od vitalnog značaja jer se isti problem identiteta pojavio u Zapadnoj Evropi, na drugi način. Tamo to nije pitanje evropejstva, već internacionalizma. „Pošto koristimo ovaj novac mi nadilazimo sve podele, postali smo Evropljani. Mi smo transcendirali nacionalističke poglede itd“. To je potpuna glupost, naravno. Ali veoma moćna glupost.

Prema tome levica u Grčkoj i drugde mora urgentno da razvije alternativni narativ internacionalizma, evropejstva, solidarnosti itd, kako bi razbila zaražene koncepcije i bolesne fenomene koje je kreirao finansijski kapitalizam – najvažniji od svih naravno, zajednička valuta.

Prošli smo kroz veoma intenzivan period od poslednjeg puta kada smo pričali. Prekid pregovora, Ciprasov poziv na referendum, i dan nakon referenduma kapitulacija evrogrupi. Da li je ovo bilo iznenađujuće za tebe, kako analiziraš sve to?

Ovo su izvesno bili veoma zgusnuti istorijski događaji, žestoko ubrzani. Siguran sam da će ljudi pričati o ovome u budućnosti i tražiti više dokaza budući da postoji element nejasnosti, mi ne znamo šta se zaista dogodilo. Mogu vam reći kako sam ja sve to iskusio.

Podržao sam Sirizu iz najbolje namere, izašao na izbore pod njenom zastavom i borio se za uspeh njenog radikalnog programa. Ciprasov poziv na referendum je izgledao kao jasna odluka rukovodstva da se izgura radikalna linija do samog kraja. Ja i mnogi drugi smo to oduševljeno dočekali, a podrška najsiromašnijeh stanovništva je ostavljala bez daha.

Dakle nisi bio iznenađen odlukom?

Bio sam veoma iznenađen odlukom. Delovalo je kao odlučan akt koji će grčku politiku dovesti do tačke iz koje nema nazad. Nadao sam se takvom razvoju ali mi rukovodstvo nije ulivalo poverenje da će se odlučiti na takav korak. Onda je Cipras pozvao na referendum i delovalo je da se zaista krećemo ka radikalnom prelomu. Reakcija naroda je bila fenomenalna, a rezultati referenduma zapanjujući s obzirom da su se odigrali u sred ogoljenog širenja straha. Nažalost, postupci Sirize su pokazali da je rukovodstvo pozvalo na referendum bez strateškog plana, kao taktički potez. Mada referendum može ipak da se pokaže kao strateški čin u praksi zbog ubedljivog glasanja za „Ne“ koji je dao širok legitimitet radikalnoj levici. Zbog tog „Ne“ mi postojimo kao politička snaga.

Dakle trenutno postoji cepanje od Sirize i stvaranje nove organizacije Narodnog jedinstva?

Nova konfiguracija politike u Grčkoj je trenutno u toku. Mogu da kažem da je cepanje isforsiralo rukovodstvo Sirize raspisivanjem izbora dok su postojale druge opcije za koje su oni na kraju odlučili da su ipak previše riskantne i napustile ih. Raspisali su izbore nadajući se pobedi, izolacije levice unutar Sirize i srećan život u obećanoj zemlji novih mera štednji.

Narodno jedinstvo nije partija i ne mislim da će to postati. Ona je prvenstveno osmišljena kao protivnik mera štednji koji prihvata sve individue i tela koja žele da rade dosledno na toj stratigiji. Ono što je čini drugačijom od Sirize je prvenstveno da su njeni narodni poslanici glasali za „Ne“, i da se oštro protivi merama štednje jasno navodeći alternativan put za Grčku koji je nemoguće izvesti bez izlaska iz monetarne unije.

Za Narodno jedinstvo je uvođenje nove nacionalne valute sredstvo implementiranja radikalnog programa koji je zemlji potreban.

