Ideološki aparati: država, represija + ideologija? | TC linija
Teorija i Istorija

Ideološki aparati: država, represija + ideologija?

/Nikos Pulancas, Ideološki aparati: država, represija + ideologija?, u Država, vlast, socijalizam, Globus, Zagreb, 1981.  (str. 25-31). Prevela Dubravka Celebrini. Cela knjiga na linku./

Ako država ima konstitutivnu ulogu u prozvodnim odnosima i u razgraničenju-reprodukciji društvenih klasa, znači da se ona ne ograničava na vršenje organizovane fizičke represije. Država isto tako jma ulogu u organizaciji ideoloških odnosa i vladajuće ideologije. Za sada ću se na tome zaustaviti: pozitivna uloga države ne može se ograničiti na par pojmova: represija + ideologija.

Ideologija se ne sastoji samo, ili jednostavno, od sistema ideja ili predstava, već isto tako obuhvata materijalnu praksu koja se proteže na običaje, navike i način života pojedinaca, uklapajući se u celinu društvene prakse, uključujući ovde političku i ekonomsku praksu. Prilikom uspostavljanja odnosa ekonomskog vlasništva i posedovanja u društvenoj podeli rada unutar samih proizvodnih odnosa osnovni su ideološki odnosi. Država ne može proizvesti i učvrstiti političku dominaciju isključivo s pomoću represije, nasilja ili „gole“ sile, već otvoreno poziva ideologiju koja ozakonjuje nasilje i pomaže u organizovanju konsenzusa određenih klasa i slojeva koji su, s obzirom na političku vlast, podređeni. Ideologija nije nešto neutralno u društvu: postoji samo klasna ideologija. Vladajuća ideologija sastoji se od osnovne vlasti vladajuće klase.

Tako se vladajuća ideologija otelovljuje u državnom aparatu čija je uloga da razvije, utvrdi i prikaže tu ideologiju, a to je veoma važno u ustanovljenju i reprodukciji društvene podele rada, društvenih klasa i klasne dominacije. Posebna uloga nekih aparata koji izrastaju iz državne sfere, a nazvani su ideološkim aparatima države, jeste da formalno pripadaju državi ili da pravno zadržavaju „privatan“ karakter: crkva (religiozni aparat), školski aparat, službeni aparat informisanja (radio, televizija, kulturni aparat, itd.). Podrazumeva se, dakako, da vladajuća ideologija utiče na organizaciju aparata (vojska, policija, sudstvo-zatvori, uprava) kojima prvenstveno pripada sprovođenje zakonitog fizičkog nasilja. Distinkcija između represivnih i ideoloških aparata ima veoma jasne granice: pre nego što do toga dođem, spomenuću represivnu ulogu države, koja je ponekad toliko sama po sebi razumljiva da o tome gotovo i ne govorimo. Naglašavanje uloge države u ideološkim odnosima ne bi smelo potceniti njenu represivnu ulogu, što se često događa.1

Represija je prvenstveno organizovano fizičko nasilje u najmaterijalnijem smislu nasilja nad telom. Jedan od osnovnih aspekata vlasti, preduslov za njeno uvođenje i održavanje, uvek je primoravanje tela, ali isto tako pretnja nad telom, smrtna pretnja. Dakako, telo nije samo biološko postojanje, nego i politička institucija: odnosi države-vlasti i tela mnogo su slo­ženiji i širi nego odnosi s represijom. To ne znači da jačanje dr­žave nije prisilno beleženje tela fizičkim sredstvima, manipulacijom i proždiranjem tela. To se postiže na dva načina: s pomoću institucija što vrše telesnu prisilu i stalnu pretnju sakaćenja (zatvor, vojska, policija, itd.); uvođenjem telesnog poretka od strane države, koji istovremeno postavlja i upravlja telima, oblikujući ih, savijajući i zatvarajući u institucije i aparate. Stvarnost države sastoji se u potcenjivanju, upokoravanju i uništavanju tela subjekata, odnosno njenoj inkarnaciji u telesnost subjekata-objekata nasilja države. Ovde ne možemo govoriti o ponižavanju tela od strane države — to bi nas vratilo na pojam prvobitnog tijela, po prirodi slobodnog, a zatim politički iskrivljenog, tako da ostane samo političko telo — ali je ipak u ovom telesnom poretku reč o stvarnoj dresuri tela koja se vrši s pomoću razrađenih fizičkih postupaka. Proučavanjem uloge zakona dublje ću proučiti pitanje represije, tako da ćemo videti kako kapitalistička država pokazuje pouzdane specifičnosti.