Prirodno, Narodno jedinstvo se prvo okrenulo levici i pozvalo male vanparlamenarne partije levice koje su delile ovaj pristup dugo vremena. Ova činjenica ima pluseve i minuse. Plus je da postoji dosta odličnih ljudi u ovim organizacijama koje doprinose programski i praktično-politički Narodnom jedinstvu. Minus je dobro poznata boljka vanparlamentarne levice: frakcionašenje, zatvorenost, a u slučaju Grčke i „sveznalaštvo“, koje se zapravo može naći širom političkog spektra Grčke.

Dakle, Narodno jedinstvo je u procesu izgradnje, veoma je težak zadatak grupisati sve ove organizacije i struje unutar levice. To je veoma dinamičan miks i kao svaki dinamični miks ima potencijal da se raspadne ili čak eksplodira.

Istovremeno, Narodno jedinstvo je uspelo da pridobije nekoliko malih organizacija i individua koji dolaze iz drugačijeg političkog spektra. Nije tačno da je ono prosto savez levičarskih fragmenata.

Imamo značajan broj ljudi, pre svega individua ali i malih organizacija, koji ne dolaze sa levice. Oni razumeju važnost glasanja za „Ne“, politiku mera štednje i potrebu za nacionalnom valutom. Mi smo ih dočekali raširenih ruku.

Dakle uključujući vaše desno krilo „suverenista“ poput ANEL?

Individue iz ANEL, ne celu partiju naravno. Ne mislim da tu ima bilo kakvog problema. To je duga tradicija levog krila. Boljševici su u Sovjetskoj Rusiji radili istu stvar nakon revolucije. Ukoliko individue imaju dosledan i častan pogled po važnim pitanjima i ukoliko su ozbiljno posvećene političkom pravcu Narodnog jedinstva, to je potpuno u redu. Prvo, ANEL nisu fašisti, drugo, grčki fašisti iz Zlatne zore sve više povijaju rep po pitanju evra, suprotno ostatku ekstremne desnice u Evropi. Oni govore o nekakvoj „Nacionalnoj proizvodnji“ pretpostavljam u korporativističkoj formi koja bi se nekako desila bez promene nacionalne valute. Ovo je potpuna besmislica, a zanimljivo je setiti se da su dizali mnogo buke oko evra. U svakom slučaju, oni slede drugu liniju u poređenju sa evropskom ekstremnom desnicom, što nama značajno olakšava život.

Narodno jedinstvo je jedino telo u grčkoj politici koje otvoreno i jasno govori da je radikalan program nemoguće izvesti bez uvođenja nacionalne valute. Moram takođe naglasiti da je Komunistička partija daleko od hrabre po ovom pitanju i da vodi sramotnu politiku. Po njihovom mišljenju, pitanje evra će se rešiti kao i svako drugo ključno socijalno pitanje, usponom radničke vlasti nakon socijalističke revolucije. Ali istovremeno, izlazak iz monetarne unije bi bio katastrofalan po radnike, tako da bi narod morao da naoštri zube unutar monetarne unije i bori se za socijalizam, koji će kad tad sve rešiti. Ovaj argument je tužan ne samo zato što je nekoherentan već zato što Komunistička partija ima veoma važne snage koje bi mogla da izvede u borbu koja nam predstoji.

Kako ocenjuješ mogućnosti Narodnog jedinstva, da li su ulozi da se može bilo šta desiti na izborima ili se priznaje da nećete biti u mogućnosti da oformite vladu?

Mislim da moraš da živiš na drugoj planeti da bi mislio da će Narodno jedinstvo formirati sledeću vladu. Ono što bi bio uspeh jeste da se postavimo kao treća najveća partija u Grčkoj, sa značajnom proporcijom glasova, recimo dvocifrenim. To bi pokazalo jaku dinamiku koja bi konačno vodila ka vlasti. Ipak, ne bi bilo smisla da Narodno jedinstvo cilja da bude partija opozicije. Ona mora da juri vlast u kratkom roku. Pitanje je da li će to uspeti na predstojećim izborima. Prvih nekoliko nedelja nakon formiranja su bile generalno haotične. Ljudi su bili zbunjeni, šta se dešava, šta je zapravo Narodno jedinstvo? To je sasvim prirodno. U politici ne dobiješ vidljivost i prepoznatljivost samo zato što si se pojavio na sceni. Pritom smo imali ogromne organizacione probleme, odsustvo institucionalne strukture, mehanizama i procedura, itd. to ostavlja uticaj na demokratske procese unutar organizacije i mnoge krupne odluke moraju da se donose ad hoc. Sve je to bilo veoma teško i dosta grešaka je napravljeno, moram da priznam. Pre svega, Narodno jedinstvo mora da izađe sa jasnim programskim tačkama koje će biti vidljivije. Radni ljudi hoće da budu sposobni da donesu odluku i da taj izbor bude na čvrsto zasnovan. Drugo, treba oformiti javno prepoznatljiva lica i dobiti kredibilitet među glasačima za veoma kratko vreme.

Jedna od posledica dobrog rezultata Narodnog jedinstva bi bilo i onemogućavanje Sirizi da osvoji većinu, što bi moglo da znači da je jedina opcija da prave koaliciju sa vama, koje bi bile crvene linije ukoliko bi došlo do razgovora o koaliciji?

Mislim da ako Siriza ne bude imala većinu neće razlog biti Narodno jedinstvo, već potpuna izdaja vođstva stranke koju glasači sve više uviđaju. Nije Narodno jedinstvo to koje oduzima većinu Sirizi već činjenica da je partija levice toliko obećavala a praktično ništa nije ispunila i na kraju čak preuzela program opozicije! Kada partija, a pogotovo levičarska, izgubi poverenje na taj način, ona ga nikada ne može vratiti.

Ne zaboravite da je Siriza eksplodirala u istraživanjima ni iz čega, ona nikada nije imala jake društvene i organizacione osnove. Dosta se govorilo da isto tako može i da implodira, a izdaja rukovodstva je jedan od znakova da je taj proces počeo. Ovo ostavlja praktično pitanje i politički problem nakon izbora, ako Siriza ne bude mogla da oformi vladu, šta će se desiti?

Trenutno postoji pet glavnih partija u parlamentu: Siriza, ANEL, Nova demokratija koja je tradicionalna partija desnice, Pasok koji je stara socijaldemokratska partija, i To Potami koje je nešto novo što samo bog zna šta je, ali tvrde da su levi centar.

Sve ove partije imaju identičan program za zemlju, nove mere štednje. List papira nije moguće staviti između njih, njihove jedine razlike su način sprovođenja istih politika.

Lako je videti da je nakon izbora moguća koalicija između svih ovih partija. Ne bih bio iznenađen da vladu oforme Siriza i Nova demokratija.

Što se tiče Narodnog jedinstva, ako se pitanje saveza pojavi na stolu, ona bi trebalo da bude protiv bilo kakvih saveza sa partijama koje prihvataju mere štednje. Siriza ne dolazi u obzir. Nemam nikakvo poverenje u njeno vođstvo i što se mene tiče oni su za levicu gotova priča. Naravno, ne i za njene članove, glasače, podržavaoce, ali vođstvo je mrtvo i sahranjeno za levicu. Savez Narodnog jedinstva i Sirize bi bio politički Frankenštajn, ne bih voleo tome da svedočim.

Jedna od stvari koja je nastala iz ovih turbulencija je određeno pregrupisanje na evropskoj levici. Melanšon je prekinuo solidarnost sa Ciprasom i pozdravio formiranje Narodnog jedinstva i sada agituje za širi evropski plan B. Da li to može dovesti do drugačije postavke na levici i jasnijeg stava po pitanju EU i monetarne unije?