Moramo, međutim, biti veoma suzdržani prema shvatanju koje podržava distinkciju između represivnih aparata i ideoloških aparata države: ta distinkcija može se održati jedino kao čisto deskriptivna i indikativna. To shvatanje temelji se na Gramšijevim analizama, a istovremeno je zaslužno za proširenje prostora države na ideološke institucije kao i za isticanje prisutnosti države unutar proizvodnih odnosa, kroz njenu ulogu u ideološkim odnosima; ono međutim ipak funkcioniše na restriktivan način. To shvatanje sistematizovao je L. Altiser2, a počiva (kao što sam istakao) na pretpostavci države koja deluje i funkcioniše samo s pomoću represije i ideološkog zatupljivanja. To u izvesnom smislu znači da efikasnost države po­čiva na onome što država zabranjuje, isključuje, sprečava; ili na onome što laže, sakriva, prikriva ili uverava: prema tom shva­tanju, ideološko funkcionisanje koje počiva na materijalnoj praksi ništa ne menja u restriktivnoj analizi uloge države. Ekonomija se shvata kao autoreproduktivna i autoregulativna instanca, gde država služi samo za postavljanje negativnih pravila ekonomske „igre“. Politička vlast nije prisutna u ekonomiji; ona je samo uokviruje, a ne sudeluje u njoj jer postoji samo zato da (s pomoću represije i ideologije) spreči buntovničke zahvate. Ovde je reč o starom pravničkom pojmu dr­žave iz pravno-političke filozofije s početaka buržoaske države, pojmu koji nikada nije odgovarao stvarnosti.

Očito je da se takvim shvatanjem države ne može ništa razumeti o njenom delovanju pri ustanovljavanju proizvodnih odnosa. To je već slučaj prilikom prelaza iz feudalizma u kapitalizam, i to u njegovu konkurentsku ili liberalnu fazu. Ali, to znači i nešto više, posebno za današnju državu koja sudeluje u reprodukciji kapitala. Država zapravo deluje i na pozitivan način, ona stvara, transformiše, kreira stvarnost. Današ­nje ekonomsko delovanje države možemo shvatiti s pomoću iscrpljujućeg oblika represije ili ideološkog zatupljivanja jedino ako je to igra rečima; podrazumeva se, međutim, da ti aspekti uistinu postoje u današnjim funkcijama države.