Mislim da može da dovedi do ponovnog buđenja evropske levice iz dugog sna. Mislim da je evropska levica u nekakvom tripu koji traje decenijama. Kao da je izgubila svoju osnovu i prihvatila argumentaciju koja dolazi iz vladajuće klase. Počela je da veruje da su oblici političkih integracija na evropskom nivou, dakle EU i monetarna unija, nekako progresivni i da bi levica trebalo da ih usavrši. Kao da je levica izgubila pamćenje istorije, svog mesta u evropskoj politici i uloge u istoriji Evrope.

Tokom ovog perioda je bilo veoma teško reći ljudima, pogledaj ove institucije su napravljene od strane kapitalističke klase, one nisu inherentno dobre, moramo biti kritični prema samom njihovom postojanju. A posebno je bilo teško postaviti alternativni predlog na sto koji bi osporio ove institucije sa levičarske tačke gledišta.

Ipak, nisam siguran da li je Evropi potrebna široka konferencija o planu B. Treba dosta stvari uraditi pre toga. Francuska levica, španska i pogotovo nemačka moraju da izađu sa svojim predlozima kako restrukturirati monetarni sistem Evrope i šta raditi sa EU.

Kao socijalisti ne želimo da se prosto vratimo na sistem konkurentnih nacionalnih valuta. Naš ugaoni kamen je internacionalizam, ali oblik internacionalizma koji se ne zasniva ni na EU ni na Evropskom monetarnoj uniji.

Od ključnog je značaja da uvidimo nacionalne specifičnosti ovog pitanja.

I dalje postoje određena pitanja u glavama ljudi koja kažu, ok, slažemo se sa grekzitom, ali koja je veza između grekzita i pozitivne društvene promene? Tvoj argument je do sada bio da je to neophodan ali ne i dovoljan uslov, što je u redu, ali zar onda ne bi trebalo da bude artikulisan zajedno sa ostalim stvarima, ostalim zahtevima, procesima koji ne stoje odloženi na nekom neodređenom horizontu?

Dozvoli mi da kažem da se ne slažem sa tom kritikom. Ne prihvatam nijedan njen deo, i to nije zato što sam tvrdoglav. Veći deo ove kritike i dalje prosto ne shvata šta se dešava u Evropi. Žao mi je što sam tako brutalan i direktan ali to je realnost.

Od prvog momenta 2010 kada sam govorio o grekzitu rekao sam da postoje dva izlaza, progresivan i konzervativan. Izlaz bi mogao da se desi na konzervativan način, mogli bi čak i izvesti tenkove. Ali sam uvek govorio da ovo nema nikakve veze sa levicom čiji je cilj da dostigne progresivan izlazak.

Ključna tačka ovde je da su monetarna unija i valuta osnovna polja klasne borbe u Grčkoj i u još dosta evropskih zemalja. Klasna politika je integralna u debati o evru.

Levica treba da promeni valutu ne iz fetiša prema novcu več zato što razume da je novac vrhunac setova institucija koje predstavljaju klasu, a u slučaju evra i nacionalnu dominaciju. Da bi se promenila valuta potrebna je klasna borba koja bi promenila ove institucije i omogućila društvenu promenu.

Ovo je jezgro argumenta o ponovnom rođenju levice u Evropi i ponovnog uspostavljanja socijalizma za 21 vek. Ovo je uvek bio projekat za mene.

Da bi se promenila valuta, potrebno je otpisivanje dugova. Ali otpis dugova je klasno pitanje par excellence kao i iznošenje pitanja dominantnih i podređenih zemalja u Evropi.

Promena valute zahteva i prekid mera štednje, a to znači napad na finansijski kapital i vraćanje unazad finansijalizacije na najodlučniji način. Takođe znači i promeni smera fiskalne politike koja bi služila interesu radnog naroda smanjenjem nezaposlenosti. Sve su to klasna pitanja.

Dalje, trebalo bi nacionalizovati banke i staviti ih pod odgovarajuću javnu administraciju uz otpisivanje dugova domaćinstvima i zaduženom biznisu. Ovo je klasno pitanje ponovo.

Da bi se promenila valuta blago rečeno je potrebno imati razvojni plan koji bi preusmerio razvoj od problematičnog puta finansijalizacije i osnažio poljoprivredu i industrijsku proizvodnju. To je ponovo klasno pitanje koje je potrebno rešiti u interesu rada.

I konačno, da bi se promenila valuta, nephodno je transformisati državu i omogućiti joj intervenciju u ekonomiji u interesu rada, uz ojačanje demokratskih prava.

A na širem, inostranom planu, za progresivnu promenu valute je neophodno stvoriti nove odnosu između evropskih sila kako bi bilo moguće kretati se iza ograničenja suštinski bolesne EU.

Evropi trebaju monetarni odnosi koji nisu zasnovani na konkurenciji između nacija niti reprodukuju bolesne prakse monetarne unije. To bi obezbedilo zdrave odnose za ekonomsku i društvenu solidarnost u Evropi.

Okej, ali nedostaje ti jedna stvar u ovoj listi mera. Moglo bi se kritikovati kao etatistička, odozgo nadole koncepcija socijalističkog puta. Zar ne misliš sada kada si oslobođen branjenja Sirizine perspektive da ima više prostora za priču o samoorganizaciji, samoemancipaciji, samoaktivnosti radnika i narodnih klasa Grčke?

Ne bih se mogao više složiti.

Ali ne izgovaraš to. Čini se da misliš da je to isuviše očigledno da bi se pomenulo.

Dozvoli da onda izgovorim to sada. Ja lično i ljudi sa kojima sam radio su uvek zagovarali progresivni izlaz sa eksplicitno aktivnim narodnim učešćem. Potrebno nam je narodno učešće jer ljudi moraju da znaju šta se dešava da bi to mogli da podrže, da bi mogli da oforme svoje kolektivno telo i budu aktivni u sprovođenju promene. Za mene to nije stvar rasprave. Pripadam tradiciji koja je uvek bila za socijalizam odozdo. Nisam promenio mišljenje o tome. Nikada ne možemo imati socijalizam odozgo.

Međutim, sad kad sam to rekao, i dalje nam je potrebna važna dimenzija koja se odnosi na prirodu novca. Vidiš, novac je veoma čudan fenomen koji kristalizuje duh kapitalizma na neočekivane načine.

Sa novcem uvek možeš imati lokalne i partikularne verzije koje omogućavaju društvenu solidarnost, prevazilaženje tržišta, ojačanje duha kohezije i zajednice. To su dobre stvari i elementi koje se mogu naći u „zelenom“ novcu, novcu kao „vreme“, itd. međutim novac sadrži i jedinstveni entitet koji održava tržišta u jedinstvu. Nexus rerum kako je Marks rekao, lepak koji drži kapitalističko društvo u celini.

Nije moguće zameniti funkciju novca na jednostavan način, niti na bilo koji način bez tranformisanja čitavog kapitalilstičkog društva. To znači da su nam potrebna monetarna rešenja koja je moguće sprovesti na društvo kao celinu, a to znači na nivou države. To se nikada ne može desiti na nivou zajednice, ili lokalno.

Ukratko, potrebne su nam inicijative koje bi u napuštanje evra uključile društvene pokretem, ali bez države i društva kao celine taj problem nije moguće rešiti.

Još preciznije, potrebna nam je centralna banka, potrebna nam je devizna politika, politika rezervi. Ovo nikada neče biti moguće proizvesti na nivou opštine. Dakle levica mora da venča dve dimenzije. Ali to je uvek bio zadatak za socijaliste.

U Evropi danas, kontinentu koji se guši od bolesti monetarnog sistema, moramo odgovoriti u praksi, moramo napraviti put kroz konceptualnu i praktičnu zakržljalost.

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.