Osim toga, s pomoću para pojmova represija-ideologija nemoguće je zaokružiti osvajanje vlasti kod potlačenih masa, a da istovremeno ne dođemo do policijskog i idealističkog shva­tanja vlasti. Država vlada masama bilo policijskim terorom ili unutrašnjom represijom — ovde to nije važno — bilo obmanama i izmišljotinama. Ona zaštićuje-zabranjuje i/ili vara, jer, iako pazi da ne poistoveti ideologiju i „lažnu svest“, pojam ideologije dobiva smisao jedino pod uslovom da ideološki procesi sadrže strukturu prikrivanja-preokretanja. Potpuno je pogrešno verovanje da država samo na taj način deluje: odnos masa s vlašću i državom, u ovome što podrazumevamo pod konsenzusom, uvek poseduje materijalni supstrat. Između ostalog, zato što država, radeći na klasnoj hegemoniji, deluje na nesigurnu kompromisnu ravnotežu između vladajućih klasa i potlačenih klasa. Država tako stalno preduzima niz mera pozitivnog sadržaja prema narodnim masama, iako te mere sadrže isto toliko ustupaka koji su nametnuti borbom potlačenih klasa. To je važna činjenica, jer stvaran odnos između države i narodnih masa ne možemo shvatiti ako ga svedemo na par pojmova represija-ideologija. Recimo usput da je isticanje saglasnosti osnova čitavog niza današnjih shvatanja vlasti, posebno onih koja se izražavaju u raspravi oko fenomena fašizma.3 Shvatanjem države-vlasti kao para pojmova represija-ideologija pokušava se objasniti masovna baza fašizma: mase su „želele“ represiju ili ih je fašistička ideologija nasamarila. Shvatiti državu samo s pomoću kategorija represija-zabrana i ideologija-zavaravanje nužno dovodi do subjektivizacije razloga saglasnosti (za­ šta kažemo „da“ na zabranu) i do njihova smeštanja bilo u ideologiju (samo u smislu varanja: fašizam je prevario mase), bilo u želju za represijom ili gospodarevom ljubavi. Iako je čak i fašizam bio prisiljen preduzeti niz pozitivnih mera prema masama (smanjenje nezaposlenosti, održavanje, a ponekad čak i poboljšanje realne kupovne moći određenih kategorija naroda, takozvano društveno zakonodavstvo), to uopšte nije isključilo povećanje njihove eksploatacije (s pomoću relativnog viška vrednosti). Aspekt ideologije-obmane ovde je uvek prisutan, ali to ne menja činjenicu da država isto tako deluje stvaranjem materijalnog supstrata pristajanja masa uz vlast. Ovaj supstrat razlikuje se od ideološkog prikaza u raspravi o državi, i ne može se shvatiti kao obična propaganda.

To, dakako, nisu jedini primeri pozitivnog delovanja dr­žave. Ali, oni bi za sada trebali biti dovoljni da pokažemo kako delovanje države daleko nadmašuje represiju i ideologiju.

Osim toga, postoji večni nesporazum prilikom prikazivanja države svedene na par pojmova represija-ideologija: reprodukcija vladajuće ideologije meša se s običnim prikrivanjem namera i ciljeva države, što bi dovelo do trajno obmanjujućeg, ujedna­čenog govora, uvek maskiranog i obavijenog tajnom.

To je pogrešno iz više razloga: jedna od funkcija države, koja nadmašuje ideologiji svojstven mehanizam preokretanja-prikrivanja, odnosi se ovaj put na njenu organizacijsku ulogu s obzirom na vladajuće klase, a sastoji se u otvorenom govorenju, formuliranju i objavljivanju postupaka za reprodukciju vlasti. Država ne proizvodi ujednačen govor, već ih proizvodi više; oni su otelovljeni u različitim aparatima, zavisno o klasnom opredeljenju, i upućeni su različitim klasama. Ili bolje, država proizvodi razlomljen i fragmentaran govor, zavisno o pravcima koji presecaju strategiju vlasti. Govor, ili segmenti govora upućeni vladajućoj klasi i njenim slojevima, a ponekad i klasama koje ih podržavaju, zapravo su govori zastupnici organizacije. Država i postupci koje ona otelovljuje nikada se ne sakrivaju u potpunosti, i to ne zato što bi se radilo o tajnim kuloarskim sastancima za koje se saznaje bez znanja države nego zato što je govorenje o postupcima na određenom nivou sastavni deo rasporeda države s obzirom na organizaciju vladajućih klasa: to je deo scenskog prostora države u prikazivanju klasa (jasan primer je slavni govor de Gola u maju 1968., koji uopšte nije „ideološki“). To je prividno paradoksalna činjenica: sve, ili gotovo sve što su buržoazija i njena vlast učinile uvek je bilo (pre ili za vreme) rečeno, javno objavljeno u nekom od državnih govora, pa iako se to nije uvek čulo. Hitler nije nikada tajio svoju nameru da istrebi Jevreje. Ne samo da država na određenom nivou objavljuje istinu o svojoj vlasti nego preuzima sredstva za razradu i formulisanje političke taktike. Ona proizvodi znanje i tehnike znanja koje su uklopljene u ideologiju, ali je veoma nadmašuju. „Buržoaske“ statistike i INSEE*, na primer, elementi znanja države za ciljeve političke strategije, nisu puka mistifikacija.

Dakako, reč države nije bilo čija i ne dolazi od bilo kuda; postoji tajna vlasti i birokratska tajna. Tajna koja, međutim, nije jednaka ulozi tišine, već uvođenju krugova unutar države koji bi se na određenim mestima mogli pokazati. Birokratska tišina je, s obzirom na vladajuću klasu, često samo organizator govora. Država u svom govoru ne izražava uvek svoju strategiju prema vladajućoj klasi najčešće zato što se boji da potlačenim klasama otkrije svoje namere. To znači sledeće: ako se unutar države ti postupci potvrde, strategija je samo rezultanta kontradiktornog toka različitih taktika i krugova, mreža i aparata koji ih ovlapoćuju, za koje često ona nije znala, niti ih je pre upoznala u (i s pomoću) same države; ona se, prema tome, ne može uvek formulisati u govoru.

Indeks ideologizacije govora, kao i stvarna praksa države, jest, prema tome, nestalan, promenjiv i različit, zavisno o klasama i slojevima klasa kojima se država obraća i na koje deluje. Istina vlasti često izmiče narodnim masama, ali ne zato što država istinu od svih sakriva, što je to namerna maska, već zato što mnogo složeniji razlozi uslovljavaju da mase ne mogu čuti šta država govori vladajućim klasama.

Naposletku, ako se delovanje države shvata samo s pomoću para pojmova ideologija-represija, što se tiče državnog aparata to posebno dovodi do:

a) Odvajanja aparata za sprovođenje vlasti u dve grupe: represivni aparati i ideološki aparati države. Ovde je najveća nezgoda što se smanjuju specifičnosti ekonomskog aparata države rastvarajući se u različite represivne i ideološke aparate, kako bi se onemogućilo lokalizovanje državne mreže gde se najviše koncentriše vlast hegemonog dela buržoazije, te kako bi se prikrili usvojeni načini transformisanja ekonomskog aparata prili­kom prelaza u socijalizam, s obzirom na one što su usvojeni za transformaciju represivnih i ideoloških aparata;

b) Gotovo nominalističkog i esencijalističkog deljenja određenih aparata na represivne (koji primamo deluju s pomoću represije) i na ideološke (koji primamo deluju s pomoću ideologije), što je diskutabilno. Zavisno o oblicima države i sistema, te zavisno o fazama reprodukcije kapitalizma, neki aparati mogu prelaziti iz jedne sfere u drugu, gomilati ili menjati funkcije: karakterističan primer je vojska koja u određenim oblicima vojne diktature otvoreno postaje ideološko-organizacijski aparat koji primarno funkcioniše kao politička stranka buržoazije. Nepotrebno je, uostalom, navoditi konstantnu ideološku ulogu čitavog niza represivnih aparata (sudstvo, zatvor, policija), tako da ova taksonomička klasifikacija koja nastaje iz veoma neodre­đenog kriterijuma „primarno“ (primarno represivnog ili primarno ideološkog) polagano nestaje.

Fusnote:

1. To je dobro pokazao Peri  Anderson, The Antinomies o f Antonio Gramsci, u „New Left Review“, novembar 1976 — decembar 1977.

2. L. Altiser, Ideologija i ideološki aparati države, u „La Pensee“, jun 1970.

3. Ta shvatanja nalazim u nekim člancim kolektivnog dela, Elements pour une analise du fascisme, koje je uredio M. A. Macciocehi, 1976.  

* INSEE: Institut national de la statistique et des Etudes Economiques == Nacionalni institut za statistiku i ekonomska istraživanja (op. prev.).

Za sve komentare, sugestije i predloge možete nas kontaktirati na mejl adresu info [at] tclinija.net.